offline
- bokiva
- Građanin
- Pridružio: 09 Feb 2007
- Poruke: 50
- Gde živiš: Valjevo
|
GENERAL Henri Obering, prvi čovek Ministarstva odbrane SAD za protivraketnu odbranu, obznanio je u američkom Senatu da se Pentagon sprema da tokom 2008. „započne sa eksperimentima koji će omogućiti instaliranje raketa-
presretača u kosmosu”.
Oberingove reči su upućenima odmah zazvučale kao najava skorog „puštanja iz boce” duha američke „Strateške odbrambene inicijative”, koju je čak i njen „otac”, bivši predsednik SAD Ronald Regan, skraćeno (i sa izvesnom nežnošću) nazivao „ratom zvezda”. Utoliko sigurnijom najavom što je Obering bio više nego otvoren za generala svog ranga i moći i objasnio da su takvi eksperimenti potrebni da bi se konačno „preseklo” - koliko je zaista svrsishodno „razmeštanje” najubojitijih oružja i po kosmičkom prostranstvu. A pri tom je još podvukao:
- Naše su procene da nadzemni sistem protivraketne odbrane, koji gradimo, u daljoj budućnosti neće biti u stanju da teritoriju SAD zaštiti od udara balističkih raketa, pogotovo od onih koje budu imale deljive nuklearne glave koje se samostalno navode na cilj. Smatramo da se takve rakete mogu uspešno uništavati jedino odmah posle starta, ili u srednjoj fazi leta, i jedino iz kosmosa.
GOSPODARI BUDUĆNOSTI: Centralna ideja američkih stratega, u ime koje je i nastupio Obering, izvedena je iz namere da se „gospodari jedinstvenim strateškim prostorom - svim kontinentima, svim morima i okeanima i vasionskim prostorom”, kako bi SAD mogle „gospodariti budućnošću”. Sledeće karike ovog „lanca”, koji neki analitičari zovu „velikom imperijalnom strategijom”, smeštene su u „Nacionalnu kosmičku politiku SAD” i desetogodišnji plan razvoja američkih vazdušnih snaga.
U ta dva dokumenta sa dalekosežnim ambicijama predviđa se prerastanje američkog ratnog vazduhoplovstva u „vazduhoplovne i svemirske ekspedicione snage” sposobne da „dejstvuju na svakoj tački planete i u kosmosu” jer bi u bliskoj budućnosti, pored svega ostalog, trebalo da na raspolaganju imaju „hiljade nevidljivih bombardera i celo sazvežđe satelita naoružanih laserskim i elektromagnetnim oružjem”. A takođe, najkasnije do 2025. godine: supernadzvučne raketne letilice koje bi nepogrešivo pogađale ciljeve na daljinama do 9.000 pomorskih milja i dirigovane supersonične bespilotne aparate koji bi nosili do 500 kilograma najrazornijeg eksploziva i letele brzinama do 11.000 kilometara na sat.
Vojni eksperti van SAD u svemu ovome vide ambiciju stvaranja „apsolutnog oružja” za „osvajanje sveta i budućnosti bez velikog rata i sopstvenih žrtava”. Ali, ovaj greh priznaje i svetski poznati američki vojni strateg Vilijam Arkin, koji ne krije: SAD rade na stvaranju ”apsolutnog oružja„ da bismo mogli da nanesemo smrtonosan udarac kome hoćemo i gde hoćemo u svetu, a da pri tom sami ne budemo ugroženi.
APSOLUTNO ORUŽJE: U pomenutim dokumentima, kao i u američkoj strateškoj viziji prodora u kosmos do 2020. godine, zapisano je i ovo: „Treba vladati i kosmičkom dimenzijom vojne moći. Radi zaštite globalnih interesa SAD i naših investicija u svetu. Uz naglašavanje: da takve aspiracije podrazumevaju i „prelazak iz stanja kontrole bliskog kosmosa u fazu takvog osvajanja vasione da nijedna meta na Zemlji i u kosmosu ne ostane van domašaja američkog oružja”.
Sve je ovo realnost, uprkos tome što je Vašington svoje prošlogodišnje odbijanje pregovora o zabrani militarizacije kosmosa objasnio i tvrdnjom: da su SAD „zamrznule” svoju Stratešku odbrambenu inicijativu i da nemaju nameru da na orbite oko Zemlje „izvode” protivraketno i antisatelitsko oružje. U tom odbijanju bilo je, međutim, i uverenosti da će SAD bar još desetak godina imati neograničenu dominaciju u kosmičkom prostoru i da im „neravnopravnim konkurentima ili protivnicima” u dogledno vreme mogu postati jedino Rusija i Kina.
Pogled Bila Klintona na američki „vojni kosmos” nije
išao dalje od osujećivanja svakog (i svačijeg) pokušaja da se SAD „onemogući potpuno nesmetani izlazak u kosmos”. Bušova „kosmička doktrina”, naprotiv, uveliko polazi od „prava SAD da ograniče dostup vasionskim mogućnostima svim zemljama koje predstavljaju pretnju američkim interesima”. A kako se sve to vidi iz Moskve i Pekinga i šta danas u kosmosu mogu i kakve „kosmičke ambicije” imaju Rusija i Kina?
Rusija je još 1963. godine (dok je SSSR bio u punoj snazi) prva lansirala „manevrišući satelit” („Polet”) koji je, u suštini, bio prototip kosmičkog aparata za presretanje i uništavanje tuđih vojnih satelita. Američki odgovor je bio: projekat bespilotnog manevrišućeg antisatelita „Saint”. Postsovjetska Rusija bila je, međutim, prinuđena da - zbog finansijskih problema - zatvori ceo niz svojih „kosmičkih programa”, uključujući i vojne koji su predstavljali realnu pretnju američkim satelitima, a šef njene Federalne kosmičke agencije Anatolij Perminov kaže:
KOSMIČKA DOKTRINA: - Neki u Bušovoj „kosmičkoj doktrini” vide nastavak Reganovog „rata zvezda” i nameru SAD da počnu proizvodnju kosmičkih sistema oružja. Drugi misle da ona ne podrazumeva militarizaciju kosmosa, a meni se čini da je istina - negde po sredini. Jer, smatram da se nipošto ne može isključiti da korigovana kosmička politika SAD teži, najmekše rečeno, stvaranju sredstava kojima se može uticati na kosmičke aparate drugih država. Drugim rečima: da Bela kuća i Pentagon žele pravo da u kosmosu „instaliraju” sve što može poslužiti nacionalnoj bezbednosti i da traže legalizaciju kosmičkog ešelona informaciono-obaveštajnih i ofanzivnih elemenata kosmičke protivraketne odbrane, koja verovatno ne isključuje ni kosmička oružja.
Perminov tvrdi da je njegova zemlja i dalje tvrdo protiv svake (i svačije) militarizacije kosmosa. Samo, istovremeno naglašava da je Kremlj - reagujući na Bušovu doktrinu - već napravio svoje „prioritete u stvaranju kosmičkih sistema vojne namene”. Ne krijući:Rusija ima sačuvano sve što joj je potrebno da proširi svoje naučno-tehničke mogućnosti pariranja bilo čijim pokušajima militarizacije kosmosa.
Amerikanci procenjuju da Rusija „više ne raspolaže resursima potrebnim za držanje orbitalnog antisatelitskog i antiraketnog oružja”. Zato Peking - posebno od momenta kada su Kinezi balističkom raketom oborili sopstveni meteorološki satelit - smatraju se sve ozbiljnijim kosmičkim rivalom.
Pentagon i CIA su uvereni da se Kinezi poslednjih godina uveliko bave „usavršavanjem svog kosmičkog, raketnog i laserskog oružja”. Posebno od onog poznatog momenta kada je sa teritorije Kine navodno „laserskim snopom” bio „pogođen” jedan američki vojno-obaveštajni satelit. SAD su već tada shvatile: koliko je ranjiva i njihova satelitska armada.
SATELITI UBICE
EKSPERIMENTI sa antisatelitskim oružjem - „satelitima ubicama”, „prepredenim kamenjem” (lažnim ciljevima za tuđe antisatelitsko oružje) i superlaserima i drugim neutronskim i elektromagnetskim „topovima” - SAD su započele još 1969. godine (program ASAT). I, sve indicije govore: da ih nikad nisu prekidale. Kao što ni Rusija nikada, uprkos finansijskim problemima nije prestala da usavršava (i testira) ono što je najbolje nasledila od SSSR...
„BRANIMO SEBE”
RUSIJA u kosmosu trenutno ima 98 satelita. Od toga su 62 vojna ili dvojne namene. Komandant ruskih kosmičkih snaga, general-pukovnik Vladimir Popovkin, tvrdi: Mi ćemo svoje mogućnosti u kosmosu povećavati, ali je i ovo što već imamo sasvim dovoljno da rešimo sve probleme vezane za odbranu zemlje. Jer, mi nemamo nameru da, kao Amerikanci, ratujemo na raznim kontinentima nego jedino da branimo svoju Rusiju.
en.wikipedia.org/wiki/Strategic_Defense_Initiative
|
