offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
...brojim do sedam...
Jer sve je u nama kad žmurimo, a stvarno kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tudje kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
Unutra, u skladištima tajni i korenju
Energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
Orijaška sunca.
Sve se dogadja zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.
Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.
…I danas evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga
Danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa
zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.
Ako ne vidiš zvezde upali baklje. Ako ne vidiš sunce, uveži vatre u krug. Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao one šašave prskalice za Novu godinu. l pobacaj pregršt svitaca i makar fosfornom svetlošću obasjaj tamu. Umori več jednom ljudima te noći što ih umaraju.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova,
zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo
zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
-Najčvršća vrata su ona koja su širom
otvorena-, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Sve se redje usudjujem da izgovaram reči, jer
uvek znači drugo nego što ja to želim.
sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo
sa jedne strane vida.
Trči sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe ako kap čiste svetlsoti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još redji oni koji shvataju slobodu granice.
-Ne zidaj vrata veća od kuće-, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Ovako sam čuo: -Ko nebo nije ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.-
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne
gledaj to kao pad u sunovrat nego kao
pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:
-Niko me na svetu niej pokorio,
sem mene.-
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja
svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom
i razgranava u svom padu. Cveta.
Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.
Svejedno kroz koja vrata prodješ, prošao si
kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna
ljuska nada.
Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka
krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi svoj
vid u jednu tačku, čitaće dubinu vasione,
njene nerve.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
-Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što
znaju.-
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.
Neko je negde rekao i hvala mu: -Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.-
Ne okreći mi nikad ledja da bih te voleo.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok
je kao kičica slikala lazurno svetlost po mojim dlanovima.
Ljubav je kao snaga. Ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi zemlja ovako umela da voli kao ja, već odavno bi bila zvezda.
Na zidu Kongresne biblioteke u Vašingtonu
natkrilila me poruka kao ptica. Pamtim je.
Evo šta kaže Edvard Jang: -Nisko zidaju oni,
Koji zidaju ispod zvezda.-
Nismo mi isti svemir čak ni sami sa sobom. Ima u nama i bistrih i zamučenih tokova, i ima tuge i nevolje isto koliko ii radosti. I već smo sada junaci i već smo kukavice. I već sada smo časni, koliko i mutni i lukavi.
U istu duše su smešteni i lakrdijaši i isposnik. I vire odande brušeni u nekoj staklastoj viziji koja se čudesno prelama u hiljade dimenzija dok živi u jednoj jedinoj.
Šta je umeće vidjenja? Živeti u svom oku. Šta je umeće shvatanja? Živeti u svom umu. To mi je sasvim dovoljno. Ako je moj način nežnosti davno pre mene otkriven, to je još jedan od dokaza da sam nekad u ljudima već postojao i voleo.
Broji se do trenutka dok nismo sasvim svesni da će nas to dovesti dalje od najdalje shvatljivog.
Ništa se ne sme zamrsiti, dok taložimo u sebi lepilo materije: kosmičku ljubav dodira.
…to, kad vidiš da poljupci svih boja i svih oblika izleću iz svoje duše i odmah, nepogrešivo, putuju prema suncu ti i ja znamo šta je, jer znam : sve je jedno…
Gde su ta čudesna vrata izmedju ovog beskraja i svih ostalih beskraja?
Ako postoji poruka kome je prenosimo, I čija je to poruka? To treba raspraviti sa svojom vasinom dok klečiš na obali neba.
Oslušni kako ribe večeraju tišinu. Ali ne otvaraj oči. Još ne otvaraj oči. I dalje ostani tako klečeći na obali neba, i pokušaj da dišeš kao da toneš sve dublje u nove slojeve uma.
Jer ako prekineš molitvu, promaći će ti da spoznaš u obilju tih zvukova jedan usamljen, dalek zvuk što se može čuti jedanput u životu.
Inače i sam je uho i osluškuje tebe. I može da te čuje tek jednom u svom trajanju.
Zatim obavij dlanove oko planina, šuma, obavij oko oblaka, Poneke preostale ptice što se sliva niz zapad, il’ nekog zalutalog talasa što gornjom usnom, u prolazu, lizne peščani sprud.
I sve ostavi tako da prodje sasvim prozračno.
I nikad ti se više neće moći dogoditi da staneš pred sebe i pitaš se: da li je isto – isto, ili je isto - različito?
Onaj ko stoji izvan svega i smeška se, i crta
nebo bojama kakvim hoće,
i oblikuje jeku vodene površine prstima
gipkijim od svih vetrova,
i vidi iza oblaka patina zvezdanih tornjeva na
ivicama same večnosti, patina koja svetli
zvucima i miriše,
samo taj, koji zaista stoji izvan svega,
pronašao je beskonačnost detinjstva kao
nekakvo duboko, jedino svoje, nekakvo
kristalno drukčije, začudjeno i zagonetno
Visoko.
U knjizi o mudrostima piše: -Uvek će biti samoće
za one koji su je dostojni.-
Valjda se treba ponašati onako kako je
nameravao to Kant da kaže: -Gledaj na život
kao na dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno,
sem poštenja.-
-Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima-
Poručuje ti Šiler.
Piše u knjigama o mudrosti: -I pahulja je kadra da izbrusi oblutak, ako je vodi ruka deteta.-
Još kod Defoa u Robinzonu naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.
..I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš..
Onda izadji u neko vedro veče, izadji ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.
Dokaze svako mora sam na sebi da dokaže. Otkrića svako mora sam na sebi da otkrije.
Nauči da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.
Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti.
Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako te niko nije pročitao pročitao na Zemlji.
Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina da neko shvati pozlatu naših zenica, dok žmurimo ovako. Jedino ti možeš ispuniti tu želju da budeš nešto veći i od samog živog bića: da budeš ličnost u moru čovečanstva.
..Zar nije Buda rekao: -Ono što zaista jesmo, proizvod smo sopstvenog razmišljanja.-
I Heksli: -Samo jedan kutak svemira možeš popraviti. Taj kutak si ti sam.-
…Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum: 1673. POslednja poruka u lišću, u čast tvog polaska u školu:
-Radost je čovekov prelaz od manjeg savršenstva ka većem.- A u dnu sam prepoznao rukopis Ludviga Berna: -Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom.-
Stavim ti ništa u dlan; ti stisneš šaku u pesnicu i cele noći na dlanu držiš stakleni kliker izmišljenoga meseca.
Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno.
Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam u svoju glavu. To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego njihova beskonačnost. Neki to zovu san.
Biti ja, to je čudesno, jer mnogobrojno kristališem u milijarede dimenzija.
Pomolimo se tišini koja nam prošiva srca, nanizana na trajanje kao beskrajni djerdan.
Okreni oči ka svemiru. Sačekaj da ti nečujno, kao kad rastu trave, polako izrastu iz pameti široka i bela krila. Letenje umom oče, ti si me tako učio, letenje umom, to je vrhunac nezadovoljstva, ali sobom ne drugima.
Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana.
Ujedu za trenutak. Usne – za ceo život.
Konačno bi smo saznali ima li zaista granica izmedju kraja i beskraja. I konačno bismo saznali da ti nevidljivi svetovi što protiču kroz nas i nisu drugo do – mi.
...polazim...
Mika Antić - Horoskop
|
