|
…..
Nadam se da ova knjiga nikada neće biti čitana.
*
Među nama je više od ljubavi:saučesništvo.
*
Kad si odsutan,tvoja se figura širi dotle da ispunjava vaseljenu.Prelaziš u fluidno stanje,stanje utvara.Kad si prisutan,ona se zgušnjava;domašaš koncentracije najtežih metala,iridijuma,žive.Umirem od tog tereta kad mi padne na srce.
*
Veličanstveni Pol se prevario.(Govorim o velikom sofisti,a ne o velikom propovedniku.)Za svaku misao,za svaku ljubav koja bi možda klonula prepuštena sebi,postoji jedan osobito jak lek.sav ostali svet,koji joj se suprotstavlja i koji je ne zaslužuje.
*
Usamljenost... Ne verujem kao što oni veruju,ne živim kao što oni žive,ne volim kao što oni vole... Umreću kao što oni umiru.
*
Alkohol otrežnjava.Posle nekoliko gutljaja konjaka ne mislim više na tebe.
U avionu,blizu tebe,ne plašim se više opasnosti.Umire se jedino sam.
*
Nikada neću biti pobeđena.Biću pobeđena jedino pobeđujući.Svaka osujećena zamka zatvara me u ljubav koja će najzad biti moj grob,život ću završiti u tamnici sazdanoj od pobeda.Jedino poraz otkriva ključeve,otvara vrata.Da bi domašila begunca,smrt mora da se pokrene,da izgubi svoju nepomičnost koja nas navodi da u njoj prepoznamo krutu suprotnost životu.Ona nam pruža kraj labuda pogođenog u punom letu,kraj Ahila ulovljenog za kosu ko zna kojeg mračnog Razloga.Kao za ženu ugušenu na tremu svoje kuće u Pompejima,smrt samo produžava u drugi svet hodnike bekstva.Moja će mi smrt biti od kamena.Poznajem mostiće,pokretne mostove,klopke,sve potkope Sudbine.Tu se ne mogu izgubiti.da bi me ubila,smrti je neophodno moje saučesništvo.
*
Jesi li zapazio da se ustreljeni skljokaju,padaju na kolena?Omlitavljuju uprkos konopcima,povijaju se kao da se naknadno obeznanjuju.Poput mene su.Obožavaju svoju smrt.
*
Nema nesrećne ljubavi:poseduje se samo ono što se ne poseduje.Nema srećne ljubavi:ono što se poseduje,to se ne poseduje više.
*
Nemam se čega bojati.dotakla sam dno.Od tvog srca ne mogu pasti niže.
*
Srce,to je možda nečisto.Ono pripada poretku anatomskog stola i mesarske tezge.Više volim tvoje telo.
*
Oko nas je atmosfera Lezena,Montane,planinskih sanatorijuma,zastakljenih poput akvarijuma,divovskih zabrana gde Smrt dolazi neprestano da lovi.Bolesnici ispljuvavaju krvave ispovesti,razmenjuju bacile,porede temperaturne liste,sklapaju drugarstvo po opasnostima.Ti ili ja,ko ima više kaverni?
*
Gde da nađem spas?Ispunjavaš svet.Pobeći ti mogu samo u tebe.
*
Sudbina je vesela.Onaj ko Udesu pridaje ko zna kakvu lepu tragičnu masku,poznaje jedino njegova pozorišna prerušavanja.Neka nepoznata pakosna šaljivčina koja neuljudno drnda jedno te isto do mučnine hropca.Okolo Kobi se talasa miris iz dečje sobe,iz lakirane kutije iz koje izleću đavoli Navike,ormara iz kojih naše sobarice,groteskno nakinđurene,naglo iskaču u nadi da će nas naterati da vrisnemo.Likovi Tragičara poskakuju,surovo uznemireni gromkim smehom.Pre nego što će oslepeti,Edip je ceo svoj život proveo igrajući se slepog miša s Kobi.
*
Uzalud se menjam:moja kob se ne menja.svaka figura može da bude upisana unutar jednog kruga.
*
Sećamo se svojih snova:ne sećamo se svojih usnulosti.Prodrla sam samo dva puta u te dubine ispresecane strujama u kojima su naši snovi jedino olupine potopljenih stvarnosti.Onomad,pijana od sreće kao što smo pijani od vazduha nakon nekog dugog trčanja,bacila sam se na krevet onako kako to ronilac čini leđno,s rukama unakrst:uljuljkala sam se u plavo more.Oslonjena o bezdan poput plivačice koja pliva na leđima,održavana kiseoničkom bocom svojih pluća punih vazduha,pomaljala sam se iz tog grčkog mora kao neko novorođeno ostrvo.Te večeri,prezasićena tugom,srušila sam se na krevet uz kretnje utopljenice koja se predaje:popuštam usnulosti kao davljenju.Tokovi uspomena ustrajavaju kroz noćnu tupost,povlače me prema svojevrsnom Mrtvom moru.Bez mogućnosti da se zagnjurimo u tu vodu zasićenu solju,gorku kao izlučevina očnih kapaka.Plutam poput mumije po njegovoj soli,u bojazni od buđeja koje će jedva biti nadživljavanje.Protok usnulosti u jednom smeru,zatim u suprotnom,vrte me mimo volje po tom žalu od batista.U svakom trenu moja kolena udaraju o uspomene na tebe.Hladnoća me budi,kao da sam ležala kraj mrtvaca.
*
Podnosim tvoje nedostatke.Mirimo se s nedostacima Boga.Podnosim tvoje odsustvo.Mirimo se sa odsustvom Boga.
*
Dete je talac.Život nas ima.
Isti je slučaj i a psom,panterom ili cvrčkom.Leda je govorila:’Nisam više slobodna da se ubijem otkako sam kupila labuda’.
*
Ne dati se više,to znači dati se još.Žrtvovati se.
*
Ništa nije tako nisko kao mišljenje o sebi.
*
Zločin je ludaka u tome da on sebe svemu pretpostavlja.Ovo bogohulno samoisticanje mi je gnusno kod onih koji ubijaju,a užasava me kod onih koji vole.Za te je tvdice voljeni stvor još samo zlatnik oko kojeg grče prste.On više nije ništa bog:jedva neka star.Opirem se da te pretvorim u predmet,ma bio to i Voljeni Predmet.
*
Jedini je užas ne služiti.Napravi od mene što god hoćeš,čak i neki ekran,čak i metal za dobar provodnik.
*
Mogao bi u jednom jedinom komadu da se srušiš u ništavilo kuda odlaze mrtvi:utešila bih se ako bi mi zaveštao svoje ruke.Jedino bi još tvoje ruke postojale,bez tebe,neobjašnjive poput ruku mermernih bogova prometnutih u prah i kreč njihovog sopstvenog groba.One bi nadživele tvoje činove,nadživele jadna tela koja su milovale.Između stvari i tebe,ne bi više služile kao posrednice:same bi bile pretočeene u stvari.Ponovo čedne pošto ti više ne bi bio tu da ih učiniš svojim saučesnicama,tužne poput hrtova bez gospodara,zbunjene poput arhanđela kojima nijedan bog više ne izdaje naredbe,tvoje zaludne ruke počivale bi na kolenima tame.Tvoje otvorene ruke,nemoćne da pruže ili uzmu ikakvu radost,ostavile bi me da padnem poput slomljene lutke.U visini njihovog članka celivam te ravnodušne ruke koje tvoja volja više ne istrže iz mojih,milujem plavu arteriju,stub krvi koja je negda neprestano poput izvorske bujice tekla iz tla tvoga srca.Skratkim zadovoljnim jecajima polažem glavu kao dete među te dlanove pune zvezda,krstova,ponora za ono što je bilo moja sudbina.
*
Ne plašim se aveti.Živi su strašni samo zato što imaju telo.
*
Nema neplodnih ljubavi.Nikakve predostrožnosti tu ne pomažu.Kada te napuštam,duboko u meni je bol,kao neka vrsta užasnog deteta.
*
Voleti zatvorenih očiju,to je voleti kao slepac.Voleti otvorenih očiju,to je možda kao ludak:izezumljeno prihvatati.Volim te kao ludakinja.
*
Ostaje mi nedostojna nada.Protiv svoje volje računam na prestanak instinkta,na ekvivalent-u životu srca-činu nekog rasejanka koji pravi omaške u imenima,vratima.S užasom ti želim Kamijino neverstvo,neuspeh kraj Klaudije,neki skandal koji će te udaljiti od Hipolite.Bilo koji pogrešan korak mogaao bi te naterati da padneš na moje telo.
*
U sve događaje života stupa se devičanski čisto.Plašim se da se u njima neću snaći sa svojim Bolom.
*
Bog koji hoće da živim naložio ti je da me više ne voliš.Ne podnosim baš sreću.Nedostatak navike.U tvome naručju mogla bih samo umreti.
*
Korisnost ljubavi.Sladostrasnici se sporazumevaju da se bez nje upuste u istraživanje zadovoljstva.Potrebno je samo prepustiti se pomami tokom niza opita o načinima ispreplitanja i kombinovanja tela.A zatim se zapaža da preostaje da se učine otkrića i u jednoj tamnoj hemisferi.Ona nam je bila nužna da bismo se podučili o Bolu.
*
Žežen većim vatrama... Umorna životinja,plameni bič me piba po slabinama.Pronašla sam istinski smisao pesničkih metafora.Svake noći se budim u požaru sopstvene krvi.
*
Poznavala sam uvek samo obožavanje ili raskalašnost...šta to kazuje?Poznavala sam uvek samo obožavanje ili samilost.
*
Hrišćani mole pred krstom,prinose ga svojim usnama.Dovoljan im je taj okrajak drveta,čak ako na njemu i ne visi nikakav Spasitelj.Poštovanje koje se duguje mučenima na kraju oplemenjuje gnusnu spravu za mučenje:znači da se ne vole dovoljno bića kad se ne obožava njihova beda,njihovo poniženje,njihova nesreća.
*
Kada gubim sve,ostaje mi bog.Ako izgubim Boga,ponovo nalazim tebe.Ne može se istovremeno imati neizmerna noć i sunce.
*
Jakov se borio s anđelom u zemlji Galaad.Taj anđeo je Bog,pošto je njegov protivnik izišao poražen iz borbe,i iščašenog kuka u svom porazu.Prečage zlatnih lestvi nude se samo onima koji najpre prihvataju taj večni knockout.Jeste Bog sve ono što nas prevazilazi,sve ono nad čime nismo trijumfovali.Smrt je Bog,i svet,i ideja o Bogu za maloumnog boksera koji dopušta da ga obori njihov snažni lepet krila.Ti si Bog:ti bi mogao da me slomiš.
*
Neću pasti.Stižem do sreišta,Slušam otkucavanje neznano kojeg božanskog časovnika kroz tanku telesnu pregradu života ispunjenog krvlju,drhtajima i dshovima.Blizu sam tajanstvenom jezgru stvari kao što smo noću poekad blizu nekom srcu.
*
Kad te ponovo vidim,sve iznova postaje prozračno.Pristajem da pitam.
*
A ti odlaziš?Ti odlaziš?...Ne,ti ne odlaziš:ja te čuvam... U rukama mi ostavljaš svoju dušu poput nekog ogrtača.
*
Blizak?Ne,ti si blizu.Žalim za tobom kao za samom sobom.
*
Poznavala sam mladiće koji su potekli iz sveta bogova.Njihovi pokreti podsećali su na putanje zvezda;nije bilo čudno otkriti da je njihovo tvrdo porfirno srce neosetljivo;kad bipružali ruku,pohlepa tih divnih prosjaka bile je porok bogova.Kao svi bogovi,pokazivali su uznemiravajuća srodstva s vukovima,šakalima,gujama:giljotinirani,dobijali su bledi izgled obezglavljenih mermernih kipova.Žene,devojke,potiču iz sveta Madona:najgore doje nadu kao dete obećano budućim raspećima.Neki od mojih prijatelja vode poreklo iz sveta mudraca,neke vrste Indije ili unutrašnje Kine:svet se oko njih rasipa u dim,blizu onih hladnih jezeraca u kojima se ogleda slika stvari košmari tumaraju kao ukroćeni tigrovi.Ljubavi,moj svirepi idolu,tvoje ruke pružene k meni krilati su kičmeni pršljenovi.Od tebe sam učinila svoju Vrlinu;pristajem da u tebi vidim Gospodarenje,Moć.Poveravam se tom strašnom avionu koji pokreće srce.Uveče,u jazbinama u kojima zajedno životarimo,tvoje nago telo liči na anđela kome je naloženo da bdi nad tvojom dušom.
*
Bože moj,predajem svoje telo u tvoje ruke.
*
Kaže se:lud od radosti.Trebalo bi reći:mudar od bola.
*
Posedovati je ista stvar što i spoznavati:Sveto pismo ima uvek pravo.Ljubav je čarobnica:poznaje tajne;ona je rašljarka:poznaje izvore.Ravnodušnost je ćorava;mržnja je slepa;one posrću jedna uz drugu u jarak prezira.Ravnodušnost nipodaštava;ljubav zna;ona sriče put.Treba uživati u nekom biću da bi se imala prilika da se ono posmatra nago.Bilo je potrebno da te volim da bih raumela kako je najosrednjija ili najgora od ličnosti ljudskih dostojna da tamo gore nadahne večito žrtvovanje Boga.
*
Tome je šest dana,tome je šest meseci,tome je bilo šest godina,to će biti za šest vekova...Ah,umreti da bi se zaustavilo vreme!....
*
Ljubav je kazna.kažnjeni smo što nismo mogli da ostanemo sami.
*
Treba voleti neko biće da bismo se izložili opasnosti da zbog toga patimo.Treba te mnogo voleti da bih ostala sposobna da te odbolujem.
*
Ne mogu da odolim da u svojoj ljubavi ne vidim neki istančani oblik razvrata,smicalicu da mi prođe Vreme,da se ratosiljam Vremena.Zadovoljstvo izvodi usred neba prinudno sletanje,u buci motora pomahnitalog od poslednjih trzaja srca.Molitva nas penje u lebdeći let;duša za sobom povlači telo u vaznesenju ljubavi.Da bi vatnesenje bilo mogućno,neophodan je neki bog.Ti imaš tačno onoliko lepote,zaslepljenosti i zahteva koliko je dovoljno da bi oličavao Svemogućeg.Od tebe sam u nedostatku boljeg napravila ključ svog svemirskog svoda.
Tvoja kosa,tvoje ruke,tvoj osmeh izdaleka me podsećaju na nekog koga obožavam.Pa,na koga?Na tebe.
*
Dva časa ujutro.U kantama za smeće pacovi glođu ostatke mrtvog dana:grad pripada avetima,ubicama,mesečarima.Gde si ti,u kojem krevetu,u kojem snu?Sretnem li te,proći ćeš ne videći me,jer nas naši snovi ne vide.Nisam gladna:večeras ne uspevam da svarim svoj život.Umorna sam:svu noć sam hodala sejući uspomenu na tebe.Nesanica me mori:ne žudim čak ni za smrću.Sedeći na nekoj klupi,obamrla i protiv volje od nailaska jutra,prestajem se podsećati da te pokušavam zaboraviti.Zatvaram oči... Kradljivci žele samo naše prstenje,ljubavnici samo telesnu put,propovednici samo naše duše,ubice samo život.Mogu da uzmu moj:čikam ih da u njemu ništa ne promene.Zabacujem glavu da bih ponad sebe čula trepet lišća.. Ja sam u šumi,u polju... to je trenutak kada se Vreme prerušava u čistača,a Bog možda u skupljča dronjaka.On tvrdica,on tvrdoglavac koji ne pristaje na to da se neki biser izgubi u hrpama ljuspi od ostriga pred vratima krčmi.Oče naš koji si na nebu... Da li ću ikada videti kako pored mene seda starac u smeđem ogrtaču,kaljavih nogu jer je,kako bi me stigao,prešao preko bogzna koje reke?Skljokao bi se na klupu,držeći,u zatvoenoj šaci izuzetno dragoceni poklon koji bi bio dovoljan da sve promeni.Otvarao bi prste polako,jedan za drugim,veoma oprezno,pošto to može da odleti... Šta bi držao?Pticu,klicu,nož.ključ za otvaranje konzerviranog srca?
*
Duha?U boli?Mnogo je soli u suzama.
*
Strah od ničega?Strahujem od tebe.
*
Prestati da budeš voljena,to znači postati nevidljiva.Ne zapažaš više da imam telo.
*
Između smrti i nas,ponekad je samo tanušnost jednog jedinog bića.Kad se to biće ukloni,ostaće jedino smrt.
*
Kako bi bilo otužno biti srećan!
*
Svaku od svojih sklonosti dugovala sam uticaju slučajnih prijatelja,kao da sam svet mogla da prihvatim samo posredstvom ljudskih ruku.Od Hijakinta mi je sklonost prema cveću,od Filipa sklonost prema putovanjima,od Celesta sklonost prema lekarstvu,od Aleksisa sklonost prema čipkama.Od tebe,zašto ne,sklonost prema smrti?
*
Neću se ubiti.Mrtve prebrzo zaboravljaju.
*
Sreća se gradi samo na temeljima očaja.Verujem da ću moći početi sa građenjem.
*
Nije u pitanju samoubistvo.U pitanju je samo da se potuče rekord.
............... .......................... ............................. ................................ .............
naš je
taj prostor je uvek tu
pre nego što dospu do nas
taj prostor
koji tako opušta
predah kad se recimo
bacim na krevet
ne misleći ni o čemu
ili recimo
punim čašu vodom iz
slavine
ničim
obuzet
taj
nežni čisti
prostor
vredan je
čitava stoleća
postojanja
recimo
kada samo češkam vrat
gledajući kroz prozor u
golu granu
taj prostor
tu
pre nego što dopru do nas
garantuje
da
kada dopru
neće
uzeti sve
nikad.
|
