Beleške

• 6Ovo se svidja korisnicima: Srki94, natrix, mpman, Ričard, Anamnesis, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

„Ćao, nisam te dugo videla, kako si?“, upitala sam prijatelja iz osnovne škole, koga sretnem jednom godišnje. Ovoga puta to je bilo na jednom od ulaza Doma sindikata. Uputila sam se na sedmi sprat, u jedan jazz kafić na samom vrhu građevine, sa divnim pogledom na Beograd.
„Sjajno, ti? Inače, upoznaj K“, kratko je odgovorio.
„Zdravo K, Maja, drago mi je. Deluješ mi jako poznato“ ,rekla sam i okrenula se ka njoj, pokušavajući da se setim gde sam srela njen lik.
„Verovatno sam ti poznata jer idemo na isti fakultet, i slušamo jedan predmet zajedno“ , pomalo uvređeno je odgovorila.
„Izvini, jako loše pamtim lica, predpostavljam da nismo mnogo razgovarale“, opravdala sam se, mada mislim da mi i nije uspelo.
„Nismo“,izgovorila je i kratko se nasmejala, očigledno i dalje uvređena.
„Da li radi bašta gore?“, brzo sam pitala, izbegavajući neprijatnu tišinu.
„Radi. Čeka te neko?“
„Ne, idem da popijem kafu sa kašičicom pogleda na Beograd“,odgovorila sam.
„To je pomalo jezivo“, podrugljivo se nasmejao, praveći se da je to samo šala.
Osmehnula sam se i rekla da žurim na svoju kafu sa Beogradom. Penjući se na sedmi sprat zgrade, jer ne volim liftove, nastavila sam da razmišljam o ovom kratkom razgovoru. Nisam se osećala uvređenom, niti jezivom, ali mi je u tom trenutku postalo jako interesantno šta se danas među nama omladinom smatra jezivim. Dakle, činjenica da volim da popijem produženi sa mlekom, na terasi na sedmom spratu, dok u pozadini svira lagani jazz i čitam Kaporove „Ispovesti“, se smatra jezivim. Očigledno nisam dobila dopis. Sram me bilo, nisam u duhu sa vremenom. Verovatno nikada neću ni biti. Moj duh voli da uživa u proleću, dok gleda na park, i uživa u gorkoj noti koja se oseća u esspresu s mlekom, iako sam dodala jednu kesicu šećera. Moj duh nekada voli da bude sam.