Ne ja stvarno nekako ne mogu da gledam na nju kao prijatelja. Nekako mi jos ovo, evo i nakon 3 meseca od rakida deluje kao jedan ruzan san iz koga jedva cekam da se probudim. Tesko mi je da prihvatim da sve lepe stvari koje smo delili 4 pune godine, necu deliti sa njom vise, vec cu morati da ih delim sam sa sobom
Duhovno se jesam promenio, jer sam shvatio mnoge stvari, desile su mi se bile mnoge stvari za kratko vreme koje su me naterale da razislim o sebi, svom ponasanju koje nije uticalo samo na nju, jer nije samo ona trpela moje ponasanje, vec i moja porodica. Kao da je uletelo nesto u mene i teralo me da pravim sr*nja. I tuca koja mi se desila, tj. presreli su me na ulici i umlatili kao P me je naterala da zavirim duboko u sebe i svoju dusu.
Mislim da ne bi bilo sve isto kada bi se pomirili, jer sam shvatio sta mi znaci i koliko mi ona znaci, koliko je pre svega volim i dalje evo vec 4 godina. I ne bi dozvolio da budem ponovo i ne zelim da budem vise ikada onakav gad kakav sam bio i ne samo prema njoj, nego i prema ostalima. Jer sam ja u to vreme neka svoja nezadovoljstva, pitajte boga koja ni sam ne znam, ispoljavao ne samo prema njoj, nego prema svima.
Sa sigurnoscu mogu da kazem da sam se promenio, jer drugacije gledam na mnoge stvari.
Meni je raskid mnogo tesko pao, jer je ona prva devojka meni sa kojom sam doziveo i proziveo prelepe trenutke prvi put.
Nisam ja raskinuo, vec je ona raskinula zbog mog odvratnog ponasanja.
Ne znam, ali necu ja moci jos duuuuuuugo da krenem dalje. Znam sebe, emotivac sam veliki i kada volim nekog ja ga volim i srcem i dusom.
Sve zelje koje sam imao do sada su se samo svele na jednu zelju, da se pomirim sa njom.
Svi nasi prijatelji su nam rekli da smo mnogo glupi sto smo raskinuli, jer smo mi, ajde da ne izgleda kao da se hvalim sada, bili stvarno par za primer i par koji se retko vidja danas. Zato ne zelim da krenem dalje i nemogu da krenem dalje, srce i dusa ne mogu da krenu dalje. Zato i zelim da se nadam i da je cekam ma koliko je to bilo potrebno, jer sam shvatio da je ona devojka koja je vredna cekanja i ona je devojka koju bih zeleo da mi bude zena, ali stvarno. Ja mozda jesam mlad (21 godina),
ali ovo je stvarno i nije ni hir ni ne znam ni ja sta.
Nas dvoje stvarno kada smo zajedno, prelepo nam je, zezamo se, pricamo, druziomo se, smejemo, ma tih nekoliko sati koje provedemo zajedno mi deluju nestvarno, kao da je sve normalno i sve pokazuje na to da mi mozemo i dalje da funkcionisemo i da ne mora biti kraj. Ali je potrebno da ovo sve sto sam ja shvatio, da i ona shvati. A za to je potrebno vreme.
A mene je strah tog vremena, da me to vreme ne izbrise, da ne dodje drugi i da onda tad shvatim da je KRAJ, strah me je i toga, sto mi je i rekla jednom, da ce me sigurno ona pozeleti jednog dana natrag, samo je pitanje da li ce ona to da mi kaze.
Sve mi je tako nestvarno i jedino sto zelim je da se probudim sto pre iz ovog ruznog sna !
