|
Poslao: 26 Jan 2007 15:31
|
offline
- ljubicasta
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 19 Jun 2005
- Poruke: 2673
- Gde živiš: u pokretu...
|
# Orfička pesma
Telo prostire svoju uzaludnost.
Velika noć
ispunjava vreme do pesme
kojoj slušaoci potrebni nisu.
Smrt je
podivljalo ništa, prohodala praznina.
Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka
koju ne može urazumiti nikakva pesma
koju ne može ni zemlja upiti
ni vatra izmeniti ni voda odneti!
Ja imam svoju noć, ali u kakvom
mutnom kamenu ja sam
zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim
telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi
zameniti put putovanjem, biće vatrom
miris umesto senke izdan iznutra!
Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze
protiv vetra, smrti, zime.
Ljubio sam sramno, nežno, časno,
to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.
Zar pesma? zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.
# Osećanje sveta
Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevalju neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana
Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom
Miris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima
Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi
ne znam da li je ova poslednja bila vec, sry ako jeste.
mracan, o da, mracan, ali ne i samoubica, po mom osecaju.
edit by blabla - obrisani ponovljeni stihovi
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 27 Jan 2007 22:05
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
POSVETA ELEGIJA
Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosis? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjas i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pasce sunce tamo gde sam ja klecao.
Progovorite seni slutim li prevaru
mutnoga potiljka. O tuzni severu tela nebo od cetiri vetra pretvori u paru
nad sirom otvorenom vodom koja je raznela
tamu oka po celome telu. Zaru
neveseli kada pesme u meni pronadju
mracno obilje sto me mori gladju.
Sve sto imam to su nase reci
nad vodama sto slute tajni splet
tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleci
pred mojom srzi sto sanja bezbolni cvet.
To sto reku iz zemlje izgoni neka nas leci
kad hleb nam u kamen pretvori svet
kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
za ptice krilatice iznad zle litice.
Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosis? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjas i gorki plod
podnebnja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pasce sunce tamo gde sam ja klecao.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2007 23:41
|
offline
- Pridružio: 17 Apr 2006
- Poruke: 98
- Gde živiš: Beograd
|
"Vatra i nista"
"svest o pesmi"
Mene nicega vise nije stid.
Klonu sunce preko svega.zeljan plod
Pun je noci.glas, sto sebe sanja, zid
Otkri u daljini gde zazidan mu brod.
U tom zidu cuvam svoju gordost, pevam
Iz te zazidanosti lepse no na slobodi.
Otkud ta moc da sebi odolevam,
A ne odolese vinogradi rodni!
Je li to cudna zelja da se zivi
Bez sebe? Zelja za pesmom bez pesnika?
Od proslosti i zaborava vreme sto se divi
Izdajstvu moga zaustavljenog lika?
Da li to znaci reci promenu: necu!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe zivotinjama i cvecu
I snagu svoju dati gladi crnog korenja?
U ovoj noci mene nije stid
Sto pevam iz zida lepse no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi.blesti zid
Na kraju puta sto nikud ne vodi.
----------- dopuna: 07 apr 2007 23:41 ---------
"pesma za moj 27. Rodjendan"
Vise mi nisu potrebne reci, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaze koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko lose zivi zar moze jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noci bio zaljubljen nocu,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokocu.
Sanjajuci ja sam sve praznike prespavo!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom skoluju;
Ja bih se zeleo na strani zla tuci;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povracajuci i ja cu u raj uci.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljen u sve sto peva i skodi.
Dok mi zvezde kolena ne nazulje
Molicu se poboznoj vodi.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Maj 2007 23:50
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
ODBACIVANJE SUMNJE
Nekoga sveta teske sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono sto je u nasoj
svesti
Celoga zivota reci su nas krale.
Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde rec ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su velicanstvene senke a stvari male.
Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Deca duzna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.
Frulo nespokojna u svome vazduhu
Kad sunce izmisljene vatre poklanjam zloduhu
Sta je to sto se u dnu pesme krije?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2007 13:46
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2005
- Poruke: 400
- Gde živiš: Zemun
|
Raskovnik
...Nekakva (moze biti izmisljena)
trava za koju se misli da se od nje (kad
se njome dohvati) svaka brava i svaki
drugi zaklop otvori sam od sebe"
Vuk St. Karadzić
Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepsi od praznina obican da bude.
Iznesi blago iz laznih ostava,
Iz izmisljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori putu reci, u riznicu golje.
Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavsi: hajdemo u polje!
biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano,
Nek udju u tudje srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj nezno cami
Zaboravljeno prolece. Otvori
Kamen sto precuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, coveku i zori.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Nov 2007 01:48
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
NEMUSTI JEZIK
Slusaj labudice, budne slavozuje,
Zabitljivo velebilje, lek potaji.
Jasnost bez dodira smisla strelom snuje
Kulu strme teze u obmanutoj graji.
Zaspali suncar sa glavom u zidu
Ne kaze: n o c, kaze: g o r c i n a s u n c a.
I od te gorcine saopstene vidu
Na laznom drvetu istinit plod muca.
Omorike sume: o more, o more,
Zdralovi prazno preletaju mora.
Bunika bunca: o ludo, predvorje;
Komonika peva: cemerna je gora.
Tvoja je snaga izvan tebe. Reci
Nadzivljuju tvoju mudrost. Kad izgori
Papagaj koji te od uma izleci,
Nastace pometnja, pozar i pomori.
Dopuna: 04 Nov 2007 1:48
PROPOVEDANJE VATRE
Ljubavi moja mrtva a ipak ziva
Nek u svom danu nedorecen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevac koji u meni prebiva.
O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.
Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tudjoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguca zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer zelja je moja kriva.
Pod zemljom ce se nastaviti trajanje zapoceto.
O sve sto prodje vecnost jedna biva.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Nov 2007 19:18
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ
Танасију Младеновићу
Срећан ко исписујући песме и посвете
Избегне њиховом прејаком смислу разумљивости
погубној
Чудовиштима лепоте ноћи белога стиха
Болесној ватри колери рђаво вољеној речи
Срећан ко живи после свега што је рекао
Срећан ко изађе из опеване шуме ко преброди
опевано
Море и општа места од свега страшнија
Срећан ко своју песму не плати главом
Али сувише вешта песма чему користи
Она све изврда доњи и горњи свет слаже
Жеднога те преко воде преведе
Исмеје равнотежу као што папагај опсује небо
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 06 Nov 2007 00:46
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
TRIPTIHON ZA EURIDIKU
I
Na ukletoj obali od dana duzoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni celik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Jos mi smrt u usima zuji.
Noc s ove strane meseca cesto ogrezne
u nepotrebne istine i odusevnjena klanja.
O, ispod koze mlaz krvi moje cezne
noc s one strane meseca, noc visanja.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li cu iznenaditi tajnu smrti, ja zrtva.
Gorka suza u srcu. Na kuznom vetru sam.
Nikad da se zavrsi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.
II
Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voce
otrovno raste, sidjoh, tamo gde uskoro noc ce
pokrasti sazvezdje suza koje ce u oku mi zriti.
O, u slepoocnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strasne samoce.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoce.
Lice bez ociju na pustome zidu biti.
Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice oblecu oko moje glave.
Neka mi celo bude naceto u lesu
gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
III
Noc to su zvezde. Iz moje zaspale glave izlece
ptica.
Izmedju dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade.
O mrtav da sam. Al ne pomazu kletve.
Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.
Izgubio sam te noci podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suocen
sa neistinom, nepomirljivi spavac uocen
od sudbine, ja cije suze sada niz tudje lice teku.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.
Svuda u svetu uzasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i buduceg bilja.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Nov 2007 16:54
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Истине ради, треба се подсетити да је Миљковић и овакве песме писао:
Т И Т О
I
Нема другог дана осим онога који ће доћи
Када говори као да звезде падају
у лепу воду из једне вечности иза променљивих облака
упери прст у неизмишљено место али време лажно
где прошлост још није прошла
и каже:
ко тамо пође стићи ће у дан пре дана када је пошао
у несличну идилу неверну ономе што је иза ње
где је ружна граја иначе хваљених птица.
Он ништа не прећути он каже
сваку мрљу у оку сваки облак на души:
будућност није све оно што ће доћи
много штошта ће се једноставно поновити
прошлост није све оно што се неће повратити
и један део будућности остаје затајен.
Он нас учи како да не изгубимо сличност
са својом надом са својим лепим људским лицем
он нас учи како да препознамо будућност
у ономе што радимо у ономе што ће доћи
јер јао оном ко изгуби сваку сличност са овим градом
јао оном који нема своје место на овом тргу
јао оном ко буде мерио себе својом сенком
који је дан у његовој неосветљеној крви.
Будућност је ту само је треба препознати
и издвојити.
О бели граде о црвени граде на чијим прилазима ниче жито
једном бачено у земљу никада бачено
као кад сиђеш као кад нестанеш
да би се могао појавити, закопано злато.
(1955)
|
|
|
|
|
|
