|
Poslao: 17 Mar 2008 23:43
|
|
|
Hey guys... Imam veliki problem koji mi jednostavno mnogo otezava sve sto radim, nadam se da ce neko razumjeti... Ne bih ni znala odakle da pocnem.... Razmisljam, toliko je toga.
Prvo, strahovito sam nesigurna u sebe i naravno, to povlaci jos milion drugih stvari, to je ono sto ne da da se bude slobodan. Ne mogu nista ni reci ni uraditi a da prethodno ne pretresem najgore posledice toga sto cinim ili govorim. Ma bila i najveca glupost u pitanju.
Zatim, jednostavno ne opazam detalje. Jezivo je kad mnogo puta prodjete kroz isto mjesto, ali PROSTO ne vidite... Ne znam kako to objasnim, kad se vracam kuci (u stan u gradu u kojem studiram, kuci je ipak mnogo lakse), podsvjesno kao da mislim 'idem kuci, dobro je,konacno cu biti 'sigurna', a onda me jednostavno DRUGI opomenu da sam prosla pored... Prosto ne vidim... Uspijevam biti jako dobar student, ali sebe ne smatram 'bilo cime'.
Nista ne osjecam, samo strah... Za sve sto mislim da ne znam, trazim pomoc drugih, ni ne pokusavam to shvatiti. Gubim zbog ovog previse, ljudi me smatraju cudnom. Znam jos nesigurnih osoba, ali nesto ovako ne. Nisam vidjela najboljeg studenta koji se jednostavno ne smatra time, pa ga ni drugi ne smatraju. Strah me je kad god ugledam tu zgradu.... Ne znam sta cu vise.
Molim da ako neko barem razumije kaze da nisam potpuno beznadezna... 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2008 00:16
|
|
Zaista, iskreno saosećam sa tobom, mnogo mi je žao kad neko toliko pati.
Ali svakako nisi beznadežna, daleko od toga, čim si smogla snage da u ovolikom "gradu" javno napišeš šta te muči. Teško da bih se ja usudila da tako nešto uradim.
Škola, fakultet, odlazak od kuće i život u novoj, nepoznatoj sredini mogu u tom pubertetskom i adolescentskom periodu da budu veliki okidači ličnih kriza, naročito kod osetljivih, stidljivih i povučenih osoba. Samo pomisao na ispite i odgovaranje pred nekim autoritetima može da izazove intenzivnu anksioznost, koja se onda ponavlja i postane dominantan način reagovanja.
Ne znam gde živiš trenutno dok si na studijama, ali sigurno postoji Studentska poliklinika. Verovatno bi trebalo da se obratiš psihološkom savetovalištu na Klinici, da nađeš podršku jer znam da je mnogo teško nositi se sa stanjima anksioznosti i biti aktivan, pohađati nastavu, učiti i polagati ispite. A postoje i druge stvari u životu, ne samo rad i obaveze, već slobodne aktivnosti, druženje i druga interesovanja.
Takođe, možeš da probaš neki vid opuštanja i relaksacije, da radiš nešto u čemu ćeš uživati, a što neće angažovati mozak. Sport, npr. joga, plivanje, planinarenje, svakodnevna šetnja u nekom parku gde ima zelenila ili pored vode. Probaj da otkriješ nešto što te smiruje... prostor,
aktivnost i osobu koja ti prija.
Ja radim na fakultetu i povremeno osećam neprijatnost i napetost od same zgrade u kojoj sam provela tolike godine (još od studija), kao i od pomisli da moram nešto da uradim u roku i napišem (trema i strah od negativne recenzije) a možda nisam raspoložena za to, nemam ideja i sl. I danas su mi strašni javni nastupi na skupovima. Naučila sam kako da odglumim i smanjim unutrašnju tenziju.
Treba smanjiti očekivanja od sebe. Ne kritikovati sebe, već negovati i utešiti, osobito onda kada nema nekog drugog, a često ni nema.
Prihvatiti sebe kao ljudsko biće koje nije savršeno i ne može to nikada biti. Niti treba. Voleti sebe
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2008 13:29
|
|
Zaista hvala ti puno na podrsci i savjetima. Hvala ti na razumijevanju. Ne zivim vise u gradu gdje studiram, sad putujem jer nisam mogla podnijeti taj stan, niti taj put koji prodjem svaki dan - od stana do fakulteta, niti fakultet... Pokusacu skupiti snage i obratiti se psihologu il' tako nesto... Definitivno se moram rijesiti ovog. Hvala ti jos jednom
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2008 14:02
|
|
 Nema na čemu, draga.
Ima ljudi sa sličnim problemima i više nego što mi mislimo. Nažalost, neki nikad ne završe započeti posao, npr. studije, zato što ne mogu da podnesu toliku napetost ili se osećaju inferiorno u toj meri da ih nikakav uspeh ne zadovoljava i ne ispunjava iznutra. Ako sam dobro shvatila, ti si najbolji student na grupi a ne doživljavaš sebe tako. Ipak, ma koliko nesavršeni i relativni bili kriterijumi ocenjivanja, nastavnici koji rade svoj posao kako treba i imaju komunikaciju sa studentima mogu da procene kvalitet.
|
|
|
Poslao: 18 Mar 2008 15:48
|
|
pazi,moras se vratiti iz zacaranog kruga.Znaci zbog neceg se osecas neprijatno,a onda ti je neprijatno jer osecas strah i onda tako ukrug.
Ne obracaj paznju puno na sitnice jer ces biti u grcu.Jednostavno se trebas opustiti,malo po malo.
To imaju maltene svi,tu napetost od fakulteta,recimo mrzis prostoriju gde ti je predavao neki neomiljeni predavac cas itd.Jednostavno se nekima smuci sama zgrada fakulteta pre ili kasnije.A istina je da trebasa da shvatis da je sve to samo varka,samo los dan,jer ti volis svoj fakultet,sto ti ide na zivce nekad ne treba da te baca u ocaj.
Lepo rece sorelaq,opusti se malo,nemoj da se uvredis ali treba svi mi da naucimo da slusamo ljude,znaci stupas u dijalog tako sto ih pratis i slusas i pricas nesto sto zelis.Ako se menjas,menjas i svet oko sebe samim tim,tako uvek biva.
Ne moras se obratiiti psihologu,jedino ako ti se znoje dlanovi pri nekom strahu.
A ako ipak odes,ne oklevaj da potrazis boljeg psihologa ako ti neko ne "pashe".
Slozio bih se sa sorelaq.jednostavno ne ocekuj savrsenstvo od sebe,i tako ces se opustiti.
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2012 12:56
|
|
GuardianOfTheBlind ::Prvo, strahovito sam nesigurna u sebe i naravno, to povlaci jos milion drugih stvari, to je ono sto ne da da se bude slobodan. Ne mogu nista ni reci ni uraditi a da prethodno ne pretresem najgore posledice toga sto cinim ili govorim. Ma bila i najveca glupost u pitanju.
Zatim, jednostavno ne opazam detalje. Jezivo je kad mnogo puta prodjete kroz isto mjesto, ali PROSTO ne vidite... Ne znam kako to objasnim, kad se vracam kuci (u stan u gradu u kojem studiram, kuci je ipak mnogo lakse), podsvjesno kao da mislim 'idem kuci, dobro je,konacno cu biti 'sigurna', a onda me jednostavno DRUGI opomenu da sam prosla pored... Prosto ne vidim... Uspijevam biti jako dobar student, ali sebe ne smatram 'bilo cime'.
Nista ne osjecam, samo strah... Za sve sto mislim da ne znam, trazim pomoc drugih, ...
Au!  Potpuno sam se prepoznala skoro u svemu što je GuardianOfTheBlind napisao-la. Copy-paste.
~ Moji najveći problemi su upravo nesigurnost i konstantna pomisao da su svi, bez obzira u kom se društvu nalazila, pametniji i bolji od mene. To (ponekad) baš opterećuje. I, baš kako je i gore rečeno, ne smatram sebe za bogzna šta. Naprotiv.
Uvek sam spremna da se pošteno oblatim ako treba, bez pardona. 
RIA ::Ne moras se obratiiti psihologu,jedino ako ti se znoje dlanovi pri nekom strahu.
... ...
Ova tema me baš zainteresovala. Prastara je, al' mislim da zaslužuje da se ponovo oživi, pa možda neko nabaci još koji comment ili se prepozna (kao ja) ... ili je prosto izignoriše ... Kako god ...
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2012 13:34
|
|
Mene da neko pita sta si zapazio na putu od kuce do posla (oko 8km) ne bih znao da istaknem nijedan detalj. Kao da prespavam taj deo. Toliko sam fizicki i pishicki iscrpljen i preopterecen zbog posla da bukvalno vozim/hodam kao zombi. Par puta sam uhvatio sebe da krenem rutom prema firmi a ustvari sam krenuo u grad zbog sasvim desete stvari. Hronicno neispavan i premoren. Jos imam i fakin' hipertenziju.
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2012 20:03
|
|
GuardianOfTheBlind ::Hey guys... Imam veliki problem koji mi jednostavno mnogo otezava sve sto radim, nadam se da ce neko razumjeti... Ne bih ni znala odakle da pocnem.... Razmisljam, toliko je toga.
Prvo, strahovito sam nesigurna u sebe i naravno, to povlaci jos milion drugih stvari, to je ono sto ne da da se bude slobodan. Ne mogu nista ni reci ni uraditi a da prethodno ne pretresem najgore posledice toga sto cinim ili govorim. Ma bila i najveca glupost u pitanju.
Zatim, jednostavno ne opazam detalje. Jezivo je kad mnogo puta prodjete kroz isto mjesto, ali PROSTO ne vidite... Ne znam kako to objasnim, kad se vracam kuci (u stan u gradu u kojem studiram, kuci je ipak mnogo lakse), podsvjesno kao da mislim 'idem kuci, dobro je,konacno cu biti 'sigurna', a onda me jednostavno DRUGI opomenu da sam prosla pored... Prosto ne vidim... Uspijevam biti jako dobar student, ali sebe ne smatram 'bilo cime'.
Nista ne osjecam, samo strah... Za sve sto mislim da ne znam, trazim pomoc drugih, ni ne pokusavam to shvatiti. Gubim zbog ovog previse, ljudi me smatraju cudnom. Znam jos nesigurnih osoba, ali nesto ovako ne. Nisam vidjela najboljeg studenta koji se jednostavno ne smatra time, pa ga ni drugi ne smatraju. Strah me je kad god ugledam tu zgradu.... Ne znam sta cu vise.
Molim da ako neko barem razumije kaze da nisam potpuno beznadezna...
Radi nesto sto volis,zivi u sadasnjem trenutku,ne brini zbog proslosti ni zbog buducnosti,budi iskrena prema sebi i prema drugima i sto bi meni cesto rekli kad upadnem u tako neke zavrzlame -ne tripuj molim te.Jednostavan a dobar savijet.
Wellcome to the club..
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Apr 2012 22:10
|
|
Ko je to meni jednom rekao, aha, Ljutica, Freja - ljubav prema sebi je imperativ svih imperativa. Bezuslovna ljubav. Ljubav prema sebi znači prihvatanje sebe bez procenjivanja, poređenja sa drugima i samoosuđivanja. Stid, strah, zavist, ljubomora, samoblaćenje, preterana kritičnost prema samom sebi (izgledu, ponašanju, rečima, delima...), osećanje krivice itd. su simptomi toga da ne prihvatamo i ne volimo sebe zato što navodno, po nekim merilima koja su nam davno drugi nametnuli i utuvili, nismo dovoljno lepi, zgodni, pametni, visoki, privlačni, duhoviti, zanimljivi, vredni, bogati (lista je neiscrpna)... ukratko, da nam nešto fali i da treba da budemo savršeni. Ne fali nam ništa, osim ljubav prema samom/samoj sebi. Kad prihvatimo sebe sa svojim nesavršenostima, prihvatićemo i druge.
Počela sam da propovedam one sajko šit lit reference koje čitam.  Ali nije to ni tako loše - ako to svakoga dana budemo sebi ponavljali, zavolećemo se i život će biti mnogo lakši i lepši. Zato smo ovde, da naučimo da ne budemo nesrećni.
I da, prepoznajem se, naravno, u nekim od gornjih postova. Ali ne želim i neću više da se prepoznajem. Bilo je dosta tog... samomučenja. Ja sam OK i vi ste OK. Ako neko misli da nismo OK, to je njegov/njen problem, a ne naš, rezultat njegovih posebnih uverenja. Zašto bismo se procenjivali na osnovu proizvoljnih, subjektivnih sudova drugih ljudi oko nas, bilo da su ti sudovi afirmativni ili negativni po nas? Zato što im unapred verujemo. Tako smo naučeni, socijalizovani, uslovljeni i to dugotrajnim drilom obuke - da odmah progutamo ono što nam drugi serviraju. Da treba biti ovakav ili onakav da bi nas drugi prihvatili, da nas ne bi odbacivali. Da bismo zaslužili njihovu ljubav. Mi se onda pretvaramo i glumatamo nešto što nismo. Postajemo skroz neautentični, nezadovoljni, nesrećni. Posle mnogo godina takvog života zapitamo se " A ko sam ja ili gde sam ja u svemu ovome, kako to da sam se negde usput zaturio/la ili izgubio? Zar ću i ostatak života provesti pokušavajući da se prilagodim tuđim željama i potrebama, zar ću morati da zavisim od tuđih procena, prihvatanja i odbacivanja?"
|
|
