Omiljeni odlomci iz knjiga

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

" Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi.
Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu.

Duša može često da održi tijelo, ali tijelo dušu nikad; ona posrće i gubi se sama.

Teško će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle različito. Lako će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle.

Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku..

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

Mrtve treba sahraniti, zbog sebe.

Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?"

Meša Selimović – Derviš i smrt

• 1Ovo se svidja korisniku: tetka_danuska
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

,,Samo voljena žena sme da pita, zahteva, da prebacuje i kori. Da se nestašno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene žene je ružna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori, plačno moljakanje.
Onaj ko traži u ime svoje neuzvraćene ljubavi, prlja i sebe i tu ljubav, vukući je kroz blato poniženja,,

Ženski rodoslov - Lj.Dj.Habjanović

LIRSKI RAZGOVOR

- Reci, koliko me voliš?
- Hoću!
- Reci!
- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu, I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama, u brezama, kraj malina i klena. I kada spavaš . I kada radiš povijena. Volim te i kada jaje lepo mutiš. Volim te čak i kašiku kada ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kada kosu svoju češljem lepo deliš. I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.
- A leti, kako me voliš?
- Kao srž leta zna se!
- A da li me voliš u jesenje dane?
- Čak i onda kada gubiš kišobrane.
- A kad se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim kao vatru koja veselo gori. Blizu tvog srca.I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg i vrane na snegu!

Konstantin Galčinjski


,,Ne brinite se , dakle, za sutra. jer svako sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog.,,

Biblija

• 1Ovo se svidja korisniku: aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bela Hamvaš
Mađarski Hiperion
PRVO PISMO

Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Katarina Velika - Darije Olivije

,,Mogla sam i da zavolim muža za ono malo koliko je hteo ili mogao da bude ljubazan, ali sam ostala pri svirepoj misli još od prvih dana svoga braka. Rekla sam sebi: Ako zavoliš tog čoveka bićeš najnesrećnije stvorenje na svetu, prema karakteru koji imaš, želećeš da ti se ljubav uzvraća. Taj čovek te skoro i ne gleda, obuzet je sasvim drugom ženom a ne tobom. Ti si suviše ponosna da bi zbog toga digla buku! Prema tojme,
uzde u šake, molim vas mislite o samoj sebi gospodjo...,,

Zašto žene plaću - Dragan Karlica

Jednoga dečak upita svoju majku:
,,Zašto plačeš,,
,,Zato što sam žena,, odgovorila mu je.
,,Ne razumem,, rekao je dečak.
Majka ga zagrli i reče:
,,Sine nikada nećeš ni razumeti,,
Kasnije upita oca:
,,Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?,,
,,Sve žene plaču bez razloga,, bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečak je odrastavo i postavo čovek i još uvek se pitao zašto žene plaču? Na kraju se obratio svom duhovonom ocu i upitao ga: ,,Zašto se žene tako lako rasplaču,,
Duhovnik mu odgovori:
,, Kada je Bog stvarao ženu, morala je biti posebna. Dao joj je ramena toliko jaka da može da ponese svu težinu ovog sveta i dovoljno snage da svakome može da pruži utehu. Dao joj je blagoslov da može da podnese porodjaj, a kasnije i odbijanje, koje će toliko puta dobiti od te iste dece koju je rodila! Dao joj je volju da ide dalje i onda kada svi drugi odustanu i još snage da se brine za svoju porodicu i tokom bolesti i nevolje bez prigovora. Dao joj je bezuslovnu emociju da voli svoju decu čak i tada kada je uvrede do srži. Dao joj je mudrost da zna, da dobar muž nikada namerno ne bi povredio svoju ženu, ali da povremeno iskušava njenu postojanost i odlučnost da bude uz njega. I napokon dao joj je suze da se isplače, da izrazi svoja osećanja kad oseti potrebu za tim.
Jer lepota žene nije u odeći i stasu. Lepota žene mora se videti u njenim očima, jer one su kapija na putu do njenog srca, do tog divnog mesta na kome stanuje ljubav!,,

• 1Ovo se svidja korisniku: aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Crna ptica
Mišel Bazilijer

Konačno se navikla na klepet vraninih krila u kavezu i, osim kada je kreštala, više je nije budila. Njeno ograktanje postalo joj je alarm koji ju je upozoravalo na Dedin ulazak u njihovu spavaću sobu i terao je da ustane. Dok se oblačila, ptica je nastavljala da krešti. Dedi je to veoma smetalo. Željan sna, zatrpavao se ispod porkivača.

Na kraju se desilo nešto sumnjivo: vrana je počela da se dopada Alin. Prihvatila je njeno graktanje kao svoje vlastite žalbe, žalbe za koje je bila suviše bojažljiva da ih sama izgovori. Svaki put kada bi se Deda prenuo od prodornog krika, ona se osećala kao da je sama skupila hrabrosti da podvikne na njega. Čim joj se javila ta misao, manje je zamerala vrani što je budi. Manje je se plašila i manje se iznenađivala zbog njenih naglih ispada. Počela je da se oseća rasterećeno; što je više vrana graktala, ona je bila mirnija. Bilo je trenutaka kada je kreštanje dostizalo visinu koja para uši, i pojačavalo se na Dedin užas, a on bi pokrivao uši ili odalamio pticu.

I trenutaka kad bi shvatila da se smeši kao da čuje dečiji smeh.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Avg 2013 0:07

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju a su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim ali bih nesumljivo mislio sve što kažem. Stvari bih cenio ne po tome koliko vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više...
Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge dok govore... i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Deo oproštajnog pisma G.G. Markesa

Dopuna: 09 Sep 2013 22:53

A bila je baš onakva kakvu sam je zamišljao. Često bahata i bezobrazna. Bila je vrlo detinjasta i često se smejala iako nije baš bila srećna. Zaljubio sam se u njene oči, njen pogled, u njen osmeh. Iskreno se smejala, znaš? Nije želela da odraste, volela me, al' to nije pokazivala, verovatno nije znala kako. Želeo sam je, želeo sam je pokraj sebe, al' pustio sam je… Otišla je

Ringišpil- Jelena Bačić Alimpić




Dopuna: 09 Sep 2013 23:12

Takve kao ona se ne ostavljaju. Nikad. Ali ipak sam otišao jednog dana. Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zaslužio da budem prebijen. Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala...
Malena oficirka je izgubila bitku života.
Ali ja sam izgubio rat.

Evo još:

"Zaboravila me?"
"Ne,prijatelju,nije te zaboravila,nego nema za čim da žali,izgubila je ono što nikada nije ni imala,osetila je nekoga kome ne znači ništa,a veruj mi,prijatelju,ti si izgubio mnogo više!"

i dalje:

Raskrstila sam iako tesko sa svojim srcem,necu ti vise smetati.Ostavicu nas zivot,nas stan,nase nade i uspomene
nase tajne i sve svadje i krevet u sobi,sa mnogo strasti.Ostavicu ti sve uspomene,ako ih ponesem,ubice me.Mozes slobodno da je dovedes,u svoj zivot,u svoj stan,u svoje nade i uspomene,u svoje tajne i poneku svadju,i u tvoj krevet sa mnogo strasti,pa onda neces biti sam.Nemoj samo da te sutra,kad prodje godina,dve ili pet,kad budes povredjen i usamljen,kad pozelis reci a dobijes muk
kad pozelis toplinu u zimskoj veceri i neznost u prolecno jutro,kad ti ruke budu zelele stisak,a srce da neko za tebe dise,nemoj samo da te tada,neka nova suncana zora,zatekne na mom novom pragu,mozda vise necu biti sama...

samo još ovo od Jelene

Znate prijatelji,svaka velika ljubav ima onaj jedan bitan datum,onu jednu bitnu pesmu,ono magično mesto i onu jednu osobu uz koju ste tog datuma,uz tu pesmu,u tim rukama,bili najsrecnija osoba na svetu.Setite se tog datuma uz tu pesmu,te velike ljubavi.Sklopite oči,udahnite duboko,oprostite im opet sve loše i dobre dane,pa onda otvorite oči i nasmešite se životu koji vas čeka.Jer velike ljubavi zaslužuju da ih se setite samo zato što su bile velike.Jer velike ljubavi i služe tome da vam otmu uzdah kad ih se setite.
Ali život ide dalje...






Dopuna: 13 Sep 2013 23:38

Ivo Andrić - Jelena žena koje nema

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je viđao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko, padanje zvezde preko letnjeg neba!, ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte.
U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva.
Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog neodređenog pokreta, a ne znamo gde ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugom.
U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.
Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je - istinu valja priznati - vazda i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.
Pa ipak -- i to treba priznati! - sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.
U holu velikog hotela u R. Igranka od pet do osam. Gledao sam kako ispred mene promiču, kao da neko sporo a neprekidno mesa karte, desetine, stotine lica lepih žena koje nisu Jelena. Svako od tih lica izgledalo je za trenutak kao da je njeno, a zatim je beznadno i nepovratno postajalo tuđe. I svaku od tih žena ja sam za trenutak gledao kao nju, a onda je odmah tonula i odlazila sa talasom telesa, kao mrtva, više nego mrtva, jer nije Jelena niti je ikad mogla biti to.
Sve češće sam tražio i posećivao takva mesta gde se skupljaju zatalasane gomile sveta, u praznične dane, o svečanostima, na sportskim stadionima. Tu provodim sate, obuzet svojom slutnjom, posmatrajući sa većom pažnjom nepregledno more ljudskih lica nego ono zbog čega su se svi tu sakupili. Moje uzbuđenje poraste naročito pri dolasku i odlasku. Jednom mi se desilo da sam je, nošen masom koja je sporo napuštala stadion, zaista ugledao, ako se to može nazvati viđenjem i ako sve nije samo besmislena i mučna igra bez kraja.
Najpre sa malo kolebanja, a zatim pouzdano, spazio sam njenu glavu. Vidim joj izraz lica, tajanstveno osmehnut. Očigledno ima nešto da mi kaže, ali ne može da mi priđe od ljudske gužve koja nas okružuje i deli. S naporom se probijam kroz taj narod. Sve sam bliže Jeleni. Izraz njenog lica biva sve rečitiji. Već pomišljam i kako ću se naći pored nje i kako će mi bar sada reći sve što očekujem i što je odavno trebalo da mi kaže. Udvostručenom snagom joj se primičem. Najposle, najposle se nalazimo gotovo jedno pored drugog. Hoću da je pitam, očekujem da mi kaže nešto, ali se od uzavrele graje ništa ne razazire. Ljudska masa nas, kao zanihana ljuljaška, čas primakne čas razdvoji. U trenutku kad smo bliže jedno drugom, naginjem se i zakrećem glavu, a ona mi igrom usana kazuje nešto. To je živ i vreo šapat. Po njemu, kao i po izrazu njenog lica, izgleda mi da je zaista i lepo i važno to što hoće da mi saopšti, na mahove kao da uhvatim i pojedinu reč ne zvuk, nego smisao!, ali sve zajedno - ne razumem. Grozničavo se naprežem da shvatim, i sasvim sam blizu, čini mi se, ali u tom trenutku njen šapat pada i razbija se kao tanak mlaz vode na kamenu, nečujno, i bez smisla.
Za to vreme, uskomešana gomila nas je opet rastavila. Trudim se da ne izgubim Jelenino lice; još ga nazirem; čas tone čas se pomalja na treperavoj pučini ljudskih lica. Ona mi neprestano, i uzaludno, poručuje pogledom ono što nije stigla da mi kaže. Svi moji napori da se oduprem težini mase samo me još više udaljuju od njenog lica, koje se već gubi među hiljadama drugih.
Klonuo, puštam da me nepregledna povorka ljudskih talasa nosi kud hoće. Sve je potpuno kao u snu...

Dopuna: 13 Sep 2013 23:44

"Posrnut ćete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj - baš i sam pad, nećete se povrijediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam prijeti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo dogoditi, jer u vama, od začetka vašeg, živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje. Samo ćete cijelog vijeka, sve do posljednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svijetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mijene i obrate dugog života, dvoje zajamčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobjeda."

Ivo Andrić «Znakovi pored puta»


“Ugled! Gospodine, zar to nije ništa - glupaci vas poštuju, deca vam se dive,
bogataši zavide a mudri preziru.”

“Samo se budala ljuti na ostale ljude. Kamen pada zato što je tezak. Kad ću već jednom naučiti
da tim ljudima dajem od svoje duše tačno onoliko koliko treba.
Ako hoću da me cene i da samog sebe cenim, treba im pokazati da je moje siromaštvo u poslovnim
vezama sa njihovim bogatstvom, ali da je moje srce na hiljadu milja od njihove nadutosti I da ono zivi
u sferi koja je isuviše visoka da bi ga mogli dostići njihovi sitni znaci prezira ili milosti.”

Stendal “Crveno I crno”

• 1Ovo se svidja korisniku: aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život", rekao je Baba. "Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Lovac na zmajeve - Haled Hoseini (Khaled Hosseini) Fenomenalna knjiga, fenomenalan pisac.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tišma

"Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

@@@
Mirjana Bobić Mojsilović
"Knjige, drage knjige. Složene po temama, po epohama, po žanrovima, naslagane pored mog kreveta, bez reda, u svakom kutku mog prostora bile su knjige. Šarene, crvene, u kožnom povezu, kompleti, mekih korica, otvorene, raskupusane, sa obeleživačima stranica i bez njih, knjige koje su služile i kao stalci za lampe i čajni stočići, knjige koje sam čitala, podvlačila, ostavljala i one kojima sam se vraćala, knjige koje sam volela, lude, melanholične, nestvarne i tužne, i koje sam pozajmljivala i one koje sam čuvala kao najveće blago, knjige, drage knjige koje su mom životu dale okvir, smisao, radost, teme, snagu i tanane odgovore, knjige, knjige koje su me dizale i spuštale, koje su uvek bile moji najveći prijatelji, moja najbolja, najesencijalnija zabava.Koje su mi toliko puta bile zamena za društvo mojih drugarica koje su radile, ili dojile, ili putovale, dok sam ja vapila za prijateljima. Knjige koje su mi bile zamena za psihoanalitičara, zamena za ljubavnika, moj vrhunski provod i izvanredno društvo, knjige koje su me sprečavale da ceo moj život rpetvorim u užasan jauk "Nikada nisam bila voljena!" ili "Nikom ništa nikada nisam stvarno značila!""

@@@

"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju."

"Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."

@@@,
Tišma

"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."

@@@
M.B.Mojsilović

"Ostavljeni muškarac pati javno. Ostavljeni muškarac, nekako je po definiciji romantična pojava. Svi ga zovu u goste, trude se da ga zabave, da mu nadju novu ženu, novu devojku, novi smisao života. Tako je plemenito i slatko biti prijatelj pri ruci ostavljenom muškarcu. Jer, njegov očaj, njegove suze, njegovo pijanstvo, njegov žal za propuštenom prilikom, sve to, daje mu neki takoreći, pesnički oreol. Milina da te oblije.
Žna medjutim, u jebenoj srpskoj muškoj kulturi mora da bude junak. Da bude veći vitez od svakog viteza. Veći muškarac od svakog muškarca. Ona, naime ne sme da pati javno. Naprotiv - njoj ne sme ni da se vidi da pati, jer ona, jadnica, odmah dobija titulu nesrećnice, gubitnice, jadnice.
Ostavljena žena nekako je jadna po sebi, sažaljenja dostojan stvor, polovna roba koju niko neće. Kakva nepravda!"

@@@

• 2Ovo se svidja korisnicima: ThePhilosopher, aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Дуготрајно робовањe и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватањe јeдног народа да здрав разум и прав суд њeму отанчају и ослабe, да сe потпуно извитопeрe. Такав порeмeћeн народ нe можe вишe да разликујe нe само добро од зла, нeго и своју сопствeну корист од очиглeднe штeтe."
— Иво Андрић

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

» Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.«To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.Kako mu izgleda dan ? Na šta mu liče noći ? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.Ko je taj sto je pucao ? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.Znam, stićićete ovamo. Mi se moramo sresti.Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode ?Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane što nismo kao ostali.
Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu.Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj.Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.Od rodjenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čudjenje.Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njusku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sada prvi put.Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.Hteo je da mi kaze: » Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i salitru.«I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom.«Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.Hteo je da mi kaže: » Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. »Hteo sam da mu kažem: » Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menazerija. »I hteo sam da kažem: » Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost. Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude : vi. »Hteo je, valjda, da kaže: » Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. »I hteo je da kaže: » Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist. »Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nešto čime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde žmureci. Umrite mimo mene. »Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.I kad sam pomislio da ce živeti zato sto je Bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skočio usred vira.Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ?Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zavestanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vučje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene.Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.Lako je meni sa psima.Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju do pola. Sad sam ja na nišanu.Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će. Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.