|
Poslao: 16 Mar 2011 18:25
|
|
Za tebe govorim - Matija Beckovic
Ako stavis jednom na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima, govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim,
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno.
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse Zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni."
Neka mi bude zabranjeno da te volim
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bih se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom,
Svako ko pomisli da te vise voli!
|
|
|
Poslao: 19 Mar 2011 14:15
|
|
Volim te
Volim te do zvijezda
onih nekih dalekih.
Volim te do mašte
one tamo velike…
Volim te do krvi
one naše iste…
Volim te do ljubavi
ove moje bistre,
Volim te u snu
kada mjesec diše…
Volim te po danu
kada ruka piše…
Volim te do bola,
uspona i pada…
Ti zauvjek ostaješ…
moja ljubav i moja nada
(Nepoznat autor)
|
|
|
Poslao: 21 Mar 2011 12:29
|
|
Joseph Murphy - Moc podsvesti, odlomak
Svako od nas poseduje um i trebalo bi da nauci da se njime sluzi. Dva su nivoa ljudskog uma - svesni ili racionalni i podsvesni ili iracionalni. Covek razmislja svesnim delom svoga uma i sve ono sto zamisli sliva se u podsvest, koja, kao stvaralacka snaga, iz svojih dubina upravlja covekovim postupcima. Dakle podsvest je sediste svih osecanja ali i stvaralacki deo licnosti. Mislite li na nesto dobro, dobro ce vam se i desiti. Imate li zle misli, usledice zli dogadjaji. Ludski um radi upravo na takav nacin.
Kao polaznu tacku valja zapamtiti sledece: kada podsvest usvoji neku zamisao, istog trenutka krece u njeno ostvarivanje. Taj zakon podsvesti vazi kako za pozitivne, tako i za negativne misli. Ukoliko je vode lose ideje, podsvest radja neuspeh, nesrecu, osujecenje. Ukoliko je vas nacin razmisljanja skladan i konstruktivan, uzivacete u savrsenom zdravlju, blagostanju i uspehu.
Podsvest se ne bavi razmisljanjem o tome jesu li vase misli dobre ili lose, istinite ili lazne vec iskljucivo reaguje prema prirodi nametnutih joj misli. Ukoliko, na primer, neku cinjenicu svesno prihvatite kao istinitu iako je lazna, vasa ce je podsvest prihvatiti kao istinitu i potruditi se da ostvari njoj odgovarajuci rezultat.
Riznica se nalazi skrivena duboko u vama. Za odgovorima na želje svoga srca tragajte unutar samih sebe... Svaka misao je uzrok, a svaka osobina njena posledica..... Čovek je poput kapetana koji upravlja brodom . Samo ispravne zapovesti vode brod do luke, stoga i vi morate izdavati svojoj podsvesti koja upravlja svim vašim iskustvima. Nikada ne upotrebljavajte izraze "to je preskupo" ili "Nisam u stanju to da učinim" Podsvest će vas uvek shvatiti ozbiljno i potruditi se da zaista ne steknete novac, odnosno ne osposobite se za ono čemu stremite... Zakon života je zakon vere. Vera je misao koja se rađa u umu. Ne verujte u stvari koje vam nanose štetu i bol...... Uspeh u životu upravo je srazmeran veri u uspeh. Promenite li svoje misli, promenićete svoju sudbinu.
|
|
|
Poslao: 23 Mar 2011 02:43
|
|
Alisa Pasalic - Rastanak
Rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...
Stojimo na mostu
i cutimo,
dok mi vjetar
prikriva lice,
dok mi kisa
brise suze.
Kradomice ti posmatram profil,
tuzan je.
Pogled si poslao
u dubine rijeke.
Mozda tamo tarzis izlaz
iz vrtloga misli
u koji si sam upao
kao u paukovu mrezu.
Kisnemo i rastajemo se,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...
Rijeka odnosi moje suze,
zajdno sa kapima kise
u beskonacnost.
Most jeca...
Vjetar zavija...
O, kako je sve pusto,
sve tuzno,
mracno, bolno...
Cutke se rastajemo,
ne znam zasto,
ali ipak se rastajemo...
|
|
|
Poslao: 29 Mar 2011 12:14
|
|
Jelena Pavlovic - Iscepane ispovesti
Oprosti što sam ti dozvolila da mi ravnodušno okreneš leđa misleći da sam samo jedna od karnevalskih maski, toliko sam se bojala da ne slomiš bajku od stakla skrivenu u najdubljoj pećini ispod hiljadugodišnjeg leda. Kasnije su samo varljive noći vrištale pogrešno ime. I tako sve do beskraja.
Dok sam stajala, kako sam tada naivno mislila, na vrhu svoje planine sreće, želela sam… Samo jedna, najmanja tajna skrivena u šapat bila je dovoljna… Vazduh se nije zatalasao, a ostala je tišina… Sada sam čvrsto na zemlji, lažem, između neba i zemlje, gde je ispod plavo nebo, a iznad plava voda… Jednostavno, takav je poredak stvari u ovom preokrenutom svetu. Tako mogu biti na vrhu, a opet na dnu i vrištati…Vrištati na vrhu planine uspeha, koji je opet neuspeh… Vrištati i pustiti da izađe nataloženo ćutanje…Želim da, kao zmaj vatru, izbacim skriveno koje pritiska. Ovde, na gradskom trgu gde niko ne čuje jer su zapušili uši svojim ćutanjem… Vrisak snage miliona uragana, vihora i orkana, izlazi iz moje duše kao neprimetan dah, tek malo dizanje grudi i odlazi putem povetarca u prošlost s namerom da bude šapat skriven u prohujlau tajnu…Više nema svrhe…
Dolazi pomračina i osećam se kao kod kuće. Toliko smo bili bliski. Dobrodošla tmino, masku mogu da skinem. Navlačim pokrivač preko glave i skidam masku. Niko nikada nije video nasmejano lice. Niko nikada nije video uplakano lice. Tmino, dok dolaziš, ja, sveštenica nekog davno zaboravljenog božanstva, zovem Senku. Senku gušću od bilo čega, senku toliko gustu da prolazi kroz zidove. Korake joj čujem u treptanju ulične svetiljke. Kirla tamne paučine padaju preko mene…Lebdim u svetu koji ne postoji.
Davno beše imala sam krila od paperjaste paučine anđeoskih snova. Davno beše znala sam da razlikujem jedan oblak na kome je spavao moj anđeo čuvar. Davno beše znala sam da hodam po vazduhu. Ne da letim, da hodam. Da hodam prečicama do svojih oblaka gde su obitavali moji snovi. Moji snovi, moja svetla, moji anđeli. Davno beše, mogla sam sve to. Mogla sam jer sam imala svoj specijalni kutak snova na javi…Potom, šta se desilo? Prošao je trenutak, trenutak za prelazak u sudbinu…Ispustila sam ga. Šta se tada dogodilo? Počela sam da živim. Tako sada živim stvaran život na planeti zemlji…Pre jednog trenutka imala sam krila od paperjaste paučine anđeoskih snova.
Jednog dana pala mi je na pamet luda ideja da tražim sreću. Normalno, kako sam ja sebična osoba kojoj je jedno stalo do svojih potreba i koja jedino sluša svoj unutrašnji glas, nisam tražila sreću sveta, nego svoju. Svako neka se snalazi za sebe. Molim lepo, kažem ja. Ko je meni ikada pomogao. Pošto sam ja izuzetno posebna osoba i moja sreća morala je biti tražena na poseban način. Prvo sam bacila novčić u gradsku fontanu, međutim, izgleda da se moja želja pomešala sa vapajima drugih ljudi, tako da se moja investicija nije isplatila. Ta pohlepna gradska nimfa koja živi u fontati u centru grada mora da je bila kod kozmetičarke i nije me čula. Neka, neće se ona bogatiti na račun mojih želja. Drugi put sam bacila novčić u gradski potok. Milila sam on izvire negde u planini, a tamo žive drevni duhovi. Ni oni mi nisu ispunili želju. Možda su se naljutili jer sam bacila nevažećih pedeset para. Možda zato nisu hteli da me blagosiljaju svojim zlatnim prahom. Ništa, probam ja i treći put. Bacila sam, ovaj put važeći dinar, u bunar bez dna. Ni to nije uspelo, duhovi mojih predaka, koji su pili vodu sa toga bunara, izgleda da su se bili uvređeni jer su njihovi potomci u njega bacali mrtve životinje. Šta ću, ja ne odustajem. Otišla sam po mudar savet. Moja drugarica zna svaku brazdu crnih puteva sudbine koje mi ocrtavao svojim aktivnim delanjem u ovom beznačajnom svetu. Ona zna i da tumači nevidljive otiske snova. Šta da vam kažem, nema u gradu devojke koja gleda u šolju bolje od nje. Tako mi je ona izložila dve mogućnosti pomoću kojih mogu rešiti svoj problem. Rekla mi je: „Mogla si da baciš novčić u cevi gradskog vodovoda i one bi snagom moderne tehnike i nimfa koje žive u stanovima od trideset nanometara, stešnjene u tim cevima, ispune želju“. Nikada ne bi uspelo, one su u štrajku jer u našem vodovodu sipaju previše hlora. Dobro, kaže mi ona, onda nali sebi čašu vode i u nju ubaci novčić, pa ih popi zajedno. To sam i uradila i od sada zvanično moja sreća stanuje u meni.
Oprosti što sam ti dozvolila da mi ravnodušno okreneš leđa misleći da sam samo jedna od karnevalskih maski, toliko sam se bojala da ne slomiš bajku od stakla skrivenu ispod u najdubljoj pećini ispod hiljadugodišnjeg leda. Kasnije su samo varljive noći vrištale pogrešno ime. I tako sve do beskraja.
|
|
|
Poslao: 30 Mar 2011 14:21
|
|
Sveti Apostol Pavle, Prva poslanicama Korincanima, glava 13 - O ljubavi
1 Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.
2 I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
3 I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.
4 Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se,
6 Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7 Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
8 Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati.
9 Jer nešto znamo i nešto prorokujemo;
10 A kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto.
11 Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.
12 Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
13 A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.
|
|
|
Poslao: 31 Mar 2011 12:36
|
|
Poziv - Oriah Mountain Dreamer
Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.
Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.
Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.
Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.
Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!
Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.
Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2011 17:57
|
|
Pisma Mileni - Franc Kafka
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.
Vaš F.
|
|
|
Poslao: 06 Apr 2011 14:54
|
|
TI SI MOJE SVE
Ti si moje sve.
Moje raščupano ‘Dobro jutro’,
moja prva jutarnja kafa,
moj partner u zločinu,
moja briga,
moja jača polovina.
Ti si moje ‘Volim te’.
Moje ‘Do kraja života’,
moje ‘Bolje sutra’ u koje se kunem,
moja budućnost,moj oslonac,
neko bez koga ne umem.
Ti si moje ‘Nerviraš me’.
Moj večiti krivac,
moje ‘To bi ti trebao da umeš’,
moje ‘Zar to ne umeš?’
moje ‘Pusti me,ja ću,smotani stvore’.
Ti si moje,ipak samo moje.
I volim sve tvoje.
Tvoje ‘Lako ćemo’,
tvoje ‘Ne brini’,
tvoje ‘Na mene osloni se’,
tvoje ‘Hajde,ne slini,ne histeriši’,
tvoje ‘Meni prepusti se’.
Ti si moje,kakvo god da si.
Moje ‘Uvek tu si’,
moje ‘Zauvek’,
moje ‘I u dobru i zlu’,
moj prijatelj,moj drug,
moj ljubavnik,moj muž.
Marija Mihajlović
|
|
|
Poslao: 14 Apr 2011 15:00
|
|
Franc Kafka - Pisma Mileni
(subota uveče)
Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
***
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."
Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.
***
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.
* * *
Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.
|
|
