Milan Rakić

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Ova pesma pored Ocajne pesme je jedna od mojih omiljenijih. Rakica obozavam! Jedan od retkih nasih pesnika kojima skidam kapu sa nekim pesmama, mada se u njima dosta ponavljao, ali ipak kad se napise jedna tako osecajna pesma u kojoj je receno apsolutno sve ponavljanje mu i nije neki veliki greh

evo jos jedne njegove pesme koja nije bila...

Lepota – Milan Rakic

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Iskrena, Ochajna, Lepota... :sigh:


Note: Chitate na sopstvenu odgovornost


Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam shkripu kao dete chuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrecce ga tromo,
Malaksao davno od teshkoga truda.
Vuche bedno kljuse sipljivo i tromo,
Bich ga bije, ular stezhe, zhulji ruda.

Vranche, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zhivo.
Teshila te nada da ce biti bolje;
Mlad i snazhan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proshlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale mocci;
Poznao si zhivot i nevolje prave,
I julijske zhege i studene nocci.

O kako te zhalim! - gle, suze me gushe,-
Olichena sudbo svih zhivota redom,
Tebe, braccu ljude, I sve zhive dushe,
Jednake pred opshtom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zhuboreci teche.
Ali bich fijukne... Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno veche.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene chuv donosi vreo.
Ali bich fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
Osetio opshtu sudbu shto nas gazi,
I gladan i zhedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj zhezi,
Dok zhubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o srecci, nagradi, i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzhenom miru.

O, ko zmija ljuta koshuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecu i zlobu,
I udarce bicha stechene u znoju,
I svemoccnu podlost i opshtu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranche, nemoj stati,
Ne mirishi travu, ne oseccaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mrachnu, dobru raku, i vechiti mir!


E sad, ko prezhivi...


Setna pesma

Doshlo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasha chula postepeno grube.
Stojimo tako skrusheni i bledi
Dok nashu starost obljavljuju trube.

No jos u meni ishcheznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, shto sanja
Pri mesechini, i shto suze lije
Uz svaki spomen starog seccanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga necce biti vishe.
No nashu ljubav nema ko da zbrishe:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i chedna,
Ko mesechinom prozheta. Mirishe
K'o cvet sasushen, uspomena jedna,
U knjizi shto se vec ne chita vishe.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozhim glavu umornu, da sada
Slusham, dok bljeshte na zapadu boje
I veche kao crno krilo pada,

Kao u shkoljci huku morskih vala
U nashoj dushi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda i starachkih zhala,
Prigushen sumor nekadanje strasti...


Ponosna pesma

Bezbrojne su ochi po tvom stasu pale
K'o umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocharene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vishe
Ne prozbore rechi ni nezhne ni grube,
Jer tebi rechena rech - sve druge brishe!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, k'o bozhanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotache vrele
Usne tvoje, niti rech ti nezhnu zachu.
Samo, k'o dve seste u bezglasnom plachu,
Dve se dushe nashe u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
K'o despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nezhnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocharan, i bachen u charobne chini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom shushti nepregledno zhito
I na mesechini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vechito vreme!"


Dalida

K'o pechat sam te metnuo na srce
I kao pechat na mishicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusha moja nije htela znati
Za tajnu grizhu i oseccaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vechita Dalida.

Vladaj nad mojom dushom, moccno dete,
Sa rascvetanim ruzhama u kosi,
I vlast nek tvoju nishta ne omete,
Ni bol, ni plach, ni rech shto milost prosi.

U mojoj dushi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve shto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa shto se plashish i ustezhesh? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, shto te vechno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!


Napushtena crkva

Lezhi stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Ochi mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdashnjeg plemstva i pobozhnog sebra,
Djerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma chista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav lezhi Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se nocnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruzhe vampiri,
Ochajan i strashan, Hristos ruke shiri,
Vechno chekajuci pastvu, koje nema...


Kondir

Pochuj, draga, rechi iskrene i jasne
Jedne bolne dushe, tvojoj dushi prisne,
Pre no oluja stigne i grom strashni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Pochuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po chemu ces mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapishte deca i zaplachu zhene.

Sad na razbojishtu lezhi lesh do lesha.
Plemici i sebri. Lezhi strashna smesa.
Noc se hvata. Samo munja katkad blisne.
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hocce li me nacci medju njima tvoje
Bistre ochi, draga? Hocce l' iz kondira,
K'o pretecha skromna vechitoga mira,
Pasti kap na rane shto zjape i gnoje?
Hocce l' pasti kaplja shto bolove spira?

Chekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noc prosipa tamu i chasove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Chekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne...


Kao bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Plachevan, krzhljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Shto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzhno, sve da bude
Kao da svuda jeche bolna deca,
Rastapaju se chezhnje kao grude,
I sve kroz suton prigusheno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc venchano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesechini,
Da nezemaljski izgled dâ tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se chini

K'o bajka da je, da to nije java,
Da s mesechinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve ishchezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da ishcheznemo i mi, obadvoje...

OBNOVA

Hocu na jednome svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu.
I da ti donesem tada dusu novu,
Bez ijedne pege negdasnje – svu belu.

I hocu da onog casa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i cedan,
Da prvi put spoznam car ljubljene zene;

I da sav u tvojoj beskonacnoj moci
Ocaran, bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda
Dok susti topola i mirise lipa
I radosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda...



LJUBAVNA PESMA

Sume bokori cvetnog jorgovana,
I noc zvezdana treperi, i zudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom, ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i slusa topot iz daleka,
Dok mesecina nasmejana sija
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

Iskreno, ne volim Rakicevu poeziju i nije mi bas jasno zasto se ljudima svidja ,,Iskrena pesma''. Zena je u toj pesmi samo objekat bez duse. Sta je tu lepo?!

Vanja17 ::Iskreno, ne volim Rakicevu poeziju i nije mi bas jasno zasto se ljudima svidja ,,Iskrena pesma''. Zena je u toj pesmi samo objekat bez duse. Sta je tu lepo?!

Kao prvo, zhena u toj pesmi i jeste objekat, ali nikako bez dushe... Nego... pesma se lepo zove Iskrena... ko je rekao da ono shto je iskreno mora biti i lepo? Uostalom, vishe volim da chitam njegovu iskrenu pesmu, nego da se nalazim na mestu one zhene koju lazhe...

Uostalom, shta bi ti birao? Lepe rechi, ali lazhne... ili one koje ti se ne svidjaju, ali iskrene?

Njoj (u pesmi) je lepo samo dok on izgovara taj repertoar, dovoljno uverljivo, podrazumeva se, dok ona u to veruje. To chini da se (mozhda) osecca bolje nakon shto su neke stvari vec uradjene ("mozhda" zato shto se to drastichno menja samo li ona nasluti istinu... onda se osecca 1000 puta gore, zbog obmane, upravo i pre svega). On uzme shta mu treba, i shta chini da se on lepo oseti, a njoj dâ ono shto misli da je njoj potrebno. Ako cemo sirove chinjenice. Da li je lazhe zato da bi mogao ponovo da joj dodje, ili iz sazhaljenja, mada govori mozhda i sa izvesnim prezirom chak... pitanje je... mozhda sve zajedno... Mozhda samo iz obzira, da je ne bi povredio...

Meni inache tu najvishe smeta osnovno neposhtovanje zhene kao lichnosti, osobe, choveka... ili... mozhda ne neposhtovanje, nego dozhivljavanje zhene kao slabije, kao deteta na izvestan nachin, kome je potrebno isprichati prichu... On sâm joj uskracuje pravo na istinu i suochavanje sa istom, stavlja je u podredjen polozhaj, on je stavlja u poziciju iskorishcene, a onda je lazhe, i zbog svega toga je u sebi sazhaljeva... Pogreshan stav, ne moramo crtati...
Ali... to mi smeta u opisanoj zhivotnoj situaciji, pesma mi ne smeta - zashto bi? pa on o sebi govori........... o zhivotu... iskreno, kako, uostalom, sâm napisa.

Nije fiktivna situacija, bajka, vec iskrena pesma, jedna od zhivotnih situacija. Ono shto je apsurdno, to je sledece:
- ona sigurno ne zheli da je neko lazhe
- on ne zheli da lazhe, i od toga mu je muka
- on je ipak lazhe

(...jer je negde usput doshao do briljantnog ubedjenja da to tako... mora? treba? jednostavno se radi? )

Bez glume bi bilo jednostavnije, za oboje. Chemu gluma?

Pesma mozhe da se dozhivi i na bar dva nachina... Oshtriji, ton pun sazhaljenja sa meshavinom prezira chak... I jedan mirniji osvrt, pogled choveka ispunjenog setom, umorom...

Kako god... ja bih istinu u startu... Posle nije lepa ni takva istina, nisu ni lazhi. Istinu odmah, molim. Izbor. Onda se bar oseccash k'o chovek.

A onda ni neki Rakic ne bi imao razloga za (sa)zhaljenje, setu, umor, bilo koje vrste...

2 choveka, sa svesnim odlukama...

Lepo si rekla: ,,nepostovanje žene kao ličnosti''! To je ono što me odvraća od ove pesme. Ako je pesnik bio iskren i ako pesma nije samo fikcija, onda je njegov odnos prema ženi (pa i prema ženama uopšte) bio takav. On u njoj nije video dušu (pa i sam joj kaže da ,,sklopi usne'' i da ne govori, jer njega ne zanimaju reči kojima bi mu ona podarila svoje srce). Posle toga što se desilo među njima, on u njenoj nadi vidi svoju grešku i pesma postaje samo hram muškog egoizma. Takav (Rakićev) stav ne bih mogao da branim!
Nije njemu do istine pred njom (ona je za njega samo odmorište i trenutna strast), već do opravdanja pred samim sobom. Posle svega devojka bi mogla pomisliti da je on njen princ, a to nosi odgovornost koje se pesnik boji. I ne samo odgovornost, već mnoštvo drugih stvari koje nije spreman da prihvati.
U stilsko obličje pesme ne želim da ulazim. Ono što se meni u ,,Iskrenoj pesmi'' ne sviđa, jeste lažna iskrenost. Ako ne lažna, onda bar zakasnela, a ono što kasni ne može nikako biti istinsko i pravo.
Pitam se još zašto devojke vole tu Rakićevu pesmu.
Mi smo je radili pre nekoliko meseci (ja sam, inače, u trećem gimnazije) i gotovo sve devojke u razredu bile su oduševljene. Zašto? Da li im možda prija Rakićev rečnik ili vole da budu povređene?

Pazi, naravno da ta iskrenost nije upuccena njoj, nekoj zheni, tu si u pravu kada kazhesh "lažna iskrenost. Ako ne lažna, onda bar zakasnela", ali zato sam ja i napisala "vishe volim da chitam njegovu iskrenu pesmu, nego da se nalazim na mestu one zhene koju lazhe..."

Za odgovornost si apsolutno u pravu.

Za to da on u njoj nije video dushu bash i nisi, jer on je svestan da ona ima dushu i oseccanja, dublja, ali lepo kazhesh "njega ne zanimaju reči kojima bi mu ona podarila svoje srce" - on je svestan da u njoj to postoji, ali njega jednostavno - ne interesuje.

Ni ja ne branim njegov stav, niti bih rekla da bi se bilo kojoj devojci svidela uloga zhene iz te pesme, radi se o tome da je on to sve rekao (chitaocu, ne Njoj, naravno...), a koliko mushkaraca koji se tako ponashaju u stvarnom zhivotu to otvoreno i priznaje? Zbog toga je ova pesma "bitna", i stoji upravo za ovakvu diskusiju, a radi se o dosta slozhenijim stvarima nego shto se na prvo chitanje dâ primetiti, tvoj post lepo zadire u tu tematiku... odnos mushkarca prema zheni, kao i chitava psihologija, lazhi, pokajanje, iskrenost, da li je lazhno ili pravo, kome namenjeno, opravdanje pred svetom ili samim sobom, ne verujem da se o pravdanju radi, ali egoizma ima svakako dosta, i sad se vraccam na pitanje "koliko njih to otvoreno i priznaje?" (ne mislim u nekom mushkom drushtvu, nego pred svima, i pred zhenskim svetom, dakle)... da pojasnim: oni koji to uchine, ali ne govore o tome, znaju da to nije u redu, i na neki nachin ih je i sramota... On, npr, koji to javno "priznaje" (zapravo, on o tome govori kao o najnormalnijoj stvari ), sebi zapravo daje izvesnu velichinu, eto Ega... on kazhe "da, greshim, svestan sam, i kazhem, i nije problem u meni, nego u njoj..."! ("ko prizna - pola mu se prashta", maltene da chovek saosecca s njim... ) Uchinio je, i uchinice ponovo, i to je tako, i smeta mu shto ona komplikuje, cela ta pricha umara, i zato "ccuti, pusti", volim te koliko mi je sa tobom lepo, dok je lepo, tih nekoliko trenutaka, ali me drugo ne zanima, niti zhelim ono posle...

Svaka ti chast, ne znam da li ste tako obradjivali pesmu na chasu, ili je to tvoje lichno razmishljanje, mozhda ono sa chasa nadogradjeno, u svakom sluchaju hvala za ovu diskusiju Ne zatvaram, taman posla, samo se zahvaljujem za ovo do sada



Vanja17 ::...a ono što kasni ne može nikako biti istinsko i pravo.

Ovo zavredjuje sasvim posebnu diskusiju...

Nevezano za pesmu... chovek mozhe da reaguje impulsivno, desi se da kazhe ili uradi neshto, a da zaista ne misli tako... inache "izvinjavam se", "oprosti", ne bi ni postojalo, kao ni onaj dobro poznati bol kada u trenutku postanemo svesni shta smo nekome uchinili, a nismo to zheleli, nikako...
Zatim, i ljudi se menjaju, sazrevaju, i desi se i da tek nakon nekoliko meseci ili godina postanemo svesni greshke koju smo nachinili, nepravde ili povrede uchinjene nekome, kada se nakupi iskustva, ili sami dodjemo u slichnu situaciju, i samo nam "pukne pred ochima" - mora da se on/ona tako oseccao/-la................... i onda nam bude krivo i teshko...

A u vezi sa pesmom... prethodno opisano ovde nije sluchaj, jer je to potpuno svestan obrazac ponashanja...

Ali je situacija, ponashanje, iskreno opisana... predstavio ju je kako zaista jeste, u njegovom sluchaju, bar, zar ne?

Ono što kasni, kao što kasni Rakićeva iskrenost, nikako nije pravo!
Sve ima svoje koordinate u vremenu i prostoru, između ljudi i događaja. Ne kažem da ,,izvini'' ne postoji, već da ta reč samo smiruje nas koji grešimo, ali nikako nije zamena za ono što je greškom učinjeno.
Iskrenost bi u ,,Iskrenoj pesmi'' bila istinska iskrenost da je došla pre ljubavnog čina. Ovako, Rakićeva ,,iskrenost'' ostaje samo bleda imitacija iskrenosti, samo otrcana fraza...

Wait, wait, wait... Neshto ti promache Rakic u ovoj pesmi ni ne pokushava biti iskren prema njoj, niti zheli da pesmom postigne ishta u smislu pravdanja i "priznanja" (nekakve krivice)... On se uopshte ne smatra krivim

Black Orchid :: Uchinio je, i uchinice ponovo, i to je tako, i smeta mu shto ona komplikuje, cela ta pricha umara, i zato "ccuti, pusti", volim te koliko mi je sa tobom lepo, dok je lepo, tih nekoliko trenutaka, ali me drugo ne zanima, niti zhelim ono posle...

... ali dobro, recci cu sve shto treba recci, recci cu posle, a sada samo ccuti, farsu ostavi za kasnije, pusti da uzhivam u trenutku...

Taj trenutak je zhivot za njega, a sav zhivot izmedju je chama, i pretvaranje, i "otuzhne", neiskrene, zamorne, "pesme o ljubavi"...
a ona je jadna, jer ni ne zna ........

Nadam se da je sad jasnije

P.S. A postoji i vishe vrsta izvinjenja... izvinjavamo se iz uchtivosti, izvinjavamo se zbog grizhe savesti, ... ali i onda kada nas boli ne sopstvena savest, vec ta, druga, osoba... i kad bismo sve uchinili samo da joj bude dobro... zbog nje same, iskljuchivo... i nekad je to mogucce, a nekad nazhalost i ne... Ali, kao shto rekoh, to je vec zasebna pricha, i ne treba je dovoditi u vezu sa ovom pesmom, jer, Rakic se u "Iskrenoj" uopshte ne izvinjava