Interpersonalni odnosi i njihova suštinska važnost

• 2Ovo se svidja korisnicima: mcrule, svarožić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ljudska bića, koja su oduvek živela u grupama, povezivale su jake i trajne veze,a osnovna i moćna motivacija je bila i ostala potreba za pripadanjem.
Džon Bolbi je, u svojim proučavanjima ranih odnosa majke i deteta, zaključio da to privrženo ponašanje nije samo neophodno za preživljavanje, već je i sama suština i da je genetski usađeno.
Ukoliko su majka i dete razdvojeni, oboje će osećati anksioznost usled potrage za izgubljenim objektom. Posledice će biti dublje za dete što je više separacija prolongirana.
V. Džejms rekao je: “Mi nismo samo društvene životinje kojima se sviđa da budu u vidnom polju svojih bližnjih, već imamo urođenu sklonost da budemo povoljno primećeni od naše vrste”.
Džejms je ovo dokumentovao istraživanjima o bolu i negativnim posledicama usamljenosti.
Socijalna izolacija je rizičan faktor za ranu smrtnost kao i pušenje i gojaznost.
Savremeni modeli dinamičke psihoterapije su zato razvili psihologiju odnosa dve osobe koja stavlja u centar interpersonalno iskustvo.
To je model odnosa u kojem se svest smatra sačinjenom od interaktivnih konfiguracija selfa u odnosu sa drugima. Neki autori smatraju da je ličnost uglavnom proizvod interakcije sa značajnim drugim ljudskim bićima. Dete u razvoju, u traženju sigurnosti teži da obradi i istakne osobine i aspekte selfa koji se susreću sa odobravanjem, a da izbaci ili se odrekne onih sa neodobravanjem. Tako pojedinac razvija koncept selfa baziran na ovim opaženim procenama značajnih drugih. Ako su reflektovane procene od kojih je stvoren self bile prvenstveno uvredljive, kao u slučaju neželjenog deteta koje nikada nije bilo voljeno ili koje je palo u ruke usvojitelja koji nemaju interesovanja za njega; ako je dinamika selfa stvorena od iskustva koje je pretežno uvredljivo, to će olakšati da se stvore neprijateljske, omalovažavajuće procene drugih ljudi i samog sebe.
Zadovoljstvo u odnosima i samopouzdanje su nerazdvojni. Čak i kada ostarimo, nikada ne prerastemo potrebu za smislenom povezanošću sa ljudima.
Interpersonalna (parataksična) izvrtanja je termin kojim se opisuje sklonost osobe da izvrne svoju percepciju drugih (pričali smo o selektivnoj percepciji realnosti i u temi „Emocije“). Transferna izvrtanja pojavljuju se od duboko sačuvanih sećanja na rana interaktivna iskustva. Ova sećanja doprinose konstrukciji unutrašnjeg modela funkcionisanja koji uobličava obrasce (skript ili scenario) pojedinca koji se učvršćuju kroz život. Ovaj unutrašnji model funkcionisanja sačinjen je od verovanja pojedinca o sebi, o načinu na koji on pravi smisao značenja odnosa, nastajanja interpersonalnog ponašanja (o tome smo govorili u temi „Emocije“)Npr. Mlada žena koja je rasla sa depresivnim i preopterećujućim roditeljima će verovatno osećati da ako želi da ostane privržena drugima, ne sme da ima zahteve, mora da potiskuje svoju nezavisnost i da potčini sebe emotivnim potrebama drugih.
Interpersonalna izvrtanja teže da budu samo-ovekovečena. Npr. pojedinac sa uvredljivim, ponižavajućim self imidžom može kroz selektivnu nepažljivost ili projekciju netačno da proceni drugog da je surov i odbojan. Proces postaje stvarno to, jer pojedinac može razviti manire i crte karaktera- npr. servilnost, odbrambeni antagonizam ili snishodljivost, čime će eventualno izazvati kod drugih da postanu stvarno surovi i odbojni.
Ovaj niz se zajednički naziva “samoispunjavajuće proročanstvo“.
Uzročnost u odnosima je cirkularna, a ne linearna.
Neprilagođeno interpersonalno ponašanje može se dalje definisati kao rigidnost, ekstremizam, izvrnutost, cirkularnost i neizbežnost.
Korekcija interpersonalnih izvrtanja je neophodna, kako bi pojedinac bio omogućen da vodi kvalitetniji život, da učestvuje sarađujući sa drugima, da dobija interpersonalna zadovoljstva u kontekstu realnosti, uzajamno zadovoljavajuće interpersonalne odnose.
“Mentalno zdravlje dostiže onaj ko postaje svestan svojih interpersonalnih odnosa”.
Suština negativnih verovanja o sebi nikad ne nestaju potpuno, već se stvara kapacitet za interpersonalno prepoznavanje, i osoba može odgovoriti širim, fleksibilnijim, empatskim i adaptivnijim repertoarom ponašanja, zamenjujući pogrešne obrasce konstruktivnim, poboljšava se interpersonalna komunikacija roditelja i deteta i rešavaju poremećaji ponašanja u detinjstvu i antisocijalno ponašanje.
Siromašna komunikacija između dečjih potreba i roditeljskih očekivanja stvaraju osećanja lične nemoći i neefektivnosti, kod dece vodi u acting out ponašanja na odgovore roditelja koji su često neprijateljski, obezvređujući i nenamerno izazivački.
Cilj je da se nauči komunikacija sa drugima , da se stekne kapacitet za poverenje i iskrenost, da osoba nauči da voli.
Depresija koja se vidi kao uzrok i posledica (alfa i omega) teškoća komunikacije nikad se ne tretira sama. Potrebno je prvo prevesti depresiju u interpersonalne uslove i tretirati interpersonalnu patologiju koja leži ispod toga. Potrebno je da depresiju dovedemo u kontekst npr. pasivne zavisnosti, izolacije, ulagivanja, nemogućnosti izražavanja besa, hipersenzitivnosti prema separaciji, i onda na tome raditi aktivno.

U radu sa grupama pacijenata koji boluju od raka shvatila sam važnost interpersonalnih odnosa, pre svega druženja nasuprot usamljenost. Njihove interpersonalne brige su vezane za napuštanje sveta živih, ali je evidentan i strah da će se bolest toliko pogoršati da će postati manje ljudsko biće , da će postati neprihvatljivi drugima. Izolacija umirućeg je često dvostrana. Pacijenti često izbegavaju svoje bližnje plašeći se da će ih uvući u svoj očaj. Izbegavaju morbidne razgovore, stvaraju vedru atmosferu i zadržavaju svoje strahove za sebe. Njihovi prijatelji ne znaju kako da razgovaraju sa njima, ne želeći sebe ili njih da uznemire. Nije problem kako reći pacijentu iskreno za fatalnu bolest, jer je on već informisan da će umreti izbegavanjem i zaziranjem živih...nažalost.