|
OSAMLJENA KRČMA
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni
šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti…
Ne…
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa
planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju
narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem),
zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se
uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno
pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i
ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki…
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže
Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da
je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati
na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš
tornjeve u daljini…
Prostorija je obično puna šarolikog sveta, koji kao da pristiže iz raznih epoha, brkaju se kubure
i helebarde, mundiri i krinoline, sve to pomalo podseća na bife holivudskog studija u kom se
istovremeno snimaju četiri spektakla, ali neprimereno je tiho, nekim čudom, i, ne samo da ne
razaznajem reci, nego ni jezike na kom su izgovorene?
Krčmarica se žustro promeće, dobroćudni klopavi pas njuška oko onih koji mu dopuštaju,
ušunja se, tu i tamo, starac u rubaški, sa sekiricom zadenutom za kožni pojas, i obazrivo ubaci par
cepanica u kamin, ali očekivana larma svejedno izostaje? Da li se U To Vreme živelo tiše, da li su svi
premoreni od celodnevnog truckanja, ili ih ja jednostavno svaki put zateknem baš u zatišju između
večere i počinka, nije ni tako važno…
Štaviše, bar mogu mirnije da ih zagledam…
Gazda je, na primer, prilično oznojan, kao i svi Vredni, mada na njegovom čelu (kao i kod
svih Vrednih), ima i rezervnih bora u koje bi se graške znoja mogle sasvim komotno rasporediti.
Doduše, vrlo je moguće i da se vlasnik krčme na takvom mestu znoji iz stotinu drugih razloga?
Krčmarica, recimo, za svakog Husara koji naiđe otkopča po jedno presvučeno dugme na sve tešnjoj
platnenoj bluzi, a večeras su ih tu čak trojica? Jedan od njih, onaj sa kudeljnim brkovima i dve zlatne
pruge na rukavu, posle svake čaše sve više je okrenut ka njoj, a sve manje ka svojim pajtašima za
stolom, možda je baš u bokalu koji Gazda upravo toči i ona kap koja će se preliti?
Starac Sa Sekiricom, zatim, radi sve i svašta za tanjir čorbe i komad pite sa suvim grožđem, ali
on odavno ne pomišlja da bi išta mogao steći, jedina mu je briga da ne izgubi i to malo što ima. Čiča
jedini zna da Krčmara vidno uznemiruje i prisustvo Konjokradice Sa Zlatnim Zubom, puno su njih
dvojica već trgovali, a par vrsnih vučnih dorata u inat je baš odjutros u štali. Da li su vojnici zaista tu
samo u prolazu, ili se nešto kuva? Na to pomišlja i Lopov, nema sumnje, ali on je pribran i naoko
nezainteresovan (kako to i priliči dobrim lopovima), no, crne uljane okice svaki put iskoriste dim
keramičke lule da provere jesu li husarske sablje još na vešalici, da još jednom trasiraju najkraći put do
vrata, i da usput drsko namignu buckastoj seljančici, koja izviruje kao tekunica iza muževljevih
ramena…
Taj Seljak je od svoje ćurkaste ženice očinski stariji. Svečano somotsko odelo sašiveno je
solidno, “da potraje”, pre dobrih dvadesetak godina, a izgleda da nije mnogo više puta ni oblačeno?
Tek povremeno on svoj bistri čestiti pogled skrene ka Cvikcrašu (jedinoj pričalici za stolom), a onda
ga ponovo vrati na kamin, kao da želi da na žeravici otopi brige koje su se za njega nahvatale? Muči li
ga velika suša, parnica oko međe sa rođenim bratom, ili šlajpik pun para za kupovinu vola na
sutrašnjem vašaru, ne dospevam da pogodim? Onaj Cvikeraš mi uporno skreće pažnju na sebe
iskašljavajući se u ogromnu kariranu maramicu, neuverljivo, bez dovoljno “danfa”, onako kako to
uostalom i čine oni koji baš i nisu jako bolesni, a duboko su ubeđeni da jesu…
Taj čovečuljak mogao bi biti neki činovnik, notar ili učitelj, ali, šta bio da bio, očito je da traga
za službom više no što služba traga za njim? Iskrzana kožna torba, sklupčana kraj njegovih nogu kao
umoran pas, mnogo bolje prepoznaje svet sa krovova diližansi, i nesumnjivo da jedva čeka nastavak
putovanja? Citirajući nešto iz kožne knjižice (od koje je u čitavoj gostionici izlizaniji jedino njegov
smeđi žaketić?), on se zalud udvara radoznaloj popovskoj kćeri kojoj oči plove oko glave kao zlatne
ribice, dok njen Papa (uspavan lepetom krila jata pečenih pataka u svojoj velikoj bibi), drema između
njih dvoje tako vešto i mimikrično, da to pod prevrtljivim svetlom petrolejke deluje kao preslišavanje
nedeljne propovedi, ili, još bolje, kao jedna smerna večernja molitvica koju ne bi bilo pristojno
prekinuti…
To ipak nije razlog što par putujućih glumata tako bešumno vesla drvenim kašikama. Oni
jednostavno nastoje da ostanu neprimećeni, znajući da se komedijašima ne dešava ništa dobro kad ih
primete van pozornice. Ona je lepa (ulogu kraljice igra bez previše šminke), i vidi se da ga zaljubljeno
voli, a on je i Pesnik i Fakir, i Žongler i Smehotvorac, ali je ne bi umeo odbraniti od grubosti. Srećom,
masivni potporni direk ih delimično skriva od grupe raspojasanih svinjarskih trgovaca, zaokupljenih
turnirom u prostačenju, na kom je glavna nagrada naklonost Tri Vesele Gospojice Koje Očito Ne
Putuju Da Se Zakaluđere, i tako redom, kao uhoda, zavirujem od stola do hoklice, od lika do siluete,
od žene do muškarca, pa sve nanovo…
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ah naše Porodično Stablo vidim samo kao
mladicu na obodu Velike Šume…
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i
Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne…
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje
embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i
tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne…
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve…
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi…
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku…
Kada mu je umoran zakucao na Nebo…
Đorđe Balašević
|
