Snaga u coveku

7

Snaga u coveku

Idi na vrh

Žrtvovanje za bližnjeg

Više od tri godine bolovao sam od očiju. Patio sam od vrlo jake dalekovidosti, a onda je nastupilo i zapaljenje desnog oka, tako da sam gotovo bio poluslep, kada sam otišao u bolnicu.

Tamo su mi rekli da bolujem od keratitisa i da sam se verovatno zarazio na bazenu u Vojnoj akademiji, gde sam radio kao učitelj plivanja. Posle godinu dana neuspelog lečenja lekar mi je saopštio da mi se vid može povratiti jedino ako na desno oko presadi zdravu rožnjaču. Novca, međutim, nisam imao za tako skupu operaciju. Kada sam to rekao svojoj ženi, ona mi je na moje veliko iznenađenje predala štednu knjižicu na kojoj je, ni sam ne znam kako, uspela da uštedi 20000 novih tajvanskih dolara.

"Ako ne bude dovoljno", rekla je, "nabavićemo još. Nepismenima kao što sam ja, ne vredi mnogo što imaju oči, ali je sa tobom drugačije. Ti si pismen čovek i tebi je vid potreban". Tako sam zahvaljujući novcu, koji je moja žena celoga života štedela, uspeo da se upišem na listu pacijenata jednog poznatog lekara.

Nisam čekao ni mesec dana, a doktor mi javi da je pronašao davaoca. Imao sam veliku sreću, jer su ljudi čekali i po nekoliko godina da se nađe pogodna osoba. Naime, trebalo je da čovek umre u bolnici pod nadzorom lekara i da njegova porodica da saglasnost da se odmah posle njegove smrti pristupi presađivanju. Dakle, stupio sam u bolnicu pun nade.

Kada su me, posle operacije, iznosili iz operacione sale moja kćer Jung prišla je nosilima, nagla se nada mnom i tiho rekla: "Sve je dobro prošlo. Mama je htela da dođe ali se plašila da ti ne smeta..."

"Neka ne dolazi!", rekao sam.

Nisam želeo da me poseti. Teško sam je podnosio i kod kuće, a kamoli u bolnici. Oženio sam se njome po želji roditelja, kada mi je bilo 19 godina. Moj otac i njen otac su bili veliki prijatelji i još pre našeg rođenja obećali jedan drugome da će se oroditi, ako se dogodi da jedan ima sina a drugi kćer.

Svoju suprugu sam prvi put video na dan svadbe. Kad je skinula tradicionalni crveni veo i kada sam video njeno lice – užasnuo sam se. Lice joj je bilo puno ožiljaka od boginja, zbrčkano i nekako bezbojno. Obrve je imala retke i očne kapke podnadute. Bilo joj je 19 godina, a meni je delovala kao da joj je 40. Bio sam prosto van sebe. Preklinjao sam roditelje da me ne teraju da se ženim takvom nakazom, ali ništa nije pomoglo. Mati me je tešila da lepota nije najvažnija u životu, da je moja nevesta dobra i čestita devojka i da ću je zavoleti kada je bolje budem upoznao. Međutim, ja sam nju još toga prvog dana omrznuo. Nisam hteo da je pogledam, niti da govorim sa njome, odselio sam se na Vojnu akademiju i napustio i nju i roditelje. U školi sam ostao i za vreme letnjeg raspusta sve dok moj otac nije poslao po mene jednog našeg rođaka i naredio mi da se vratim kući.

Ženu sam zatekao kako sprema večeru. Kada sam ušao, podigla je glavu i nasmešila mi se, ali ja joj nisam otpozdravio.

Mati mi je stalno prebacivala i govorila da se teško ogrešujem o ženu, da je ona dobra, mirna i poslušna. "Već je pola godine u našoj kući i od jutra do mraka ne prestaje da radi za nas. Nijednom se nije požalila na tebe, nijednom je nismo videli da je zaplakala, ali znaj, sine moj, da ona u sebi, u svojoj duši, gorko pati". Još jednom sam poslušao svoje roditelje i tada se vratio kući, ali moja osećanja prema mojoj ženi nisu se promenila. Trudio sam se da je ne primećujem. Govorila je tiho, a kada sam je ponekad grdio, ponizno je ćutala. Prezirao sam je iz dna duše što do te mere nema ponosa. Tokom 30 godina našeg bračnog života retko kad sam joj se osmehnuo, a nikada i nikuda nisam sa njom izašao. Bilo je dana kada sam želeo njenu smrt.

I pored svega, ona je prema meni pokazala više strpljenja i ljubavi nego bilo ko drugi koga sam poznavao. Kada sam došao na Tajvan imao sam nizak čin u vojsci i moja zarada je jedva dostizala da se prehranimo i platimo kiriju. Naše detence je bilo bolešljivo i mnogo nas je koštalo, tako da je moja žena, onako nepismena i neškolovana, pokušavala i sama nešto da zaradi. Pošto bi posvršavala domaće poslove, plela je slamnate šešire i asure. Kada smo se preselili u jedno ribarsko mesto, krpila je ribarske mreže, a dok smo živeli u unutrašnjosti, na severu zemlje, naučila je da ukrašava grnčariju. Ja sam često bio službeno odsutan, ali nisam morao da brinem za kuću i decu. U tom pogledu mogao sam se sasvim na nju osloniti.

Kada sam penzionisan, nastanili smo se u jednoj kućici na periferiji grada, jer nisam želeo da moji poznanici dolaze ka nama i vide moju ženu. Inače, naša kćer Jung već je bila svršila školu i radila, dok je naš sin, mlađi od nje, još uvek studirao. Molio sam Jung da ne spominje svome bratu operaciju da ga ne bi ometala u učenju, pa me je tako samo ona obilazila u bolnici. Donela mi je, čak, i tranzistor da bih prekratio duge bolesničke dane koje sam provodio sa zavojem na očima. Imao sam tada vremena isuviše i počeo sam da razmišljam o svome proteklom životu. Prvi put osetih stid što sam zabranio svojoj ženi da me poseti. Kada su mi nakon 15 dana skinuli zavoj, bio sam jako uzbuđen i jedva se usudio da otvorim desno oko. "Vidite li svetlost?", zapitao me je lekar. "Da, vidim iznad sebe". – "To je lampa", reče on.

Operacija je uspela i posle nedelju dana toliko sam se oporavio da sam, polazeći kući, već mogao videti prozor, krevet, šoljicu od čaja na noćnom stočiću...

Dok smo se kolima vraćali kući moja kćer je sve vreme ćutala. Najzad, posle toliko dana ponovo sam prekoračio prag svoje kuće! Moja žena je izlazila iz kuhinje, noseći činiju sa jelom. Kada me opazi, samo obori glavu i reče: "Vratio si se".

"Hvala ti što si mi pomogla da platim bolnicu", rekoh. Čini mi se da je to bilo prvi put za 30 godina da sam joj se za nešto zahvalio.

Ona brzo priđe stolu, spusti činiju, pa se okrete prema zidu i poče nečujno da plače.

"Mama, reci mu, sve mu reci!", kroz suze povika naša kćer. "Neka zna da je rožnjača bila tvoja!"

Ja je zgrabih za ramena i pogledah pažljivo. Levo oko moje žene bilo je zamućeno kao što je bilo moje pre operacije!

Protresao sam je snažno.

"Zlatni Cvete", (prvi put sam tada izgovorio njeno ime), "zašto, zašto si to učinila?"

Ona samo sakri lice na moje rame i nastavi tiho da plače. Držao sam je tako zagrljenu, a onda se polako spustih na kolena kraj njenih nogu.



Van Jang

Idi na vrh

Površan i pravi prijatelj

Površan prijatelj počinje razgovor gomilom vesti o svom životu.

Pravi prijatelj pita: "Šta je novo kod tebe?"

Površan prijatelj misli da su teškoće, o kojima govoriš, sveže.

Pravi prijatelj kaže: "O tome gunđaš već 14 godina. Pokreni se već jednom i učini nešto!"

Površan prijatelj te nikada nije video da plačeš.

Pravi prijatelj ima ramena promočena od tvojih suza.

Površan prijatelj ne zna tvoje roditelje po imenu.

Pravi prijatelj ima njihov telefonski broj u adresaru.

Površan prijatelj donese već skuvano jelo na tvoju zabavu.

Pravi prijatelj dođe ranije, da ti pomogne da skuvaš, i ostane dugo, da

ti pomogne da pospremiš.

Površan prijatelj ne voli da ga nazoveš kada je već legao u krevet.

Pravi prijatelj pita: "Šta te je zadržalo da već ne nazoveš?"

Površan prijatelj bi s tobom razgovarao o tvojim problemima.

Pravi prijatelj bi voleo da ti pomogne da ih rešiš.

Površan prijatelj se, kada te poseti, ponaša kao gost.

Pravi prijatelj otvori tvoj frižider i sam se posluži.

Površan prijatelj misli da je s prijateljstvom gotovo kada se prvi put posvađate.

Pravi prijatelj zna da nakon svađe pravo prijateljstvo tek počinje.

Površan prijatelj očekuje da ćeš mu uvek biti na raspolaganju.

Pravi prijatelj zna da će uvek biti tu kada ti zatreba!



"Ko ima prijatelja, valja da postupa prijateljski, jer ima prijatelja vernijih od brata." (Solomun)

Idi na vrh

OVDJE TE VOLIM


Ovdje te volim.

U boricima se tamnim raspliće vjetar.

Svjetluca luna po lutalačkim vodama.

Isti se dani jedan za drugim smjenjuju.

U plesnim se figurama magla rastvara.

Srebrni galeb slijeće u zalazu sunca.

Ponekad jedro. Visoke, visoke zvijezde.

Ili crni križ nekog broda.

Sam.

Ponekad dočekam zoru i čak mi je duša vlažna.

Huči, bruji daleko more.

Ovo je luka.

Ovdje te volim.

Ovdje te volim i uzalud te obzorje skriva.

Usred ove studeni još uvijek te volim.

Ponekad mi poljupci putuju onim sumornim brodovima

koji plove prema nigdini.

Osjećam se zaboravljenim poput starih sidra.

Tužniji su gatovi kad na njih večer pristaje.

Malaksava moj jalovo gladan život.

Volim što nemam. Ti si daleko.

Moja se muka bori sa sporim sutonima.

Ali noć stiže i počinje mi pjevati.

Luna svoj sneni kotač pokreće.

Gledaju me očima tvojim najveće zvijezde.

A zato što te volim, borici na vjetru

ime ti pjevati žele svojim žičanim lišćem.



Pablo Neruda

Idi na vrh

IMA IH KOJI SU UMRLI LJUBEĆI SE


Ima ih koji umiru, ali smrt ne prepoznaju
i to se ponavlja svakoga dana postajući neprimjetno,
zaboravljeno, izgubljeno.

Ima ih koje je smrt zatekla kako se smiju,
kako se smiju do suza, ali smijeh se skupio
u neodlučnu boru na obali usana
i ostala je samo voda, topla i vlažna.

Ima ih koji umiru samo za sebe, u njima
svi žive, u njima svi traže svoju smrt
i nalaze je u svemu što im pripada.

Ima ih koji umiru samo za druge, u njima umiru svi,
sve u njima umire do njih samih.
U kutu svoga tijela oni dišu i plaču.

Ima ih koji su samo uzdahnuli
poput zvona u kome svaki udarac srca
odjekuje kao udarac groma.

Ima ih koji se opraštaju, ne znajući kamo idu,
ni kome pružaju ruku.
Njihova se sudbina ostvaruje
ispisujući magične znakove na krilu ptice.

Ima ih koje je smrt zatekla ljubeći se.
O njima bih mogao govoriti da su riječi prazne
kao koža gusjenice iz koje se rađa prekrasan leptir.

Ima ih koji su umrli grleći se. Zar ima ljepše smrti
od plamena koji svoje oštre zube
odmara na grlu koje jeca?

Ima ih koji su smrt dočekali kao ženu,
kao ljubavnici spremni da vladaju, da budu pobijeđeni,
i ne znaju gdje počinje poraz i gdje pobjeda prestaje.

Ima ih koji su umrli, ali ni to nije bilo dovoljno
i oni su ponavljali svoju smrt
kao dijete koje ponavlja stihove.

Ima nespretnih, zbunjenih, uplašenih i uznemirenih.
O njima vjetar pjeva dok valja svoje teško tijelo
u sporom koritu mora.

Ima i onih koji su umirući psovali život
riječima u kojima bijaše gorčine
poput trnja što jeca iza svake ruže.

I konačno, ima ih koji su umrli odjednom,
bačeni poput kamena visoko u nebo.
Ni smrt ih nije zaustavila
u letu koji još traje.


Zvonimir Golob

Idi na vrh

Pogledi sa strane - odlomak

O ljubavi…

Ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici. Već u iskustvu.



Ne postoji nedostižna ljubav. Nije to zvezda u nekoj drugoj galaksiji, ili pak kapljica vode u nekom dalekom moru. Postoji samo neostvariva. Možda nekad, zbog tih čudnih ljudskih odnosa, ne treba stremiti ka ostvarenju. Ne moramo ubrati ružu da bi osetili njen savršeni miris.

Ljubav je nedorečena, uvek drugačija i nedefinisana. Ako bi neko uspešno definisao ljubav, pronašao neku opštu formulu i podelio je sa nama, pitanje je koliko bi onda život uopšte imao smisla. Mnoge knjige, pesme i umetnička dela su nastali iz ljubavi. Plašim se da će pisci, ukoliko neko sutra objavi definiciju ljubavi, ostati bez posla, jer koja je svrha pisati o njoj ako svi znaju šta je. 





Pouke o optimizmu…

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođes do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.


Slaviša Pavlović

Idi na vrh

НЕМА У ЖИВОТУ

Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата,
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно;
кад коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па, ма као црв, мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
Незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и да праштам,
ако је то мило праведном Богу.


Ана Андрејевна Ахматова

Idi na vrh

ТРЕНУТКА ЈА СЕ СЕЋАМ

Тренутка ја се сећам сјајна,
Кад преда мном се ти појави
Као привиђење, као тајна,
И као лепоте удах прави.

Кад туга све ми скрха наде,
А кињиле ме стрепње таште,
Твој нежни глас ми певати стаде
И лик твој сневах на дну маште.

Но, доба мину. Вихор нежни
Распршио ми и сне и јаву.
И предадох твој глас нежни
И лик небески забораву.

Полако су се вукли дани
У забити, у заточењу,
Без заноса, без суза раних,
Без надахнућа, налик мрењу.

Али стиже души буђење.
И опет ми се ти појави
Као ненадано привиђење
И као лепоте удах прави.

Куцати стаде срце вруће,
Нов живот у њему маха узе.
И опет пламти надахнуће,
И љубав сја, и теку сузе.


Александар Пушкин

Idi na vrh

BOGOJAVLJENSKA NOĆ

Čitavu kasabu obavio je gusti mrak i samo što u maloj, sirotinjskoj kućici, tamo na kraju mahale, još treperi slaba svjetlost. To je kratka svijeća lojanica, bori sa smrću…
Na poderanom dušeku leži bolesna žena. Blizu njezine glave je malo pendžere, kraj njega sjedi mršavi i blijedi sedmogodišnji mališa, pa zamišljeno gleda u nebo. Nalaktio se na kraj pendžera, podnimio se rukom, pa niti se miče niti govori.
- Majko boli li te puno?
- Oh..boli…
- Ne boj se sve će proći!
Po svemu nebu osule se zvijezde i kao da se smješkaju na njega.
Jedna zvijezda zatreperi, poleti i iščeznu u noći, ostavivši za sobom svijetao trag…
- Sad će! – tiho prošapta.
On je mislio da će sada popadati još nekoliko zvijezda i tada će biti ono što upravo i čeka: da će se otvoriti nebesa. Baš jutros je razgovarao sa svojim drugovima u školi, te jedan reče da se uvijek o ponoći, uoči Bogojavljenja, otvore nebesa. I tad, šta god ko zaželi, neka zaište, pa će mu se ispuniti.
- Ja ću iskati zlatna konja!- reče jedno.
- Ja carske haljine!
Samo je on šutio.
- A ti šta ćeš? – zapitaše ga.
- Ja… da mi ozdravi majka…
Već je smislio i rečenicu koju će reći. Ali mora brzo izgovoriti, pošto se nebo začas zatvori.
- Bože da mi ozdravi majka! – tako će reći.
- Majko! – zovnu je tiho. Još malo pa ćeš ozdraviti! A zatajio je kako će ozdraviti. Htio je najprije da joj izmoli od boga zdravlje, pa tek ujutru, kad se probudi zdrava i vesela, da joj kaže kako je čekao otvaranje nebesa i kako je on Boga umolio. Ujedanput kao da nestade svijeh zvijezda s neba… pa nije to da su trepnule i iščezle, nego kao da ih je neko zaklonio mračnim čaršavom. Malo-pomalo osvijetli malu sobicu jače nego što je lojanica osvjetljavala, dok ujedanput strašno sinu. I blisne tolika svjetlost da malome čisto zaslijepi oči. “Otvorila se nebesa”, kao da mu sinu kroz glavu.
glasno izgovori naučene riječi:
- Bože, da mi ozdravi majka!
Kako to reče svijetlost nestade. A tog istog časa on lijepo ugleda majku kako se diže s dušeka i ide njemu da ga zagrli. Ona bijaše sada tako lijepa, krepka, zdrava, kakvu je on poznavao dok je bio vrlo mali. A ona ga pritiste na prsa i poče ljubiti, toplo ljubiti. Ti poljupci bijahu mu tako dragi, tako slatki!. Čisto ne zna šta bi radio od prevelike sreće. Pa i on zagrli nju i poče joj vraćati još toplije i jos slađe.
Zora je osvanula kad se probudio.

Svetozar Ćorović

Idi na vrh

Predeo slikan čajem


Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”


Milorad Pavić

Idi na vrh

ПОНОВНИ СУСРЕТ

Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?

Зло које једно другом наносимо
време брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.


Херман Хесе

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 715 korisnika na forumu :: 107 registrovanih, 8 sakrivenih i 600 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1311 - dana 15 Nov 2012 21:40

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 8u47, _commandos_, _Sale, A., Acid_Burn, Aco, ALBION101, aljosa7, Alooo, Areal84, Arhiv, benjo34, boolero, booris, Branko GM, Brot, cedaveljas, Chuck Norris, cifra, cika miki, cojapop, cvele130, Danko75, DeAvgustini, dekao, deki99, dekulica, deri3891, Djokislav, Djokkinen, dozorni, Dragan Mačak Damljanović, draggan, drxxx, Faki-Valjevo, filiphr, i.senica, Igor Kuraj, ikan, irkutsk, ivance95, ivica976, jhoni01, juba, Killer7, kobaja EL grande, Kordon, Kožedub, krkalon, L4k1, laki_bb, lepton, lijenština, ljs, LonelyWolf, Lucije Kvint, Lunar Module, m4rk0, majorgaspar, MareBG2, Markan_23, MarKhan, Marko1991, markus, Matija2, MB120mm, miki sniper, milijarder, Miloš CG, mipko, Mugy, mushroom, neko iz mase2, nokia, nradukic, nsakan, proka89, promax, purke62, regul, RiV, RJ, Rogi, s.solajic, sch, Shomy, Shone 89, ShurikSST, SlobaBgd, spajder328, stankovic, stringer bell, tanakadzo, TheChains, timke, vasa.93, virked, VJ, Vlad000, voja64, vukovi, wariorRSK, Wiesel092, Wrangler, zastavnik, Zoci996, Žan Klod vam dam
Siguran hosting