Pesnici, pažnja!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ову тему би ваљало почети од Великог праска, тачније од времена кад је човек осетио потребу да своје постојање потврди и усмено. Бан Кулин, Ћирило и Методије, Вук, сви они долазе много, мнооого касније. Него, да пређем на ствар.
И сами сте приметили да језик који користите директно зависи од ситуације у којој га користите, па тако кад са друштвом идете на утакмицу, псујете на сав глас, на митинзима рушите једне и постављате друге, кад се сретнете са добрим пријатељем распитујете се за ''здравље'' мајке му (такав смо народ). Дакле, у зависности од ситуације сваки човек подешава посебан код адекватан језичком систему који је прикладан датој ситуацији. Нешто као кад се посебно облачимо за различите прилике.
Језик такође подешавамо и према циљу. Најчешће користимо језик као средство комуникације. То би био онај језик који сврсисходно делује, који је практичан. Тим језиком практично износимо наше виђење света.

''Опрао сам зубе после јела да бих избегао проблеме са каријесом.''
''Наш народ је преживео и веће недаће.'' И слично.

То су дакле језичке јединице којима се испољавамо, испољавамо себе и виђење света око себе. У томе нема ништа необично, напротив, то је практичан, употребни, свакодневни језик, једном речју - обичан језик.
Е сад! Да бисмо говорили песничким језиком, да бисмо стих могли сматрати стихом, потребно је прво ОНЕОБИЧИТИ средство (језик) којим испољавамо виђење света. У том случају слушаоци, или читаоци, немају могућност, а ни разлог, да песнику не верују да он и види да је рецимо месечина сребрна, да је тишина гробна, да је правда спора, али достижна и слично. Песник се, дакле, посветио некој обичној ствари или појави на необичан начин и тиме јој дао друкчију димензију. Упутио нас је, нас слушаоце или читаоце, да и ми у својој перцепцији доживимо обичну ствар или појаву на необичан начин. Изазвао је у нама чуђење и занимање за оно што хоће да нам каже. Од тога да ли је, између осталог, изазвао чуђење, зависи и ваљаност његовог посла. Хиљаде је начина да песник наведе публику да му ода признање, било би добро да размотримо бар неке, да, што би се рекло, провалимо песнике.
Знам да су песници осетљиви ако се поведе реч о ваљаности посла којим се баве, добро знам, али не би било лоше да се управо они укључе у ову расправу, наравно и свако ко има шта да каже. Напоменуо бих да би, због деликатности песничког језика, било пожељно да се користи обичан, свакодневни језик.
Ово је тек почетак.
У недоумици сам да ли да ову тему поставим на форуму за књижевност или за језик, тиче се и једног и другог. Па и на ком потфоруму за књижевност, на Поезију, Наша писана дела или на Општу књижевност?
Ево је засад овде.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Potpuno sam saglasan sa uvodnim dijelom priče.

Nikada nisam bježao od kolokvijalnog stila, pa ću u razgovoru sa prijateljima uvijek skraćivati završne vokale i govoriti doš`o umjesto došao i slično.

Stil kojim se izražavam, prvenstveno zavisi od osobe s kojom razgovaram.
S nekim će biti vi uz strogo poštivanje standardnog jezika. Osobi s kojom sam u prisnoj vezi nema potrebe da "prodajem finoću."

Možda ima i onih pokondirenih koji će na utakmici ili mitingu da razmišljaju o svakoj izgovorenoj riječi, ali ja nisam od tih osoba.

Što se pjesnika tiče, situacija je, po mom mišljenju - prilično komplikovana.
Pjesnici jesu čuđenje u svijetu ali ne zbog stila, već zbog stava. Izuzmu li se neke pjesničke inovacije koje su obilježavale pojedino vrijeme. Npr. akrostih i sl. To je naravno, moje mišljenje.

Pjesnik koji prvo ONESPOSOBI jezik, pokušava da se dokaže nerazumljivim jezikom i poslije čitanja takve poezije, jedino mi preostaje da razmišljam o tome šta je pjesnik htio da kaže. U takvim situacijama, još češće se pitam; "ko mu je dozvolio da štampa knjigu,"koliko je platio recezentu," "ko kupuje ovakve knjige" itd...

Dobro, valjada svaka roba ima svoje kupce ali ne želim da budem zamorče promašenih pjesnika koji odsustvo prepoznatljivog stila, pokušavaju da nadomjeste komplikovanim izrazima i izmišljanjem riječi.


U inflaciji pjesnika, poezije i onih koji žele da postanu pjesnici, logično je da ima mnogo onih koji će uvoditi nove nepostojeće pravca i smišljati rogobatne izraze.

Uostalom, zar najveća poetska ostvarenja nisu napisana običnim jezikom i jednostavnim stilom?

Naravno da jesu ali umjesto da pjesnici u njima prepoznaju uzor, mnogo im je milije da se razbacuju riječima koje ni sami ne razumiju.

I opet, nisu svi takvi. Uvijek rado pročitam poeziju mog prijatelja Pavla Stanišića koji je napisao i ovu pjesmu:

Razdvojili se gradovi,
razišli gosti,
pusti snovi - kafane jutarnje.

A da li još gore
postoji Beograd
i "Prešernova klet",

gdje sam one davne prostrane noći
počeo da propadam u svijet,
iz kojeg izaći ne znam?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Стихови твог пријатеља су ме оставили без даха. Можеш ли ми послати још? Знаш, ја још нисам прокљувио све начине комуникације, па морам овако да ти потражујем.
Одушевио ме је овај израз који си употребио ОНЕСПОСОБИТИ. Хиљаду посто си у праву!
Ухватио си ме док сам писао наставак овога о језику. Ево, баш сам о томе писао.

Кад смо код песме твог пријатеља Павла Станишића, само да ти кажем да ми је једна од омиљених песама коју фаворизујем међу надобудним назови-песницима песма ''Мала моја из Босанске Крупе''. Због те песме, ако ти кажем ''Ћопића ми!'', веруј ми сваку реч. Ма веруј и овако, али Ћопића ми...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ma vjerujem i šaljem PP (privatnu poruku) u kojoj će biti makar dvije pjesme meni zanimljivog P. Stanišića.
Pjesma je inače iz njegove knjige Evropa za uspomenu, Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, 2007.g.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Apr 2009 3:43

Кад говоримо о квалитетном песничком изразу, неопходно је да осим онеобичавања које се реализује на свим нивоима песничког језика (фонетике, морфологије и синтаксе), поменемо и ОРГИНАЛНОСТ, мада оргиналност заслужује много више од помена, улази у такозвану црвену зону, императив у правом смислу речи. Лако би било песнику да пише поезију да је једини. Песник остварује оргиналност у само њему својственом КОДУ језичког система којег зовемо песнички језик. Тај код зове се СТИЛ (ово није потпуна дефиниција).
Кад сам већ поменуо да песници, хтели они то да признају или не, још од антике, па и пре антике, да не кажем од Великог праска, пишу и дају све од себе да завреднују пажњу публике, признање и славу, треба рећи и то да се они често служе и некњижевним елементима да би били оргинални и тиме привукли пажњу на себе. Тако да се у песнички израз убраја чак и оно што је ефемерно, али сврсисходно. Песници у недостатку поменуте оргиналности песничког језика, често прибегавају оргиналности у, на пример, начину живота (Ето, ја сам несхваћени песник па седим по кафанама и пијем, ја сам боем), носе црна или бела одела, дрогирају се и слично, али то је по правилу зато што нису песници него алкохоличари, наркомани, секташи... Мада историја књижевности познаје и изузетке, који потврђују правило. У покушајима да остваре ту некњижевну оргиналност поједини песници иду дотле да своја дела издају у ограниченим тиражима (15 примерака), пишу дело до пола свеске, а наставак се чита од последње стране, на маргинама пишу упутства (коцкице, троуглиће, крстиће...) како се треба и одакле наставити читање, пола дела напишу они а пола жене им и слично. Неки у свему томе претерају па се на крају и убију (па се још зову Курт).
Да би песник употребио лични код језичког система, он мора да има оргиналну тему, ту су захвалне оне непресушне теме типа :љубав, слобода, срећа, нада, мудрост, па и смрт, љубомора, завист...
Уколико је песнички језик неког песника оргиналан, он ће чак и опште теме онеобичити и тиме постићи успех.
Песнички језик показује још једну особину која се никако не смеме пренебрегнути, то је МЕРА, и она је одлика стила.
Песнику, који сматра да је потребно онеобичити ствари и догађаје у 'лепом стилу', а који притом нема мере, може се десити да један трагичан догађај као што је стрељање ђака у Крагујевцу почне реченицом:

Освануо је леп и сунчан дан, ко створен за стрељање.

То није песник, то је будала. Мада ће можда бити и неко ко ће рећи да је 'песник' – оргиналан! Е зато постоји мера. Разумна мера мора постојати и у тој фамозној ПЕСНИЧКОЈ СЛОБОДИ.
Песничка слобода је песниково право, али и обавеза.
Често се неталентовани песници крију иза овог појма ''песничка слобода'' па се на њу позивају и тамо где је питање песничке слободе у ствари питање смисла. Зато се код читалаца у таквим случајевима јавља питање ''Шта је песник овим хтео да каже?'', мада мислим да питање није оправдано. Песник је рекао оно што је хтео, а ми на нама је да га схватимо, или не. Није увек песник крив ако га читалац не разуме.
Наставићу.

Dopuna: 21 Apr 2009 2:22

Добро би било песника мало растеретити бремена одговорности, мало га заштитити. Доскора се сматрало да је песник једини кривац за неуспех дела. Ово 'доскора' је, наравно, релативно. Дакле, он је једини кривац што му дело не читају, једини је кривац што му поезију не разумеју, крив је и због немаштине, због лудих крава, због рата у Ираку, једном речју, песник је дежурни кривац.

- Он ће ту да нам измишља рупу на саксији?! Да му се поштено суди, па да се веша!

И обесе несрећника. Међутим, тек касније се испостави да је песник био у праву, тек касније је читалаштво било способно да прихвати поетику несрећног песника. Отад се почело другачије приступати уметничком делу. Отад се уметничко дело сагледава у оквиру 'светог тројства' :АУТОР – ДЕЛО – ЧИТАЛАЦ . У томе се огледа интегритет, али и подела одговорности у случају неразумевања.
Песнички језик као тело уметничког дела је плод песниковог стваралаштва, али и захтев читалаштва. У реализацији су, рекло би се, пата карта. Овај однос директно утиче и на песничку слободу, зауздава је и одређује јој меру. Песнику читалаштво не дозвољава анархију и силовање поезије и језика.


Једна од одлика песничког језика је СУГЕСТИВНОСТ. Ову особину песничког језика песник користи када на посредан, индиректан начин жели читаоцу да нешто дочара (ову особину штедро користи), а заједно са ЕМОЦИОНАЛНОШЋУ, и изрази свој лични став према некоме или нечему. На пример:

Киша. Презрело лето односи блажену летаргију топлих дана показујући сивило кратке јесени и студ ледене зиме.

Циљ песника у овој реченици је био да манипулишући песничким изражајним средствима (језиком) наведе, сугерише, индиректно укаже читаоцу да је време које жели да помене у ствари крај михољског лета.
Емотивни набој песничког израза може се видети у следећем случају (песник се обраћа у апострофи):

Зар су ово вајне куле и градови! Јесу ли ово обећања којима сте нас слаткоречиво уљуљкивали! Зар да се на овом јадном човеку који је смогао храбрости да каже истину и којег ви, господо моћници и безбожници, сад хоћете да приведете пред лице Бога и заувек ућуткате, зар на њему, слабом и немоћном, да се сломи точак који ћете , знајте, и ви осетити на сопственој кожи! Нека вам је на част и образ крвава рука...

Дакле, у овим реченицама песник сугестивно изражава емоцију. Он бираним речима и повишеним тоном, постављајући реторичко питање више оптужује некога, узимајући у заштиту жртву, слабу и немоћну. Песник се несумњиво емотивно опредељује. Из његових речи читалац/слушалац препознаје субјект и његову емоционалност. Супротна емоција била би:

Обесите несоја! Нека вам је просто! Да се после не чешете тамо где вас не сврби.

Али и то је емоција.
Песничким језиком у поезији песник износи своју, личну емоцију, а у прози та емоција може бити емоција неког лика, туђа.
Какогод то необично изгледало, језик аутора није уједно и језик лика у епском делу, па ни у лирском, уколико лик постоји. На пример, у песми Ђ Јакшића ''На липару'', птичице имају песнички језик независан од песниковог, ''Ми смо мале,/Ал' смо знале...''. У епском делу је то, наравно, очигледније. Језик аутора је језик само оног лика са којим аутор себе поистовећује. На језик осталих ликова аутор врло мало може утицати, готово нимало. Има ли потребе наглашавати да особине песничког језика важе и за ЛИРИКУ и за ЕПИКУ. Белетристика и песништво су незамисливи без песничког језика, нема шта да их чини лепим.

• 1Ovo se svidja korisniku: Nesnađena
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Imam prijatelja koji sve svoje nepismenosti, greške i proizvoljnosti proglašava pesničkom slobodom, odnosno smatra da je to licentia poetica. Potpuno me je ubedio da je najveći i najteži oblik jalovosti upravo skribomanija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Жеље су једно, могућности друго. Верујем да ти пријатељ због невичности стихотворству није мање пријатељ, ако неко може бити 'мање пријатељ'.
Једном ме је један неталентовани песник, песник у покушају, збунио кад сам му дао примедбу на стихове који су упадљиво искакали из ритма. Тачније, једна реч је била проблем. Реч се уклапала у значењу, али не и у звучењу. На примедбу ми је одговорио да - Нико не зна шта су муке тешке, ко не пређе Албанију пешке. Као да ми је рекао: Чик пређи Албанију.
Сиријусе, и труд је нешто. Веруј ми, престану да те даве кад престанеш да показујеш интересовање; а ако те заинтересује, па се упустиш у преправљање делова који нису добри, онда си ти аутор, а не потписани.
Опет дођеш на : Нико не зна шта су муке тешке...
Вреди ли бакћања?

• 1Ovo se svidja korisniku: Nesnađena
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Te iluzije koje iznosiš ja sam odavno odagnao od sebe. Sećam se kad sam još u gimnaziji, na sastanku litararne družine, analizirao pesmu mog druga iz odeljenja. Objektivno, neutralno, onako kako nas je sve isti profesor naučio. Šta se dogodilo? Naljuti se čovek na mene! Sjuri se bujica najpogrdnijih reči: ''Ti me mrziš, ljubomoran si na moju poeziju, krivo ti što ne umeš da pišeš bolje od mene...'' Da li ti ovo zvuči poznato? Nagrdi me čovek samo tako, a dobro kad nije skočio i da se pobije. Naravno, imao sam sreću da tu i takvu lekciju doživim i savladam relativno rano. Od tada kroz svoju profesionalnu karijeru pročitao sam stotine rukopisa, uredio mnogo knjiga i edicija, napisao stotine recenzija. Nikad mi se nije dogodilo da pišem o nevrednim (da ne kažem bezvrednim) tekstovima. Za svaki slučaj.

Što se tiče truda, i tu sam , kroz silnu praksu izdefinisao sledeće mišljenje koje mi je mnogo pomoglo u radu: trud, kao takav ne znači ništa ukoliko ne postoji talenat, dar, koji trudom vredi razvijati. Vo može da okreće dolap deset godina pa neće postati dr Vo , već će ostareti i lipsati kao volina, bez imalo značaja stečenog iskustva. U mojoj biblioteci imam 17 zbirki poezije jednog lokalnog skribomana. Naravno, sve su to privatna izdanja na koje on troši novac svojih roditelja koji su ubeđeni da finansiraju genijalca. Može da ih napiše još 170 , neće se mrdnuti ni za recku dalje u svojim naporima. Zašto? Zna se: on nikada kritičku reč neće prihvatiti, pa mu ona neće ni pomoći, a lažno tapšanje po leđima neće ga uzdići već će ga ukopavati sve više u zemlju.
Koliko god da zvuči grubo, ovo je istinito i provereno kroz praksu. Lično je opredeljenje autora koji se uzda u pesničku slobodu da li će mu neki pošteni kritičar prvog dana otvoriti oči, ili će sačekati da se nahvata prašina zaborava po njegovim ''delima'' i na taj način spoznati neumitnu činjenicu da je netalentovan i prosečan.
Pri tom - svi ti samozvani pisci i genijalci, koji se tako široko pozivaju na pesničku slobodu i ne znaju šta pesnička sloboda stvarno jeste.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Питање је :Шта је песничка слобода?
Право на песничку слободу има онај познавалац језика који увиђа његово недовољство, који пробија границе могућег, укротитељ језика.

Законитости, ми зналци конгруенције, тек наслућујемо. Смета нам егзактност.
Песник користи :Између - међу - међ', па ни ово 'међ' му не звучи одговарајуће, па користи 'мед'!

А што се тиче суjете :Неки сматрају да су песници јер нису ништа друго.

Кад таквом менталном склопу (песнику) кажеш да му је поезија ђубре, тај постаје опасан; ако му не објасниш да је много добро што је Бог одредио да се неко бави молерајем, зидарством, математиком, лингвистиком, телекомуникацијама и слично.

Сириусе, јеси ли, онако искрено (не знам зашто зарезима нагласих ово), дакле искрено свом пријатељу рекао да је боље да узме да кречи, да полива башту, да прави програм у Ц++, или у - - (не могу да нађем - минус, минус), јеси ли?
Ако јеси, онда ти свака част.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

TiSi ::Сириусе, јеси ли, онако искрено (не знам зашто зарезима нагласих ово), дакле искрено свом пријатељу рекао да је боље да узме да кречи, да полива башту, да прави програм у Ц++, или у - - (не могу да нађем - минус, минус), јеси ли?
Ако јеси, онда ти свака част.

Mali bezazleni OT: Prosvedujem, polivanje bašte može biti čista poezija, tj. naročita vrsta - akciona i angažovana poezija, ako se tom činu/delovanju/akciji pristupi kreativno, energično i sa stilom. Japanski vrtovi i haiku, mislite o tome.