Snaga u coveku

• 1Ovo se svidja korisniku: blog 25
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Čitavog svog života žalio sam ljude, bio sam spram njih učtivo blagonaklon, jer sam ih poznavao pod kožom i jer mi je (trajno) bilo žao što su tako beznadno sivi, tako tupo drveni, tako jeftine i bijedne igračke u tuđim rukama, tako sudbonosno izobličeni svojom vlastitom glupošću."



"Pa u tome i leži tajanstvo vjekovnog trajanja raznovrsnih "pogleda na svijet", što je kroz hiljade i hiljade godina svaki "pogled na svijet" za sebe lično uvjeren da se "on jedan jedini podudara s istinom"! Iz te najosnovnije netrpeljivosti i dolazi do ljudožderskog, diluvi-jalnog, prahistorijskog, uzajamnog životinjskog upravo proždiranja tih "pogleda na svijet". Jedni vjeruju, drugi spašavaju, treći ljube, četvrti su provjerili svoje znanje i propovijedaju pozitivne istine, peti, šesti, sedamdesetisedmi, svi bubnjaju, svi sviraju, svi zvone zvonima, svi prisvajaju sebi prvenstvo, svi se pobijaju međusobno, svi se isto tako međusobno uništavaju"



"Pogled na svijet", bilo kakav, od bilo koga i bilo gdje posvećen, uvijek je sastavljen od čitavog niza slika, predstava, emocija, što su ih intelektualno raščlanili i razradili mozgovi, nema sumnje oštroumni, čak moglo bi se reći i sposobni, ali ipak toliko prevejani te su se svjesno stavili u službu jedne posvećene laži koja putuje spavaćim, kolima onda kada hiljade krepavaju, koja se hladi u sjeni egipatskih lepeza kao živa mumija na zlatnoj stolici, kada milijuni gnjiju od kuge."



"Uopće: suviše ima na svijetu tih nesretnih "pogleda na svijet". Jedni vjeruju da ima takvih granitnih hridina koje neće nadvladati vrata paklena, drugi vjeruju u zastave, u trube, u pojedine bubnjare i trubače, pa čak i u same bubnjeve kao takve, u dužnosti vjeruju jedni, u bogove, u spomenike, u glorijete, u izložbene paviljone, i u tom krvavom metežu bubnjeva/topova, orgulja i strojeva, u toj gužvi zastava, hridina i dokaza, tu grme mužari, krepavaju konji, plamte postaje provincijalne i gradovi, a jedan jedini mali vrabac bio je toliko genijalan da zacvrkuta i da nestane iz te nesumnjivo bezglave gungule."



"- Da vi niste političar, to mi je bilo jasno od prve vaše riječi! Možda je u vama propao pjesnik?

- Zašto da je u meni pjesnik propao? Pjesnik je u meni spavao, pjesnik se u meni probudio, i danas govori iz mene taj isti pjesnik koji je spavao, ali da je propao, s time se ne bih mogao složiti! Svaki čovjek bio bi zapravo po dubljim životnim načelima upravo dužan da od svoga života stvori pjesmu! Ja, vidite, sviram svoju vlastitu pjesmu ima već godinu dana. Ta je pjesma melankolična, ona nema nikakvog dubljeg smisla kao ni život sam, ali zato nije ništa manje vrijedna nego što može da vrijedi uopće jedna pjesma, i to još prilično uznemirena! Onoga dana kad sam odlučio da zasviram svoju vlastitu poemu, počeo je oko mene koncerat kakav je vrijedno bilo doživjeti!"

Miroslav Krleža - "Na rubu pameti"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Šarl Bodler - Provalija

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošcu. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duha u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast coveka koji dršcuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nade prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvši leda provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.

===========================================================================

Šarl Bodler - Albatros



Dokoni mornari od zabave love

često albatrose, silne morske ptice,

na putu nemarne, tihe pratilice

lađa što nad ljutim vrtlozima plove.



Na daske od krova spuste ih sputane.

Kraljevi azuri, nevešti, zbunjeni,

belim i ogromnim krilima skunjeni

mašu ko veslima na obadve strane.



Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,

krilati se putnik bori s okovima;

s lule jedan mornar duva mu dim gadan

u kljun, drugi mu se ruga skokovima.



Tom knezu oblaka i pesnik je sličan,

on se s burom druži, munjom poji oči,

ali na tlu sputan i zemlji nevičan,

divovska mu krila smetaju da kroči.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nervira me...

Trebalo bi ubijati prošlost svakim danom što se gasi; izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje i ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvara i život, pa nema ni čistog sjećanja, a ni čistog života.

Uspomene i sjećanje me najviše bole. Da nije njih, poslije ovih 12 godina provedenih ovdje, bio bih pravi Amerikanac. Bio bih ravnodušan, radio bih od jutra do mraka, jeo hamburgere, gledao televiziju i štedio pare da, jednom kad napunim (ako napunim) 70, odem na put oko svijeta.

Dobio sam novi broj telefona. Požurio da ga javim staroj raji širom svijeta. Novi broj za staru raju. Sjetio sam se poslije da me niko nije zvao ni na stari, pa sam zaključio da bi bilo najbolje da im svima kažem da ih više neću zvat sa onog starog broja nego sa novog. Nervira me i ta odluka, i stara raja, a nervira me i to što nemam nove raje, pa njima ne moram javljat ovaj broj. Ima u svakom zlu i malo dobra.

Sve mi smeta. Nervira me što mi je žena, kako je starija, sve sličnija svojoj majci.

Nervira me što mi djeca neće u Bosnu. Kažu radije bi na Havaje, dosadno im u Sarajevu. Eto, nervira me i Bosna, i Sarajevo, i prije i sad. Nerviraju me i Havaji, jer je i mene baš briga za Havaje.

Bio sam u Bosni, do sad, osam puta. Potrošio silne pare i nervira me i to jer sam mogao mirno živjeti bez duga na kreditnim karticama, pa me sad nervira i dug. Nervira me i to što mi nije žao para, a kad mi nije žao, vidim da ću još dugo ostati samo „skoro Amerikanac“.

Nervira me i naglasak, pa kad god progovorim, uvijek me neko pita odakle sam. Zato najradije šutim. Baš njih briga odakle sam ja.

Vrućina na Floridi i uragani me pravo nerviraju. Na plaže ne idem već godinama. Od kad su zabranili pušenje u restoranima, jedem samo kući. Nervira me što ne mogu pusiti gdje ja hoću, a nerviraju me i cigare od kojih sve teže dišem.

Nervira me američka unutrašnja i vanjska politika. Nervira me američki predsednik i svi oko njega i do njega. Nerviraju me visoki porezi, skup benzin i slab odnos dolara prema euru.

Nerviraju me Crnci, Španci, Meksikanci, Kubanci, njihov jezik, njihova muzika. Nervira me i to što više ne mogu slušati ni našu muziku.

Nervira me američka televizija, američki filmovi, a nerviraju me i naši novi filmovi koji su svi kao, ono, poučni. Kad mi je teško i kad mi se skupi, idem trošit pare - kupovat. Tako se ovde prazni. Nervira me to što ne znam drugačiji način da se ispraznim, osim da kupujem. Nervira me što više ne pišem i što nemam motiva. Nervira me što osjećam da sam postao glup i što mislim da prije nisam bio. Možda me to najviše nervira.

Svoj stav više nemam. Izvlačim iz sjećanja ono što mi odgovara pa pravim neke teze i zaključke.

Nervira me rat u Bosni. Nerviraju me priče iz tog rata. Nerviraju me Srbi, Hrvati i Muslimani, oni sadašnji i prošli.

Nerviraju me priče o herojima, lopovima i političarima iz tog rata. Nervira me rat, a sad me nervira i mir. Nervira me što ništa nije kao prije, što ni ja nisam kao prije, što mi nismo kao prije i nervira me to nije.

Budućnost, sadašnjost i prošlost me opako nerviraju. Gdje ću biti za godinu ili 5, pojma nemam. Nervira me što ne znam gdje bi. Nervira me što mi se ne ide nazad u Bosnu i što mi se ovde ne ostaje. Nerviraju me obziri prema sebi i prema drugima. Sadašnjost me razvaljuje, pomiješana sa prošlošću, a ova budućnost čeka iza ćoška da prevagne.

Prije neki dan sam uselio u novu kuću. Na silu priveo dvojicu da mi u lice kažu kako im se kuća sviđa. U novoj kući imam i novi broj telefona. Dosad me još niko nije zvao, ali sigurno hoće. Nemaju ljudi vremena i para. Zovu me oni kojima broj nisam ni javio. Kažu: ovo je vaš sretan dan, hoćete li novu kreditnu karticu? Kako samo znaju moj broj, a nisam im javio? Nerviraju me ovi
što sve znaju, pa i telefone. Nervira me tehnika. Novi tv ne kupujem. Koristim ovaj star 10 godina. Sumnjam da sad svaki novi u sebi ima kameru.

Nervira me špijuniranje svega što se kreće i živi, a tek da misli... Doduše nerviraju me i veliki računi za telefon. To dok sam svima javio. Poslije opet izgube ljudi broj kad ga zapišu na komadić papira.

Nervira me i to što svakom Amerikancu moram objašnjavati da su kod nas bolnice i škole bile besplatne i da su nam komarci k'o njihovi, a ne veliki ko rode. Nervira me što mi ne vjeruju kad im pričam o uspomenama. Toliko su lijepe da je u njih i teško povjerovati.

Nervira me i to što me zovu dijaspora ili dijareja i dijaliza, ne znam više ni sam. Nervira me nesvjesna laž i svjesna istina. Nerviraju me bivši građani i sadašnji papci. Nerviraju me njihove životne priče i istorije. Nervira me prostor bivše Jugoslavije sa kojih su ti došli. Nerviraju me i zemlje koje su nastale na tom prostoru.

Nervira me i ujedinjena Evropa. Nervira me Njemačka bez marke i Italija bez lire i Ponte Rosa. Nerviraju me i Rumunija i Bugarska koje su tu u Evropi. Nervira me Prag sa svim našim izbjeglicama u njemu. Nervira me što Mađarska i dalje nema mora. Fudbal više ne znam gledati. Nervira me dosadni NBA i glupi bezbol, gdje neki guzati ljudi mlate toljagama po jadnoj lopti.

Nerviraju me i auto dileri u bijelim košuljama i sa velikim znojnim flekama ispod pazuha. Američko školstvo me pravo nervira sa djecom koja uče 6 predmeta cijelu godinu, od kojih čak tri biraju po želji.

To što je Zenica imala 3 pozorišta i 30 dimnjaka me pravo nervira, jer u Orlandu koji ima 3 miliona stanovnika nema pozorišta, a kladim se u milion dolara da na ulici nikad niko nije čuo za čovjeka, recimo, koji se zove Gabrijel Garsija Markes. Nerviraju me i američki homlesi, koje tinejdžeri ubijaju svakodnevno k'o kerove po ulici. Nervira me i američko pravosuđe, gdje ima prava samo onoliko koliko ima para. Nervira me i to što me stalno pozivaju u porotu, jer nemaju nikog ili gotovo nikog ko nije bio osuđivan, pa ih baš briga što i ne govorim engleski. Nervira me što nema Boema. Nerviraju me i rep i džez i bluz. Narkomani svih vrsta me pravo nerviraju.

Nerviraju me i njihovi doktori, koji će ti do kraja života držat' gips na slomljenoj ruci, samo da bi ti naplaćivali slijedećih 100 godina. Nervira me američki lažni moral i što k'o čovjek ne mogu vidjet' ženske gole grudi na televiziji.

Nervira me što moram stalno gledati kako neki pilama sijeku drugima glave. Nervira me ta pila i te grudi. Svejedno je.

Nervira me mafija jer je više nema. Sad su to bankari i poslovni ljudi sa laptopima u ruci, a ne sa pištoljima.

Nerviraju me izbjeglice svih boja i vrsta. Nervira me njihova nada i priča o Americi kao zemlji gdje možeš uspjeti.

Rasizam me pravo nervira. Mrzim sve boje ljudi - od crnih do bijelih. Ja sam pravi bosanski rasista. Dedo mi je takođe bio rasista. Rasizam je nasljedan, a i to me nervira.

Nervira me priča o našim kamiondžijama što mlate lovu i mokre u boce od Gatorada. Nervira me i priča o jednom našem što je bez prekida radio 72 sata pa onda pao u nesvijest.

Nerviraju me ovi naši što hodaju u trenerkama i što voze Fordove Mustange. Nerviraju me i njihovi roditelji, što ih ovdje obilaze iz Bosne i imaju vize na 6 mjeseci, a svi se vrate nakon mjesec ili 2.

Nerviraju me bosanska djeca što između sebe pričaju engleski, bez akcenta.To što sam ja volio Selimovića me pravo nervira kao i to što znam napamet puno toga što je on napisao.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se gasi; izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje i ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvara i život, pa nema ni čistog sjećanja, a ni čistog života.

Dave se i osporavaju neprestano.
N.N. Orlando, Florida, SAD

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Nervira-me.lt.html

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na ploči u Herceg Novom

• 1Ovo se svidja korisniku: posebna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čeda Bradić - Miris i ukus

" Dajem miris:



jutarnje izmaglice, opranih ulica, jutarnje kafe, deterdženta prosutog u samoposluzi (izmešanog sa mirisom vrućeg hleba), gustog dima koji ostavlja autobus, boje i papira jutarnjih novina, gužve u autobusu, napornog dana, ručka, koji samo što nije gotov, dima cigarete pomešanog sa mirisom kafe, knjižare, poslastičarnice, kafane, bistroa, diskoteke, pozorišta, bioskopa, vrha Avale, vetra...



Dajem miris:


Skadarlije, obale Dunava, pristaništa, bilo kog keja, reke, mora, četinara, uvelog lišća, trave, parka, starog hrasta, kestena, recepcije, garderobe, restorana, parfema, pudera, hladnog predjela i toplog jela, nove kožne tašne, tepiha, dima ugašene sveće, cveća na sredini stola, neugaslog pikavca, bluze, džempera, košulje, nove frizure, izmešane i potopljene tonove neke melodije laganog ritma, vina pomešanog sa šalom, pričom, uspomenom, idejom, zamisli, obećanjem, radovanjem, osećanjem...


Dajem miris ulice, Zvezda, ledenih gradskih svetiljki, iza ponoći, u hodu, bez žurbe...


Dajem miris Grada, izmešan sa utiskom, nadom, idejom, željom, kao u snu...



Dajem sve mirise, koji nestaju istopljeni pred pogledom i osmehom.
Menjam ih, za ukus jednog poljupca.



Ukus koji zaustavlja vreme, pretvarajući ga u san.

Zauvek"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prva pomisao na onaj napis NN u Politici mi je bila "ovo mora da je Hemon napisao". Verovatno nije, ali eto, podsetilo me na njega.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tri Posleratna Druga * Poglavlje I *

U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi...
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno...
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja...
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog...
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone...
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu...
Dosada je moj hobi...
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u (film-za-odrasle)-o filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu...
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.
Složim poneki pasijans, najcešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove...
Otvorilo mi se vec više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo...
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put...
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.
Svrate cesto poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju politru brendija, ili hladnu pivcugu, i ostave mi sutrašnje novine.
Sutrašnje, nego šta. Uvek sam išao ispred svog vremena...
Zavirim da li ima nekog od naših medu smenjenima ili rehabilitovanima toga dana, proverim malo politiku i sport, tek da vidim da li je Savez još na prvoj, a podsavez na poslednjoj strani, i, jasno, rešim ukrštene...
Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina...
Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života.
Ali, da ne foliram, najviše slušam radio...
U nocnom programu sve ga cešce ugnjece sa nekim gostima, ali bude i muzike.
Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuce i neka moja stara pesma.
Nikad nisam voleo da ih cujem na radiju...
Nikad? Nikad nekad...
Sad se sav raznežim, kao uciteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju... Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira.
U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne cvikose, ali to je istorija.
Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih tocio naftu sa gitarom oko vrata, a pritisak u gumama merio bežicnim mikrofonom...

Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao...
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi kljuc kroz prozor. Klasicna kombinacija. Zidni sat na ruci, pecatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil.
- Koliko stane, i, proveri gume, decko...
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajuci oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se culo kokodakanje, što je znacilo da onaj šeret priprema neke šale i poskocice na moj racun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama...
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, vec imao posla sa osrednjim krdom njemu slicnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti...
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš.
- Trideset miliona...
Imao je veliki novcanik, model "šef sale 1958.", a u njemu gomilu cekova i posetnica, i napadno zadenutu novcanicu od petsto maraka.
- Jesi li mi dunuo, "zvezdo"? Mislim u gume...
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na doticnoj se nije pomerio.
- Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut cutanja...
Onda je teatralno izvukao onu ljubicastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, dubre jedno...
- o, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popi nešto na moj racun, decko...
Pustio je novcanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale...
Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisac.
- Neka hvala. Pametnije ce ti biti da konacno kupiš šampon. Inace cu morati da ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeci put...
Okrenuo sam mu leda i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu kljuc za tockove, koji sam posle ponoci uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.
Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle trece morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog daka koji je zaboravio da nauci pesmicu.
- He... Ti ne znaš za zajebanciju zemljak...
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu...
- Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima... Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim... Naduvenko...
Cinilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sacuvam i poslednji adut.
Onaj drugi kljuc...
Da, kljuc za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio kljuc od rezervoara, sasvim slucajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na pocetku filma.
Tacno. Pacer je prevideo potez. Ucinilo mu se da je dovoljno daleko.
- E moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajuci u frci u kojoj se našao tražeci i pipajuci oko volana.
Onda je ukapirao...
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje su dolazile.
Sacekao sam da podigne okice.
- Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo...
Zavirio sam u kola, po prvi put...
Jedna od devojaka, tipicna dobro uhranjena Backulja, sa izvucenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se nacas pomolila iz senke, i uputila mi cudan, gotovo prijateljski polupogled.
Zadenuo sam klipeti kljuc u džep sakoa.
- Probaj s ovim. Možda ceš lakše upaliti... Decko...
Zaderao je po anlaseru, odvezao do ukljucenja na put, a onda se proturio kroz prozor do pojasa
- Jebacu ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu!
Ne verujem...
Svaka škola se placa, a narocito vecernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo...
U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim prilikama za izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih pouka. Naravoucenije u vezi "Tipova Koji Nam Jebu Majku Kad-Tad", nisam, na žalost, precizno zapamtio, ali sam kasnije, u praksi, utvrdio da to nikad nisu neki koji to pompezno najavljuju. O no. Izricito ne kroz prozor auta, sa bezbedne udaljenosti, deruci se kao jazavci.
Gadni su oni što cute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba obratiti pažnju.
Neko ce verovatno prokljuviti da navedene grupacije predstavljaju osamdeset i nešto procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, pa ce preko toga zakljuciti da sam ja pomalo paranoicna, a poprilicno asocijalna licnost, na momente.
To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, cim traju vec desetak godina.
Uspomena na Dane Lavova. Uspomena zvana ožiljak. Cena slave...
Cena slave je konstanta, kažu strucnjaci. Tu nikad nije bilo popusta. U ovoj zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali cak i tu se uvek morala platiti cena slave.
Ne, ni ja se nisam izvukao...
Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isecke, i jeftinu bižuteriju koja je delovala kao pravi nakit, pod odredenim svetlom.
Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem nikom i da izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima.
Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi bilo teško da to ostvarim.
Ranije je bila vatra...
Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prsluceta u kamion. Bio sam ubeden da ce svi jedva docekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Aplauze i uspehe. Osporavanja i trijumf...
Mislio sam da ce svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno sa neba preporuceno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu...
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili procitali "ekskluzivni" intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je da se u vecini slucajeva ne traži ni srednja strucna sprema.
Dosta je bilo da kandidat nauci, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater...
Ili lekcija "Moje i naše"...
Promeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert - moj mali kiks. Naš ukupni prihod - moji rashodi...
Sasvim komunisticki. Pojedinacne greške i kolektivni uspesi.
Svi smo tako jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad dajemo, u zagradi, kad se uzima, tu još i ima nekih zaostalih razlikica.
No, to je vec u domenu drugog, i poslednjeg, predmeta Estradne akademije:
"Vesela tezgaroška matematika, za prvi i jedini razred"...
Zvuci zastrašujuce, ali nije takav bauk kao što izgleda...
Gradivo obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova, specificna racunska radnja.
Drpanje...
Na svaki dinar zaraden od ploce, na gala-koncertu i na poslednjoj tezgi, odmah napadne jato poreza, provizija i crvenih krstova, i sirota kinta provede se otprilike kao ružicasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva živopisnu recicu Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju skupštinu.
Dobro de, neka koskica i ostane, ali najbolji komadi nestanu u mutnoj vodi...
Tek, brojke su, definitivno, službeni jezik estrade, i zato se na kraju sve ipak svodi na njeno nenadjebivo velicanstvo.
Na lovu...
Lovu? Fuj!
Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...
Idealisti se nece tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a nesretan...
Verovatno. Ali prakticni su otkrili i goru situaciju:
Siromašan, a nesretan...
Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude.
Kvari ljude, ali leci živce, dodali su neki. I eto ti ga sad...
Iz tog bi neko mogao zakljuciti da business, zvani show-business, vrvi od pokvarenih ljudi sa dobrim živcima? Hm? Pa jes' majku mu, taj neko bi dobro zakljucio...
Stvarno je tako...
Ne pricam napamet. Lavina love protutnjala je kraj mene, uglavnom na dohvat ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz ruke. Sasvim dovoljno da osetim tu silu.
Ponekad sam spadao na dve-tri one naše stare crvene, sa konjima, a ponekad sam, bome, bio pun i trocifrenih i cetverocifrenih "švajcaraca" sa mravima i bubicama.
Hej, o tome nisam razmišljao, a to je, kanda, tajni monetarni zakon: "Vrednost novcanice obrnuto je proporcionalna velicini životinjke na njoj". Tacno. Posle konja, ubrzo smo na jednu novcanicu utisnuli lik Najvece Zverke Naših Naroda, i onda je dinar vredeo najmanje otkada je izmišljen. Znaci u tome je štos...
Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom...
Al meni ni to ne bi pomoglo. Sve bih spicio...
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam...
Da neko vrši istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na drugoj strani medalje.
O, jedno vreme sam pravio lovu...
Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice.
Ih, porodice...
Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri...
Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum...
Nije se nasmejao. Taj tip se poslednji put smejao kad su Rusi upali u Cehoslovacku, a mene je ladno šutnuo u streljacku pešadiju.
No, to je vec druga prica...
Prva prica je o lovi, i dovršicu je konstatacijom da ima puno ljudi koji su od mene više zaradili.
Svaka cast...
Ali nema ih puno koji su od mene više potrošili. Tek da se zna...
Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio mašinu za pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju, odluci da me nagradi napojnicom.
Neka, sinko, drugi put...
Zavod za izradu novcanica izbacuje nove modele cešce od "Benetona", ali ta kinta koju bih ja uzeo za bakšiš zasad još nije odštampana...

Zadnja svetla belog "golfa" brzo su se zagubila u krivinama i u noci, ali je histericni zvuk motora još neko vreme odavao da se adrenalin u krvi vozaca nije spustio na normalu. Znao sam kako mu je. I meni se dešavalo da ispadnem budala.
Uh, još kako...
Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosecan bubnjar sa natprosecnom tremom, ali to se nije moglo videti golim okom. Poznavao sam te situacije. Neki misle da sam VKV prznica, ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku.
Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican.
I baš na tog stalno naleceš...
Biti il' ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa cutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruža neke mogucnosti, ali, kad je do nje vec dolazilo, priznajem da sam cešce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbaci i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca...
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se dešava svakoj licnosti koja ne dopusti da prave konja od nje, i o tome više necu pricati. Suviše cu se udaljiti od viših sisara, to jest od onog pavijana iz "golfa".
Školski primer Lokalnog Zajebanta...
Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa cu pokušati da ih samo ukratko objasnim. No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti: Brojcano nadmocniji neprijatelj...
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svacim. Pucaju iz svih pozicija...
Ali najcešce iz mraka. Iz gužve. Dobro sakriveni u tami gledališta, u grotlu derbija, "istorijskog" mitinga, ili neke slicne prilike kad se ljudi usude da izdaleka vicu nešto što izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pricam? Kao da se radi o cudnim bicima iz svemira koja su se spustila na ovu planetu.
Ma, ne...
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca...
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i Lokalni Zajebant.
U gradovima se situacija drasticno menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je koncentracija doticnih kao u domacem filmu sa tematikom NOB-a.
Deset na jednoga...
Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi.
Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obicna, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slucaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu.
I to je sve...
Kažu da nikada ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u obzir. Ostaje mi da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u vecim i u važnijim selima. I u boljim, sasvim izvesno...
Ali, to je moj grad. I ja sam njegov...
Mesto rodenja? Poslednje prebivalište?
Prica se izmedu ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam dobro znao gde su moje maticne kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vracaš...
Znamo se mi. Dobro se znamo...
E, a ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da odstupa od kliširanog pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u granicna podrucja zlobe...
Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.
Samo, još nisam otkrio ni jednu...
Nema veze, ne žurim. Svašta se prica po caršiji o znaku horoskopa pod kojim sam roden, ali jednu stvar niko ne može da nam ospori. Strpljenje...
Šta mu to ono dode? Osobina ili mana?
Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me potkace, a nisu mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih nedostižnih metar i nešto, koliko je pozornica izdignuta.
I na to sam navikao. Pojavi se još poneko kao taj "golfadžija", ali to nije ništa. Na pocetku ih je bilo citavo cudo, pa je, eto, skoro potpuno prestalo...
I da nije, nikom ništa. To je valjda moj krst, i ja ga kicoški nosim, onako, malo nakrivljenog, iako cujem kako šuškaju da nema potrebe, jer sam, kao, i onako odavno razapet.
Đavo ce ga znati...
Gledam neke "old-timere" iz mog vremena, i starije, i oho-ho starije...
Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom rastaju, sve po nekim jazbinama i sindikalnim zabavama.
Kako propasti, u sto lekcija...
Šta mu to dode "biti razapet"? Raditi nocu na benzinskoj pumpi, ili uz prase na tomboli, biti glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehnicara?
To su samo varijacije na istu temu...
Neki su uzeli preteranu dozu necega, ili nisu prilagodili brzinu uslovima vožnje, ili su, jednostavno, imali tu srecu da udu u avion predodreden da se razbije o vrhove nekog brda.
Samo su ti retki sretnici uspeli pronaci zlatna i carobna vrata vecite slave.
Preživeli pevaci pokušavaju da reše taj problem tražeci zaobilaznice i precice, i dospevaju na stranputice i u corsokake.
I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u cijoj je sredini zaborav...

Ipak, sve tece, a u tome se narocito istice Dunav...
Gledam ga cesto odavde.
Sa druge strane puta su vinogradi koji se naglo spuštaju do pruge, a od samih šina, pa do daljnjeg, proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejsaž i sedativ.
Strašan je...
Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i vec nekoliko puta mi se pred zoru ucinilo da cujem udaljene korake, frktanje konja i došaptavanje na nekom jeziku koji nisam razumeo.
Naravno, niko mi nije poverovao...
Legenda kaže da je u ritu nestala citava vojska mocnog Sulejmana Velicanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji je pao samo tada i nikad više...
Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to vec red u legendama, i umorna i nikakva...
Onda je zavejalo...
Hrabri Princ poveo je u juriš svoje vec poražene ritere i saterao uspanicene neprijatelje u živi pesak i zamke velike mocvare.
Slucajno to znam...
Od legende su ostale samo price o izgubljenoj sultanovoj riznici, praznik u crkvenom kalendaru i cudni nazivi brežuljaka iznad rita. Kao Vezirac, na primer, gde je moj deda imao veliki vinograd. Klinci i gestapovci uvek dobivaju odgovore na pitanja...
Vozeci se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam prvo ponešto o Veziru i njegovom šatoru, a onda, dan za danom, prolazeci uvek istim ulicama i gledajuci pretežno u dupe konja zvanog Putko, složio sam citavu pricu o frci iz hiljadu sedamsto i neke...
Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom, a taj isti pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova kasnije, kada je moj deda odlucio da tu podigne malu vinogradarsku kucicu sa verandom i okreci je na belo.
Opcinjen Velikim Tihim Ritom, kao decak sam satima ležao na krovu od biber-crepa presvucenog mahovinom, grickao travku zvanu "popino prase" i razmišljao o velikim danima koji ce doci.
Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinjak metara bliže gradu, na ovoj pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad svice i pozlati krošnje i trsku, klatim se na crvenoj plasticnoj stolici i razmišljam o velikim danima koji su prošli.
Daleko je Deda-Šteta. Tumara nebom sa rukama na ledima, korak mu težak, seljacki, upada u oblake do clanaka...
Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori ništa. Ni na zemlji nije bio pricljiv...
Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili, ostavljaju me samog u najgori cas, u praskozorje, dok se vetar sprema da zatalasa i uznemiri rit, i donese prigušen zveket oružja i ukrasa na oklopima ratnika.
I opet mi niko nece verovati...

Mocvara se, dakle, pruža daleko, možda bih cak rekao unedogled, ali se tamo, na srecu, pojavio Dunav, i tako me sprecio da upotrebim tu otrcanu figuru.
Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo...
Necujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajuci tok nevidljive reke, i taj ritam se savršeno poklapa sa nekim mojim ritmom, dok se, nešto posle pola cetiri, sunce pomalja izmedu Kacke i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i vinograda, iza pruge, rita i Dunava i iza svega na ovom svetu...

Đorđe Balašević

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tri Posleratna Druga * Poglavlje II *

Sledeceg dana ponovo je bila noc...
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehnicar je pripremao efekte za film strave i užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod camcem kraj pumpe, uporno je culio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim.
Ali ništa se nije culo...
Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja bismo ostali bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuca muzicka podloga za pomenuti prizor...
Izveštaj sa Velikog Samita...
Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj filijali i ponosno pokazivali svetu svoje debele nasmejane žene, ili indisponirane, žvalave kamile.
Šta se vec kome zateklo pod šatorom...
To su naši prijatelji. Zemljaci, tako reci. Oni ce nas braniti ako nas napadnu Rusi ili Ameri. Joj, kad krenemo da ih gadamo bananama ili mandarinama...
Ruse bismo još i zadržali južnim vocem, ali Amere...
Kad nešto razmislim, od Amera se na bih ni branio...
Nema veze...
Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom dugacko, što je možda i bio signal, usplahireni glas spikera je objavio da je jedan od lidera, inace provereni prijatelj ove zemlje, a provereni neprijatelj vecine ostalih zemalja, izrazio želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako stigne do kongresne dvorane.
Na belom konju?
O, to se kod nas nosilo još u sezoni 1944/45, ali su momci koji su na belim konjima prvi ujahivali u gradove - prvi i odjahivali, sticajem raznih okolnosti...
Cista dijalektika...
Jahaci odlaze, a konji ostaju u istoriji...
*
* *
Ja sam vesti odslušao disciplinovano i do kraja, ali Šandor nije imao sluha za taj važni trenutak. Borio se sa snom, trzajuci se u strahu da ce neko maznuti veliku belu kost koju sam mu malopre doneo, smrtno se zamerivši jednoj gospodi zbog toga...
O ne, svašta se prica o nama, ali gospode još nisu spale na kosti. U pitanju je bio mali, rutinski nesporazum.

Gospoda se prva nemerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na redu. Gospodi je ta kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za subotnji poklon prijatelju. I gotovo...
Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam pristao na deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od retkih likova koji mašu repom kad me ugledaju, i bio sam nepokolebljiv. Mali nosati žuti pas, koji je pre dve godine smrznut dolutao do pumpe, najverovatnije nije kriv za situaciju u zemlji, i nisam imao obraza da mu donesem pola koske u subotu uvece, kad je navikao da dobija uobicajeni "Something Special". Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom mestu ne može bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali ocigledno može doneti mnogo radosti jednom kuckinom sinu.
Isti je, u meduvremenu, izgleda konacno digao šape od pokušaja da ulovi neki odjek grmljavine. Zagrlivši belu, cistu kost iz crtanog filma, dremao je mirno, sanjajuci kraljevske pudlice i malene psece andele...
Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost, mogla izmeriti minutama.
Grmljavina je ipak stigla na pumpu. Primenjena instant-grmljavina, spakovana pod haubu "eskorta" iz osamdeset i prve.
Iz, cini mi se, novembra osamdeset i prve...
Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset i devet kubika. Boja? "Strato silver", oznaka S-9, za to zadovoljstvo doplaceno petsto D-maraka. Potrošnja? Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga baš cepneš...
Udaren prednji levi blatobran. I ispeglan. Vrlo dobro ispeglan...
Levi far okrznut. O ne, zamenjen. Napokon, vreme je bilo...
Poznajem automobile? Nije to ništa...
Radio? Da, "blaupunkt". 2x30 vati, "auto-reverse"...
Upaljac? Ima. Ali je do sada vec, verovatno, zaglavljen. Gume? Uh, celave...
To više nisu one koje pamtim...
Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj automobil posebno...
Poznavao sam i nekog ko ga inace vozi, ali Taj Neko sad sigurno nije u kolima.
Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene inkriminisani auto sa puta, da je Taj Neko u autu, dok je Ovaj Neko na pumpi...
Motor je pao u komu...
Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava. Nakrivio je glavu gledajuci limuzinski krš koji bi u nekoj drugoj zemlji odavno bio ispresovan za herbarijum.
Ne gaseci motor, vozac je otvorio vrata i pomolio svoju poprilicnu glavu.
Doktor...
Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor izmedu gornjeg okvira naocara i pedantne frizurice upadljivo povecao.
Ali, šta mu je?
Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuduje da dode na moju pumpu.
I, ne samo da dode, nego i da izade iz kola...
I, ne samo da dode i izade iz kola, nego još i da mi mahne rukom.
- Dobro vece...
Dobro vece: Pa i nije bilo tako loše dok se nisu pojavile te spojene pepeljare na tvom nosu...
Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je to moglo svašta da znaci...
Uhvatio sam pištolj za tocenje goriva, ali Doktor je poskocio kao da je to pravi pištolj i poceo užurbano da odmahuje svojom belom vampirskom rucicom.
- A, ne, ne treba mi gorivo. Samo bih malo pod svetlom pogledao motor, ako vam ne smetam...
Ako mi ne smetaš? Idi, molim te...
Pa kome bi smetao odvratni, ljigavi puž golac koji naskace na vojnicke devojke? Baš se radujem što te vidim...
Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su ti cvikusi od onog materijala od kojeg prave gromobrane?
Ma, ako se i otkaci neki od ovih dalekih gromova, ja cu vec pokupiti pepeo u pikslu i javiti tvojima da te ne cekaju na veceru...
Izvukao sam široki "bekhend" desnom rukom.
- Samo izvolite...

Sledecih par minuta prošlo je po mom ukusu... Uživao sam posmatrajuci ga kako pokušava da otvori haubu a da ne isprlja ruke, i tako ude u "Ginisovu knjigu rekorda" kao prvi kome je to uspelo.
Ih, zamalo...
Prljava hauba i ciste, šepave rucice uvek obecavaju dobar provod, a ako su u kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slucajno imao, onda je to pravi spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra sa strane, mirno se klateci na lakoj baštenskoj stolici.
Znao sam da ce neko sve pokvariti...
Tamnoplavi kombi, rucno ofarban i pretovaren lubenicama, naterao me je da ustanem. Izašao je tip obucen kao ceški turista, u kariranoj košulji, kratkim pantalonama i cipelama, i poceo da se vrti oko mene.
Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko mi je rekao da natocim.
- Izvinite, molim vas...
Da, da...
Kukao je da primim maksimalan cek, a razliku vratim u kešu, imao je spremljenu pricu o sinovom rodendanu ili o ocu koji je na samrti, ali mu nisam dao priliku da se razmahne.
- Nema problema...
Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim cesto. Nikako ne volim pijacare i jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana bolovanja godišnje, stan od firme i kucu koju dovršavaju, a u slobodnom vremenu organizuju mitinge na kojima zahtevaju ostavku rukovodstva i vece plate.
Imao je srecu da naide baš kad castim...
U odnosu na doktora, koji je konacno rešio enigmu zvanu hauba, cak mi se i taj bezveznjak ucinio simpaticnim.
Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao obrve u pravcu mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na prednjem sedištu.
Tek kad mu je "Bik Koji Sedi U Kombiju" potvrdno kimnuo pundom. Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je spustio kraj stolice.
Namignuo sam. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi bilo da je prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za klanicu. Gde bih s njima?
Lubenica je bila sasvim OK...
"Sam Svoj Majstor" je za to vreme gledao u motor, mada bi se po izrazu njegovog lica pre moglo pomisliti da gleda neki od filmova iz Bergmanovog najpomerenijeg perioda.
Oj mašino, al si tajna...
Pokušao je da nade neku logicnu vezu izmedu cevi i žica haoticno ispreplitanih, ali to se potpuno razlikovalo od njegovih dotadašnjih iskustava.
Osetio sam S.O.S. pogled sa strane, ali sam uporno zurio u Rit, kao da je brujanje žaba i ostalih zujalica koje su se ponovo javile, govorilo nešto mnogo važnije od toga da je oluja prošla...
A prošla je. Nema tu šta...
Strašni modri i ljubicasti oblaci vec su bili daleko nad Backom, sa neskrivenim teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu.
- BLOB...
Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko puta okrenuo kljuc, ali po jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti, bilo je sve što je uspeo da izvuce iz mašine.
- Izvinjavam se... Da li bih mogao da telefoniram?
To pitanje nisam ocekivao, moram priznati. Bio sam siguran da ce doci na epohalnu ideju da pokuša da ga upali "na guranje", i bilo mi je cak pomalo drago što necu morati da upotrebim ni jedan od izgovora koje sam smislio, jer baš i nisu na mom nivou.
- Na žalost, nemamo telefon.
- Nemate?
- Nemamo...
Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila cista istina. U stvari, nije, ali zvanicno jeste...
E jebi ga, sad cu morati da ispricam citavu pricu...

Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno rekao. On je dan, ja sam noc, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo...
Srecom, vidamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovoda i skretnicar, ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim dopodnevnim strastima.
Naime, šef ima tri roba u smeni, što mu omogucuje da do mile volje šikanira floru i faunu oko pumpe, da poliva travu, secka živu ogradu i kupa Šandora šmrkom i šamponom za šoferšajbne. Sve ostalo vreme budno pazi da se neko slucajno ne uhvati za telefon.
Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog dišmana žuti karton zbog monstruoznih telefonskih racuna.
- E, boga mi, okrecem drugi list...
Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori, a, kad je i to puklo, poceo je da zakljucava brojcanik, da bi ga, na kraju, potpuno skinuo.
Tako su mogli samo da nas zovu, ali racuni se nisu smanjivali...
Tada je šef odlucio da definitivno presece taj telekomunikacijski cvor, i vec izvesno vreme, svaki put kad krene sa posla, on stavi telefon u svoju veliku crnu tašnu i odnese ga kuci.
No, još nije našao nacin da i onaj konektor sa zida odnese kuci...
I fino, u cetrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji, medu nama budi receno, uglavnom i pravi sve te racune, izvadi iz svoje torbe drugi telefon i ukljuci ga, a u deset uvece nastupam i ja sa svojim telefonom i ukljucujem ga po potrebi.
Po potrebi, kažem...
Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj...

O, Dr je bio u lakoj panici...
Seo je na ivicnjak, bespomocno zagledan u put na kome nije bilo nikoga. Više nisu bile važne ni pantalone, ni crni davo koji je dotle cupkao izmedu nas.
- Valjda ce naici neki taksi. Nema nikog, kao za inat...
O, naici ce, samo što nije. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao prošlog februara...
Ili je bio mart, slagacu te?
- Zakasnicu na aerodrom. Moram da sacekam...
Pogledi su nam se sreli, po prvi put...
- Ovaj... Moram nekog da sacekam... Kasno je, autobusi sa aerodroma ne voze do jutra...
Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto izmedu nas kao transparent preko ulice.
Sad su svi znali sve...
Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on to ide, a sad je znao da i ja znam po koga on to ide.
Nazdravlje...
Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Ranije, narocito. Stavljao sam nas u razne situacije...
Umirao je od žedi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio hladnjacu sa tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte ga nisam primetio...
Tonuo je kao kamen nadohvat camca za spasavanje na cijem sam pramcu leškario.
- Maši rukicama...
Više puta sam se vracao iz rata, kao pobednik, i odmah potpisivao nalog za streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i narodnog izdajnika.
O, svašta sam mu radio...
Ali, ni u jednoj prici nije na kraju Ona ostajala sa gomilom kofera, sama u noci.
Veverica...
Možda je baš listala žurnal, ili izvirivala u pravcu pilotske kabine, ocekujuci stjuardesu sa "duty free" kolicima, u oblacima, na desetak hiljada metara iznad ove kilave situacije.
Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno ukopao, a i ja sam ušuškao glavicu u pesak...
Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta pauza prekratko trajala.
Kao i moja dilema, uostalom...
- Šta nije u redu sa motorom? Pomalo se razumem u te stvari...
Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala, odjednom je poleteo u klinc.
- To je dobar auto... Stvarno dobar... Samo, ponekad se nešto dogodi i... Meni se cini da radi na dva cilindra...
Znam da je to dobar auto, nadrilekaru. Slucajno sam se jednom provozao u njemu. A što se tebi cini, to si cuo od nekog...
Dva cilindra? Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i žirado šeširu.
Bolje cuti...
Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala špic-klešta, i namerno nisam ništa govorio. Ako je mislio da to radim zbog njega i da cemo
na kraju razmeniti adrese i slati jedan drugom cestitke za "novaka", grdno se varao...
Ali covek je dobio teški napad papagajitisa.
- Ima tu neki modul... Špulna... E, ta Špulna se prekine, i onda, da ga ubiješ, ni makac...
Modul? Pobrkao si, blento blentavi, to je kod "apola 7". A špulnu okaci za uvo da misle da si važan cinovnik. Špulnom te poplašio neki majstor, oni imaju radar za takve tukane i samo ispaljuju carobne reci: šelna, flanšna, džeksna, buksna, a vi se hvatate za glavu koliko ce to da košta.
Bolje se istakni pa kupi novi auto...
Kao da me je cuo.
- Tu treba samo jedan mali deo...
Više nisam mogao da izdržim.
- Tu treba samo jedan mali novi auto...
Opa?
Trgao se...
Znaci, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata znacaka i salveta...
- Ko danas može da kupi auto od plate?
Pitaj tatu. On je cuda pravio sa jednom platom. Uvek ste imali auto kao švedska ambasada, nije mogao da prode neki sajam automobila a da tvoj tatica ne spiska platu na neki BMW ili ono veliko cudo sa "nišanom"...
O, tata je znao znanje, ali nisam ni ja loš...
Pustivši ga da saceka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio sam karburator i polako spustio haubu.
- U redu je...
Šta "u redu je"? Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja, ni guranja...
Nemoguce da je u redu...
Vec sam sedeo u stolici i brisao ruke "pucvalom", kad je pobožno okrenuo kljuc. Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilicno raštelovan, u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu, ovo je zazvucalo kao dovršena simfonija.
Izašao je i pošao prema meni, i preventivno sam smislio dve-tri najodvratnije psovke na svetu, za slucaj da se uhvati za džep, ali nas je zdravstveni radnik obojicu poštedeo te situacije.
- Hvala veliko...
Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar, no, iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo podlakticu.
Briši, nesreco. Rukovati se ipak necemo...
I pored toga, mahnuo je ulazeci u kola. Pokušao je da na licu složi nešto što je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo...
- Recite mi, molim vas, da znam, šta se pokvarilo?

cE, necu da ti kažem. Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali neceš mi se tim podatkom mangupisati kod majstora.
Odmahnuo sam rukom.
- Otišao je ležaj na cegerlaufu...
Polako je klimao glavom u stilu "kao što sam i mislio" i spustio se na sedište.
Nego šta ce...
Strpljivo i pedantno, cega sam se pribojavao, vezao je pojas i namestio retrovizor.
O, ne odvezao se, dabogda...
U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila cigaretu. Cuo sam brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš nad mojom glavom, ali to bi stvarno bilo suviše...
To je sigurno bio neki sasvim drugi avion...

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na cisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu.
Baladu, naravno...
Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i vrištali kroz prozor. Dobro da su zakasnili...
Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice uletele u oba oka istovremeno, i zamaglile ih na trenutak...
Neki nikad ne nauce. Vec mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove.
Putuj, Doktore, prosto ti bilo...
Od mene ti nema više pomoci, pa sve da mi sledeci put naideš sa zaglavljenim pesmejkerom, a ne saugom...
Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od teškog roka i puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo.
Svejedno...
Znao sam da ce jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve njihove simpatije biti na mojoj strani.

Đorđe Balašević

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tri posleratna druga *Poglavlje III*

Tih dana je bila takva suša, da se cak i Dunavom dizala prašina kad neka lada prode malo vecom brzinom.
Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuca pica. Face sa tamnim "ogledalo" cvikerima i kapima znoja na celu, pas koji drema u hladovini i poneka rerna na tockovima koja doplovi po asfaltu gustom kao fil za tortu.
Miholjsko leto? Ma još gore. Sve se pomerilo...
Još ce mi do kraja zavideti što radim nocu...
Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inace dopisni clan štafete 4 x 100 metara, bio je spreman da startuje cim me ugleda, a njegova famozna metalik srebrna vespa uvek je cekala osedlana, za slucaj da stignem u smenu koji minut ranije.
Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki važan razlog da me saceka. U devet od deset slucajeva u pitanju je bilo neko muvanje oko zamene.
Ovo je bio deseti slucaj...

Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u uglu usana, i listao casopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u južnim morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu pod vrlo povoljnim uslovima.
Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije.
Kao da je upravo prodao pumpu...
O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik. Vrteo je neki svoj sinemaskop od kog nije odustajao cak ni u vreme potpune dominacije crno-belog.
A i zašto bi?
Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro.
Njegov stari koji je bio pokrajinski "neko za nešto" i imao milicionera pred kucom, zaposlio je sina jedinca na pumpi još pre desetak godina, možda i više. Po kazni...
Decko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto ni vojska nije uspela da od njega napravi coveka, Tata je nemilosrdno naslednika šibnuo u udruženi rad.
Naravno, svi su mislili da ce to biti prolazno...
Ali, Tata je bio prolazan...
Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljaci uzeli pod svoje, u jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se ispituje poreklo imovine, kad se smene dva-tri direktora, i poneki pokrajinski sekretar napiše ostavku.
I Boba Drot se tako orocio na pumpi...
U svakoj nesreci, kažu ima srece, a Bobina sreca je bila u tome što se sve to poklopilo sa nestašicama benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i dugim, dugim redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti.
Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost...
Svaka cast...
Ali Boba Drot je tipican predstavnik pojedinacne mudrosti: umeti pa imati...
Biti crna porodicna ovca nikako ne znaci biti ovca u principu. Naprotiv...
Ipak, nekom bi možda izgledalo cudno što mali, obicni pumpaš prelistava prospekt Mauricijusa.
I meni je izgledalo cudno...
Znao sam da je mali, obicni pumpaš vec tri puta bio na Mauricijusu...
Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po casopisu i odgovorio na moje nepostavljeno pitanje.
- Imaju strašnu vezu za Madagaskar...
Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par mesta koja još nije overio svojim pecatom.
Naputovao se kao kofer trgovackog putnika, ali bio sam skeptik u vezi s njegovim skorim odlaskom na jug Afrike.
Naime, tamo se ne ide preko Singapura...
Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba je pregledao Atlas sveta i zakljucio da ni najboljim brodovima još nije uspelo da uplove u Pariz, ili se usidre pod Kineskim zidom, pa je odlucio da do tih mesta stigne drugim prevoznim sredstvom.
E, pošto je skupe avionske aranžmane otplacivao malim televizorima, plasticnim telefonima i svilenim kimonima, odjednom su svi putevi poveli u Singapur ili Hong Kong. Toliko se muvao po tim varošima da su mu se i oci vec pomalo iskosile.
- Pazi stari... Cim prodam ono malo robe što mi je ostalo, palim na Madagaskar. Isti dan...
Ono malo robe? Njegova dnevna soba licila je na sasvim dobro snabdeveni "free shop".
- Ma idi Bobby... Nema šanse... Ti si ovisnik o švercu...
Kažiprst mu je proradio kao brisac.
- Ne, ne, ne... Gotovo je... Samo kokteli, zeleni, plavi, narandžasti, i one "Njambe" sa belim zubima. Necu da udem u radnju...
Malo je zastao, shvativši da je preterao.
- U stvari, samo suveniri... Golubu cu doneti kokosov orah, da ga potseca na detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš more, da je onako nasloniš na uvo i da si tamo...
Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi mi, infantilno radovao tim stvarcicama.
Cinio je to pomalo zato što sam ja njemu cinio, zbog svih onih zamena sa kojima je kod mene vecito bio u minusu, pomalo zbog narudžbina kojih sam ga poštedivao kad su mu svi narucivali razervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak najviše zbog prijateljstva, zbog neke slicnosti i saucesništva koje je postojalo izmedu nas.
- Cvikere za sunce? Nemam ja ništa sa suncem. Donesi ti meni cvikere za mesec... Infracrvene... To mi više treba. A školjku vec imam u kupatilu, pa mi donesi bolje jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je preneseš kroz carinu. Ako ne, nabavicemo uvoznu dozvolu...
Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu lepoticu koju iznosi iz aviona prebacenu preko ramena, kao umotan tepih.
- Nije loše, nije loše... Ali, cekaj, nju neceš moci da staviš na uvo...
Ne, nisam ga razocarao.
- Nemaš brige... Na nešto cu je vec staviti...
Drotove oci su se skupile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je neupotrebljiv za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo pricati o ofsajd pozicijama ili štukama koje su otpale sa udice, ali su zato curice bile njegova omiljena tema.
- Matori pokvarenjak... A ja sam mislio da si rasista... Malu garavu... Nego, to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre...
Tražilo je mene više devojaka, ali to je "malopre" samo u odnosu na krstaške ratove, samim tim, te devojke odavno nisu devojke, što samo potvrduje da je u pitanju potpuni nesporazum.
- Ne verujem... Zašto bi me tražila?
Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znaci, još jednom sam dobro odglumio ravnodušnost.
- E sad... Otkud ja to znam... Mislim, neki intervju...
Misliš? E, ako je intervju, onda je ta cura sigurno iz zavoda za zaštitu spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio...
Ništa nije ostalo...
Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim krajevima naše zemlje.
Ma, price o "bivšima" samo popunjavaju prostor izmedu lica sa naslovnih strana i horoskopa. Šta ce kome to?
Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke...
Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je smatrao da slika u novinama menja nešto u životu.
- Šta te košta? Bla, bla, truc, i gotovo... I, možda i umuvaš nešto, šta misliš?
Skoro da sam mu rekao šta mislim, ali tad su se, iako sa malom zadrškom, aktivirale moje cuvene kocnice.
Njemu se to ucinilo kao nedoumica.
- Pazi, riba je mracni mrak. Prevela bi copor pedera u pravu veru. Samo kad bi se malo koncentrisala...
Đavo ce ga znati. Možda je u pitanju neka prakljaca koja je jednostavno Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali kao cicu sa dobrim dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu.
U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja macku od domaceg goveceta, pa je zato bolje da se o ukusima ne raspravlja.
Mnogi su doktorirali pišuci o tome, i stvarno nema smisla da se i ja upuštam u tu problematiku svojim naivnim primerima.
Zato sam skrenuo temu...
Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i crnom kursu. Još par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda sam ga polako otpratio do vespe.

Devojke? Ah da, cuo sam za njih...
Cak sam ih i video...
Jesam, stvarno...
Neke, doduše, u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisacima, ali zato neke iz neposredne blizine, iz cudnih uglova, pod dnevnim svetlom i pod veštackim osvetlenjem.
Da, neke sam baš dobro zagledao...
Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmeticke poligone, raspravljao o suštini sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio na ivici homo-seksualizma, vodeci na utakmice promašene tatine sinove, curice koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu.
Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak...
I sve je u redu...
Zaboravio sam imena, brojeve telefona, madeže na bezobraznim mestima, nicega se više ne secam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije...
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima kafea "Charlie", sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pecenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše...

Te veceri na pumpi, sve do 23:47, bio sam spreman da se opkladim da se to dogada samo jednom u životu.
U 23:48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put...
Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojcice i decaci iz mog razreda vec su proslavili i petnaestogodišnjicu punoletstva. Slava im...
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreci fitilj. Mašta me je upropastila...
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...
Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila zaustavljenog na kraju pumpe, kod aparata za promenu ulja.
Vozac nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu projektovali duge, vitke noge...
Hej, svetska silueta. Nije joj mesto tu...
Sigurno je ispala, slucajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajucu okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao kljuc od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uocim ni jedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...
Prišla je sasvim blizu. Sad sam vec bio sasvim siguran da se radi o "skrivenoj kameri".
Bila je lepa kao san umornog andela...
Gde je zamka? Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da ce sve upropastiti kad zapišti kao cajnik.
- Dobro vece...
Alt?
Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video visoko sa magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga nadem.
Otkud mi je to palo na pamet?
- Dobro vece...
Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se iskeze kad vide nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo u tome.
Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod camca protegao se i glasno, prostacki zevnuo, ne stavljajuci šapu na usta.
Okrenula je profil na trenutak.

Kao ono u starim filmovima, kad se nekom opaljenom vraca izgubljeno pamcenje, zatitrala je slika zadnjeg sedišta Naduvenkovog "golfa", i jedan pogled, kraci od slobodnog vremena leptira koji žive jedan dan.
To je, znaci, ta ticica? Saputnica onog frkadžije od pre neki dan?
Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen senkama Šefovih omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila dovoljna da pogodim o kom se modelu radi.
Laknulo mi je...
Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet.
Protumacila je da je taj uzdah upucen Naduvenku.
- Mišku je neprijatno zbog onog, pre neki dan. Zato su stali malo dalje...
Ne vredi. Napetost nije nestajala...
Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao zapaljenu šipku dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo, preteci da eksplodira, svakog casa...
Na srecu, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih nosaca aviona.
- Nema problema. Što se mene tice neka dode... Samo, ako je vec želeo da sklopi primirje, bolje da je uzeo belu "zastavu" nego beli "golf"...
Osmehom je registrovala tu malu igru reci, i tako prošla još jedan test na ispitu savršenosti.
Onda se uozbiljila...
- Ali... Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao? Želela bih da pišem nešto o vama, pa sam svratila da se dogovorimo. Oni bi posle došli po mene... Ako ne smeta?
Ako ne smeta? Boba Drot je bio u pravu. Ona ne bi smetala ni tek vencanim pederima na medenom mesecu...
- Ne smeta, naravno...
Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju tog plemenitog mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog ulja i boca destilovane vode, ali sam ipak odlucio da rizikujem i dozvolim joj da ostane malo.
Mahnula je rukom...
Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog casa dao gas i zbrisao u noc. Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe na vojnu vežbu i da se tek za dve-tri nedelje vrati po devojku cije ime još nisam znao.
- Ja sam Mila...
Nego šta si. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo.
- Slažem se...
Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali sasvim damski. Malo, malcicko.
- Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno...
To svi kažu. Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom?
Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje.
- Emilija...
Emilija? Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo ozbiljnije. Ko su ti ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati Emilija. Emi...
Lija...
Moj nepogrešivi instikt za nadimke odmah se uklopio uz njen radoznali nosic i dugi rep od pirgave kose.
Lija...
No, vec je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da i ja nešto kažem.
- I moje je staro i ružno, ali, dobio sam ga po dedi, nema smisla da ga menjam. Ime je sve što sam nasledio od porodice...
Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije cudo. Bio sam bar deset godina mladi nego poslednjih dana.
- Nemoguce... Sigurno ima još nešto...
Zackiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim.
- A da, da, da... Lažem... Nasledio sam i visok krvni pritisak...
Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je malo gorcio. To što sam rekao bilo je kriticno blizu istine.
- Mene zovu Džokej...
Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu stvar.
- Zašto Vas zovu Džokej?
Kasetofon? Mali "reporterac" kojih sam se nagledao...
Zatvorio sam oci i postrojio novinare uza zid, kao osumnjicene u policijskoj stanici.
I sve sam ih identifikovao...
Pokvarila je caroliju...
Mala nocna znatiželja diskretno me podsetila da njoj nisam potreban ja, nego prica. I to ne cak ni prica o meni, nego samo i jedino prica...
Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno desila neka promena, jer ona je to primetila.
- Ne želite da pricate o tome?
Da znaš da želim. Voleo bih da kažem citav život u jednoj dugoj, duuugoj recenici. Ali samo tebi, Rido, ne glupim novinama. Necu fotografiju na kojoj tocim benc, pored neke slike iz Dana Lavova...
Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o neminovnoj prolaznosti slave...
- Ne. Ne želim. Ni o tome ni o bilo cemu...
Konju...
Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da zbog svoje sujete i bezvezne price uskratiš staroj pumpetini najlepši osmeh koji se tu dogodio?
- Ja sam kriva... Ucinilo mi se da je u redu...
Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim.
Ponovo mi se ucinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode.
Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali se nije okrenula.
- Rekli su mi da više nikad niste hteli da pricate o tome, i zato sam prvo i došla da se dogovorimo, ali... Malo sam se zaboravila, izvinjavam se...
Preterao sam...
Dolazili su novinari i pre, sad vec dugo nisu, ali njih sam uvek nekako mogao da prepoznam i da ih docekam na gotovs, kao jež suvo lišce poneto vetrom.
Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da me zatekne bez obrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu stavio. Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela.
Ali, svako je uvek samo na svom mestu...
Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje.
Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi me opravdalo, ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu sindikalnu ispriku.
- Ne, ja se Vama izvinjavam...
Ni na to se nije okrenula.
Odmahnula je rukom što je moglo da znaci: U redu je...
Ali najverovatnije je znacilo: Idi s milim bogom...
- Da li bi mogli da mi pozovete taksi?
Ne bih. Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora, kog sam želeo da što pre maknem s ociju, necu ni tebi pomoci da odeš, mala uvredena lisice...
Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj pokvarenjak od vetra jedva je docekao da joj se zavuce pod široku staromodnu haljinu.
Verovatno grešim. Haljina je sigurno bila modernija nego što je to mogao i da pretpostavi dežurni pumpaš...
Staromodna, u najlepšem mogucem smislu, bila je ta lepa slika.
Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora...
Spustila se u "moju" stolicu, i gledala negde kroz mrak. Znao sam da svakog casa može naici neko ko ce je zauvek odvesti.
Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao neprimetno da zavirim šta se dogada na levoj polovini njenog zamišljenog lica.
O, samo to ne...
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa...
Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju.
Neuspešno...
Na srecu, Tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se obratio njemu, a njemu sam nekako i navikao da pricam.
- Nema tu nekog zapleta... Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u školu... U stvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice... Ja je nisam video... Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine... I bio je jedan prozor usput, bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domace vino, i ucinilo mi se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio i zakasnio. Minut, možda, ili pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima plašeci se da udem. I, kad sam najzad ušao, ucitelj je rekao, zbog one šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo, stigao je i neki džokej... I svi su se smejali, a ja sam stajao ukopan, kao mala karirana pecurka. I nadimak je ostao zauvek... to je ta prica, ništa posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej...
Ne znam kad je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je pravo u oci.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj.
- Lepa prica...
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi razlog našeg susreta.
- Stara prica. Nove vec nisu tako lepe...
Pogledala me cudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i meni ucinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
- Pišem za "Lunu", to je ženski list, ne znam da li ste culi?
Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide mi...
U poverenju, nije se moglo sastaviti ni sat na TV-u a da bar jednom nije pompezno reklamirano šta "Luna" u sledecem broju, izmedu ostalog, donosi...
No, izgleda da sam je prevario...
- Svejedno, nije ni važno... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je nekako... Šta ja znam... Preslušala sam ponovo sve te ploce, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako...
Žao? Prilicno nespretno je izbegavala tu rec.
- Bilo mi je teko... cudno. Nisam uspela da nadem nikakvu vezu izmedu tih pesama i ovog mesta...
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim. Nocas se u mom bircuzu više nece plakati.
- Ali našli ste bar oficira za vezu...
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
- Pa da. Jedino Vi i znate...
Prekinuo sam je podigavši prst.
- Nemojte mi više govoriti "Vi". Stalno se okrecem da vidim ko mi se to ubacio u pozadinu.
- Ali, i Vi meni govorite Vi...
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona, okrenuta ka meni, to nije primetila.
- A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg covekovog prijatelja, bar kad je ovaj covek u pitanju, i glasno se nasmejala.
Sad sam vec znao da ce mi taj smeh nedostajati.
- Šandor? O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je "ti", i nije ni pomislila da je neko drugi mogao da kumuje malom psu.
- Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inace luksemburški gonic, vrlo retka vrsta...
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga pomiluje. Repati poltron se istog casa prevrnuo na leda.
- Šalim se, naravno... Šef ga je nazvao Žuca, ludim od invencije, pa sam hteo da ga ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu drukcije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slucajno. Ali sad mi sve više i više lici na nekog pravog Šandora...
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
- I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj bojažljivi prizvuk.
- Naš list se bavi drugim stvarima, ali je urednik u principu veoma zainteresovan, mislim zbog tiraža i svega, i spreman je da objavi feljton, više nastavaka, i da uvede rubriku o tom vremenu, pocevši sa tobom...
Cekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevacima...
- Ko je taj tvoj urednik, znam li ga možda?
Kimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije.
- Brzak... Rekao je da vas... da TE puno pozdravim...
Brzak? O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ...
Tacno sam ga zamislio u prljavoj, vecitoj zelenoj jakni, koja bi trebalo da izgleda terenski, kako grokce u slušalicu:
- Mala, ti izvuci jednu rec od te budale, a ja cu objaviti feljton...
Lepi pirgavi amater još nije provalio zlocudni humor starih profesionalaca. Ona je mislila da radi neku pravu stvar.
- Pa ako te interesuje, morao bi mi pokloniti desetak dana...
Ne interesuje me. Ali cu ti pokloniti šta god poželiš...
- Šta kažeš na noci? "Hiljadu i jedna noc - part 2". Hm? Samo, zbog toga ceš morati tri godine svake noci dolaziti na pumpu...
Digla je dva prsta kao klinci u školi.
- Da ili ne?
E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Nisam primetio trik, ali ti si to "Da", kao zeku iz cilindra izvukla još iz one šarene džokejske kape...

Ne znam kako ranije nisam primecivao da benzinska stanica na starom putu za Beograd ponekad lici na avetinjski grad...
Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi samuraji, zagubljeni po pacifickim ostrvima, koji nikad nisu priznali poraz.
Da li sam ga ja to upravo priznao?
Ne još. Samo sam konstatovao da je rat završen...
Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na pobednickoj strani. Nigde ni traga vatrometu...
Naprotiv...
Mesec i ekipa su se pritajili iza oblaka, podržavajuci tišinu kojaje nastala po Emilijinom odlasku. Bice bolje da se sklonim unutra.
U takvim nocima davoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u Veliki Tihi Rit.
Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka...

Đorđe Balašević

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tri posleratna druga *Poglavlje IV*

U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak, poznat po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvoždarsku radnju na veliko i malo, o kojoj je vodio brigu.
Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige.
Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe kuce koje je do tada imao.
Morao je brinuti samo o tome da ne gunda preglasno kad prolazi pored njih...
Naslušao sam se tih gundanja praveci mu društvo na putu za vinograd. Bio sam klinac, ali sam vec razlikovao te reci, kojima sam mogao da zaradim smeh ako ih jednom izgovorim, i šamarcinu ako ih izgovorim i drugi put.
Deda mi nikad nije pricao o tome, ali raspitujuci se kod ostalih clanova porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da su te kuce nekad bile naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim ljudima, i da to ni slucajno ne spominjem u školi.
Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus njegovog baksuza prešao i na mene.
Bio je rodeni gubitnik...
Cuo sam da je bio kolar i kovac kakav se retko rada. Prica se da su cak iz Pešte i Erdelja dolazili nacvrcani baroni i svinjarski trgovci, zbog cuvenih lakih "paradoških" ceza kakve je samo moj deda pravio.
Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom životu, prvi put...
Tu-tuuuuuuuuuuuuuuu!
Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasicne konje, ali je zacarao najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije narucivao ni kocije, ni fijakere, pa cak ni karuce...
Potkovica nekom i donese srecu, ali veoma retko potkivacu ili potkovanom, pa se Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao, trgovao, zakidao i švercovao, samo da bi nekako postao Gospodin.
Neki zlobnici misle da ponešto što je radio baš i nije bilo najpoštenije, pa zato verovatno Deda i nije dospeo na onaj prazan list papira koji predstavlja spisak svih onih koji su se pošteno obogatili, ali ostaje cinjenica da je postao Gospodin, i da su svi skidali šešire i govorili "klanjam se" kad on predvece izvede svoj bambus-štap u šetnju.
Postao je Gospodin u najgori cas...
Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s prslukom i šarana sa pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao šešir, u stvari, svi su ih skinuli i metali kackete i francuske kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon Šteta shvatio da ce ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da bi nekako postao Drug...
Ali nije uspeo...
I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u meduvremenu Drugovi naprasno postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeci po masovnosti, izgleda nešto lakši proces, no, kao što rekoh, nije uspeo...
Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i podetinjio, ali tada mu se Henry Ford po drugi put umešao u život.
Jedan daleki potomak mister Forda, tamnozeleni "peugeot 404", pokupio je zamišljenog starca iz šetnje i odvezao ga direktno u predgrade neba.
Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako malecku da se nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati istrage nisu bili u Dedinu korist, ali su pružali priliku da mu se na epitafu napiše da je ispustio dušu pretrcavajuci ulicu u osamdeset i osmoj godini.
Alal vera...
Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi cega sam takode sumnjicav, nadam se da je konacno uspeo u nekom poslu.
Snaci ce se draga starudija, ne bojim se ja za njega...
Ako vec ne otkupljuje perje iz krila andela, pokušace da proturi bižuteriju i praporce za vražje rošcice, ili ce smisliti neku belonebesku prevaru kojom ce povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.
Istina, svojim poslednjim "poslom stoleca", poslednjim u telesnom životu, obezbedio mi je dvosobni stancic na mansardi, što je lep gest, iako je za tih pedesetak kvadrata dao cetvorosobnu kucu sa velikom baštom, ciji bih jedini zakonski naslednik takode bio.
Naime, Šteta je saznao iz poverljivih izvora, alijas od gospodina Mušickog, s kojim je svakonocno igrao lorum u Zanatskom Domu, da ce se izvesna kuca uskoro rušiti zbog izgradnje mosta, i da ce svaki pedalj u njoj tada vredeti bogatstvo.
I, zagrizao je, veliki kalkulator, koji nikad nije imao ni džepni kalkulator...
Sve svoje racunice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na kojoj je bio nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali je definitivno imala fabricku grešku, jer su sve te racunice do kraja ispadale pogrešne...
Našao je "žrtvu" za trampu i sve obavio na brzinu, da ne bi slucajno prozreli njegovu špekulaciju, ali, na žalost, dalji razvoj dogadaja pokazace da je most izgraden nešto dalje, preko reke, što mu je nekako i prilicilo, i da fatalna kuca sa malim stanom u potkrovlju nikad nije srušena.
Za razliku od Caleta...
Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za veliku transakciju, i od tada, pa do kraja života, moj otac nije više nikad rekao svom ocu ni jednu rec dužu od dva slova...
Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme, ali on je znao, kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare kuce za sva vremena ostali bez svog komada zamlje na ovoj planeti...
A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje. Od onog komada nad glavom...
Nadao se da ce živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset i sedmu, uplašio sam se da zaista i hoce...
Male prakticne stvari, kao oporuka, ili prepis stana, na primer, verovatno su ga podsecale na vožnju ulicom kojom se svi stanovnici ovog grada bar jednom provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na eventualnim dobrim stranama administracije.
I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan pod krovom, kroz nasledne takse i nagomilane neplacene racune.
Pokušavajuci da prevari citav svet, uspeo je da prevari samo mene, i još neke koje je voleo...
No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na vrednosti onog casa kad se na njegovim vratima pojavila Emilija Kovacev, rumena kao breskva, tegleci veliki sportski bicikl.

- Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme...
- Hej, udi... Zar je to vec cetiri?
Prihvatajuci bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenaden kako je to vreme proletelo. Vec cetiri?
Medu nama, sekund pre zvona, konstatujuci da je dva do pola pet, definitivno sam odlucio da nikad više ne kupujem casovnike sa olovnim kazaljkama...
Njen nosic vrteo se po sobi kao periskop.
- Imaš zgodnih drangulija tu...
Oduvek su me nervirale oštrokonde koje upadaju u stanove kao sovjetski obaveštajci...
- Jao, da li je ovo original... Gde ste ovo nabavili... A pošto je, ako se sme znati... Jedna moja prijateljica ima istu ovakvu, ma istu istacku...
Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila ni jedno od ovih pitanja, nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tacno tamo gde sam poželeo da bude.
Sjajne lažljive stvarcice mamile su sa svih strana, ali ona je izabrala staru fotografiju na zidu, jedinu fotografiju u citavom stanu.
Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi pogled.
Savršeno...
Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje.
- Ovo je Popac... To je njegova gitara... U prsluku je Martin, Lufter smo ga zvali... Ovog treceg ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isecem. Stavicu tu neku nalepnicu...
Dotakla je prstom lice zamišljenog decaka koji je sedeo u travi.
- Nemoj... Baš si bio sladak...
Bio? Šta bio?
Da mi je osamnaest vec bih startovao sa tim pitanjem, ali rekao sam da mi nije osamnaest i to više necu ponavljati.
- Kafa?
Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblacic parfema zapleo mi se u trepavice kao odbegli deciji balon u telefonske žice.
- O... Ja pijem samo espreso...
Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne slušam klasiku, ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji...
- Fino. I ja...
Kockice šecera baš i nisu jako bile kockice, bile su u obliku znakova na kartama, i, uzimajuci ih, dobro sam pazio da na njen tanjuric ne zapadne neko srdašce. Takav kicer ipak nisam.
Pik je bio sasvim u redu...
Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom.
- Ovo je neka posebna slika... Tako je nekako... daleko...
Znam. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se valja i huci kao velika siva lavina.
- Da. Daleko je... Negde tamo gde možda i pocinje prica...
Emilija je brzo, ali pazeci da time opet nešto ne pokvari, pritisnula crveno dugme na malom kasetofonu.

U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim.
- Ovo je vaš novi drug...
Novi Drug je imao ispeglanu školsku uniformu koja ga je stiskala kao "gvozdena devica", ali to nije bila jedina sprava za mucenje kojoj je tog dana bio podvrgnut.
Mašina za šišanje, kojom je majstor Simce muške clanove naše porodice nagrdivao godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju kosu kao kombajn, ne pazeci na tanane niti samopouzdanja upletene u duge letnje šiške.
Good bye, George Best...
Kao za inat, neki decaci su imali frizure po uzoru na levo krilo "Manchester Uniteda", a ja sam izgledao kao da upravo krecem na slet Sokolske Omladine.
- Sedeceš sa Martinom, poslednja klupa, srednji red...
Tako sam upoznao Luftera. Mislio sam da nije normalan...
Bio je neprijatno, tako reci odbojno uredan. Sveske u plavom pak-papiru, šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se videlo da je stara nekoliko godina,
pa ipak, na njoj nije bilo naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih šestarom.
Sve bih to od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopcanog, dugmeta na košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna stvar koja mi je pomerala centar za ravnotežu.
Navlake...
Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u kaubojskim filmovima.
- Gde stanuješ?
U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Cale konacno dobio u nekoj od onih velikih kutija za cipele koje arhitetke projektuju jednim jedinim lenjirom.
Ni adresa nije bila bolja...
- B-/16...
Zazvucalo je kao model saveznickog bombardera, ali Martin se ranije doselio i vec je bio u fazonu šifrovanih ulica.
- Ej, to je do nas... šta, i tvoj stari je vojno lice?
Moj Cale? Dobri vojnik Švejk?
- Ne. Moj stari je sumnjivo lice...
Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno po njega. Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno sam tukao po njoj, u najgorim mogucim momentima po Martina, u komemorativnoj tišini pismenih zadataka, i zavreme dugih, psihodelicnih monologa našeg razrednog.
Klupa koju smo delili sledecih osam meseci izgledala je kao Berlinski zid. Jedna strana bila je cista i uredna, sa stvarima spremnim na smotru na koju je Luftera tata potpukovnik navikao, a druga, koju sam ja koristio za sakrivanje stripova, drecala je kao bruklinski metro..
I, kako to vec biva u praksi, moj sused je, skidajuci ciglu po ciglu, sve cešce provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo pitanje trenutka kad ce pokušati da prebegne...

Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem ulazu, i, probivši zid izmedu njih, otklonio osecaj teskobe koji novogradnja ponekad natura.
I tako, nad samoupravljacima i penzionisanim železnicarima, visoko na poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog kupusa iz podruma i van dometa komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan doktora Popovickog, kao izlog robne kuce pred Novu godinu.
Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospoda Doktor rano ujutro, i vracali se kasno u noc, a oko podne bi, obicno, i lepa srnolika devojcica prostepovala kraj nas svojim lakovanim cipelicama, ostavljajuci nam miris finog sapuna i mogucnost da gledamo kako odlecu svileni leptiri u njenoj kosi.
A onda se jednog dana pojavio i majstor...
Bio je naš vršnjak, i uvalio se izmedu Lufterovog marta i mog septembra tako lako i logicno, da smo se zacudili kako ranije nismo primetili da nam nedostaje.
Popac...
Ne, nismo išli u isti razred, što sebi nikad necu oprostiti, ali bar smo zajedno išli u školu. Pardon, zajedno smo išli do škole, a onda smo naglo skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile velike, pljosnate deverike.
Popac je imao nekoliko blanko opravdanja, ja sam imao kutiju najboljih, "španskih" glista, a Martin je imao loš predosecaj i dugo se kolebao, ali poznato je kako je prošao Pinokio kad su ga onaj Lisac i Macor uhvatili pod svoje.
Ali poznato je i to da Papa Djepeto nije bio potpukovnik...
Kad je provaljena afera "Kanalgejt", i kad je Martinov otac saznao da mu sin citave nedelje nije bio u školi, naš drug je postao žrtva vojne hunte i sutradan se pojavio modro našminkan, kao da je spavao na jastucetu za pecate.
- Onaj ludak me naduvao kao luftbalon...
Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao dok su crnacka prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi, modifikovani, koji ce mu, na žalost, proreci citav život.
Martin Lufter King...
King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali Lufter je ostao zauvek...
A Popac?
E, Popac je roden pod nekom drugom zvezdom...
Nekom ko ih nije poznavao ucinili bi se potpuno razliciti, ali ja sam ih dobro poznavao.
I znate šta?
Tacno je. Bili su potpuno razliciti...
Drug Starešina i Gospon Doktor? Rat svetova...
Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru...
Lufter i Popac? Cudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo.
U godinama koje su sledile, ipak se ni jedan od njih nije suviše primakao onom drugom, ali to i nije bilo potrebno. Na pola puta, na raskrsnici njihovih vrlina i nedostataka vecito sam bio ja, mirovni sudija i ratni poglavica, i treci, odlucujuci glas, u svim odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke, uvek bilo nerešeno...
Jedan "za" i jedan "protiv"...
Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa obe cvrsto na zemlji, nastavljao porodicnu pešadijsku tradiciju.
Balansirajuci na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini, kao na toj staroj fotografiji iz oktobra sedamdesete...

Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno je iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi prezauzeti roditelji pokušavali otkupiti.
Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim reketima i pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz zelene platnene futrole izvukao elegantni crni instrument.
- Pogledaj, dobra je... Vrat je prav kao strela...
Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajuci njegov pokret, kojim je, držeci je kao violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od kobilice prema civijama.
Gledajuci tako, žice su mi se ucinile kao neka pruga koja se gubi u daljini, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde ce me te šine jednom odvesti.
Klik!Klik?
Lija, koja je dotle udobno sedela na kaucu, trgla se na taj zvuk i brzo izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar, vrhovima prstiju ga je gurnula još par santimetara ka meni.
- Tad još nisi znao da sviraš?
Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi možda nije neki spektakl, ali na tolicku kasetu ipak nece stati.
Nisam ti ja momak za "2*30 min".
Možda bi nam bilo pametnije da sacekamo da Džapanezi naprave "2* mesec dana", ili neku još žilaviju kasetu, koja ce moci da podnese i moju pricu...
Mala veštica je protumacila pauzu kao uvod u moguci hir, pa je mirno, onako za svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih traka i neobavezno ih spustila na sto.
Eto ti ga sad...
Moracu ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim...
Klik!

Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije...
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još covekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji nacin, zatežuci neku žicu dok ne pukne, savocajan što nema rezervnu...
Morao je tako. Znao je samo dve pesme...
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je sasvim slucajno, romansa o nekim belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da je cujem do kraja. Ponekad, na svecarima ili kakvom rodendanu, kad bi je neko, ne znajuci, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi vec vezivao šal i niko nije ni pokušavao da ga zaustavi...

"Bele ruže, nežne ruže, cvetale su na prozoru...
Slucajno sam tuda prošao... Razboleh se kad ih spazih..."

Svecari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad busovi ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da držim korak sa Caletom duž duge Futoške ulice, znajuci da ce me samo grliti cešce nego inace, cvrsto, kao da se opraštamo, kao onih dana kad smo dobili telegram iz bolnice u kojoj se mama lecila...

"Ne prolazim više tuda... Cvetaju li ja ne pitam...
Samo sanjam još o njima... Bolje da ih video nisam..."

U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred kraj sam primetio da je pevam potpuno sam...
Neki su još mutirali, neki nisu znali reci, ili su se možda uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razlog da je otpevam do kraja...
Momci su me gledali onako kako bih ja gledao neko cudo od deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile.
Igrao sam "ce-fora", u školskom timu, imao sam "Levi's" gornjak i ukor pred iskljucenje, matematicaru sam, pred svima, rekao da je pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko devojaka posmatra u isto vreme.
Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog nacina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odlican osecaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlucio da naucim da sviram. Ne...
Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko nece cuti ako ne nadem pravi nacin da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu...
I dalje smo pricali samo o devojkama...
Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili odvratni, poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz flaše i zavodili naše omiljene maloletnice...
Ostali smo sami...
Devojke kojima su se moji drugari kasnije poženili, u to vreme još su uveliko igrale "lastiš", i pile kakao pred lalanje, i mi smo tako bivali prepušteni ponekoj zaostaloj drugarici, koju bi otpratili kuci, dugo se opraštajuci francuskim poljupcima i trapavim utvrdivanjem sitnijih anatomskih razlika.
Vukli smo se kuci opravdano usporenim korakom, bogatiji za saznanje da biti, i ostati gentleman, nije samo lepo nego i teško...
Uf...
Popac bi, znam, zapao kao jaganjac. Lufter je citao "Demijena", i olovkom podvlacio najznacajnije momente...
Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što dalje od Caleta.
Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimovao se prema tišini, i pokušavao da složim onih par akorda, koje sam znao...
Sve više su mi licili na voz, kojim cu jednom otputovati niz onu prugu...

Đorđe Balašević