offline
- Wikica92
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 24 Okt 2009
- Poruke: 4
|
Bila je topla letnja noc kad smo se sreli. Upoznali smo se i ni jedno od nas dvoje nije znalo šta nakon toga sledi. Da li samo čisto poznanstvo,prijateljstvo ili ljubav. Bio si zainteresovan za druge cure a ja za druge momke, ali u dubini duše bilo je nešto sakriveno. Sakriven jedan mali žar koji lako može da se rasplamti u veliku vatru.
Prolazili su dani i nedelje. Bio sa mojim drugaricama i jurio za drugama, a ja... Ja sam stajala mirno, po strani, čekajući da će se nešto desiti. Ali nisam čekala tebe, ne. Čekala sam nekog drugog, ni sama ne znam kog, da dođe i probudi u meni osećaj iskrene ljubavi. Čekala, dok ti nisi prišao i zainteresovao se za mene. A ja, bila sva zbunjena i onaj mali žar što se nalazio u meni je polako počeo da bukti. Ništa nismo hteli na brzinu. Sve se polako odvijalo, a lepim rečima smo mnogo toga ostvarili. Sam početak je započeo razgovorom.
Videli smo se sa namerom da razmislimo o svemu, ali je nešto bilo jače od nas. Uspeli smo da započnemo našu priču. Priča koja inače nije dugo potrajala, ali mnogo znači. Priča koja je mnogo toga doživela i koja je ostavila trag u nama.
Bilo je svega. Puno ljubavi, strasti, poštenja i razumevanja. Uspeli smo i kada nam je bilo teško, uspeli smo da ostvarimo i ono što sa nekim drugim ne bi uspeli. Ali kad je bilo najlepše sve se završilo. Sve je palo u vodu i počelo polako da tone. Ali kao čovek koji tek uči da pliva, kao malo dete koje uči da hoda, takvi smo bili mi. Ustali smo zajedno. Išli zajedno i pratili korake jedno drugom. Ti moje, zatim ja tvoje. Pali smo prvi put zajedno i tu je naš najlepši početak stao. Kad smo mogli bez prekida da idemo dalje, zaustavili smo se. Kao i pisac koji piše priču pa kada izgubi inspiraciju stane dok se ne seti nečeg novog. Prekinuli smo, ali oboje smo videli da nam je teško jedno bez drugog.
Kada smo videli da ne možemo sami, ponovo smo počeli zajedno da učimo. Ustali smo i počeli hodamo, dobili smo inspiraciju za novi deo priče. Ali uzalud, ponovo smo pali i ovaj put nas je mnogo zabolelo. Dobra strana toga, jeste, da smo i dalje mogli zajedno da puzimo. Ostali smo i daljle jedno uz drugo, zajedno, ali tako daleko jedno od drugog. Terali smo jedno drugo da se ponovo podignemo, da ustanemo i nastavimo dalje, ali ovaj put uz obećanje da neće biti padova. Ovaj put nismo uspeli. Oboje smo se plašili da će posle trećeg pada jedan od nas dvoje ozbiljno da se povrdi. Ali ne da povredi ruku ili nogu, već nešto više. Da ne povredi svoje srce.
Posle toga smo se veoma udaljili. Na par meseci dok se ponovo nismo sreli- za najlepši događaj. Za proslavu dočeka Nove godine. Noć, zvezde, sneg i vatromet su učinili svoje. Nešto je počelo ponovo da nas spaja. Želeli smo jedno drugo ponovo. Želeli smo da smo ponovo zajedno, da ponovo imamo nas pored sebe. Da ponovo počnemo da učimo da hodamo i da napišemo najlepšu ljubavnu priču. Ali ovaj put ne iz početka, već samo da nastavimo tamo gde smo stali.
Mnogo smo se mučili. Više me nije bilo briga da li će posle trećeg pada da me zaboli ili ne. Posle prvog puta je bilo sve lepo i smejali smo je jer nije bolelo, ali mene sad više nije bilo briga da li će nešto da zaboli ili ne. Bilo me je briga da li će da boli više od drugog puta ili ćemo oboje da se smejemo kao prvi put. Pokušavali smo na razne načine da ustanemo. On i jeste uspeo. Davao mi je ruku i pomagao, ali čim bi smo se uhvatili dolazio je neko drugi da nas razdvoji. Razdvajali bi nas time što su mene uvek bacali na zemlju, a njega bi uhvatile za ruku i nastavile sa njim. Ja bih ostala dole. Dole, na zemlji, na prašnjavom putu. Sa suzama u očima i bolom u srcu. Ali ipak smo ponovo probali... Nije dugo potrajalo. Potrajalo je kraće nego predhodnih puta. Opet sam ja pala. Pala sam, ali ne zato što me je neka druga gurula, već zato što me je on sam gurnuo.
Kao i što sam mislila, zabolelo je mnogo više. Osetila sam jak, veoma jak bol u grudima, u srcu... u celom svom telu. Suze se nisu zaustavljale. Bile su stalno u očima.
Posle svega odlučila sam da ustanem i da krenem dalje. Obrisala sam suze, ustala, obrisala prašinu sa sebe i krenula dalje... Uzalud... Pokušavala sam ali na koju god stranu sam se okrenula, udarala sam u zid koji je oko mene. U zid koji je on sagradio svojim imenom. Kada god bih imala nameru da predjem taj zid, on mi nije dozvoljavao. Ali kada sam skupila hrabrost, naoružala sam se i krenula. To oružje nije bilo neko smrtonosno koje bi ga povredilo. Naravno da nije. To oružje sam ja nosila u sebi. Ono što čini čoveka najjačim. Naoružala sam se svojom lepotom i onom najiskrenijom dobrotom u sebi. Najiskrenijim osmehom i sa puno topline u srcu. Dozvolila sam srcu da me vodi. Videla ga i očarala ga time. Iznenadila ga jer je video da sam ustala, naučila da hodam bez njegove pomoći.
Kada je video da ponovo znam da hodam i da stojim čvrsto na zemlji poželeo je da sad ponovo ide samnom. Da ima nekog sa kim će moći noramalno da ide bez imalo pada. Naravno, i ja sam to poželela. Ne da imam neko stabilno dete koje je ponosno na sebe što je usavršilo kretanje, već da imam nekog ko će samnom moći da hoda i da pratimo jedno drugo u stopu. Ali sve to sam iskoristila na drugi način. Uzela sam mu ključ koji je otvarao vrata one silne zidine koja je bila oko mene. Uzela ključ, otključala vrata i izašla... A ključ... Kluč sam ostavila kod sebe za svaki slučaj. Da jednom ili zaključam ta vrata zauvek i da ili oboje budemo unutra zajedno ili da samo njega zaklučam, ali da ovaj put one silne zidine budu označene mojim imenom.
Ja sam i dalje nastavljala da hodam. Bilo je padova, ne mogu da kažem da nije. Ali ovaj put neprimetno. Evo i dalje koračam, ne tako sigurno, ali trudim se. Padnem tamo i koji put. Nekad zaboli jače, nekad slabije. Ali ne dozvoljavam da padnem i da tako ostanem na zemlji, već se što brže mogu dignem i nastavljam svoj put. Put na kome još uvek koračam sama... Ali on je još uvek tu, blizu. Negde iza mene ide. Tu je da mi pomogne da ustanem kada me neka od njegovih ponovo gurne.
Zid je oko mene mali. Pripreku nisam celu prešla, ali mi polako uspeva. Možda nakon svega će on ponovo doći da mi pomogne da nemam više padova i da ja njemu pomognem da što čvršće i on i ja stojimo zajedno na zemlji. Ućićemo zajedno ponovo u onu veliku kulu koju smo zajedno sazidali od naše ljubavi i zaključati se- na duže vreme. Izaćićemo iz nje zajedno, srećni i nasmejani i bez imalo trunke kajanja... A ključ... O tome ćemo zajedno odlučiti.
Vida. . .
|
