offline
- zeljko f
- Legendarni građanin
- Pridružio: 20 Jul 2008
- Poruke: 4682
|
Nemam obicaj da pisem sastave i pesme, ali imam ja neke svoje trenutke,uostalom kao i svi sto ih imamo.Evo jednog sastava napisanog u dahu,tako da se izvinjavam,zbog pravopisnih gresaka ako ih ima,a siguran sam da ih ima.A ja idem da je poljubim i da polako udjem u njen san.
PS.Citati na pocetku i kraju su od DJ.Balasevica.I sto mi je u Wordu veliko slovo "I",kada je samo?
“Napisi mi pesmu, molila je, a ja nisam znao da li cu umeti.Reci jesu moje igracke I cakle mi se u glavi kao oni sareni staklici kaleidoskopa,I svaki put mi je druga slika pred ocima kada zazmurim .Ali postoje u nama neke nepredvidive dubine,neke stvari ne prevodive u reci.Volim je tako lako,a tako tesko to znam da joj pokazem.A onda odjednom,raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam…”, i reci polako pocese da se sklapaju.
Gledam njenu kosu rasutu na jastuku kao krila andjela, I razmislajm kako je svaki dan, I svaka noc provedena sa njom satkana od bezbroj staklica kaleidoskopa, koji se sklapaju u jedan predivan mozaik, a taj mozaik je valjda ljubav, ne znam.Svestan sam da se jednom prezivljeni trenutak sa njom nece ponoviti, I zato svaki trenutak duboko urezujem u sebe,I sanjam o nekim novim trenutcima provedenim sa njom.Nekada ni sam nisam siguran sta je san, a sta java.Onda se rodi neki novi dan,I neki novi trenutak ispunjen sa njom,I dok me nezno ljubi kazem sebi,ovaj trenutak je stvarnost, nije san, I kao malo dete zakljucavam ga u svoje srce, I ljubomorno ga cuvam da mi ga neko ne ukrade. Kada ostanem sam sa svojim mislima, razmisljam kako je sve lepo I leprsavo, I uzivam u svojoj ljubavi, ali onda mi se kroz mozak provuce misao,sta ako je izgubim?I tu nastaje sok,vidim onu stranu zivota koju trenutno ne poznajem.Svi lepi trenutci provedeni sa njom pomere se u stranu I ne vidim ih, imam veliki osecaj usamljenosti I neobjasnjive tuge. A onda negde u dubini svoje svesti cujem njen glas kao sapat andjela kako me pita, “Ja tebe volim do probusenog neba,a ti mene?”.Tiho u sebi prosapucem Volim I ja tebe ,ali malo vise,I sve ruzne misli nestanu negde daleko,I ponovo sve postane leprsavo I lepo,I ponovo uzivam u svojoj ljubavi.
Lepota je vidljiva,dostizna I zadrziva, ako u nama ima iskrenisti I ljubavi.A ja cekam radjanje novog jutra,I znam da cu ga docekati sa osmehom na licu,jer prve reci koje cu cuti bice, “Ja tebe volim do probusenog neba,a ti mene?”A ja cu kroz san polako poceti da joj pevam:
O,daj okreni taj ringispil u mojoj glavi,to ne zna niko samo ti, bez tebe drveni konjici tuzno stoje.Dodji iz plave boce se pojavi,bar jednu zelju ispuni, I dodaj svetu malo boje,CUDO MOJE….”.
|
Možda ideju? 
I uvek dobije 5... 
ne vredi davati sastav jer sutra ćeš da mi kažeš: 
jer snobovi idu linijom masnijeg otpora a na mlađima svet ostaje...na progresivnima a ne na pasivnim lenštinama što čekaju na gotovo 
