Nauka kaže da je nostalgija žal za nečim što više ne postoji, te da se prošlost idealizuje. Ništa ja ne verujem toj Nauci
U vreme kada nas nije čuvalo obezbeđenje na ulaznim vratima kancelarija, kada je sve bilo slobodno; ljudi, prostor, misli, nas je obilazio čika Pera noseći pod miškom leve ruke fasciklu sa lozovima.
Dolazio je zbog naše koleginice Dare, koja je bila ubeđena da će se jednog dana obogati novcem dobijenim na lutriji.
Dara je kupovala lozove sa završnim brojevima koji su joj nešto značili; datumi rođenja njene dece, njenog supruga, datum večanja, i štatijaznam koje sve datume je smatrala značajnim.
Redovno sam kupovala Politiku, na njeno zadovoljstvo, jer nije morala četvrtkom da ide do obližnje trfike gde je proveravala da li su 'izvučeni njeni lozovi'.
Malo-po -malo, počeh i ja da kupujem loz. Ali samo 'polovinu'.Loz sa završnim brojem Pet.
Meni je broj Pet bio veoma značajan, dobijen prostom računicom; deca(3)+ suprug(1)+ ja(1).
Dara je često imala 'zamenu', ja ponekada, ali stvarno p o n e k a d a.
I ko zna do kada bih kupovala lozove sa poslednjim brojem P E T, da čika Pera nije naprasno umro, da firma nije doživela kolaps, da Dara nije odselila u drugu državu.
I ko zna da li bih se setila čika Pere, koleginice Dare, mojih lozova sa završnim brojem Pet, da sada na radiju nisam čula pesmu + u kojoj kažu da je sve kao obično.A nije!
Kad sam vidjela ovu sliku, sjetih se kako smo sestra i ja uzele ovakav komplet da krpimo gumu (ali džaba). Ja sam pumpala gumu, a sestra je provjeravala i rekla da treba još. Ja nastavila, ajde još dva puta, ajde još dva, kad guma puče.
Davno beše... kad je ova kutija stigla medj' decu koja jure probušenu plastičnu loptu prašnjavom ulicom sa par santimetara prašine, fine kao najfiniji prah šećer, ulicom koja nije ni slutila da će je prekriti asfalt. Dugo je trajala, svega par minuta, jer su je prašnjave ručice smestile iza usana optočenih prašinom nalepljenom na znoj...
Ljiljo, tvoja slika me poseti na detinjstvo, preveliku želju, na veliki trud koji sam uložila da naučim da vozim bickl.
--
Na kraju našeg dvorišta, koje bilo popločano velikm ciglama, bila je poluotvorena šupa gde su se odlagali poljoprivredni alati, metalna kanta sa kanopom a koja je služila sa vađenje vode iz bunara, đedov ručni krunač kukuruza, i, naravno, ogromni muški očev bickl.
Bicikl nije uvek bio pod šupom, bio je tu samo kada se otac vrati sa posla.A radio je mnogo. Kući je dolazio kasno. Po biciklu naslonjem na zid šupe, znala sam da je otac kod kuće.
Paralelno sa našom ulicom, sakrivena strma uličica, koja je povezivala našu veliku ulicu sa dve manje ulice, bila je raj za nas decu iz kraja.
Zimi, kada dobro zasneži, svi smo trčali na tu strminu utabavajući sneg i spuštajući se 'klizaljkom' koju bi napravili očas posla. Poneko od nas dece, imao je 'čak' i sanke. Teške, metalne, ručno pravljene.
I sada imam mali beli beleg na desoj butini, sećanje na jednu zimu, moj pad ispred ubrzanih sanki, i zakrivljenu metalnu oštricu koja me je kroz somot pantalone dobro zarezala.
Dolaskom proleća i lepog vremena, zaboravljali bi na sanke, sneg, na 'klizaljke'.
Okupljali bi se na ulici i bodrili nekog od drugara koji je pokušavao da se izbori sa ogromnim muškim biciklom. Ne sećam se da je iko imao ženski, ili dečiji bickl.
Prevelika želja da naučim i ja da vozim biciklo, dobila je šansu da se ostvari jednog dana kada roditelji nisu bili kod kuće.
Stari bicikl, naslonjen na oronuli zid, prosto me mamio. Prišla sam, pokušala da odvojim biciklo od zida ali se korman izvrnuo, prednji točak se okrenuo na suprotnu stranu a biciklo je tresnulo na zemlju. Mislim da sam bila prvi razred osnovne škole,bila sam sitna, mršava, kako je majka često govorila - kost i koža.
Na jedvite jade izvezla sam biciklo iz dvorišta, teško upravljajući previskim i preširokim kormanom. Ni sama ne znam kako sam prešla našu široku ulicu i stigla u 'naš raj'. Samo znam da mi je bilo jako teško i da nisam videla rešenje kako ću to staro biciklo vratiti u dvorište.
Biciklu se najviše obradovao Slavko, moj nestašni komšija i drugar iz vrtića, i kasnije iz škole.
Da, to je onaj Slavko koji nije otputovao sa mnom u Vrsar, a koji mi je tada trebao da odagna sve moje strahove od nepoznatog, od voza, od daljine, od mora koje sam tada videla prvi put.
Slavko je brzinom munje dograabio biciklo, stao na pedalu, provukao drugu nogu ispod šipke i spustio se niz strminu.Gledala sam ga očarana. Pa ja nisam umela da vozim ovaj bicikl ni pored sebe a kamoli -ispod šipke-!
Tog dana sam ovladala veštinom izvoženja i uvoženja bicikla u dvorište, gurajući ga pored sebe, naravno.
Spust stajanjem na levoj pedali je malo potrajao, a vožnja očevog bicikla 'ispod šipke', desila se spntano. I, mislim da je to bio moj prvi uspeh u savladavanju prepreka, u hvatanju u koštac sa nečim što je teško i preveliko za mene.
A, taj bicikl i sada ga pamtim. Imao je ogromne točkove, široke gume, boja neodređena, čak mi se čini da je bila rđa po ramu i blatobranima. Dinama pored levog prednjeg točka( sada sam skoro sigurna da je sve na biciklu bila ruska proizvodnja) povezana belom debelom žicom sa velikom lampom na prednjoj strani volana.
Ne pamtim samo kako je izgledao, više pamtim koliko je bio težak taj očev + bicikl
