Čudna

• 7Ovo se svidja korisnicima: mcrule, angelika, E.L.I.T.E., Neprimetna, zoranzota, Dusan, ivanapetkovich89
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poželeo sam, maleni ja u moru čudaka, da ti posvetim neku pesmu. Onda sam se setio da više ne umem da pišem poeziju pa sam rešio da ti bacim ovu poruku u boci. Kada mi alkohol dodje glave ja otrčim u gluvu sobu (da, ostvario sam svoj san i napravio tu „radnu“ sobu), stavim slušalice i isplačem se vrišteći u mikrofon. Ne poričem da nikada nisam bio za tebe, ne poričem da nisi trebala da mi se desiš. Sanjam još uvek kako stojiš pored mog klavira i sviram samo za tebe, neku našu izmišljenu pesmu. A kada padne noć, osećaj na grudima se vrati i kao da tvoja sanjiva glava još uvek me pritiska. Guraš se uz mene, tražeći svaki nepopunjen milimetar između nas. Čudno uvijaš stopala dok spavaš. Sva si čudna kad spavaš spokojno, kad te noćna čudovišta ne proždiru. Ja maštam kako sam još uvek tu, i blesavim danima dodeljujem smisao samo kada tebi ulepšam buđenje. U suprotnom, davim se u grotlu privatnog pakla.
Čudni smo mi bili, kao par, da bi nas društvo prihvatilo. Čudno smo voleli da pokazujemo našu ljubav ali sam siguran da su nam svi zavideli na osećaju slobode koji smo imali jedno kraj drugog. Daleko si pa ne vidiš moje ruke dok ovo pišem. Da ti dočaram- još uvek mi zadrhti glas kad se setim tvog dodira po mojoj koži, stomaku, vratu, usnama. Vozim se bulevarom Revolucije, vidim devojku kako nervozno dodiruje svoju kosu, povičem tvoje ime i na njen zbunjen pogled ja ostajem nem. Toliko sam počeo da te želim da više ne znam šta sam pre želeo, možda sam nešto od toga već i ostvario. Hvata me panika, svet se srušio ko zna koji put, plašim se da mu ne postane navika. Gušim se, borba me svakim danom sve više umara i imam osećaj da ću sklopiti oči i predati se.
Prošla je večnost od kada smo se sreli.
Nemoj me ispravljati, meni je večnost!
I kad ti šaljem u snu poljupce, još uvek ljubim četiri puta- dva za tebe i dva za našeg andjela. To me obori, izgubim volju za plakanjem i nekako zaspim sam. Pa onako uništen, kad prodjem pored neke fontane ili bunara, bacim novčić i zamislim tebe, baš kako pričaju ljudi da radim. Pusti ih, da su bar jednom videli tvoje oči onako kako sam ih ja gledao, ćutali bi. A više se ni ne sećam što sam te izgubio. Reci mi da nije bitno, molim te. Reci mi da si morala da ideš da radiš tamo negde daleko, morala si da zaradiš da imaš lepe svetlucave stvari koje ja nisam mogao da ti pružim. Reci kako nisam bio razlog tvog odlaska, kako si svim srcem želela da ostaneš kraj mene i da te svakog jutra ljubim u čelo. Ali ja sam prigrlio život, ovako tupav i brzoplet pa ti više nisi sigurna da li ga razumem bolje od tebe. Zato nisi nikada ni smela ostati kraj mene. Staviću masku na lice kada glumim velikog i odraslog a kada se povučem u naš... Izvini, u moj stan, ja ću rušiti kule od karata i neću se praviti da nisam ono dete koje si uplakano upoznala i naterala ga da se nasmeje. I miljama daleko od mene kada si, neću uspeti da te obrišem ili da drugo ime umesto tvog u srcu ostavim...
A sada me slaži poslednji put, reci mi da želiš samo ja da ti čuvam snove zagrljajem, reci da niko ne ume da grli kao ja. Reci mi da i u tebi kucaju dva srca, jedno koje je moralo da ode i drugo koje je zauvek kraj mene ostalo.