“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:
Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku
pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak,
kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi:
Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu
sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u
polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah nece da kusa”
Kahlil Gibran
----------- Dopuna: 25 Jan 2007 2:05 ---------
Zavrte mu se u glavi i on se malo zaljulja i bi prisiljen da se osloni o zid, i da sklizne polako niz njega, pa da čučne. Povrativši se tu i obuzdavajući svoj dah on poče da uvlači u sebe fatalni miris u kraćim, manje riskantnim dahovima. I utvrdi da miris iza zida istina gotovo sasvim liči na miris crvenokose devojke, ali da ipak nije potpuno isti. U svakom slučaju on je takođe poticao od jedne crvenokose devojke, tu nije moglo biti nikakve sumnje. Grenuj vide ovu devojku u svojoj olfaktivnoj predstavi pred sobom kao na slici: nije sedela mirno, već je skakala tamo-amo, zagrevala se i opet se hladila, očigledno je igrala neku igru prilikom koje je morala da se brzo pokreće i ponovo brzo da zastaje i to s nekom osobom sasvim beznačajnog mirisa. Imala je blistavo belu kožu. Imala je zelenkaste oči. Na licu je imala sunčeve pegice, na vratu i na grudima - Grenuju zastade na trenutak dah, zatim poče oštrije da njuška nastojeći da potisne mirisnu uspomenu na devojku iz Ulice Mare - ova devojka nije još ni imala grudi u pravom smislu te reci! Grudi su tek počinjale da joj rastu. Imala je beskrajno nežne i jedva mirisne i sunčevim pegicama osute, možda tek pre nekoliko dana, možda tek pre nekoliko časova, zapravo tek od sada kupice grudi koje su upravo sad počinjale da se šire. Jednom rečju: devojka je još uvek bila dete. Ali kakvo dete!
Grenuju izbiše graške znoja na čelu. Znao je da deca ne mirišu ništa posebno, isto toliko malo koliko zeleno cveće pre cvetanja. Ali ovaj, ovaj skoro još uvek zatvoreni cvet iza zida koji je upravo sad počeo, i to niko nije primetio osim njega, Gremija, da ispušta svoje prve mirise, već sada je mirisao tako jezivo nebeski da će, kada se jednom razvije u punom sjaju odavati parfem kakav svet još nije osetio. Ona već sada miriše bolje, pomisli Grenuj, od one devojke iz Ulice Mare - ne tako jako, ne tako složeno, ali finije, izbrušenije i istovremeno prirodnije. Za godinu do dve ovaj miris će, međutim, sazreti i dobiti silovitost kojoj nijedan čovek ni muškarac ni žena neće moći da se odupre. I ljudi će biti savladani, bespomoćni pred čarolijom ove devojke, a neće znati zašto. I zato što su glupi i svoje noseve koriste samo za duvanje, misle da sve i svakog mogu prepoznati jedino očima, i reći će da je to zato što ova devojka poseduje lepotu i gracilnost i ljupkost. U svojoj ograničenosti oni će hvaliti njene pravilne crte, vitku figuru, besprekorne grudi. Njene oči, govoriće, kao da su smaragdi, a zubi kao biseri, i njeni udovi glatki poput slonovače - a biće tu i drugih idiotskih poređenja. I onda će je proglasiti za kraljicu jasmina, i slikaće je glupi portretisti, u njenu sliku će blenuti, i govoriće da je ona najlepša žena Francuske. I mladići će noćima uz zvuke mandolina zavijati pod njenim prozorom... debeli bogati starci će na kolenima prositi od njenog oca njenu ruku... i ženama svake dobi, kada je vide, oteće se duboki uzdah i sanjaće o tome da bar jedan dan izgledaju tako zavodnički kao ona. A niko od njih neće znati da to nije njen izgled kome su podlegli, da to nije njena navodno besprekorna spoljašnja lepota, već jedino njen neuporedivi, veličanstveni miris! Samo on će to znati, on, Grenuj, jedino on. On je to već sada znao.
Ah! Hteo je da ima ovaj miris! Ne da ga ima na tako uzaludan trapav način kao miris one devojke iz Ulice Mare. Jer onaj miris je odjedanput ispio i time ga uništio. Ne, miris devojke iza zida on je istinski hteo da prisvoji; da ga skine sa nje poput kože i pretvori u vlastiti miris. Kako će se to dogoditi još uvek nije znao. Ali je imao čak dve godine vremena da to nauči. Ne bi u osnovi to moralo da bude teže nego oteti miris nekom retkom cvetu.
On ustade. Gotovo pobožno kao da napušta neko sveto mesto ili nekog ko spava, udalji se pognut, tiho, da ga niko ne vidi, da ga niko ne čuje, da niko ne obrati pažnju na njegovo dragoceno otkriće. On pobeže pored zida sve do suprotnog kraja grada, gde se devojački parfem konačno izgubio kada je prošao kroz kapiju Port de Feneant. U senci kuća on zastade. Smrdljiva isparenja uličica davala su mu osećanje sigurnosti, pomažući mu da obuzda strast koja ga je obuzela. Nakon četvrt sata opet je bio sasvim miran. Za početak, neće više ići u blizinu bašte iza zida. Nije bilo potrebno. To gaje isuviše uzbuđivalo. Onaj cvet je uspevao i bez njegove pomoći, a kako će se rascvetati to je ionako znao. Ne sme dozvoliti da ga u nevreme opčini njen miris. Morao je da se baci na posao. Morao je da proširi svoja znanja i usavrši svoje zanatske sposobnosti da bi bio opremljen za vreme žetve. Imao je još dve godine na raspolaganju.
Any writer worth his salt knows this. Sometimes you wait for events to percolate in your subconscious until deeper truth emerges; other times you're simply waiting for the principals to die. Sometimes it's both."
...
"Everybody carries some pain around, and I'm sure you've been through your share."
Zvercica na spidu- neuhranjena civava koja pokazuje svoje sicusne ocnjake i ceka da je neko sutne u glavu.
Kecap prosipanje emocija- zadrzavanje emocija i misljenja unutar sebe, tako da sve od jednom eksplodira, sokira i zbuni poslodavce i prijatelje, od kojih je vecina mislila da je sa tobom sve u redu.
Depresivna dijeta- sarena salata od antidepresiva i pilula za smirenje (blage rekreativne droge).
Odrzavanje klika- potreba jedne generacije da generaciju iza sebe smatra maloumnom, da bi sacuvali sopstveni kolektivni ego.
Trosimo mladost bogateci se, a bogatstvo otkupljujuci mladost.
Trosimo nasledstvo svoje dece.
... I tako predlazem da uradis istu stvar sa svojim roditeljima. Prihvati ih kao deo necega sto te dovelo ovde, i nastavi sa svojim zivotom. Otpisi ih kao poslovni trosak. Tvoji roditelji bar pricaju o "velikim stvarima". Ako JA pokusam da pricam sa svojim roditeljima o stvarima poput nuklearnih pitanja, koja mi nesto znace, to je kao da pricam slovacki. Slusaju me puni obzira odredjeno vreme, a kada ostanem bez daha, pitaju me zasto zivim u tom mestu i kakav mi je ljubavni zivot. Pruzis roditeljima i najmanju kolicinu poverenja i oni to iskoriste kao zeleznu polugu da te rascerece i pretumbaju ti zivot bez ikakve perspektive. Ponekad samo pozelim da ih zviznem. Hocu da im kazem da im zavidim na tome kako su vaspitani, i da su tako cisti, i taako bez osecaja NEDOSTATKA BUDUCNOSTI.
I hocu da ih zadavim jer su nam radosno urucili svet toliko nalik na usrane gace.
Svi ljudi se rađaju osuđeni na propast,tako kažu mudraci.Sve ih doji Smrt.
Svi se klanjaju pred tim monarhom.Taj Gospodar iz senki podiže prst.
Pero zaleprša ka zemlji.U njegovoj pesmi nema nekog smisla. Dobri odlaze mladi.Prepredeni uspevaju.On j kralj Gospodara haosa.
Njegov dah zaustavlja sve duše.
----------- Dopuna: 11 Maj 2007 14:28 ---------
Bogalj-Vladimir Žižović
...Videćemo se,dete,sledeće nedelje.Ne ljuti se,iscrpljena sam.Samo...ako te invalidi iz radoznalosti zanimaju,onda ne moraš sa njima razgovarati,uštedećeš i svoje i njihovo vreme. Ali ako hoćeš suštinu,ako želiš da pomogneš,da ih razumeš,ako se ikada prevariš i poželiš da im budeš ravnopravna,da u njihove živote uđeš,e...onda,dete moje,spremi se za svakodnevna vatrena krštenja,za okretanje dosadašnjih života naglavačke....
...Ako dugi niz godina zidaš kulu od karata na mehurićima sopstvenih iluzija,isti putokaz neće prijati tvojim putenim đonovima naviknutim na proveren i širok drum,brzo izgrađenom od nasleđene samoobmane...
Ne moze se reci prolecu:"Daj Boze da stignes sto ranije i trajes sto duze". Moze samo da se kaze:"Dodji, blagoslovi me tvojom nadom, i ostani koliko god mozes".
"...Moje vreme mora da se blizi kraju jer sam starkelja, a 100 godina ne bi trebalo da ochekiva da dozivi ni jedan cho'ek; u toj meri sam vec korakn'o ka smrti da Starica vec oshtri kosu. Vidite, nikako da se odviknem da se stalno zalim na smrt; cheljusti ce se klatiti kao shto su i svikle. Uskoro jednog dana, andjeo smrti ce me zazvati svojom trubom. Ali nemojte zbog toga biti tuzni i zalostivi, draga moja"-reche to videvshi da plachem-"jer kada bi i nocas dosh'o , ne bi' odbio njegov poziv. Zivot je, ipak, samo ishchekivanje necheg drugog, a ne ono shto stvarno chinimo; i samo na smrt mozemo pouzdano da se oslonimo..."
''Poezija starih je bila poezija posedovanja, naša poezija je poezija čežnje. Dok njihova stoji čvrsto na tlu sadašnjice, naša se njiše između sećanja i slutnji.''
F.Šlegel :
''Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa kritikom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oživljujući ga treperenjem humora.''
''Romantična poezija nalazi se još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se završi.''
Žan Paul Rihter :
''Romantično je lepo bez ograničenja... lepo beskrajno... talasavo odbrujavanje strune ili zvona.''
Novalis :
''Romantizovati znači banalnom dati uzvišen smisao; uobičajenom nepoznati izgled; poznatom dostojanstvo nepoznatog; konačnom privid beskonačnog.''
''Moramo težiti da stvorimo unutrašnji svet koji će zapravo biti pandan spoljašnjem svetu, i koji će, time što će mu u svim tačkama biti tačno suprotan, sve više proširivati našu slobodu.''
''Umetnost na prijatan način učiniti čudnom, jedan predmet učiniti stranim, a ipak poznatim i privlačnim – to je romantična poetika.''
''Pravi pesnik je sveznajući.''
Puškin:
''...pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju se dela koja na sebi nose pečat sete ili sanjalaštva''.
P.B.Šeli :
''Pesništvo podiže koprenu sa skrivene lepote sveta i čini da obične stvari postaju kao da nisu obične.''
''Mi gledamo svet ispred i iza sebe
i čeznemo za onim što još nije...''
''Pesništvo, u opštem smislu, mogli bismo da odredimo kao izraz stvaralačke mašte.''
V.Hazlit :
''Poezija je jezik mašte i strasti... sveopšti jezik kojim srce opšti sa prirodom i sa samim sobom.''
Vordsvort:
''Jer svaka dobra poezija je spontani izliv nežnih osećanja.''
V.Igo :
''Razbijmo teorije, poetike i sisteme... Ne postoje ni pravila ni uzori... osim opštih zakona prirode, koji lebde iznad cele umetnosti, i posebnih zakona koji, za svaki sastav, proističu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su večiti, unutrašnji, i ostaju; drugi su promenljivi, spoljašnji, i služe samo jedanput...''
''prava, potpuna poezija se sastoji u harmoniji suprotnosti...''
''Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadhnuća, koje je isto tako istina i priroda''.
Lamartin:
''...život je pesma, a naša cela duša samo je njen jedan glas.''
Znam da ovim citatima mozda i nije mesto ovde, ali verujem da ce neke makar nasmesiti, mene jesu...Iz knjige "Olovka pise srcem"
AVION I AUTOMOBIL
avion može da leti i naopako
a na autu je odmah sudar
avion tandrće drukše
avion ima i vrtilaciju
oni se razlikuju
po autokarti
NISU ISTI
što je od aviona motor na nebu
a od automobila motor je na zemlji
različiti su
što saobraćajac ne može
da stane na nebo
avion možeš i od hartije da napraviš
a auto mora da se kupi
kamion gazi decu
avion ne gazi
ako staneš na prozor
prebrojiš sve automobile
avioni se ne broje
nego samo na paradi
u automobil mora da se turi benzin
u avion ne mora
njega tera pilot
kad gledaš avion
zaboli te vrat
a automobili se fino gledaju
AVION I PTICA
ptica se rodi
a avion se napravi
avion peva debelo
a ptica peva tanko
u pticu ne levamo gas
ona sama leti
vrabac jede pšenicu
a avion ne može
pticu može mačka da pojede
a avion ne može
vrapca uloviš na klopli
a avion ne možeš
po čemu su različiti
a po čemu slični avion i ptica
oni su drukši po meni
jer ja ne letim na nebu
isti su što dignem glavu
pa vidim i pticu i avion
DA LI JE BOLJA PTICA ILI AVION
bolja je ptica
ona ima dlakava krila
bolji je avion
on ima prozore za gledanje
ptica je korisna
ona nosi jaja a avion ne nosi
jer nema gnezdo
avion je koristan
on vozi putnike na aerodrom
ptica nema ni stepenice
avion je dobar
pod njega možeš da se podvučeš
a ptica kljuje
ptica je bolja
ona maše kad leti
i ide na jug
BEGUNAC
begunac je neko veliko i krivo drvo
begunac je jedan što ima brkove
begunac je jedan što vata žabe
to sam ja što sam krao jagode
pa sam posle bio begunac
begunac je ovca ili ovan
kad mu se tako nadene ime
kako se poznaje begunac
ako ideš napred
i sve brzo ideš
a svi viču drž ga
GLASAN I TIH
glasan je jako deranje
tih je polako deranje
tiho se dobija kad pričaš viceve
pa naiđu devojčice
glasan nije tih
tajne su tihe
LAKOMOST
lakomost je kad velika kiša padne
pa odnese lako most
lakomost je ono crveno što se mažu nokti
moj brat što je veliki pa mu je lako
lakomost je kad ideš bos preko mosta
kad nešto hoćeš da jedeš a ono nema
lakomost je neki lak most
i kad neko nikoga na silu grli
MED I LEPAK
med je bolji
jer se jede kad si gost
isti su u tegli
a drukši kad probaš
lepak se lepi za prste
a med se lepi za jezik
ni med nije dobar
jer ti prvo daju riblje ulje
kakva je razlika između meda i lepka
nema razlike
svi medovi su dobri
lepak ništa nije dobar
razlikuju se što med stoji u špajzu
pa je visoko
a lepak stoji gde hoćeš
različiti su što med nađem
i kad ga skriju
a lepak mi ne treba
PAS I MAČKA
mačka je jadna
uhvatiš mačku pa ti kažu
pusti jadnu mačku
zavežeš psa za kaiš
pa ga lepo vodiš
a mačku ne možeš
jer se mnogo dere
isti su
jer imaju isti jezici
samo jedan laje
a drugi te grebe
jer pas laje kod plota
a mačka pod štoretom
pas i mačka nisu isti
što mačka sija u mraku
i što ima rep za savijanje
što su na mačku sve dlake jednake
a na kuče loknave
što pas laje
a mačka je korisna
jerbo prede
što pas govori debelo
a mačka tanko
što pas čuva kuću
a mačka miševe
oni nisu isti
jer ja imam samo mačku
mačka se miluje
a pas se ujeda
oni se ne vole
i zato nisu isti
POČETAK I KRAJ
zna se kada počinje početak
a ne zna se kad počinje kraj
kraj je na kraju
a početak malo napred
kraj je napred
a početak je pre napred
početak je kad počneš
a kraj je kad si gotov
ima kad je neki početak
odmah kraj
a ima kad je neki
kraj početak
ima opet kad neko ima
i kraj i početak
a ima kada nema
ni kraj ni početak
početak je kad sam se ja rodio
a kraja nema
RIBLJE ULJE
neću da ti kažem ništa
zato što to nije lepo pitanje
tako jedan sa naočarima
pitao isto moju mamu
i ona odma rekla da nemamo više
i onda on opet napisao
i ona onda opet kupila
i zato neću da ti kažem ništa
to je što kad ti ga daju
moraš odma da ga progutaš
ne daju ti da pljuneš
a ne mož dugo da ga držiš u ustima
to je jedan glup zejtin
zato što mu mnogo smrdi ukusnos
to je nešto žuto
što ja pijem za boles
jeste ukusno je
samo ja to više neću da pijem
biću dobar i poslušan
i neću više da se razbolim
to je što je pio kraljević marko
kad je bio mali
pa mu posle porasao
buzdovan veliki
i šarac mu porasao
i svašta mu poraslo
to svi pričaju da ima korisnos
a niko neće da ga pije
i svi ga daju meni
ko da sam ja neko
"Nisu bogatstvo ispunjene zelje,vec one koje nismo ispunili i kojima hranimo mastu,taj neograniceni i neotudjivi posed u kome,jedna uz drugu,cvetaju nada i patnja."
"Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!"
Hajdemo da snevamo:
Bora Stankovic - Uvela ruza -
----------- Dopuna: 02 Jul 2007 2:46 ---------
Ivo Andric
" Znakovi pored puta :
"Trazeci ono što mi treba , a što ni sam ne znam tacno šta je , išao sam od covjeka do covjeka i vidio sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što trazim . "
**************************
"Laganje je jedina ljudska privilegija nad svim ostalim organizmima. Laganjem ces najposle i do istine doci! Zato sam i covek, sto lazem. Ni do kakve se istine nije dolazilo dok se nije slagalo..." (Razumihin)
'Zlocin i kazna'-Dostojevski
**************************
Ivo Andric
" Sveske :
"Ono što je vredjelo nešto u meni i na meni bilo je redovno iznad moje volje i moga znanja i saznanja .
Ono što sam bio , htijuci da to budem , takvo je da u vecini slucajeva ne vrijedi mnogo , a ponekad cak ne sluzi na cast ni mom karakteru , ni mojoj pameti i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo ili da se bar moze zaboraviti kad se vec ne moze izbrisati .
Tako mi se ponekad cini da je da je kod samog postanka mog duha i karaktera ucinjena greška koju ništa više ne moze popraviti .
Ko sam ja koji radim i zivim na svoju bruku i na svoju štetu , a ko je onaj drugi koji ne poznavajuci sebe zivi u istoj kozi sa mnom , stideci se svog nerazdvojnog parnjaka."
"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."
"Mnogi ljudi smatraju da je najbitnije kakav je čovek u suštini, ali to nije tačno. Bitno je ono što je na površini, ono što se pokazuje. Sve dok niko ne bude znao kakve se poganosti skrivaju u vašoj duši, bićete savršeno društveno podobni. Jer, svi smo mi životinje u suštini, samo smo lepo naučili da nosimo gaće. A ako neko skine te gaće i kaže „Eto, to sam ja!“, gori od njega će razrogačiti oči i nazvati ga budalom. A to nije fer. Život nije fer."
"Vreme samo prolazi, i taman kada misliš da si nešto postigao, da nešto imaš, tada se nešto promeni. I onda više nemaš ništa, ili ti treba nešto drugo, nešto više, ono što imaš više ti nije dovoljno i zbog toga ničemu i ne vredi, i moraš sve iz početka. Ostaju samo uspomene, i misliš, one su najvrednije, ali vreme prolazi, a život te ne ceni zbog tvojih dragocenih uspomena koje ćeš, pre ili kasnije, odneti sa sobom u zaborav."
"Odrastanje je lov u mutnoj i dubokoj vodi. Sve što se u mladosti ne izvuče, jednog dana će već samo isplivati na površinu, ali kao truo i smrdljiv leš."
Mi smo nepoznati sebi samima, mi - saznavaoci; za to postoji dobar razlog. Mi nikada nismo za sobom tragali - pa kako onda da sebe jednog dana i nađemo? S pravom je rečeno: "...gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše", a naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja...
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: "Da, zvezda me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju...
Antoan Sen Egziperi - l pti prans (iliti Mali Princ).
"Dogodi se tako - dva se bicca susretnu... Dogodi se da ulozhe i vrijeme i strpljenje u medjusobno pripitomljavanje. I krajichkom oka izdaleka, i jasnim pogledom ochi u ochi, dushe se pochnu prelijevati. Poteknu i bujice rijechi, bogati, sadrzhajni razgovori o bitnim, vjechnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnoshcu zhivotnih obaveza, znade - posvecceno prijateljskom blizinom - umnozhiti poput ribica i hljebova u Hristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je chuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nadju u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bicca. Rijech i govor prijateljstva rosa je shto plodi suho tlo ovozemnosti...
No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme shutnje", tako i govor medju srodnima dosegne puninu. Kad srca pridju dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoshtvo rijechi i razgovora bilo ono shto je prijatelje zblizhilo. Slap rijechi bio je samo povratak Izvoru, vraccanje u shutnju, koja je zadnji izraz svake rijechi. I pravim prijateljima chesto vishe ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Dushe su im nastanjene Rijechju koja govori u shutnji, Shutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha... Godinama pokushavam govorenjem izgladiti nesporazume - medju susjedima, izmedju znanaca, u braku, s rodjenom djecom... Godinama cheznem za rijechju koja ce me do kraja izrecci, koja ce me do kraja primiti u se... a ona izmiche, izmiche... U ponekoj se rijechi prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna dushe, ponekoj se chitav zhivot nadam... A Rijech se smijeshi... bliska a neizreciva, zhudjena a nedokuchiva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena... Svaki joj se dan mozhe pricci malo blizhe... Postojano... S povjerenjem... ne zhalecci vrijeme... Posve blizu, vrijeme ce dorasti do vjechnosti...
Povjerenje do sigurnosti...
Chezhnja do ispunjenja...
Rijech do Shutnje..."
Шта вреди одело, ако нема тела да се одене? Шта вреди тело, ако душа њим није огрнута? Шта вреди душа, ако Ти у њој не бдиш, Огње у пепелу?
Одело је моје пепео и дим, ако му тело моје не даје цене.
Језеро моје лепо слепо је блато, ако се оката вода оцеди из њега.
Душа је моја пепео и дим, ако се Ти из ње оцедиш, Росо јутарња.
У пепелу свих ствари Ти исписујеш Твоје име, и димом свих ствари засењаваш пламен Твога сјаја.
Твој пламен је роса за жедне, који се савијају Твоме загрљају. Но Твој пламен је сажижући огањ за оне, који беже од њега.
Заиста Ти си рај чистим и пакао нечистим.
Када дође Последњи Дан - кад се Први и Последњи Дан открију људима као Један Дан - тад ће се чисти радовати а нечисти жалостити. И вапиће нечисти: авај, једосмо пепео на земљи, а сад морамо да једемо огањ на небу!
Пророци Твоји, Мајко небесна, беху откривачи огња испод пепела, ронци у вулканска гротла. По бескрајној милости Својој свакоме си дала да открије варницу, за којом је ронио, док се све варнице не слише у пламени пожар Сина Твог, Мајко небесна.
Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада, да се стада не замрзну на врлетном друму историје. Док Свечовек, Син Јединородни, не разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју.
Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!
Сиромах оре своју њиву и одмахује главом кад му говорим: богаташе, дубоко испод твоје јалове њиве почива језеро растопљеног злата.
Не одмахујте главом, осиротели царевићи, кад вам говорим, да је тело драгоценије од одела, и душа од тела, и Пламени Цар од душе.
“ Ja volim vodu, njenu gustu providnost,zelenilo vode i nema stvorenja(a tako nema c’u i ja uskoro biti!), moja kosa medju njima, u njoj, pravednoj vodi, ravnodushnom ogledalu koje mi zabranjuje da vas vidim na drugachiji nachin.
Nemam dece od vas jer nisam znala za pitanja, za zahteve, za oprez, nameru, za buduc’nost i nisam znala kako se zauzima mesto u tudjem zhivotu. Nije mi bilo potrebno izdrzhavanje, ni uveravanje, ni osiguranje, samo vazduh, noc’ni vazduh, vazduh sa obale, vazduh sa granice, da bih uvek iznova mogla da hvatam dah za nove rechi, nove poljupce, neprekidno priznanje:Da, da. A kad bi priznanje bilo dato bila sam osudjena da volim;kad bih se jednog dana oslobodila ljubavi, morala bih da se vratim u vodu, u taj element u kom niko ne svija gnezdo i ne podizhe krov na gredama i ne navlachi ciradu na kolima. Ne biti nigde, ne ostati nigde. Roniti, mirovati, kretati se ne troshec’i snagu-i jednog dana se setiti, ponovo izroniti, prec’i preko proplanka, videti njega i rec’i Hans. Pocheti od pochetka.
“ Dobro veche.”
“Dobro veche.”
“Koliko ima do tebe?”
“Daleko je, daleko.”
“A daleko je i do mene.”
Uvek ponavljam istu greshku, jednu jedinu kojom sam obelezhena. I shta onda vredi shto sam oprana svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, svetlim vodama ledenih mora, mastilajavim vodama puchine i zacharanih jezera.Agresivne pripadnice ljudskog roda oshtre jezike i sevaju ochima, blage pripadnice ljudskog roda u tishini proliju par suza, i one rade svoj posao.Ali mushkarci na to c’ute. Odano pomiluju svoje zhene, svoju decu po kosi, otvore novine, pregledaju rachune ili puste glasno radio, a ipak chuju shum shkoljke, fanfare vetra i onda josh jednom, kasnije kad se smrachi u kuc’ama, krishom ustanu, otvore vrata, oslushkuju niz hodinik, niz bashtu i aleje i sad chuju sasvim jasno:zvuk bola, poziv iz daleka, sablasnom muzikom. Dodji, dodji.SAmo jednom dodji!
(...)
Vi koji od zhena pravite svoje ljubavnice i supruge, zhene za jedan dan, zhene za vikend, zhene za ceo zhivot, a od sebe pravite njihove muzheve.(To je mozhda vredno budjenja!)
(...)
Poshto ni ja nisam namenjena ni za kakvu upotrebu i poshto ste vi osec’ali da niste namenjeni ni za kakvu upotrebu, izmedju nas je sve bilo u redu. Voleli smo se. Bili smo srodne dushe.
(...)
Stajali smo na zheleznichkoj stanici na severu i voz je polazio pre ponoc’i. Nisam mahala;rukom sam napravila znak za kraj. Za kraj kome nema kraja. Nikad nije bilo kraja. Mozhe se slobodno praviti znak. To nije tuzhan zrak, on ne zavija u crno zheleznichke stanice i autoputeve, manje je tuzhan od varljivog mahanja s kojim se tako mnogo toga zavrshava. Odlazi smrti i zaustavi se,vreme. Ne koristim charoliju, nema suza, nema preplitanja ruku, zaklinjanja, molbi.Nicheg od svega toga. Zapovest glasi: pouzdaj se u to da su ochima dovoljne ochi, da je dovoljno zelenilo, da je dovoljno ono shto je najlakshe. I na taj nachin se povinuj zakonu, a ne osec’anju. I na taj nachin se povinuj samoc’i. Samoc’i u koju me niko nec’e pratiti.
Razumesh li ti to? Tvoju samoc’u nec’u nikad deliti jer imam i svoju koja je mnogo starija. I mnogo duzhe c’e trajati. Nisam stvorena da delim vashe brige.(...)Uvek sam verovala da si ti neshto vishe, vitez, idol, srodna dusha, dostojan najvelichanstvenijih imena. Kad ti vishe ne bi znao shta c’esh sa svojim zhivotom, onda bi govorio sasvim istinito, ali samo tada. Tad bi sve vode preplavile obale, reke bi nadoshle, na stotine lokvanja bi procvetalo i potpnulo, a more bi se pretvorilo u moc’an uzdah, udaralo bi i udaralo, i jurilo i kotrljalo se udarajuc’i o zemlju.
(...)
Nikad vishe niko nec’e umeti da govori o strujama i snagama, magnetima i mehanici i o sushtini svih stvari.
Nikad vishe niko nec’e govoriti tako o elementima, o univerzumu i sazvezhdjima. Nikad niko nije tako govorio o Zemlji, o njenom obliku, o njenim epohama. U tom govoru je sve bilo tako jasno:kristali, vulkani i pepeo, led i unutrashnji zhar. Tako niko nije govorio o ljudima, o ljudima na ovoj planeti, na nekoj proshloj i buduc’oj Zemlji.(...) Nikad nije bilo toliko charolije nad predmetima kao kad si ti govorio i nikad rechi nisu bile tako moc’ne. Zahvaljujuc’i tebi jezik je mogao i da se rasrdi, da poludi i postane moc’an.Sve si mogao da uchinish sa rechima i rechenicama, sporazumevao si se uz pomoc’ njih ili ih menjao, davao si nova imena;a predmeti koji ne razumeju ni prave ni pogreshne rechi od toga su se gotovo pokretali.
Ah, tako dobro niko nije umeo da se igra,vi chudovishta! Sve igre ste izmislili, igre brojkama i igre rechima, igre u snu i ljubavne igre.
Nikad niko nije tako govorio o sebi. Gotovo istinito. Gotovo ubojito istinito. Nagnuti nad vodom, gotovo izgubljeni. Svet je vec’ mrachan i ja ne mogu da stavim ogrlicu od shkoljki. Nec’e biti proplanka. Ti, drugachiji od ostalih. Ja sam pod vodom. Pod vodom sam.
A onda neko hoda gore i mrzi vodu i mrzi zelenilo i ne razume, nikad nec’e razumeti. Kao shto ni ja nisam nikad razumela.
@BO
prochitala " Prodavnicu snova", "Trideset godina", "Odlazak vodene vile"&" Simultano"...za sada...nije se dalo vishe ovih dana... ...ali zato uskoro
Citat:
i bash to da izdvojish ........
bash to i htela josh mnogo toga, ali mozhda kad budem imala malo vishe vremena.
to onako redno, po preporuci; chek dok prochitash jos one 3 ...
postavila bih ja u principu celu knjigu, ali ne smem
umesto toga:
"Suzanne takes you down to her place near the river
You can hear the boats go by
You can spend the night beside her
And you know that she's half crazy
But that's why you want to be there
And she feeds you tea and oranges
That come all the way from China
And just when you mean to tell her
That you have no love to give her
Then she gets you on her wavelength
And she lets the river answer
That you've always been her lover
And you want to travel with her
And you want to travel blind
And you know that she will trust you
For you've touched her perfect body with your mind..."
Ukupno su 300 korisnika na forumu :: 22 Registrovanih, 7 Sakriven i 271 Gosta :: [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 972 - dana 26 Okt 2008 13:06 Korisnici trenutno na forumu: acikabig, alziraczizu, blue boy, bobby, Bogdan-Tc, Da vam Bata nešto kaže..., drummer, dzon snezni, FAMAS, goran9888, klodovik, magna86, NIx Car, Peki_92, Ričard, Sallke, Shonewizard, Skiljk, Srki_82, teacher, Wraith, Žan Klod vam dam
Stranica generisana za 0.074 sec [0.072004 sec (user time) + 0 sec (system time)] Skripta zauzela u memoriji: 2.556.928 bajta
Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka.
Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela na ovaj sajt, saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela, i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja, bez saglasnosti uprave sajta.
Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta, i uz obavezno navođenje adrese MyCity sajta. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika MyCity sajta.
MyCity pokrenuo, administrira i razvija Predrag Damnjanović, a o uređenju sajta se brine MyCity Tim.
Ukoliko želite da nas kontaktirate kliknite ovde.
Putnik u prolazu 
prochitala samo prichu ili i celu knjigu? 
...ali zato uskoro 
