offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
ŽIVOT U PLANINI
Dolazak ma svet kao prvog muškog deteta, najviše se obradovala baba. Prema tadašnjim patrijahalnim običajima, mahom muško dete-prvenac, posvećivana mu je posebna pažnja i naklonost cele familije.
Čin rođenja i prvi dečji plač je osnažio početak novog života.
Deca su se rađala pored ognjišta , pored kovčega sa rubljem, koje je mirisalo prirodnim mirisima planinskih livada i šuma.
Tako sam rođen-po meni sretnom zvezdom, koja je stajala u babinim i tetkinim očima, koje su u svojoj nemaštini nalazile radost te prve muške čeljadi u porodici.
Kod nekih starih kuća ognjište je stajalo na sredini “kuće”-a kod nekih u jednom kraju “kuće”.
Neke su kuće bile napravljene od blata i pruća. One su imale poseban naziv čakmare..
U tom vremenu su naglo građene kuće od bukovih baskija-kovanice. Svaka kuća je obavezno imala ukopani podrum, kao prostoriju u kojoj se stavljalo posuđe. Samo imućniji su pored zajedničke sobe za spavanje i “kuće”, posedovali još jednu sobu za mladunce.
“Kuća” je bila zajednička prostorija, koja je pored ognjišta imala i vodnik ugrađen u jednoju strani zida. U njemu se stavljalo posuđe koje je bilo u svakodnevnoj upotrebi.
On izgleda u pogledu funkcije u obliku vitrine. “Kuća” je posedovala samo jedan mali prozorčić sa drvenim kapacima. Vrata su bila na baglame od bukovog ili drugog drveta.
Pored spoljašnje reze, postojala je i unutrašnja drvena poluga za zatvaranje. Sredina “kuće” bilo mesto za okupljanje uz sofru za obedovanje. Na jednu stranu “kuće” stajao je drveni ambar sa žitom. U njemu se najčešće stavljao raž i ovas.
Dok na drugoj strani “kuće” su stajala dva kovčega: za brašno i stvari. Kovčezi su pravljeni od drveta. Bolji majstori su ih šarali šarama nalik na ćilime.
Posude i pribor za jelo su bile od drveta i od zemlje-zemljane. Hleb se mesio u tekmetu.oblikovano ovalnog oblika od drveta. Hleb u crepulji se pkrekrivao vršnjikom, koji je napravljen kod tadašnjih cigana dobrih majstora.
Umesto tanjira jelo se sipalo u panicama. To su bile zemljane posude koje su služile umesto tanjira.
Deca su zbog oskudnosti koristila jednu zajedničku zemljanu posudu. Služilo se za obrok drvenim kašikama, a imućniji su imali kašike od alumijuma. Ognjište u “kući” u večernjim časovima odmora-bio je glavni izvor svetla.
Svaka kuća je posedovala svetiljku-gasarče, ali se ona upotrebljavala samo u neophodnim okolnostima. Uz sofru prvo se sedelo po starešinstvu. Deca su morala da stoje u ćošku-dok stariji obeduju.
Kad se večeralo, jedan od članova porodice je svetlio sa duderkom pored ognjišta. Duderka je isušeno stablo od konolja. Za vreme obeda sedelo se na tronoškama. Soba za spavanje je imala dva mala dvokrilna prozora sa ckapacima.
U njoj se spavalo, boravilo u zimskim danima. U njima su se održavale slave i svadbe. Spavalo se kolektivno na ragožama.
To je gruba posteljina napravljena od slame u vidu remenja.
Postavlja se na pod sobe. Pod je od zemlje. Retko koja porodica je spavala na krevetu.
Drveni krevet sa vretencima je bila retkost u selo.
Mahom su stariji ljudi spavali po vodenicama i valjavicama na grubo sklešeni krevet od bukovih dasaka. U zimskim mesecima nasred sobe stajao je razboj za tkanje.Žene su tkale čerge i klašnje-grubo sukno, za odevanje muškaraca.
U zimskim mesecima sobe su zagrevane pomoću kubeta. To su peći takozvane-bubnjare. Pravljene su kod limara. Najčešće su kupovane na vašarima. Prelo se i plelo pored ognjišta u “kući” ili u sobi oko kubeta. Pevale pesme i pričale priče u dugim zimskim mesecima. Pekao se planinski krompir u ognjištu -ekla kravajčići-male pogačke, u pepelu sa žarom na ognjištu.
Kuće su bile raštrkane po planinskim visovima. U početku su to bile kolibe za stoku. Živelo se u zadrugama. Starešina zadruge se postavljao na osnovu patrijahalnih principa. Svaki član zadruge-od deteta do najstarijeg člana, svakodnevno uveče dobijao je zaduženja za naredni dan. Podela na muške i ženske poslove se vršila na osnovu procene starešine zadruge. Postojala je uzajamno poštovanje između članova zadruge. Sve sporove je rešavao starešina zadruge.
Povećanjem broja članova u zadrugama-planinska zemlja je postala pretesna da pruži hranu svim članovima zadruge. Mnoga sposobna muška čeljad-postali su pečalbari. Taj život bio je veoma težak. Išlo se pešice i vraćalo čak iz Vlaško. U početku pečalbari su se bavili ciglarsko-creparsko ćeremidiskim zanatom, potom pinterskim, dunđerskim i onda zidarskim zanatom. bilo je i drugih zanata-kačarski, terziski, šnajderski, opančarski, kovački-a naročito su pinteri bili poznati u izradi buradi i bačvi nu mestima širom Makedonije i Šumadije.Dunđeri i zidari su bili poznati širom cele zemlje, svuda su ostale velelepne građevinske tvorevine poznatih crnotravaca
Pojavom zanata, mnoge zadruge su počele da se rasturaju. Svako ko je išao u pečalbu, želeo je da sam u užoj porodici kuće bude i sam starešina.
U ciglarsko creparskim poslovima su bili neprikosnoveni vlasotinčani-sa okolnim delom Gornjeg Povlasinja.
U početku bavljenja ciglarskim zanatom, najčešće se ručnim putem izrađivala cigla i crep, da bi se potom kasnije prešlo na mašinsku obradu. Prvi crep – ćeremida, imao je spoljni ovalni oblik- još iz turskog vremena, dok drugi crep-biber, pravio se pomoću gvozdenog kalupa-pravougaonog oblika. Mnogo je bio lakši za pokrivanje.
Crepane su tada bile kao male radionice. Razvio se zanat u planini, a prodavo se po planinskim selima- noseći konjima na tovarima, a u ravničarskim selima se rabadžisalo volovskom zapregom.
Planina je bogata bukovom šumom i planinskim izvorima.
Mnoge zadruge ili pojedinci su od bukovine pravili ćumur, koga su prodavali kovačima-po selima ili u gradu, a kasnije na ćumuru se pekao čuveni leskovački roštilj.
Planinski potoci su bili puni sa vodenicama potočarama-a bilo je i valjavica. U vodenicama se mlelo žito- raž i ovas, a nosilo se breme vreće sa žitom na leđima, tamo gde je bilo neprohodno za zaprežnu dvokolicu ili na konjima. U valjavicama su se valjale klašnje-grubo vuneno sukno, valjavice su bile su retke, pa je kod njih bila navalica čak i iz drug sela a i srezova.
U vodenicama i valjavicama se češće zamrkne, prespava noć ili se ostane i nekoliko dana. U njih se dolazilo sa svih strana.
U njima se odvijao društveni život, pričale stare priče, istoriski događaji, pevale pesme, u njima se hajdukovalo i bile su jataci u borbi za nacionalno oslobođenje od turaka.
U njima se nsevalo o životu, spajale i rastavljale mnoge ljubavi. U njima su krojene mnoge sppletke, a i šeretski doživljaji su bili deo celokupnog života u planini.
Deda po majci bio je poznat kao majbolji majstor zidar u šitavoj tada okolini. Bio je srednjeg stasa, plavokos, vedrog lica i veoma pronicljivog duha. Takve sam čuo priče o njemu u detinjstvu. Često su mi u familiji govorili-isti deda. Mnogo je u tom vremenu njegove mladosti čitao knjige-to je bila prava retkost u planini, kada su skoro svi bili nepismeni. Taj planinski kraj je bio slobodarski. Nije se trpeo tuđinac.
Sloboda je bila i više od hleba. Govorilo se-bolje biti slobodan, nego sit hleba.
Zato se i gladovalo i mučilo za ostvarivanje tog najvišeg ideala života.
U tursko vreme ovaj kraj je bio pun hajduka. Mnoga mesta i dan danas nose njihova imena. Čak je i hajduk Veljko jatakovao u ovom kraju.
Mesta sastajanja i rastajanja hajduka su dugo vremena bila označavana kao simbol hraborosti i nade za bolji život.
Za te ideale života, mnogi se nisu vratili posle prelaska preko Albanije u I svetskom ratu. Skoro celokupna sposobna muška čeljad iz dedine familije-ostavila je svoje kosti u albanskoj golgoti.
Loše ekonomske i političke prilike u tom vremenu-uticale su i na život mnogih napuštenih porodica. Niko nije vodio računa o njima, pa je deda sa njegovim bratom morao silom prilika da se prizeti.
Tada su bogataške ćerke mogle da biraju momke prema lepoti i imućnosti-dok siromasima je ostalo da ih drugi žene i udaju, da se sa njima trguje kao sa robom.
Zbog takvih odnosa u životu tadašnjeg mladog sveta- posle ženidbe moj deda je u selo bio na “glasu”, kao veliki ženskaroš. Sličnu životnu sudbinu je imala i moja baba po majci, pa su njih dvoje može se reći samo bili kao loš par prodati i kupljeni na pijaci-prilikom navodadžisanja, jer je to bio tada unosan posao.
Baba mi je bila veoma patrijahalna i pobožna žena.Bila je veoma škrta, a to je posledica velikog siromaštva- života u svakodnevnoj oskudici i borbe da se preživi u planini. retko je od koga šta pozajmivala, a retko je kome šta i davala.
Uvek je bila bojažljiva da nemože to da vrati-ako se šta pozajmi. Strogi patrijahalni odnosi u bračnom životu u tom vremenu- imali su ponižavajući odnos za ženu. ona je morala da trpi sve prevare muškarca-jer ekomski zavisila od njegovog rada a to su dopuštala i pravila iz običajnog prava patrijahalne zajednice.
Žena nije smela da vrši preljubu. To se smatralo kao najveći greh u familiji i selo. Takva žena je bila odbačena od familije i sela-kao obeležena za svagda. Muž je ženu mogao da tuče bilo kada i ona je morala biti poslušna svuda i na svakom mestu. Poslušnost žene prema mužu, svekru i svekrvi u tom vremenu se smatralo kao velikom vrlinom života u zajednici. Moja baba je imala svoj unutrašnji svet u kome niko nije mogao da ulazi. Nije se bavila seoskom politikom, uvek je samo radila i gledala put pred svoje noge. Za nju je porodica bila svetinja.
Baba je znala za dedine “švaleracije”-ali je uvek govorila:” kurvaluk je za vreme, a pijanka na vek”. Bila je mudra žena.
Znala je sve junačke i ostale narodne pesme vezane za radove u polju. Sa dedom su se izrodile tri ćerke, među kojima je moja majka bila nastarija. Deda je imao velike planove u životu-da iškoluje decu, ali ga prerana smrt pred drugi svetski rat zauvek odnela od njegovih snova.
Poginuo je od bukve, kada je hteo da pomeri vola pred padom stoletne bukve, koju je kao drvoseča u planini sekao sa svojim komšijom.
Tako su ostala tri siročeta-kako je često govorila baba.
Naišao rat, bilo je teško preživeti. Moja majka kao najstarija je išla da radi kao sluga-u nadnicu da kopa kukuruz i krompir, često gladna-da bi se zaradilo nekoliko kilograma brašna da se preži.
Majka je išla u nadnicu da kopa u Moravu - na leđa donosila kukuruz-pešačeći preko 50. kilometara-da bi se kasnije nosilo u vodenicu i samlelo brašno.
Sa svojih 14 godina majka je orala drvenim ralom, dok je druga mlađa sestra vodila goveda u brazdu. Baba je morala da radi u nadnici kod bogataša -da bi se preživelo, a često u nadnici su se pridruživala i deca. Kopale su na njivama u planini i za šaku žita-raža ili ovsa. Tada je svako želeo da iskoristi tuđe nevolje i nemanje.
Zadruga u kojoj se živelo u očevoj familiji-dugo se zadržala u tom zajedničkom obliku života
Zadnji starešina zadruge, pokazao je veliku hrabrost kao ratnik u balkanskim ratovima i na solunskom frontu –prvog svetskog rata.
Bio je topdžija na Bregalnici u ratu sa Bugarima. Krupan i crvenog obraza, samo je odraz zdravog gorštačkog života u planini-stočar i najbolji kosač toga vremena, po imeno Gavril.
Merio je preko 100. kilograma. Njegova snaga se odmeravala u nošenju najvećeg tereta.vreće žita u vodenicu, kao i no[enjem najvećeg naramka, oblog bukovog ili hrastovog drveta iz braništa.
U tom vremenu se snaga u selo često odmeravala obaljanjem-u rvanju slobodnim stilom, potom bacanje kamena sa ramena.
to su bile veštine s kojima se iskazivala snaga muškosti, često na verskim saborima. To su se najčešće dokazivali momci-a i oženjeni, a to su bile i glavne vrednosti u zadruzi i selo. Samo se snagom mogala savladati surov život u planini.
Retko je bilo pismenijih ljudi u selo. Po priči moje majke, deda je učio u pisanju slova druge ljude za kapu oraha. Tako se u sudovima potpisivalo otiskom palca. Kažu za starešinu zadruge Gavrila-da je uživao da prkosi svojom snagom cicijama u selo.
Tako kada se vraćao sa pijaca iz varoši, više puta je prolazeći putem uskih ploteva-razljućen, razgrađivao ploteve i tako raširio put za normalan prolaz. Bio je čovek širokog srca.
Svakome je davao. Svojom snagom uvek je štitio siromačne,nemoćne i fizički slabe ljude. Njegov život se okončao na loš način. Tako vraćajući se jednog zimskog dana sa pijace u varoši-previše onako vruć napio se rasolnice iz kace sa kiselim kupusom i odmah je crko na licu mesta. Kažu da mu je pokla žljučka-žuč. Zadružna zajednica se posle raspala na manje porodične zajednice, ali bez starešine.
Svako od njegovih sinova je gradio kuću za sebe. Svi su zajedno išli u pečalbu-to je bila odlika zajedništva i uzajamnog pomaganja u nevoljama, pa i u pečalbi.
Posle toga su žene dobile veća ovlašćenja u porodici. One su vodile kućne poslove za vreme odsustva njihovih muževa u pečalbi.
Svaka uža porodica u planini je čuvala veliki broj dece.
U zadruzi je to sve trebalo obući i nahraniti.
Posle izlaska mog dede iz zadruge-sa svojih pet sinova, živeli su prvo u kolibi, potom napravili kuću čakmaru -nije im bilo lako.
Bili su među najsiromašnim familijama u selo.
Otac nije imao svoje detinjstvo. Odmah još kao dečak-da bi preživeli, sa braćom i ocem je radio kao ciglar pečalbar.
U rano proleće pešice sa ostalim pečalbarima se išlo u pečalbu-a u kasnu jesen se svi vraćali kući.
Deda je voleo gusle, pa je često na slavama svirao i pevao junačke pesme. Često puta je voleo da kaže-kad budem imao unuka, biće dedin guslar.
Pred II svetski rat, deda je sa svojim sinovima otišao u pečalbu u Bugarskoj-da bi potom bili internirani u ropstvo sa ostalima iz ovoga kraja u Bugarskoj. Tamo su bili raspoređeni da čuvaju ovce kod imućnijih bugara- a nekima koji su znali zanate, raspoređeni su da rade po rejonima gradova za bugarsku vojsku.
Posle sloma bugarske imperije u II svetskom ratu(1941-1945)-svi internirani su se vratili svojim kućama, samo je moj deda ostavio kosti u ropstvu u Bugarskoj. Nikada se nije vratio kući, a niko nije ni saznao pravu istinu gde je završio njegov šivot.
Posle oslobođenja su kružile glasine da se tamo razboleo i u bolnici umro.Naravno sve je moguće.
Baba je ostala sam, mučila se u siromaštvu, nosila ispod miške svoga unuka dok je čuvala ovce na pašnjacima, Jedva je pamtim kao dete, a otac kada je odlazio sa ovoga sveta, pomenuo je da je umrla kao kuče u gladi i bedi. Kažu i za mene da sam kao dete tražio zalčak hleba-pa me baba hranila jedino planinskim krompirom.
Dedin san da mu unuk bude guslar-nikada se nije ostvario.
Kao dečak mnogo puta kasnije sam sanjao te dedine gusle o kojima su mi pričali. Slušao ih u selo kod jednog drugog dede Stojana –Veršule guslara i starog solunskog ratnika.
Otac mi je kao detetu pravio gusle, koje smo morali od konjske dkale da pravimo kao ručni rad za ocenu kod učitelja u osnovnoj školi.
Neznam možda je to i uticalo da zauvek zavolim gusle i pesme ispevane o junacima u vreme hajdukovanja u ovom kraju u borbi za slobodu protiv turskog ropstva.
Taj ideal slobode je ostao u meni do današnjeg dana.
27.jun 1995.godine
Miroslav –Mirko Mladenović Mirac
Iz Rukopisa: MOJE PRIČE (2008. godine, Vlasotince, Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac
24. mart 2010. Vlasotince Srbija
Autor: Miroslav B.Mladenović Mirac lokali etnolog, istoričar I pisac pesama i priča na dijalektu Juga Srbije
|
