offline
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 35582
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
ATOMSKI TOPOVI I ATOMSKI MINOBACAČI
Хладноратовска утрка у наоружању и убрзана производња атомског оружја условили су појаву нове врсте оружја за масовно уништење – атомских топова.
То су била оруђа великог калибра и габарита, пројекти који су показаће се, били за «краткотрајну употребу» јер су масовном производњом ракетног оружја, убрзо пали у заборав. Они су само представљали спону и прелазно решење у рукама два политички сукобљена блока којим су као са адутима у рукаву остваривали своје војне и политичке циљеве. Срећом по људски род, ово оружје никад није употребљено за шта је било намењено, али су оставила дубок траг у историји развоја оружја за масовно уништење - ово је прича о њима.....
Атомска Ени - Почетак и развој
Од Т1 до Т10
Амерички атомски топ М65 једно је од најконтраверзнијих средстава ратне технике које се појавило и ушло у оперативну употребу након завршетка другог светског рата. Прича о њему сеже у 1944 годину када је команда америчке војске у новембру те године ургентно тражила да се развије топ велике ватрене моћи, великог домета и велике мобилности. Намена овог средства била би усесређена на наношење удара дубоко у непријатељској позадини првенствено по јако утврђеним циљевима, фортификацијама, комуникационим центрима као и неутралисање и задавање контраудара по непријатељској артиљерији дугог домета. Очигледно се наслућивао скори крај рата па је америчкој војсци било потребно средство које би на бојишту само убрзало след догађања у корист савезника.
Иако топ није доживео да се искаже на бојишту, тек 1946 године појављује се прототип означен као Т1 калибра 240 милиметара развијен у војној фабрици Вотерлит Арсенал. За развој транспортно-вучног средства био је задужен огранак исте фирме назива Вотертаун Арсенал. На самом почетку развоја новог оруђа, размишљало се у два правца – да ли да топ буде вучен или пак да има свој погон. Преовладала је прва опција а разлог је био прост – толику грдосију тешко би било сместити на било коју познату самопокретну платформу тог времена.
За главног конструктора новог «чуда технике», изабран је Роберт Шварц, геније свог времена, човек који је буквално био и цео тим - сам је направио идејне скице за само 15 дана. Читав пројекат био је најстроже чувана тајна за коју је знао само мали круг људи. Колико се придавао значај тајности нека илуструје чињеница да је Шварц буквално био у некој врсти својеврсног притвора „под кључем“ свих 15 дана у пројектној соби у Пентагону под будним оком стражара.
У периоду од 1947 до 1950 године, укупно су финализирана само два примерка топа Т1 која су тестирана на војном полигону Аберден у држави Мериленд. Иако су успешно прошли све тестове, војска није била баш одушевљена јер је тражила убојитије средство од произведеног.
Међутим, нису морали дуго да чекају - убрзани развој атомског оружја и почетак хладног рата може се рећи, већ на самом почетку је одредио будућу намену овог средства.
Како није стигао да дочека завршетак II.св.рата, топ је добио нову улогу „малог тактичког нуклеарног средства“ намењеног у првом реду за концентрисано наношење брзих удара по непријатељској живој сили као и спречавању продора совјетских тенковских дивизија стационираних на територији новоформираних чланица ВУ.
На основу већ постојећих прототипова, топова Т1 као и заплењених планова немачког железничког топа К5 калибра 280 милиметара, у мају 1950 године започет је рад на пројекту потпуно новог топа калибра 280 милиметара да би финални производ већ био готов крајем те исте године. Вотерлит Арсенал, фирма која је израдила први прототип Т1, пожртвовано је радила и на овом пројекту – нови топ добио је ознаку Т131.
У пролеће 1951 године, развијен је и специјални лафет-носач топа Т131 ознаке Т72 (каснија серијска ознака М30) који је и задржао свој првобитни изглед и у каснијој фази и производњи топова Т131.
У октобру 1952 године, по први пут у јавности приказана су три топа Т131 на полигону у Абердену.
Топ је положио све задате тестове те се приступило серијској производњи. Од почетка 1951 године до краја 1953 године, укупно је произведено двадесет топова Т131.
Атомски пројектили
Упоредо са развојем „новог“ топа, почело се са развојем првог пројектила у историји са атомским пуњењем. Како до тада није постојало слично оружје, искориштен је конвенционални тренутно-фугасни (ТФ) пројектил 280 милиметара серије Т122 тежине 274 кг у који је успешно интегрисано нуклеарно бојево пуњење В-9 снаге 15 килотона. Тај пројектил добио је ознаку Т-124.
Маса пројектила Т-124 била је увелико повећана у односу на стандардни – 364 кг а домет овог пројектила износио је 24.000 метара. Према руским обавештајним подацима, укупно је произведено 80 пројектила Т-124 са нуклеарним бојевим пуњењем. Средином 1950 године овај пројектил замењен је усавршеном верзијом са нуклеарним бојевим пуњењем ознаке В-19. Тај пројектил означаван је као Т-315. Маса новог пројектила износила је 272 кг и имао је повећан домет од 30.200 метара. Поред нуклеарних пројектила, топ је имао и вежбовну муницију са конвенционалним пуњењем ознаке Т-299.
Брзина паљбе била је ограничена и износила је један пројектил на сваких 4 минута.
Тегљачи
Како је топ Т131 био прилично робусно и тешко средство (његова тежина са лафетом износила је 42,5 тона) Вотертаун Арсенал као носилац пројекта, добио је задатак да конструише специјално возило за превоз овако специфичног оруђа. То није било ни мало једноставно јер дужина топа са лафетом износила је скоро 26 метара. Наиме, да би се овакво средство могло уопште кретати и маневрисати, морало је у неку руку имати две погонско-маневарске јединице за кретање напред-назад..
Идејна решења тражена су у тегљачу (тегљачима) Т1 и Т4 за превоз тенкова које су још током рата одвојено развијале две фирме - Кук Брадерс и Р.Г. Ли Турну, али су оба одбачена као непрактична.и неодговарајућа својој намени. Позната фирма за производњу тешких камиона Мак (MACK) 1945 године развила је пилот пројекат „дуплог“ тегљача ознаке Т8 који ће касније и послужити као основа за развој идентичног средства намењеног транспорту Атомског топа.
Т8 је гледајући на период кад је развијен, имао ултрамодеран дизајн, несвакидашњи за то време те се увелико разликовао од сличних средстава развијаних у преиоду другог светског рата. Прототипна верзија Т8Е1 тренутно је испуњавала је тражене захтеве - две погонске јединице опремљене су тенковским моторима Форд ГАА В8. Укупна тежина целог средства износила је 43 тоне а носивост је декларисана на 36 тонa. Дужина тегљача Т8Е1 износила је 18 метара. Како ове мере нису одговарале будућој намени, приступило се модификацији.
1950 године, модификација је резултирала је појавом новог тегљача ознаке Т9 дужине 22 метра.
Нови Т9 је на добром путу развијао максималну брзину од 50 км/х. Ипак, Т9 није био финални производ већ тегљач Т10 развијен из Т9 и који је произведен у фабрици Кенворт Мотор Трак Компани. Састојао се од предње „А“ јединице и задње „Б“ јединице тј. погонско-управљачких група. Т10 је произведен као прототип под том ознаком само у једном примерку. Њега убрзо наслеђује серијски модел који је носио ознаке М249 (Т10А)-предња погонско-управљачка група и М250 (Т10Б)-задња погонско-управљачка група.
Свака погонско-управљачка јединица базирана је на концепту 4х4, погоњене бензинским ваздушно хлађеним шестоцилиндричним моторима Континентал АО-895-4 снаге 375 КС. Возило је имало по једног возача као и по једног помоћника у свакој јединици што је чинило посаду од четири члана. Возач у предњем возилу који је био уједно и командир возила, имао је потпуну контролу над оба возила у смислу контроле кочења и управљања, а између обе погонске јединице постојала је стално успостављена интерна радио-телефонска веза. Кабински део био је потпуно металне конструкције (алуминијум). Обе погонске јединице имале су скоро идентичне хидрауличке управљачке команде са минималним разликама између њих. Возила су имала ваздушне кочнице.
Свака погонска јединица била је дужине скоро десет метара (9,66-9,70 м), ширине три метра и висине која је варирала у зависности од резервног точка иза кабине на предњој јединици али није прелазила више од 3,20 метара. Тежина погонских јединица А и Б у зависности од верзије, износила је од 16 до 17 тона. Возила су могла да развију максималну брзину од 63 км/х али се обично с обзиром на габарите кретало препорученом крстарећом брзином од 40 км/х. Са пуним резервоаром од 530 литара, возило је могло да пређе максималних 280 километара.
Сам топ како је већ напоменуто, смештен је у лафет-носач ознаке Т131 тј. М65. Робусни топ са лафетом имао је дужину од готово 26 метара а лафет је био дуг 11 метара. Целокупна тежина износила је 24,5 тона.
 
Топ је испаљивао ТФ пројектил Т122 тежине 274 кг на максималну даљину од 28.712 метара а имао је могућност покретања цеви од 0 до 55 степени по елевацији као и до 15 степени по хоризонтали.
Занимљив је и податак да је животни век цеви декларисан да издржи 300 испаљивања.
Подизање и спуштање цеви вршено је хидрауличким погоном који је напајан наизменичном струјом 110 В (првобитне верзије) и 220 В (каснији модели) из генератора.
Превођење топа из маршевског у положај за дејство по норми износило је 20 минута.
У периоду 1952/53 године укупно је израђено 66 возила (33 пара) који су се распоређивали на свега 20 топова. Очигледна је била намера команде америчке војске да се сва возила опреме топовима јер је произведено више тегљача него топова али до тога никад није дошло.
У току 1953 године, нови тегљач коначно је стандардизован и преведен као интегрални део комплета Атомског топа Т131 касније ознаке М65.
Citat:Означавање
Код овог средства као и код већине америчких средстава ратне технике постоји много контрадикторности у означавању. У оптицају се користи више ознака за сваку компоненту појединачно па често долази до забуне.
Ознака М65 «Атомик Ени» није званична ознака али се у публикацијама користи као скупни назив за цело средство. Права стручна и званична ознака гласи :
- за оружни систем - 280мм Топ М65 Т131 са топом М66 Т131 и лафетом М30 Т72 и
- за тегљаче - М249 Т10А и М250 Т10Б
Атомски тест и оперативна употреба
Први тестови са атомским оружјем са топом М65 везани су за операцију тајног назива «Апшот Нотхол » (Upshot Knothole). Цела операција изведена је под будним оком комисије за атомску енергију (АЕЦ) на тест полигону у Невади. За ту прилику на полигон су допремљена два топа М65 која су претходно извршила десетак припремних гађања са конвенционалним пројектилима.
Тестови су трајали о 17.марта до 4. јуна 1953 године. То је био мешовити тест различитог нуклеарног оружја где је изведено једанаест нуклеарних проба. Пред готово 700 посматрача, 25 маја 1953, топ М65 серијске ознаке Но.9 имао је тада прву и једину прилику да испали нуклеарни пројектил Т129 са 15-килотонском нуклеарном б/г В-9. Детонација се десила на удаљености од 11 километара и 160 метара изнад предвиђене зоне (тзв. Ареа 5). Период хладног рата била је прича за себе - како се у то време практиковала употреба људства при тестирању нуклеарног оружја да би се што боље на практичном примеру сагледале све могућности атомске енергије, без обзира на последице, тако је и овде непосредно пре детонације у контаминирану зону послата припремљена јединица јачине 2600 људи који су у реалној ситуацији симулирали напад на два објекта у зони удаљена око 2,5 км од нулте тачке. На седамсто метара јужно од нулте тачке, један мањи део људства успео је да се пробије али је морао да се заустави под огромним налетима ветра и прашине након чега су повучени јер су им (ваљда по процени команданта јединице) здравље и животи увелико били нарушени. Непосредно након ове сулуде авантуре, одлучено је да се овакви и слични тестови са људством обуставе и не понављају јер је констатовано да су ови тестови високоризични и изузетно опасни.. Тест је за узврат испунио очекивања те је дато зелено светло на убрзано опремање јединица првим примерцима серијских модела М65.
Америчка 7 армија прва је по приоритету добила атомске топове још годину дана пре првог атомског теста. Први примерци испоручени су пољском артиљеријском батаљону – ФАБ (Филд Артилери Баталион) распоређеном у Форт Силу и Форт Брегу – из тих центара пренаоружано је и пет батаљона који су такође припадали 7-ој армији формацијски распоређених у европи.
Ти батаљони топове су добили наредне године, тачније 30 јуна 1954.
Ових пет батаљона било је у саставу 42 пољске артиљеријске групе 7 армије у Западној Немачкој. Осим ових шест батаљона, постојао је и пољски артиљеријски батаљон у саставу 8 армије у Кореји.
Реорганизацијом нових тактичких нуклеарних јединица, пољским артиљеријским батаљонима убрзо су придодати и ракетни нуклеарни батаљони (ФАМБ) наоружани ракетним пројектилима кратког домета Онест Џон М31 (укупно 4 батаљона) и Корпорал 2 (укупно 6 батаљона) што је на послетку чинило мешовиту нуклеарну групу састављену од 16 батаљона.
Ови мешовити артиљеријско-ракетни батаљони до 1963 године доживели су још неколико формацијских измена сходно тенденцији модернизације овог рода америчке војске. Наиме, осим што су варирали бројеви артиљеријског и ракетног оруђа по батаљонима, доласком нових ракетних система ( Редстон и Лакрос а касније Онест Џон М50 и Першинг) као и увођење топова 203мм са нуклеарним пројектилом мањег калибра, после 11 година сви атомски топови М65 повучени су из активне службе. Децембра 1963 године расформирана су и три последња батаљона наоружана топовима М65.
Тиме је стављена тачка на причу о овом топу – од укупно 20 произведених оруђа, осам је преостало као експонати по разним музејима диљем САД укључујући музеј у Абердену, месту где је по први пут тај топ приказан у јавности.
Citat: Немачка епизода
Стационирање топова М65 у пољске артиљеријске батаљоне у западној немачкој изазвало је праву узбуну и пометњу међу совјетима. Међутим, већу узбуну и главобољу ови топови су донели обичним немачким грађанима. Амери су на почетку «обожавали» да ове топове често провозају кроз немачке градове како би изазвали одушевљење и страхопоштовање домицилног становништва.
Такође, знајући да западна немачка врви од совјетских шпијуна «парадирање» је намерно или не, било наменски одрађивано како би се совјети изблиза уверили са чим располажу њихови «љути непријатељи».
О томе постоји мноштво фотографија које су узгред као сензација објављиване редовно у немачкој штампи а што је поред тајно снимљених фотоса на «парадирању» био добар извор информација совјетској обавештајној служби.
Али најмању корист од тог парадирања имали су немци – огромна машинерија уопште није била погодна (а ни предвиђена) за маневрисање уским уличицама немачких градова тако да су амери правили не мале штете на фасадама и ћошковима зграда које су им се нашле на путу. После бројних притужби, амери су на послетку престали са праксом проласка кроз насељена места те су настојали да премештање јединица изврше споредним путевима. Лаганим повлачењем Атомских топова из употребе, немци су могли коначно да одахну и више да не стрепе од бахатих америчких артиљераца.
Совјетски одговор-Конденсатор и Трансформатор
2А3 Конденсатор
Совјетски обавештајци су са закашњењем реаговали кад су у Москву послали прве податке да американци раде на развоју топа велике ватрене моћи који је способан да испаљује атомске пројектиле.
Москва је сазнавши о каквом је средству реч, по убрзаном поступку издала директиву да се одмах приступи развоју сличног средства као контра одговор.И док су совјети тек развијали свој први прототип, М65 је већ одавно био оперативан. Међутим, већ у старту руси су наишли на наизглед непремостив проблем - избор одговарајућег калибра који би могао парирати америчком топу. Сличног калибра до 300 мм није било на располагању и наоружању црвене армије, па су руси брже-боље дошли на идеју да прераде калибар тешког бродског топа калибра 406мм и прилагоде га за употребу са самоходног возила. Чинило се да је та варијанта једина могућа, а показаће се да су исправно размишљали.
Пројекат под називом Објект 271 заснован на прерађеној и ојачаној шасији тешког тенка Т-10 завршен је 1955. године а први самоходни топ од 4 укупно произведена оруђа појавио се 26 децембра 1956. године.Носилац пројекта и финализатор био је Лењинградски завод Киров.
Четири серијска возила која су добила ознаку 2А3 Конденсатор, продефиловала су на совјетској војној паради новембра 1957. године. То је било премијерно приказивање овог застрашујућег и до тада невиђеног оруђа. Западни аналитичари који су помно пратили и анализирали свако појављивање нових совјетских оруђа били су запањени појавом Конденсатора и Трансформатора.
У руској литератури и онако има мало података о овим средствима али упечатљив је пасус како је реаговала «почасна ложа» на Лењиновом маузолеју састављена од акредитованих страних војних аташеа и представника дипломатског кора. Руси су то узнемирење и жамор описали као да је «експлодирала бомба» међу њима. Очигледно да је очекивани ефекат изненађења постигнут у потпуности. Оно што је све присутне посматраче највише импресионирало јесте калибар који је био скоро па дупло већи од Атомске Ани. Огромна цев дужине близу 10 метара са огромним отвором деловала је несвакидашње и нестварно.
Конденсатор је имао топ калибра 406мм и пројектил тежине од 570 кг. Бојеви комплет који је био у склопу возила сачињавала су три пројектила- један спреман у цеви и два у резерви.
Домет овог колоса износио је 25.600 км са брзином паљбе од једног пројектила на сваких пет минута.
Овај див са својих 65 тона развијао је максималну брзину од 30 км/х, покретан турбодизел мотором снаге 750 КС.
По неким руским изворима, наводи се да је тачан назив за ово оруђе ознака 2А3 а да се само топ са механизмом означавао као Конденсатор.
2Б1 ОКА Трансформатор
Кад су руси у питању, код њих изненађењима никад није било краја - упоредо са развојем Конденсатора совјети су радили и на пројекту атомског минобацача под радним називом Објект 173. Рађен у истом заводу као Конденсатор, 1957. године завршена су четири серијско-прототипна модела који су продефиловали на новембарској паради заједно са Конденсаторима. За конструкцију и израду 420 милиметарске глатке минобацачке цеви дужине 20 метара био је задужен војни завод под називом «Барикада» Слично као и код Конденсатора, постојале су две ознаке серијских модела - оруђе је означено са 2Б1 ОКА а цев и механизам као Трансформатор.
И ово средство базирало се на шасији тешког тенка Т-10. Оба оруђа била су доста слична али само на први поглед. Због те своје сличности, многи су их мешали па због свега тога у литератури постоји и доста контрадикторних података. Ипак највеча и најуочљивија разлика јесте сама цев која је код Трансформатора готово 2 пута дужа.
Вредно је напоменути да су на ојачану шасију тенка Т-10 додати и хидроамортизери (веома битна и уочљива визуелна разлика код Трансформатора) како би компензовали огромну ударну силу створену при опаљењу пројектила. На Конденсатору су рецимо при првим ватреним пробама страдавали лењивци (предњи погонски гусенични точкови) и уочавана су значајна оштећења на појединим склоповима. Конструктори у су ходу отклањали слабости и применили значајна конструкциона побољшања.
Стечена позитивна искуства применили су при изради атомског минобацача.
Колика је била стварна сила при опаљењу минобацачког пројектила тежине 750 кг може нам илустровати податак да се оруђе тешко 55 тона после опаљења померало за неколико метара у назад иако је било «утврђено» у положају за гађање. Стога је посада увек имала проблем са тачним навођењем пројектила на циљ што је решавано грубом проценом. Трансформатор је имао идентичну погонску групу и брзину кретања као и Конденсатор.
Занимљиво је да је посаду овог средства чинио само један човек – возач-механичар. Остали послужиоци превожени су пратећим возилима. Борбени комплет на возилу сачињавала је само једна мина. По мишљењу конструктора, то је било сасвим довољно за наношење првог удара по непријатељу. Постојале су две врсте пројектила за овај минобацач – један тежине 750 кг и домета 45 км као и пројектил од 650 кг домета 25 км. Вероватно се радило о допунском пуњењу чим је створена оволика разлика у домету.
За разлику од америчког топа код којег је доста података доступно у јавности, за ова два руска средства подаци се веома тешко проналазе. Колико су ова два средства уопште била ефикасна остаје непознаница. Неки западни војни аналитичари сумњали су и тада у податке које су објављивали совјети.
То се углавном односило на огроман калибар – једноставно, њихова претпоставка је била да поставити овако велики калибар на било које покретно копнено средство је сулудо и неодрживо.
У прилог томе иде и руско признање да су постојали огромни проблеми када су вршени тестови са конвенционалним пројектилима. Колико год су руски конструктори успевали да их отклоне разним модификацијама и ојачањима, чињеница је да је све то било кратког века.
Сагледавајући све то, може се закључити да су амерички аналитичари у великој мери и били у праву, те да су Конденсатор и Трансформатор више служили за позирање и ширење (непостојеће) панике.
Ипак, оно више што је битно и што се зна јесте да су и Конденсатор и Трансформатор као и њихов западни такмац повучени из употребе средином шездесетих година. Они су после новембарске параде на Црвеном тргу веома кратко време били третирани као актуелна борбена средства нуклеарних стратегијских снага на које се озбиљно рачунало да би врло брзо прешли у стање «активне резерве». После повлачења, завршили су као музејски експонати.
Тиме је прича о овим монструмима коначно добила свој крај.
Citat:Совјетска мистерија
И данас после 55 година од кад су се по први пут појавили Конденсатор и Трансформатор, постоји веома мало података о овим средствима. Заиста је тешко пронаћи било шта а што би допринело бољем познавању ових колоса.
У литератури се износе штури подаци о једном и другом средству. Не постоје или су пак недоступни подаци о нуклеарним тестовима са овим оруђима.Не зна се тачан број произведених пројектила са нуклеарним пуњењем као ни то шта се касније десило са истим кад су средства повучена из употребе. Непознаница је и где и у којој јединици су средства била распоређена, на којим местима су била стационирана као и то да ли су уопште коришћена у кризним ситуацијама као средство одвраћања.
Постоји и веома мали број фотографија из тог периода - осим оних које су настале појављивањем на Црвеном тргу, осталих нема.
За разлику од американаца који су сва своја средства фотографисали и приказивали дословце у свакој прилици, руси су практиковали уходану тактику «тајности и мистериозности». Читави тимови разних експерата, аналитичара и шпијуна данима и месецима анализиали су сваки милиметар драгоцених фотографија које су стизале из СССР-а. Доношене су претпоставке, анализе и закључци за свако средство понаособ.Временом, подаци су се допуњавали чиме се добијала јаснија слика о руској борбеној техници.
Но упркос свему, за Конденсатор и Трансформатор детаљније анализе не постоје. Постоје само претпоставке о њиховим могућностима које баш и нису онакве како су их руси представили у јавности.
Руси као по обичају нису ни побили а ни потврдили ову тезу чиме су још више довели у заблуду експерте са запада.
Закључак
И данас као и пре готово 50 година постоје различити опречни ставови колико су ови топови уопште били корисни и исплативи - неки војни аналитичари подржавају тезу да је топ М65 иако се никад на сву срећу није доказао у правој улози, својом појавом имао велик психолошко-пропагандни ефекат. Доказ за то јесте приметан страх који је изазвао код совјета те њихово убрзано опремање идентичним средствима. Такође, многи се слажу да је појављивањем овог топа на корејском полуострву америчка страна имала велик адут приликом потписивања мировног споразума те да је ово оруђе одиграло врло битну улогу као средство присиле.
Гледајући другу страну, руски топ и минобацач такође су по многима оправдали своју улогу и циљ сејањем страха и панике. Иако их није било у толиком броју колико и америчких атомских топова, велики калибар је по свем судећи одиграо пресудну улогу у односу на бројност.
Било како било, можемо се сложити у једном а то је да су ова оруђа обележила једну мрачну еру, еру хладноратовске утрке у наоружању- ова оруђа можда нису била толико експонирана и позната у јавности као многа друга оруђа сличне намене, али су ипак остала упамћена од стране оних за које су била намењена, нажалост у негативном смислу.
Napomena - Ovaj tekst je lično vlasništvo RJ i kao takav može da se koristi samo uz dozvolu autora
|
))))
