Šekspir jednom lepo napisa "Neka misli tvoje - ne budu tamnice tvoje". Priča koja sledi govori o tamnicama u koje se i mi sami često zatvaramo. Rešetke tih naših tamnica su isklesane stavom "Ne mogu ja to, jer...". Čuvena opravdanja. Utamničeni u svoje misli, često ne mrdamo, niti uspevamo da budemo ono za šta smo stvoreni. Priča, međutim nije o opravdanjima, jer su ona nama tako i toliko svojstvena da nema smisla da ih još i opisujemo. Priča je o deci koja drže čas na temu "sve je moguće onome koji veruje".
Oahaka. Mala meksička država, sa nešto više od tri i po miliona stanovnika, od 118 koliko ta zemlja ukupno ima. U Oahaki žive brojna plemena domorodaca, od kojih skoro polovina uopšte ne zna španski jezik, a siromaštvo nikako da se iskoreni. U toj maloj meksičkoj državi dobrom zaradom se smatra dnevnica od pet dolara, što je oko 400 naših dinara. Nije baš ni u Srbiji mnogo veća zarada (minimalac je, gledano po jednom radnom danu, 12 dolara), ali u Oahaki nije problem samo u parama. Tamo, kao i ovde, živi se sa mnogim problemima.
A ovo je lavica
Telo joj je bilo blago iskrivljeno, ruka paralisana, noga gotovo ukocena. Teturala se po stazi dok je masa na tribinama gorela od uzbudjenja, a medicinski tehnicari pokusavali su da joj pridju. Nije im dala. Imala je samo jedan cilj
http://www.youtube.com/watch?v=0Hjm29CmMfg
