offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
Nad zhivotom - I
Oseccam, poludecu proleca ovoga
zbog neke daleke lepote.
Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teshka
kroz mene protiche.
Smejem se,
a sve kao da me se dusha chija
gorko dotiche.
Dopuna: 02 Maj 2005 19:57
Zla noc
O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim chega nema
dusha mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I chini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nash breg
da spokojno svega se odreknu.
Vechno nihaju jasike na drumu
dushu nemirnu.
Cute blago plaveti neba i teku.
Nocas me samo pogladi
nezhno i blago po kosama
i kazhi rech mi shto greje.
Srce je moje pusto,
dushu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I chini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nash breg
da nasmeje se svemu shto biva.
Oblak u suton iznad shume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.
O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusha je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I chini mi se, nedaleko negde
od tuga teshkih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nash breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nashim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.
Dopuna: 02 Maj 2005 20:02
Za one koji ne umiru na vreme
Za dushevno stanje
kao od pre pola veka,
za choveka
koji voli starinske ljubavne pesme,
za one koji se prohujalog drzhe,
koji pishu kako se pisati ne sme,
za ljude koji ne umeju da idu brzhe,
koji zaostaju bar pola koraka,
za one koji ne umiru na vreme,
koji boluju od osvrta i rastanaka,
za one koji ne pale i ne zhare,
za stare podvige i slave stare,
za one chiji je zavichaj
na obalama proshlosti osto,
za njihovo gorko seccanja zadovoljstvo,
za one koji ugashena sunca brane,
koji se seccaju snegova od lane,
trazhim pomilovanje.
Dopuna: 02 Maj 2005 20:07
Pozdrav neznanoj
Zheno neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce zhudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni chime probudi,
kao cvet na biljci, na dushi mi pesme.
Ja znadem, gospo, kako on glavu spushta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad zhivot i sreca,
a ja mu bejah bol i svetinja.
On sanja ljubav ukraj vasheg skuta,
i srca vasha ko zvezde su srodna;
al', zheno neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vashim domom luta.
Dopuna: 02 Maj 2005 20:15
Kome da se tuzhim
Kome da se tuzhim
shto se razgradjuju neba porte,
shto je obijena mesecheva shkrinja,
shto se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
shto ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tuzhim shto ce se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?
Da li vama shto nam se pred razdanje
u nemirne snove vraccate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tuzhim
koji dolazite iz tajne i trave?
Da li tebi, buduci nauchniche,
shto ces operisati snove i zagonetke
i otvarati nozhem nedra priche,
skidati krila leptirici chuda;
da li tebi koji ces mirnije no plevu
razvejati poslednju chashicu zabluda?
Kome da se tuzhim shto nestaju bajke?
Da li tebi, rodjena iz inkubatora,
buduca pesnikinjo, chukununuchice,
shto neces znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
shto ces svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
shto neces znati da su mesechine
sestre sa reke zelenoga duha?
Kome da se tuzhim?
Dopuna: 02 Maj 2005 20:22
Stanice
Nocas na putu preda mnom
bleshte u mesechini
ogromne, bele sante,
stanice bola.
Male postaje radosti
samo jasikom obelezhene
brzo ce promaci.
Zhivot ce kraj njih prohujati
ne dajuci ni da se nakupi pregrsht tog zlata
prostrtog pod granama,
ni da se kazhe i chuje topla rech,
ni detetu ime da se nadene.
Brzo se mora rukovati,
i prsten brzo natacci,
munjevito sagledati
shta drage ochi pitaju i poruchuju.
A kad se dojuri u stanice bola,
gde se putevi ukrshtaju i daljine prete,
stajace se dugo u studenim chekaonicama
iznad kojih svetli mesechev
komadic leda
i zelene kazaljke chasovnika
idu sporo kao na smrt osudjeni.
U jednoj od njih ostacu zamrznuta.
Uzalud ce voz piskom dozivati
i mahati rukom oni shto put nastavljaju,
ostacu izmedju santi
nad kojima svetli mesechev
komadic leda.
|
