Priče

• 2Ovo se svidja korisnicima: mpman, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gara

Gara je bio najmanje dete u kraju, tamnoputi vragolan upečetljivih crnih očiju. Njegov nadimak je bio kao i njegovo detinjstvo. Uvek crna ovca u okruženju viših, razvijenijih i spretnijih vršnjaka. Po rođenju je ustanovljeno da ima anomaliju na desnoj nozi. Na samom porođaju, jedva je izvukao živu glavu. Zaostajao je za ostalom decom po svemu, ali najviše ga je bolelo što zaostaje za loptom.
Poput samonikle biljke, na momente se pojavljivao i nestajao. Niko ne zna odakle je došao. Niko nije znao njegovo pravo ime. Nikoga nije zanimalo njegovo pravo ime. Predveče, Gara je lutao predgrađima i birao najlepše cvetove iz okolnih dvorišta koje bi zatim brao i brižljivo polagao u pletenu korpu, ali se uvek trudio da ne umanji lepotu ničijeg vrta. Sakupio bi desetak cvetova i uputio bi se ka šetalištu. Tu bi prilazio ljudima i nudio im cveće. Nikada ne bi rekao koliko traži za cvet. Ljudi su mu nekako uvek davali više nego što bi i sam tražio, ponekad i desetostruko više nego što sam smatra da je zaslužio. Tada je naučio važnu lekciju – ko ne zahteva mnogo, biva višestruko nagrađen. Osim lepih cvetova, ljudi su dobijali njegovu zahvalnost, koja bi ih zgrejala u hladna oktobarska predvečerja.
O Gari se ne zna mnogo, pričalo se da mu je majka umrla na porođaju, da mu se otac teško razboleo kada mu je bilo pet godina i da mu je izdahnuo na rukama. Jedino što mu je ostavio - bila je mala ručno pravljena violina, koja nije bila u toliko lošem stanju, samo su joj žice bile stare i neupotrebljive. Gara je često bio gladan, ali nije ni pomišljao da je proda. Jedino što je želeo je da skupi novac za nove žice. Noćima ga je u snovima progonila melodija koju mu je otac, neposredno pred smrt svirao. Kako nije znao note, nije mogao da je zapiše, očevog glasa i reči koje mu je govorio nije se sećao, ta melodija je bila sve što mu je ostalo od oca.
Kada je konačno skupio novac za žice, pokušavši nevešto da ih zameni, okrvavio je svoje malene ruke. Izranjavanih i izgrebanih prstiju , vidno iznerviran jer nije u stanju da ih zameni, uputio se kod jednog starog majstora u kraju, sa zgužvanom hrpom novčanica koje su mu ostale, uz vidnu nelagodnost u grudima i strepnjom da li će imati dovoljno novca za popravku. Stari majstor, spazivši ga na vratima radionice ozleđenih ruku, oseti najednom nelagodnost u stomaku, fotelja mu iznenada postade veoma neudobna. U svoje žuljevite, naborane ruke preuze violinu, praviviši se da ne primećuje dečakove rane. Spretnim potezima, majstor zameni žice očas posla, no reče dečaku da ga sačeka u salonu i posluži se šoljom čaja i kolačima. Dečak se osećao kao da je neki veliki praznik. Kolače nije jeo od svog, pa ne seća se ni on kog rođendana. Stari majstor ga je posmatrao krajičkom oka kako stidljivo i nespretno ispija čaj.
Majstor je čitav život proživeo gotovo sam, deca su odavno odrasla i otišla da viju svoja gnezda u dalekim zemljama, žena mu je napustila svet pre mnogo godina, ostao je samo sa svojih par ćoškova i alatom. Osetio je potrebu da pruži toplinu ovom nesrećnom malom dečaku. Uzeo ga je na zanat kod sebe. Novac koji je zaradio, dečak je iskoristio da nauči da svira.
...
Posle mnogo godina, na velikom muzičkom festivalu, u konkurenciji mnogih talentovanih muzičara, koji su maestralno svirali dela najvećih muzičkih genija, pobedio je jedan neobičan tamnoputi mladić na iznenađenje cele stručne javnosti... Naime, melodija koja nikome nije bila poznata, od prvog do posledjeg takta, dirnula je mnoge u publici, žiriju su zasuzele oči. Da je imala naratora, melodija bi pričala o tužnom rastanku oca i sina. U programu takmičara, naziv kompozicije je stajao Ples poslednjih otkucaja- Autor nepoznat.