offline
- Vanja17
- Građanin
- Pridružio: 04 Jan 2006
- Poruke: 190
|
Evo jos jedne pesme istog autora.
Порука II
Одавно прије много година
писама пјесми Мантри
очију станова изљубљених трбуха
и сивих мостова
преко којих смо прешли у магли
Сада Држава плаћа
помоћ твојем брату сада је Лафкадио
код куће са мамом, а ти си
у њујоршким креветима са великим пјесничким
дјевојкама и одлазиш стражарити на улицу
Ја звоним мојим цимбалима у Хавани, лежим
са младим момцима бојећи се црвене полиције,
дркам у модерним кубанским хотелима, успињем се
изнад плавих океана у авиону, магла скрива
црну синагогу, потражићу Голема
кријем се испод сата у близини мојег хотела, станка је
за Хофманове Приче, носталгија за 19. стољећем
тече кроз моје срце као музика Влтаве,
још увијек сам осамљен дуге црне браде и тамних очију
корачам низ црне задимљене трамвајске улице ноћу
иза краљевских мишићавих кипова на једном старом каменом
мосту
Изнад ријеке поново данас у Бројгеловом зимском граду,
снијег је бијел на свим крововима Прага,
поздрав, вољени пријатељу, послаћу ти своје сузе из Москве.
Март 1965.
Dopuna: 03 Okt 2006 12:33
Сумрак на М. Б. „AZEMUR“
Док наранџаста свјетлост сумрачја пада на једну стару
идеју
зурим кроз моју руку на страници
осјећајући извана испреплетено чудно биће које сам изнутра
и тражим главу тога – Серафим
напредујући у сијевајућој муњи ваздушне олује
Гласоноше стижу рогати брадати из Магнетних сфера
Радији који ишчезавају примају остарјеле галаксије
Точкови огромности огледају се у сваком правцу
Вијест јури од Невидљивог ка Невидљивом
Реп змије вјечности изгубљен за око
Чудна смрт, заборављена рођења, гласови што позивају
у прошлост
„Био сам“ поздравља „Ја сам“ које сада пише „Бићу“
Армије непрестано марширају преко старог ратног поља –
Какве моћи седе у својим кубастим шаторима и наређују
Вјечну Побједу?
Сједим за столом и записујем бескрајну поруку мене самог
мојој властитој руци
Марсељ-Тангер, 1961.
Dopuna: 03 Okt 2006 18:25
Сузе
Не престајем плакати.
Плакао сам дуж улице када сам напустио Вобл Хол у
Сијетлу.
Плакао сам слушајући Баха.
Плакао сма гледајући срећно цвијеће у мојем стражњем дворишту,
плакао сам пред тугом средовјечног дрвећа.
Срећа постоји, осјећам то.
Плакао сма због моје душе, плакао сам због душе свијета.
Свијет има дивну душу.
Бог се појављује да би га видјели и да би плакали
због њега. Преплављујући срце Патерсона.
Dopuna: 02 Dec 2006 22:05
Ovih dana je do mene došlo još nekoliko pesama Alena Ginzberga. Nadam se da će još neko uživati u njima, kao što sam ja uživao... 
У гардероби Грејхаунда
1.
У дубинама терминала „Грејхаунда“
седећи тупо на колицима за пртљаг и гледајући у
небо чекајући да пође експресни аутобус за
Лос Анђелос
бринући се за вечност над кровом поште негде на
црвеним доћним небесима над центром,
зурећи кроз наочари схватио сам уз дрхтај да те
мисли нису вечност, ни сиромаштво наших
живота, свадљиви службеници гардеробе,
ни милиони расплаканих рођака што окружују
аутобусе машући за последњи поздрав,
ни други милиони божјака што јуре од града до
града да би видели своје драге,
ни неки Идијанац премро од страха што
разговара са кршним жацом поред аутомата
за кока-колу,
ни ова клецава стара дама што креће на своје
последње путовање у животу,
ни тај цинични носач са црвеним качкетом што
збира своје напојнице и смеши се над
здуданим пртљагом,
ни ја што свугде около гледам тај страшни сан,
ни тај бркати црни Оперативни Службеник звани
Пик што својом велелепном дугачком шаком
одређује судбину хиљада експресних пошиљки,
ни тај чудесни Сем што храмље под земљом од
једног ковчега до другог,
ни Џо за шалтером коме прети нервни слом док се
кукавички смеши странкама,
ни магацин налик на сивозелену стомачину кита
где нам се држи пртљаг на грозним рафовима,
стотине кофера препуних трагедија што се дремусају
тамо-амо чекајући да буду отворени,
нити изгубљен пртљаг, ни поломљене дршке,
ишчезле етикете с аименима, препукле жице и
искидани конопци, читави кофери што се
распрскавају на бетонском поду,
ни вреће помораца просуте у ноћ у последњем
складишту.
2.
Па ипак ме је Пик подсећао на некаквог Анђела
док је из аутобуса истоварао пртљаг,
обучен у плави раднички комбинезон, са
радничким качкетом црнопутог службеног
Анђела,
подгуркујући стомаком великог лименог коња
наџоџереног поврх црног пртљага,
придижући поглед док је пролазио крај жуте
магацинске сијалице
носећи високо на рамену гвоздени пастирски штап.
3.
Сва је ствар у тим рафовима, схватам то ето док
седим наврх њих као што волим да чиним после
обеда да бих одморио своја уморна стопала
сва је ствар у тим рафовима, великим дрвеним
полицама са подупирачима и пречкама
препуним пртљага од патоса до крова,
- ту је и јапански послератни ковчег од белог
метала гиздаво исликаног цвећем усмерен за
Форт Брег,
једна мексиканска кутија од зеленог картона са
пурпурним конопцем украшена именима што
иде за Ногалес,
стотине радијатора све одједном за Еуреку,
гајбе са хавајским доњим рубљем,
свиткови постера за растурање по Полуострву,
ораси за Сакраменто,
једно људско око за Напу,
алуминијумска посуда са људском крвљу за Стоктон,
и црвени пакетић са зубима за Калистогу –
сва је ствар била у тим рафовима и онима на
рафовима које сам видео голе при електирчној
светлости, те ноћу уочи мог поласка,
рафови су били створени да би се поразмештала
наша имовина, да бисмо били заједно
размештени у простору за неко време.
То је за Бога једини начин да изгради климаву
структуру Времена,
да придржи вреће што се шаљу на пут, да преноси
наш пртљаг са једног места на друго,
тражећо аутобус који би нас одвезао кући у
Вечност где је срце остало и где су почеле
опроштајне сузе.
4.
Мноштво пртљага натрпано је испред шалтера док
прилази међуконтинентални аутобус.
Сат региструје 12.15 у ноћи, 9. маја 1956, друга се
казаљка, она црвена, помиче напред.
Спремам се да се укрцам у свој последњи аутобус. –
Збогом Пацифичка Линијо од Ораховог
Потока преко Ричмонда Валеха и Портланда,
Брзонога Живо, Боже пролазности.
Један, последњи пакет остаје сам у поноћи да штрчи
на обалском рафу, високо над прашњавим
флуоресцентним осветљењем.
Наднице које нам дају прениске су да би се од њих
могло живети. Трагедија се своди на бројке.
Ово је за убоге пастире. Ја сам комунист.
Збогом и теби, „Грејхаунде“, који си ме толико
измучио,
повредио ми колено, огулио и шаку и раширио
ми срчане мишиће да буду велики као вагине.
Ален Гинзберг, 1956. 1959.
Ода неуспеху
Многи су пророци промашили, гласови су им
ућуткани
као узвици духова из сутерена, нико није ни чуо
прашњави осмех у породичном поткровљу,
нити је бацио поглед на њих док на клупи у парку
плачу са олакшањем под празним небом.
Волт Витман је оживљавао локалне губитнике –
охрабривао Дебеле Даме у блеферским
циркуским наступима
као и неспокојне заробљенике док су им се знојили
бркови и усне у реду за нешто хране –
Мајаковски је узвикнуо: Онда цркните, стихови
моји, цркните као раднички борци
пострељани у Петрограду!
Просперо је спалио своје Свемоћне Књиге и бацио
свој чаробњачки штапћ на дно змајевског
морја
Александар Велики није успео да нађе још земаља
које би покорио!
О, Неуспеху, чије застрашујуће име славим,
прихвати ме као свог 54-годишњег Пророка
што опева Вечни Фијаско! Ступам у твој
Пантеон смртних бардова, и пожурујем ову
оду под високим крвним притиском
што надире ка врху моје лобање као да још нећу
потрајати ни за трен, као Умирући Гал!
Славим и тебе, слепи Монеу, глуви Бетовену,
безрука Милоска Венеро, безглава крилата
Богињо Победе!
Нисам успео да спавам са сваким брадатим
руменим момком кога сам испипао,
моје тираде нису уништиле никакве Интелектуалне
Синдикате КГБ-а и ЦИА у ролкама и
дугачким гаћама и оделима од вуненог штофа
и твида
Никада нисам истопио Плутонијум нити сам
демонтирао нуклеарну Бомбу пре но што ми
је лобања остала без косе
Још нисам зауставио Армије читавог Човечанства
у њиховом маршу ка III светском рату
Никада нисам доспео до Небеса, Нирване, X или
Како се већ то зове, никада нисам напустио
планету,
никада нисам научио да умрем.
Ален Гинзберг
.................
Обе песме је превео Драгослав Андрић.
Dopuna: 01 Dec 2007 22:33
Jugoslovenskim čitaocima
Usred ratova birokratskih vlada izuzetno je zadovoljstvo za ljude koji potiču iz različitih kultura da se susretnu i da nađu mir jedni u drugima u rukama očima ustima i umovima, licem u lice i u Poeziji.
Putujući 1980, bio sam srećan što sam imao priliku da posetim Dubrovnik Beograd Vršac sa pesnicima-muzičarima Piterom Orlovskim i Stivenom Tejlorom i susretnem ulice pesnike muškarce žene guslare nemeditatore pijance novinare birokrate ujne ljubavnike gnostičare new wave Marksiste Klokotriste kelnere Udruženje Književnika genije trezvene seljake izučavaoce Antike osoblja muzeja prodavice ribe nacionalne patriote majke očeve pušače trave lekare saobraćajne nesrećnike prijatelje i prevodioce.
Kao što me je jedan vaš pisac podsetio, moja »sloboda« je laka. Izgleda da nisam morao slobodu uma da platim životom, kao što su drugi u istoriji moje ili vaše zemlje morali da plate telom glavom zbog svojih reči.
»Nedužni« američki jevrejski budista, svestan sam da su ta sloboda ili pravo moja sudbina i pokušao sam da ispoljim svoju svest nesputan proizvoljnim koncepcijama, putem neposredne slučajnosti.
Nadam se da će jugoslovenski čitaoci, zahvaljujući urođenoj visprenosti, moći da nadopune onu humanost — činjenice, patnju lepotu — koju nisam uspeo da objavim. Allen Ginzberg, 1982.
???>>>>>?????>>>>>>>>>
,,Branili su veru“
Izašavši iz autobusa iz Novog Pazara na kišu
ispišao sam se pokraj zidina Tvrđave u Magliču
i razgovarao sa psima na Obali Ibra
Pokazali su mi zube i lajali su dugo, dugo.
Alen Ginzberg
20. oktobar 1980.
..........................
Hvala ti Beograde
što si nam dopustio da ti se od naše pesme
diže kosa na glavi.
Da, hvala ti Beograde
Što si nam dopustio da dođemo ovde i plašimo
te našim pesmama
U plutonijumskoj smrti i našim homoseksualnim
američkim anti-kapitalističkim jecajima i uzdisajima.
Hvala ti Gospođo Beograd što si bez opiranja
prihvatila našu misiju
Hvala ti Gospodine Beograd što si slušao naše jecaje
Hvala ti Bebo Beograde što se igraš s našim kostima
Hvala ti Jugoslavijo što si nas pozvala ovde.
Znam da smo svi mi bledo crveni,
Ali se nadam da se razumemo.
I ako ste primili našu poruku,
Uzajamno ćemo se voleti.
Sad završavam ovu tužnu priču
I završavam moju pesmu.
1981.
I jedan zanimljivi intervju:
gay-serbia.com/intervju/2007/07-01-30-intervju-sa-ginzbergom/index.jsp
|
