Moja uciteljica

Citat:A ja sam imao učitelja.

pa podrazumeva se da je ovde mesto i uciteljima. tako da izvoli i pisi o njima. samo sto si me sad malo postideo. i ja sam imala dve uciteljice. ova druga je bila zamena u cetvrtom, dok je rajna bila na bolovanju. izuzetna zena, takodje. blaga, nezna, iskrena, topla. a ja joj se imena ne secam.

Evo,za Tuzora...pograzumeva se i ucitelji su tu...cak dvojica ...


pozzzzzzzzzz

Ja sam u osnovnu školu išla osamdesetih....Do četvrtog razreda sam imala učiteljicu kasnije učitelja....E sad učiteljica je bila starija i mi smo bili njena zadnja generacija pred penziju...
Kao učitelj ne mogu da grešim dušu bila je dobra i stroga...ali kao pedagog nikakva. I jedna od retkih u osnovnoj školi je bila kao takva..To sam mnogo kasnije shvatila posmatrajući nas kao odeljnenje kakvi smo....Pa iz toga sledi nažalost da se danas retko ko iz razreda može pohvaliti da se druži sa nekim iz razreda iz osnovne škole.
Jednostavno žena mi nije ostala u lepom sećanju ali opet zahvaljujći nekim stvarima mogu da kažem da sam bolje sagledala neke druge stvari...kad je socijalni odnos u pitanju i kako se treba ponašati a kako ne..
Mnogo je pravila podele medju decom tj nama u razredu...Uglavnom socijalne...Uvek je više volela decu čiji su roditelji bogatiji ili obrazovaniji i takvi su imali protekciju..Takodje više je volela one koji se na časovima eksponiraju više i koji su aktivniji dok one koji su bili stidljiviji i intraverti nije ni primećivala..
Kasnije to ponašanje učiteljice je dovelo do toga da se upravo i stvaraju grupice u razredu i to su se uvek družili odlikaši sa odlikašima, deca doktora vojnih lica i inžinjera sa decom koji potiču iz sličnih porodica...

Zatim jedna od stvari koje mogu zameriti je odnos prema inteligenciji dece, po njoj a kasnije i po učitelju tj razrednom koji nas je vodio od 5 razreda, samo oni koji su se dobro izražavali ili radili zadatke iz matematike i koji su na času bili aktivni su bili inteligentni ostali ne...a zna se da postoji više vrsta inteligencije...i apsolutno nikad nije značilo da neko ko je stidlji i intravert i da nije aktivan na času da nije inteligentan...

Žao mi je samo što su te prve mehanizme vaspitanja ako nisu shvatli kao pogrešne mnogi prisvojili i celog života se ponašaju kao oni koji večito prave razne podele medju ljudima...

Ok onda cu ih napomenuti

U muzickoj skoli sam imala jednu predivnu nastavnicu koja mi je predavala solfedjo. Bila izuzetna osoba ! Bila je nekako prirodna i jako prijateljski nastrojena. Jako nam je pomagala, da nije bilo nje svi bi popadali na kraju. Sad mi glupo da im navodim imena, ali................ma neka, zvala se Slavica Prekljusaj. Toliko tolerancije i razumevanja to tada nisam videla.
Kasnije se ispostavilo da je ona mama moje dobre skolske drugarice Kada sam to saznala skratila sam svoje odlaske kod drugarice, bilo mi nekako nezgodno
U srednjoj skoli sam imala predivne profesorice, ali najbolja medju njima je bila moja razredna Medan Aleksandra Mene je cas srpskog uvek bio dosadan, ali u srednjoj skoli se to promenilo. Bila je izuzetan predavac, imala je jako zanimljiva predavanja i mogla je tako da pojednostavi stvari da svi razumeju o cemu se radi. Umela je da nas uvuce u sve to i da nas zainteresuje. Mislim da nije nikog favorizovala, svi smo bili jednaki. Zbog toga mi je bila posebno draga. Ma bila je odlicna

I sad sam na faksu imala predivnu profesoricu. Jeste bila stroga, ali jako pravedna. Ima svoja pravila, ali u okviru tih pravila se jako lepo mozes snaci. Nikad ti nece zakinuti. Cesto nas je pitala, kako se osecamo na fakultetu, da li bi nesto menjali, dodali. Inace moje misljenje dele mnogi studenti! Posle njenih predavanja ne moras kuci puno uciti, jer zaista puno mozes zapamtiti. Definitivno najbolja profesoricana na faksu. Zove se Tatjana Dragicevic

Sve tri su razlicite osobe ali......... ipak imaju nesto zajednicko. To su : profesionalizam, tolerancija i ta neka prirodnost, humanost, razumevanje.


Malo mi glupo sto ima navodim imena ovako javno , ali spominjem ih po dobru.............tako da mi je to olaksavajuca oklolnost

Ali sam se ja raspisala...............

Silija ::pa podrazumeva se da je ovde mesto i uciteljima. tako da izvoli i pisi o njima. samo sto si me sad malo postideo. i ja sam imala dve uciteljice.

Stidim se što sam te postideo. Stidim se što nisam shvatio da se podrazumeva da je ovde mesto i učiteljima. Radujem se što sam dobio priliku da kažem koju o svojim učiteljima.

Milovan Jovanović je početkom sedamdesetih bio moj prvi učitelj. Crnogorac, suvonjav, visok, crnokos, crnobrk, prodornog pogleda i mangupskog smeška. Bio je istaknuti "partijac", pa je po toj osnovi napredovao, ostavivši nas pre početka drugog razreda. Koliko smo ga voleli, svedoči i opšti plač na vest o njegovom odlasku, tj. prepuštanju "svoje" dece drugom učitelju. Sećam se da je moj (tada) najbolji drug Đole počeo da plače u ponedeljak, i nije prestao do petka. Kasnije smo čuli i shvatili da su sličnog (ne)raspoloženja bile i njegove kolege iz zbornice, posebno koleginice. Umeo je Milovan da bude oštar po potrebi, a opet da ima blagu reč za svakog učenika. Obožavali smo kada nam se obraćao u desetercu, ubacujući naša imena u stihove poznatih junačkih pesama (mnogi od nas su zahvaljujući njemu već tada zavoleli narodnu epsku poeziju). Proziva, na primer, Boška, pa kaže: "A pred svima Boško Jugoviću!", ili "moj Milane, jabuko sa grane!", pa onda "koji su te spopanuli jadi, teno tužiš kao kukavica?" (to je već "njegoševski", kad neko ne zna odgovor, ili se pravda zbog neurađenog domaćeg zadatka).

Od drugog razreda vodio nas je Stojadin Popović. Blagog lika, voljan da ponaosob popriča sa svakim učenikom, ali srdit i prek u slučaju pojave nečega što je smatrao nevaljalstvom i lenjošću. Zapamtio sam udarce bridom lenjira po skupljenim prstima. Dabome, već zamišljam "upućene u modernu pedagogiju" kako vrište i skaču, pošto ovakve metode smatraju pedagoškim bogohuljenjem, ali tada je tako bilo... Svako vreme nosi svoje breme. Bole prsti, ali je mera uvek bila preduzeta sa opravdanim razlogom (pitanje opravdanosti same mere ostaviću drugima na razmatranje), a svaki učenik je nadasve bio svestan svoje krivice i pre izvršenja "mere". Ali, bilo je mnogo više lepoga za sećanje (čak ni lenjir nije ostao u previše ružnom sećanju) - drugarstva, izvođenja na kraće dnevne izlete pored Ibra, branja cveća, skupljanja listova, divnih igara u prirodi ("jelečkinje barjačkinje", "ide maca oko tebe", "između dve vatre", "trule kobile", "neka bije, neka bije",..). Stojadin je bio nenadmašan u pravljenju onoga što obično zovemo "timskim duhom" - za druga ili drugaricu bili smo spremni da istočimo vlastite krvi, koliko god trebalo. A ta sloga i drugarska ljubav nije imala za ishodište mržnju prema učenicima drugih odeljenja istoga razreda, samo je išla naporedo sa zdravim rivalitetom i zdravim šalama na račun drugih (na primer, kada naše odeljenje pobedi u nekoj igri), koje nikada nisu bile uzrok bilo kakvih sukoba.

Pamtim jedan događaj: Igrali smo "između dve vatre" sa vršnjacima iz II-2. Ja kapiten, koji izlazi na "glavno poprište" kada svi drugi iz (mog) tima ispadnu. Ispadoše svi "moji", a na drugoj, "protivničkoj" strani - preko 10 igrača. Kraj časa blizu, učitelju se žuri, a ja se ne dam! Trčim, hvatam loptu kojom me "dušmanski" gađaju, i redom izbacujem "protivnike" iz igre. Ili ih prevarim fingirajući jakim zamahom da ću loptu uputiti ka njima, a onda prebacim loptu lobom ka svojim igračima iza linije, oni spremno prihvataju i nemilosno pogađaju "protivnika". Nestrpljivi učitelj Stojadin me u jednom trenutku uhvati obema rukama, i povika "protivnicima" (ostade ih dvoje): "Evo, sad možete da ga pogodite!" Ne dadoh se - jednom rukom uhvatih ne tako brzu loptu, otrgoh se i pogotkom izbacih jednog od preostalih. Učitelj tada proglasi nerešeno, potapša me, i žurnim koracima ode u zbornicu.

Taj period pamtim i po smrtnom zaljubljivanju, u drugom razredu - u plavokosu Marinu, u trećem - u crnokosu Radicu. U četvrtom je već bilo dve "favoritkinje". Ali, ne nove - Marina je opet zauzela deo moga srca, ali ne na uštrb dela rezervisanog za Radicu. Bože, bože... Sada bih se raspričao na tu temu neodlučnosti, ali - drugom prilikom.

Joj što sam ja mrzela između dve vatre...
Setila sam se jednog događaja sa časa fizičkog vaspitanja. U četvrtom razredu smo nosili trikoe u sali. Ja sam bila najviša u odeljenju (i od svih dečaka, imala sam sužen izbor mogućih simpatija), i malo debeljuca. I ceo jedan čas sam provela držeći ruke prekrštene preko stomaka, kao da ga sakrijem. Jelica je primetila da se ja nešto stidim, ali je omašila uzrok moje nesreće. Posle časa me je odvela u stranu i počela da mi priča kako je to (ja nisam odmah shvatila šta) sasvim prirodno, kako ću kasnije da budem zadovoljna svojim telom i kako mnoge žene pate zbog toga što im je uskraćeno da izgledaju onako kako bi želele. Ona je mislila da se ja stidim svojih grudi, i spominjala je neke umetke i brushaltere. Mene je onda bilo strašno sramota, i samo sam potvrđivala: jeste, tako je, znam, samo da bih što pre pobegla odatle. Htela je da mi pomogne a još više me je postidela.
A u prvom razredu sam dobila keca, nisam pročitala lektiru. Neke pesme Desanke Maksimović, i od tada sam zamrzla Desu za ceo život. Meni je bilo krivo što sam izneverila učiteljicu, tako nam je ona usadila ljubav prema znanju, ne favorizujući odlikaše, već usađivanjem poštovanja prema školi i čitanju. Ona se žena trudila, posle su neki profesori taj trud obesmislili svojim ponašanjem prema đacima.
A učiteljica mog brata, u našoj kući pogrdno zvana "partizanka"(nemam ja ništa protiv partizana, deda i baba sa tatine strane su bili u ratu, to moja mama ima neke probleme sa partizanima) je pravila istočno pitanje od rukopisa mog brata. On nesretnik i danas ružno piše, a ima malo i komplekse zbog toga. I mama je stalno morala da ide na neke razgovore i konsultacije zbog njega, a on nije ništa bio kriv. Učiteljica se kao silno sekirala zbog njega a zapravo je čekala da taj njen trud bude adekvatno nagrađen nekim poklonom. No brat je imao i učitelja, Živka, koji je bio rođeni brat moje Jelice. Brat je pohađao celodnevnu nastavu (jadan) pa zato dvoje učitelja. Učitelj je bio cool, voleo čovek decu i to je to. Ko ne voli decu, ne bi smeo da prigviri u škole, ali na žalost nije tako.
Baš me zanima u kojoj meri su naši učitelji i učiteljice formirali nas kao ličnosti, da li smo malo bolji ili lošiji ljudi zbog toga kakvi su oni bili?

danka, za slicke

natrix, ja sam tek od srednje skole imala te, da ih nazovem "kompleksne" pedagoske radnike; u osnovnoj sam imala srece

masterr, ako si se raspisala. sad cu i ja, samo da vidis

tuzore, oplemenjujes mi blog tim tvojim stilom, dodje mi da te proglasim za pocasnog potpredsednika bloga; i zbog onih opaski na kraju, budis u meni zelju da stavim podnaslov "au, sto je skola zgodna", pa da pisemo sve lepe asocijacije (feel free to continue dok ne razmotrimo ideju o podnaslovu)

jelkice, sto pominjes tu sto ti je dala keca, ima valjda neko da je valjao, pomeni njega

pa, ugledajuci se na masterr, osecam da bih bila nepravedna da ne spomenem Djoka. Djoko (Milan Djordjevic) i ja smo se zavoleli na prvu pisanu lektiru. Peti razred, proso mesec-dva, i vreme je za prvu lektiru. Ne secam se sta je bilo, znam samo da sam odvalila 7 svojih strana. Sustina je bila sto je to bio prvi susret sa pisanjem lektire i nismo znali kako se to radi. Slusa Djoko kako citam, a kad sam zavrsila, rekao je: e, sad znate kako se pise lektira. Djoko me je obozavao mada me nije favorizovao i imamo mi dosta zanimljivih trenutaka. Ja sam bila materijal upijac (volela sam srpski, recitovala najbolje u generaciji, piskarala ponesto - pa kako da mi odoli). Ali ovde zelim da se podsetim na dve stvari koje ce vam plasticno objasniti velicinu tog coveka. Obe su vezane za osmi razred. Mi smo bili problematicno odeljenje, odnosno odeljenje sa najvise decaka problema. I sve sto se desi u skoli, svaljivali su na nas. Bila je jedna Georgina, geografiju je predavala, decu nije imala i bila je nevidjeno naporna u stalnom optuzivanju. I jednog dana, sazovemo mi sastanak i resimo da najzad uradimo nesto, pa da bar ima za sta da vristi. Resimo da iskljucimo pec i da pustimo da se ucionica ohladi. Negde u pola casa, shvati ona sta je u pitanju. I pocne: nek se javi ko je, bice kaznjen samo on. Mi cutimo. U suprotnom, bice kaznjen ceo razred. Mi cutimo. Pokusavala je svakojakim nacinaima da izmami priznanje do pred kraj casa. Onda je zacutala, pogledala znacajno po ucionici i rekla: idem da zovem Milana. I dolazi Djoko s njom. Prica ona, vice skoro, optuzuje sve se pusi. Jer ocekuje da ce dobiti podrsku. A Djoko ce mrtav ladan: moja deca nisu to uradila. Tajac. brzo se snasla, pocela sa ali..., ali ju je Djoko prekinuo i rekao: nema vise o cemu da se razgovara. Ja sam rekao svoje. I ode. NAS RAZREDNI!

Zbog toga smo poceli otvoreno da ga obozavamo. I kako nas je 3 godine rasturao od gramatike, osmi je ostavio za knjizevnost. Majko draga, tih pesmica za ucenje napamet! Prva na spisku je bila Svetli grobovi. Od nekoliko strana. I sad, sta je Djoko smislio? Pita on pesmicu, trecina razreda dobije "keceve ko vrata, batjo". Prodje neko vreme, kad on opet pita istu pesmicu. Spetljao se Branko, pa vec ste me pitali, dobio sam keca. A sta si ti mislio, dobio si keca, pa necu vise da te diram. E, pa ne moze, batjo. Evo tebi jos jedan kec. Branko je dobio jos jednog keca za istu pesmicu. Na kraju je morao da je nauci. Druga slaba tacka nam je bio Lament nad Beogradom. Ni krace pesme, ni teze za recitovanje. Niko da dobije peticu. Pitao me je nekoliko puta kao najjaceg kandidata za najvisu ocenu. Mislim da sam dogurala do 5-. A najvisa ocena kod Djoka je bila 5+. Pa vi vidite za kolko nisam valjala. I dodje izlet u Kucu cveca. Na povratku, mi iz zadnjeg dela autobusa skupimo celo odeljenje u taj deo i krenemo horski sve pesmice koje sme ucili. Recitovali smo jedno dva sata. Od Svetlih grobova do Lamenta. Pa u krug. Ustao je, okrenuo se ka nama, slusao nas i govorio ocene. Sve vreme se smejao.

Teacher song...

Kad već spominjem tu neslavnu moju prvu učiteljicu koja je inače jedva čekala da joj neko nešto da ili pokloni, pa makar i kilogram oraha, kako je bila podmitljiva...Sećam se da je na času dok je predavala volala da se ljulja na stolici pa smo danima crkavali od smeha jer se desilo par puta da je dok se tako ljuljala na dve noge stolice pala i razbila se...Hiiiii..
Inače kod nje smo prvo išli u ćušak kao nemirni što je bilo sasvim normalno tad, onda smo dobijali packe, nikad joj neću zaboraviti što mi je slomila jedan lep plastični lenjir tako što mi je udarila packe, inače su neki učitelji vukli za zulufe, aj slučajno sad nek neki profesor povuče učenika za zuluf ili udari mu packu šta bi sa tim učiteljem bilo verovatno neka sačekuša isl...Ili da dobiju naredjenje da nose kecelje u školu što bi ja da sam neko rado uvela, da bi sva deca bila ista, i naravno zabranila bi im mobilne telefone...
Da li se neko seća takmičenja odeljenskih zajednica i programa koje smo spremali jednom godišnje. Svaki je razred spremao neke tačke ili izložbe osmislio bi himnu i pozdrav....Sećam se da smo jednom imali ime Odeljenske zajednice Zvezda a jednom Muva, ostalih se ne sećam, a na to muva kao ime kad je komisija od učitelja došla mi smo ih pozdravili sa Zum, zum, zum...to mi se baš bilo simpatično...
Koliko god nisam bila oduševljena sa učiteljicom kasnije od petog razreda bilo je onih koji su bili strogi pravedni i nisu pravili razlike medju učenicima...
Sećam se da na istoriji nisi smeo da ideš našminkan čak ni diskretno, ni da nosiš lanac na kome stoji privezak kao krst....Čudno al isto to se dešavalo i u srednjoj školi i isto je bila istoričarka u pitanju....
Srednja škola-ekonomska je bila druga priča odnos nas i profesora je bio krajnje opušten inspirativni i edukativni u širem smislu, jer se nismo uvek držali plana i programa...
Jedna je profesorka imala običaj da sedne na katedru prekrsti noge a nosila je kratke suknje, i počne da priča kako je to bilo kad je ona bila mlada..A mi smo joj stalno kupovali cveće...i omiljenim profesorima čokolade....Imali smo profesora koji nikad nije iz matematike obarao na popravni jednostavno uvek kao ocenu da 1+ pa tri plusa sabere i pretvori u dvojku.....A jedan je isto profa iz matematike govorio kad neko ne zna ne da mu taj neko ide na živce nego da mu ide na pankreas
Razredna u srednjoj školi je bila pilot cesne to joj je bio hobi
Na faksu profesori su bili sve sami ludaci,,
Jedan primer samo iz Poslovnih informacionih sistema: Kad je profesor postavio ispitno pitanje a i inače su bila takva da moraš da budeš originalan i da mu doskočiš, Pitanje je bilo koliko ima sijalica u amfiteatru? Dečko ih je izbrojao al nije položio ispit jer je profesor jednu izbadio iz džepa a nju student nije računao.

Naravno,da bas recimo ja... nisam pristalica kaznjavanja ucenika..dece... lenjirom po prstima ili tome slicno o cemu govori Tuzor..ne mogu se sad bas setiti...ali ,.. da se moglo naslutiti kojim ce stazama krenuti moderna pedagogija i uopste savremeni svet ..mozda je trebalo i nastaviti sa tim i slicnim metodama. u vaspitanju... .mozda bi za sve bilo korisnije...
Dok su postojala pravila,red ,sistem vrednosti ..pa cak i uniforme...skole su bile vaspitno-obrazovne ustanove..sa djacima,uciteljima...nastavnicima...Danas su one modne piste na kojima mozemo videti polugolu decu i razularene pedagoge...uciteljice u farmerkama i pretesnim majicama..i direktore koji su puni razumevanja sa taj vasp.obraz razvrat..praveci se da nista ne razumeju...
Ponekad cu poverovati u onu.."batina je iz raja izasla"..naravno mala sala...No kada ponekad naidjem na film koga cesto pustaju ..a to je..:'Orlovi rano lete"-javlja se zacudjujuce zaprepascenje, seta ali i zal prema tom vremenu.....toj deci..nestaslucima,njihovim igrama,tajnama..radostima.....koji su ostavili neizbrisive emotivne tragove i usrecili mnoge generacije ...nazalost ,nasoj deci svega toga danas nedostaje...nasa deca preko noci odrastaju i postaju ''veliki''..pa u skaldu sa tim brzim odrastanjem i odradjuju svoje obaveze...
Mislim naravno na prvi deo filma..pre rata..
No..ajmo malo veselije...





PISMO MOJOJ UCITELJICI

Draga gospodjo uciteljice,
ne zacudite se ovom pismu kasnom,
podsjetise me na Vas dvije male ptice,
dvije obicne ptice na zici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vasih prica
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake pracke
i kamicka, klecali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa cak ni to sto me vukoste za usi,
sve je to danas na svoj nacin milo
i prijatno je od toga u dusi.

Ja se cesto sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve zice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
nauciti nekog da zavoli ptice.

Gospodjo, to je, u najmanju ruku,
junastvo dostojno postovanja
uciti nekog ljubavi
uz huku jednog strasnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospodjo uciteljice,
i ne zacudite se ovom pismu kasnom,
podsjetise me na Vas dvije male ptice,
dvije obicne ptice na zici telegrafskoj.

Vito Nikolic...