|
Poslao: 24 Avg 2013 17:20
|
|
Posle nekog vremena naučiš finu razliku izmedju držanja za ruke i darivanja duše. I naučiš da ljubav ne znači oslanjanje i da društvo ne znači bezbednost. I naučiš da prihvatiš poraze podignute glave i otvorenih očiju a ne očajno kao dete. I naučiš da gradiš svoje puteve jer nisu oni nisu tlo sutrašnjice. I naučiš da sunčeva svetslost opeče kada je ima mnogo.
Zato shvati da možeš sve da izdržiš, a imaš snage, da zaista vrediš!!!
|
|
|
Poslao: 05 Sep 2013 12:52
|
|
(...) Ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije. Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. To je ono Hristovo "ostavi sve". To je ono Tome iz Kempisa: "zatvori vrata sa sobom... ostani u ćeliji". Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku. Govorom se kažu velike, važne, divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. A zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.,,,,
Isidora Sekulić
|
|
|
Poslao: 25 Feb 2014 04:11
|
|
Osvaneš i pogledaš: sve je već tu, i drvo i zmija i kamen i sunce. Ništa na tebe nije čekalo. Ništa se na tebe ne osvrće, ništa tebe ne pita, sve to stoji i ide po svome.
I onda, iz nekog dubljeg inata, iz čega li, kreneš i ti da od blata, od sna, od golog daha od čega god stigneš nešto, nešto svoje, onako po svome da stvoriš. Pustiš to u svet i strepiš: ne znaš hoće li prohodati, progovoriti, hoće li opstati.
I bude li tako, a tako biva retko, ubrzo to tvoje, od tebe stvoreno, stane po belom svetu da hoda, i ono po svome.
Pa da li to onda voliš?
Vasko Popa
Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.
Hermann Hesse
Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.
Meša Selimović
Najlepša je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna želja da živim, da se borim i da se bacim u vatru zbog nje. Moći dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh jedne žene, to je sreća. I to nisam izgubio.
Herman Hesse
|
|
|
Poslao: 06 Mar 2014 00:41
|
|
Dogovori koji postignete sami sa sobom možda će biti najvažniji u vašem životu.
Sarah Litvinoff
Dođe tako trenutak kada moramo igrati bez obzira na jačinu našeg straha.
Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovek pravedan i da se ne truje ružnim mislima. Mučno bi bilo živeti obeshrabren, treba videti i onu stranu koja nije protiv čoveka.
Meša Selimović
Tvoje će te reči iskupiti, i tvoje će te reči osuditi.
Florens Skovel
Pokušaj humora i posmatranja svega u humorističkom svetlu stvara veštinu koja se zove umetnost življenja.
Delovanjem kontrasta uviđamo relativnost i same patnje. Čovekova patnja se može uporediti sa materijom u gasovitom stanju. Ako izvesna količina gasa dospe u zatvorenu prostoriju, on će da je ispuni potpuno i jednolično bez obzira na njenu veličinu. Tako i patnja potpuno ispunjava čovekovu dušu i svest bez obzira na to da li je trpljenje veliko ili ne. Dakle, veličina čovekove patnje je nesto relativno, iz čega sledi i obrnuto, da i najmanji povod može prouzrokovati najveće veselje.
Viktor Frankl
|
|
|
Poslao: 06 Mar 2014 22:38
|
|
Negde u meni je kvar
U jednu sobu je stalo sve sto je potrebno da budem sretna,sve moje knjige konacno su pronasle svoje mjesto, svira muzika koju volim pomjesana sa dragim glasicima koji se cuju iz susjedne sobe, tu je i ova "carobna", sarena kutija, tu je i jedno rame pod koje se zavucem da najsladje sanjam, albumi sa fotografijama...Zasto onda vidim prazninu kad se zagledam u sebe? ...
"negdje u meni je kvar, i mrak sto me gricka ko mis..."
Mozda zbog tih fotografije koje ne smijem da pregledam jer se sa nih smiju neki ljudi kojih odavno nema, jer na njima nema nekih ljudi koji su u meni, jer sam na njima ja kakva vise nikad necu biti...
Mozda zbog toga sto osjecam da sam da bih ostvarila san prodala dio sebe...
Mozda sto ne zelim da se pomirim s tim da nikad vise nece biti dovoljno da bacim necije ime u vjetar da bih ostvarila magiju...
Cuda vise ne postoje ni u meni ni oko mene. Tesko je pomiriti se s tim.
..." i sva sam ko ona staklena stvar u kojoj veje kada je pomeris...
|
|
|
Poslao: 26 Mar 2014 19:18
|
|
"Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s čim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tuđe, ničije, ne štiti.
To je kao vjetar, ništa, nemaš na čemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oči su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir.
Šteta što to ne znaš. A možda i znaš, ali nije dovoljno samo znati. Treba zavoljeti mir, a ti to ne možeš.
Ti si kao i ostali svijet, ti si svijet, otkinula si se, ludost te uhvatila i baca te u naručje svakoj nevolji. Čak i kad znaš da je nevolja neizbježna."
Magla i mjesečina- Meša Selimović
|
|
|
Poslao: 22 Apr 2014 00:25
|
|
Stara Kineskinja je imala dve velike posude koje su visile na krajevima motke koju je nosila na ramenima. Jedna od posuda je imala pukotinu na sebi dok je druga bila savršena i uvek donosila celu količinu vode. Na kraju dugog puta između izvora i kuće, napukla posuda bi stigla polupuna. Ovo se dešavalo čitave dve godine: žena je donosila kući samo posudu i po vode.
Naravno, savršena posuda je bila ponosna na svoje dostignuće.
No, sirota napukla posuda je bila posramljena zbog svog nesavršenstva, i osećala se bedno zbog toga što je mogla da postigne samo pola od onoga za šta je bila stvorena.
Nakon dve godine ovog gorkog neuspeha, progovorila je ženi na izvoru: “Tako se stidim sebe, jer ova pukotina prouzrokuje da voda iscuri na putu do tvoje kuće”.
Starica se nasmejala: “Da li si primetila da ima cveća na tvojoj strani puta, a nema ga na strani puta druge posude? To je zato što sam ja uvek znala za tvoju manu. Zato sam i posadila semenje cveća na tvoju stranu puta, i svaki dan pri povratku, ti bi ih zalila. Već dve godine ja berem to cveće i ukrašavam svoj sto. Da nisi baš takva kakva jesi, ne bi bilo te lepote da ulepša moju kuću”.
Svako od nas ima svoju jedinstvenu manu. Ali su upravo naše jedinstvene pukotine i mane ono što čini naš život tako interesantnim i nagrađujućim. Svaku osobu treba prihvatiti takvu kakva jeste i tražiti dobro u njoj.
Nepoznati autor
|
|
|
Poslao: 14 Jul 2014 10:22
|
|
Napisano: 10 Maj 2014 19:49
Šta je to život? Možda mesečna markica za vožnju u teskobnom, gradskom prevozu,
kutija skupog, šljaštećeg nakita, kišobran zaboravljen u ambulantnoj čekaonici ili ona
senka koja nas prati u stopu kada god na nas padne koji kvant svetlosti? Teolozi kažu
da je život dar Božji, sajentolozi da je najviša forma kretanja materije, filozofi da je sklad
duha i tela... Za ljude je, ipak, život samo dobro organizovan niz uspomena, sećanja na
sve ono što je iza nas ali što nas čini takima kakvi jesmo. Stavke sa naših lista želja nisu
naš život, ali jeste svaka naša akcija, svaka bitka koja je vodjena na bilo kom polju...
Danilo Kiš, Rani jadi
Dopuna: 14 Jul 2014 10:22
Svaka je filozofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposljetku osjećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovjekove o kojoj se smije do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.
Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo,i ni u jedan se ponor ne da dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o žiotu, sve se više otvaraju njegove zasjede i pokazuju njegova bespuća. Zato ako puno govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovjek živi cijelog vijeka u nebrojnim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi prožive cijeli život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lijepa rijeka Aretuza, koja je najprije imala svoj izvor u Peloponezu, a zatim nesmetano pronijela svoje slatke vode kroz cijelo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora. Užasi života postanu jednim dijelom naše sudbine samo ako su u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog svijeta koji ne vjeruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad vjerovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premjerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbjegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovjek dobije baš onu bolest na koju najviše misli. Mnogi se ljudi tuže da im prođe cijeli vijek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopće postoji, i nije drugdje nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živio; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.
|
|
|
Poslao: 14 Jul 2014 23:59
|
|
Često sam odlazio..... I okretao se,
i kažu, tada poželiš da se nekad vratiš.
I vraćao sam se... Ništa nije bilo isto....
Ni pejzaži, ni ljudi, ni ja... Shvatio sam.. Ne treba se vraćati..
Ono što je bilo lepo, neka zauvek ostane u snovima..
Večno će trajati.....
Sergej Jesenjin
|
|
|
Poslao: 20 Jul 2014 21:38
|
|
Koještarijo - Jelena Lengold
Moja mala, topla, moja skaredna tugo
moja trivijalna pasijo, koještarijo,
obraćam se tvojim rasutim opiljcima
u hodu, ponekad se sagnem da te pogledam
moja klonula, u mrlju pretvorena tugo
uhvatim te nežno između dva prsta
i pričam ti kako život zlovoljno protiče
ti, naravno, ništa ne odgovaraš
jer prah ne govori, prah samo jedri na vetru
i promiče kraj mojih ravnodušnih očiju
koje su nekada znale biti neutešne
davno, dok je još postojao svet kakav nam je obećan
sve se zatim desilo neprimetno za ljudsko oko
jednog dana šetali smo kroz vrt
a nekog drugog dana, shvatismo postiđeni,
vrt se sasušen mrvio pod našim nogama.
Moja bezglava, tumarava moja tugo,
protuho sa stotinu lica
bilo je dosta, pusti me.
|
|
