|
...
Ima tako, nekih noći, kad se tuga prosto uvuče u srce i kad (čini se bar) za tugu ne postoji razlog. Recimo, i da se desi nešto lijepo tog dana, čak i tad nađe se neki otvor na duši, i sjeta prosto ispuni svaki dio mog srca, svaka moja misao bude satkana od čežnje.
Valjda naiđe tako razdoblje u životu, dođeš do raskrsnice sa nerazumljivim nekim znakovima (ili ih bar ja ne razumijem), i onda te bude strah. Nekad je sve bilo tako lakše, svaki moj poraz, nije bolio koliko boli me sad, jer bio je tu da me utješi, mogao je to i samo jednim pogledom. Mislila sam da ćemo imati jedno drugo za cijeli život. Da ostanem na mjestu, ne mogu, jer najgore je čekati – ko još može stajati sa strane i gledati sopstveni život kako prolazi i oduzeti sebi pravo na sreću, jer čekanje ne donosi ništa. A ludosti više nemam da idem ponovo glavom kroz zid. Upornost se ne isplati uvijek, pitajte Sizifa. Da makar vidim jedno drago lice, ali ne, ja nemam više pravo na to, ja sam svoju šansu propustila.
Mada, vidim prolaze pored mene i neki poznati mi ljudi, čak se poneki i ljubazno jave, zakači me i neki osmijeh, ili stisak ruke u prolazu. Poneko od njih zastane baš kao ja, neodlučan ali ipak krene nekud, svako od njih. A ja se okrećem još u prošlost, ne bih li ugledala ono što vidim svaki put kad sklopim oči. Izgubljena u prostoru i vremenu, promašila ne godinu već vijek, okrećem se oko sebe, možda naiđe on. Jer znam, znam da je negdje sam. I znam da je daleko. I ja sam usamljenija nego ikad. A ponekad zaista pomislim da sam istinski srećna i da je moj bol prošao, ali vrijeme je izgleda zaboravilo da učini svoje, mada imam boru više od prošle godine.
I ima tako noći, nekih čudnih noći, kad se tuga uvuče pod kožu, i kad mi se plače. Koga li sad tješiš, i ko ima tu privilegiju da ga zagrliš kad meni nedostaješ odavde do Mjeseca i nazad? Ko te to treba više od mene? I u takvim noćima, mogu da posmatram zvijezde satima i da razmišljam o tome, šta li sanjaš noćas, daleki prijatelju?
|
