Not a cure for a broken heart...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

... but not that much of an unimportant thing either.

Elem, sumnjam da ste me baš zaboravili (bar ne oni stariji članovi), iako me relativno dugo nije bilo; a to zapravo beše mnogo više namera nego slučajnost. Prosto, nakon perioda nekreativnosti tj stagnacije (i na najosnovnijem nivou svog postojanja; a to je, uvideh, daleko gore nego kad 'presušiš' po pitanju uzvišenih tema) i posledičnog ponavljanja, ne i rešavanja problema, reših da malo odrastem bez MC-ja...
I dalje me odlikuje ona stara dobra (ipak nepopustljiva, a dobro je što je takva) suština; ali sam bolji Mladen od onog kog ste mogli sresti pre par meseci i mali koraci su me vremenom doveli dovoljno daleko... u željenom pravcu, što je najvažnije.

Ali pisanje koje sledi će vas podsetiti na moje ranije vapaje; samo zato što nisam (ni hteo a ni) mogao da promenim i druge. I opet, svi znamo koliko je teško osećati se bespravno napadnutim, čak ugroženim, od šačice bliskih ljudi, radije nego biti prihvaćen ili veličan od strane svih ostalih...

Dakle, mog druga je ostavila devojka, umnogome bez razloga (osim ako puka potraga za savršenim partnerom nije dovoljan razlog da prekinete vezu sa nekim ko vas obožava i ko je ionako poprilično dobar prema vama; ah da, ne rekoh da je devojka [koja je i moja drugarica, btw, te nisam jednostrano pristrasan ili neupućen iako zasigurno ima puno intimnih pojedinosti medju njima] već otprilike i upoznala g-dina Savršenog, pre raskida), a uz nedovoljno brige za nekim ko nije načinio nijednu grešku niti išta nažao. OK, možda je sve to bilo neminovno i ranije nagoveštavano, ali - nije bilo fer.
Raskid se je (preko telefona, dodjavola) desio početkom prošle nedelje. A on otad nije spavao više od tri vezana sata na dan, katkad ni toliko tokom celog dvadesetčetvoročasovnog perioda Vremena... ima česte glavobolje i ponekad mu srce poluuuuuuuuudi kad pomisli da ju je video napolju (iako smo u NS-u, gde inače studiramo i gde smo ga ostatak društva i ja naterali da dodje, a devojka i on su iz Bgd-a; ona je trenutno tamo, mada i ona studira ovde, te sad razumete njegovu bar blagu zabrinutost).

Zbog te njegove kompletne i nažalost nimalo naivne slomljenosti sam i ja zabrinut. Pričao sam (a i drugi momci) s njim već previše puta i iako ga apsolutno razumem i (ionako moram da, budući da mi se to dešava pred očima) verujem da se oseća bespomoćno, a posve nedužno, ne mogu da katkad razlučim da li je tolika patnja osećajnog bića spojiva sa njegovom inteligencijom i zdravim tumačenjem stvari...

I tako mu danas, rešivši da se iz petnih žila potrudim da me nakon mnogo sati razgovora konačno razume, te da prisvoji nesputano dobro koje mu želim i malo se trgne iz katarze, poslah snažnu (SMS) poruku; ali tek nakon što smo se bili razdvojili (maltene čitavo popodne sam proveo s njim). Sastoji se od pesme koju sam odavno napisao (izvinjavam se što je ovde dupliram, budući da je deo još jednog blog-a; vrlo je bitno za ovaj blog da ostane u svojoj formi) i spontane iskrenosti, pošto sam i ja nekako iscrpljen ponavljanjem rezonovanja koje meni pomaže, a blisko je zapravo svakom Čoveku. Here goes =>

~~~~~
Odlaganje zime

Hoćeš li se ikad
okrenuti kad zastaneš
pre reči odlaska i pobiti
svoje navike,
udeliti mojim
sanjivim očima
opet celu sebe?

Jeza tiho
nadvladava vrelinu
nekad što osećasmo,
a svet sav,
bez tebe i mene,
izgleda da menja se...

P.S. Let it go; not the memory - the pain... get rid of it. I hope such a thing will never force itself upon you again, but you'll surely be more resilient, stronger and hopefully undisturbed (at least not as much as this time around) even if it does. So, my friend, I ask you - how could it not be eventually purposeful? What you have felt for her is but a mere fragment of the lifelong capacity of emotions waiting to be released... or created anew. You'll know the perfect One for you only when you've passed through Hell (maybe even faced against each other) and survived willing to wait for another imperfect day together..!
~~~~~

E sad, ono što mene direktno muči je činjenica da ljudi oko mene (da, društvo, jbt; oni pred kojima bih morao da se osećam sigurnije, slobodnije) umeju da me naprave debilom i sasvim umanje bilo koju moju poentu (sličnu ovoj, pa i nju samu) koju i pokušam da doturim nekom oko sebe ko ima slične tegobe - jer, vidite, kako god da sam metalno sklopljen, kako onaj ko nikada nije imao devojku i ko izbegava da čak ljubi drugarice i u obraz, prilikom pozdrava može imati pojma o osećanjima (barem vezanim za ovakvu zbrku) ?! Tako me, previše već puta, lako baci u očaj kada neko kaže: ''Vreme je da nju zaboraviš i moooraš pod hitno da nadješ drugu devojku'' ili ''Pazi sad - ti nju niiiiiiikako ne smeš ni da pomisliš da zoveš'' iiiiiiiili ovo: ''Ima smisla to što Mladen priča, ali ne može on da zna kako ti je kad nije bio u vezi i imao takav problem tj koliko je teško pričati o tome što nisi doživeo, bla, ba, bla...''
A već i zidovi znaju da sam imao trogodišnje iskustvo (koje se ne bi moglo opisati kao klasična 'veza') snažne zaljubljenosti (ne i ljubavi, iako nije baš da uopšte nije uzvraćala) koja mi je umnogome oblikovala život; zbog Nje sam bio uopšte počeo da pišem, nikad ranije ne pomislivši da se dohvatim olovke... a da sam bezosećajan - apsolutno nisam. To isto društvo ovom drugu kaže: ''Previše si dobar za svoje dobro'', dok ja svaki put nakon toga pomislim ''Jbt, ja sam onda morončina ( ) za [i]svoje dobro'' i to me mnogo više sputava nego ovog druga koji je, nažalost, takav uglavnom samo prema devojkama... a ja prema svima koje poznajem i ne poznajem, što je tako prokleto vidljivo.

Samo, najgore je to što umesto da se opet i iznova čudim pravcu razmišljanja takvih ljudi, onih koji uopšte nisu glupi, ili umesto da se osećam ljuto ili ponizno, ja se prosto rastužim, razvodnjim... jer kao što taj drug dozvoljava da ga podsvest, pored dovoljno jake izgradjenosti koja bi barem sprečila njegovo zdravstveno propadanje, razori, tako mi je neobjašnjiva svaka kontradiktorna i glupa izjava pametnih ljudi koja mene ograničava bez suštinski postojanog razloga...
I manje od ičeg drugog mi je krivo to što je drug, u moru nakorektnih 'saveta' moje reči lako ispustio, zanemario, za razliku od svih onih navoda koji nisu zlonamerni, ali jesu nebulozni, kratkoročni i haotični - zbog direktog prenošenja umišljenog sveznanja ili zasigurno delotvornih 'lekova' od strane subjektivnih entiteta; koji pored svoje fizičke ograničenosti na jedno telo, jedan život i jednosmerno iskustvo, ali i nedovoljnog pshihičkog sklopa za razrešenje SVAKOG iskušenja koji bi ih spasao svoje preambicioznosti ne vide da ni sami ne prelaze put do svog postepenog sazrevanja, kao što sprečavaju i druge da spoznaju bar novi, drugačiji način da se izbore, ne samo sa jednim konkretnim problemom, već i dozvole da nagomilaju diverzitet sposobnosti za ma koje sutrašnje izbaranje za sebe...

Da, to su ljudi koji imaju i objašnjenje za to kako sam se ja oslobodio tolike opsednutosti svojim silnim zdravstvenim problemima i srodnom psihičkom patnjom zbog nemanja prilike da budem svakodnevno slobodan, bar kao i ogromna većina ljudi koja (iako ne bazbrižno) šeta ulicama, žali za izgrebanim autom kao za detetom, traži malo 'ljubavi' i pored postojeće ljubavne upletenosti i izlazi na ispit nespremna iako je mogla naći vremena odričući se pijančenja i igranja igrica, isto kao i mojom neminovnošću po pitanju, upravo - nesputanosti zbog nemanja devojke (tako obavezne, stvari, zar ne? Blah, zašto li svako smelo pretpostavlja tudje prioritete na osnovu svojih [ne]ostvarenih poriva/potreba?!).
U prvom slučaju (tičući se zdravlja), ja sam (pazite sad, ovo nisam ni sâm znao, prosvetljen sam :-P ) navikao da budem u takvoj situaciji, pa mi to ne predstavlja toliki stres... Molim?!? Da, mora da je to - ja svaki put kad me ponovo savlada ista boljka ili kad me iznenadi nova (iako sam taman mislio da sam ih skoro sve upoznao; dobro, transparentno je kako sam ovde ironičan) pomislim kako je šteta i kako, jbga, moram da joj se prepustim. YEAH, RIGHT! Kao da me svaka nova ugroženost ne dotiče ili kao da, iako se zaista manje cimam, nemam mogućnost (ponekad pomislim - nemam čak ni pravo) da se katkad zaista nasekiram i uplašim..! Da, moram da sa vama podelim i ovo drugo rešenje misterije => ja se, navodno, niti želim vezati niti previše brinem oko toga jer mi, shodno prethodnom, odgovara da budem sâm tj nisam navikao da imam devojku. OK, nije da to ponekad i nije bilo tačno, ali zašto se onda poriče to da ja imalo želim da budem sa nekim? Iako su umeli da budu sumnjičavi oko toga, jasno sam im, mnogo puta, to predočio; dodjavola, od 15-te godine pišem upravo pokrenut time!
Ali ne, ja sam ovde u svom stanu, sâm perem, čistim, kuvam i slobodno se krećem (a ovo poslednje je zapravo diskutabilno, budući da jedva-kad izadjem u grad, posebno uveče), preko dana učim, gledam TV, idem na Net ili vodim bitke sa svojim neposlušnim zdravljem i to je TO (dobro, pored povremenih vidjanja sa društvom)...
I onda se, eto, pokaže koliko me slabo poznaju ljudi s kojima provodim daleko više vremena od ostalih, izuzev jedino svoje porodice (a ni oni nisu mnooogo bolji) i to čini stvar još gorom.

Ne volim da se pretvaram i da kupim zasluge za ono čemu nisam mnogo ili nezavisno doprineo - i upravo je to moralno načelo bila jedna od vodilja mog postojanja. Zbog toga ne ljubim (da podsetim, u obraz ) drugarice koje kako daju tako i tumače dvojake signale i bilo ispaštaju u vezi ili su same uzrok problema iz razloga što neretko budu nezrele, te se medjusobno zajebavaju, kinje, ali i prikriveno 'opipavaju teren' za eventualno 'muvanje'... a Ljubav je ozbiljna stvar, zar ne? Bezveze mi je kad vidim da svi maštaju o pravoj ljubavi (i svemu što ide uz to), a umnogome svesno srljaju u glupe polu-veze.
A zbog te svoje moralnosti ni ne pokušavam nešto što ne mogu ili za šta nisam spreman, te ponekad 'bezrazložno' (tj bez razloga u očima drugih) i gubim, ispuštam prilike npr. na faksu... Eto, nisam se ni veličao, niti previše ocrnjivao; to sam ja, bez vrlina (u jednom segmentu) ne bih imao ni mane (u drugom segmentu svog života). Samo, opet se osetim bespomoćnim što me upravo takvog ne vide barem bliski mi ljudi..! Jer sam svesno, namerno onakav kakav jesam, inače svaku grešku (tj moju interpretaciju iste; my life, my decisions) težim da postepeno ispravim, ali sam i svojom odlukom transparentan, otvoren... iako mi je milion puta već prebačeno to da se zatvaram u sebe ili kako ih ne puštam da mi 'pridju'. Ta slepoća, njihovo tumačenje mene na njihov način me ubija - a i to jer mi je stalo do njih i jer im istinski želim dobro. Da nije tako, ne bi me bilo briga ili bih bio ljut/besan... ali ovo boli.

Ta licemernost je zaslepila previše ljudi. Rekoh već da svi očekuju jedno, a usput grabe drugo, ono što stignu ili se ne potrude da dobiju tj eventualno očuvaju to što žele. Pritom, opet, neretko i ne mare za svoje slabosti a upuštaju se u ono što iziskuje spretnost, sposobnost (da se razumemo, jeste mnogo-šta u Ljubavi spontano, tečno, organsko, ali skontaćete da, ne samo da ne naginjem ka suprotnosti, i sâm uronim u prepuštenost i da ovde govornim o nečemu suptilnijem)... Zato i ne opstane veza, bez neukaljanog rezona (pored emocija, naravno, samo u dovoljnoj meri da ne dozvoli da one potpuno prevagnu) i odluke o prioritetima.
(apropo licemerja, mogao sam da čujem svakakve izjave i vidim nesavršenije nesavršenstvo Čoveka od onog stvarnog; ''Ja želim da je ona sretna sa tim drugim, ali bih želeo i da uvidi koliko se je zajebala i vrati mi se /.../ želim da znam da li je dobro [tj on dobar prema njoj], ali ne i da ga ikad vidim, jer ću ih onda zamišljati zajedno'' ili ''Moram da počistim stan i operem sudove [btw, sve koji su se nagomilali tokom nedelju dana; a itekako je bio kući maltene sve to vreme] jer mi dolazi devojka'' iiiiiiiiiiiiiiiiiiii tako dalje... Stvari [bi trebalo da] radimo radi sebe; da, suštinski radi sebe i pored toga što nešto osećamo prema nekom drugom ili što smo dobri prema svima - odvojena smo bića, koliko god težili psihološkom preplitanju, stapanju u Jedno. Ako ni zbog čega drugog, onda se mora ostaviti bar maaalo rezerve, samoograničenja baš zbog očuvanja sebe u situacijama rastanka/raskida/gubitka. Iz svoje se kože ne može, a mrtvom čoveku je svejedno. A činjenica da nismo [ni približno] jedini koji smo iskusili isto je, opet, tek jedan od razloga koji podstiču ili ti podrazumevaju nastavak života; tog - svog. Inače, zar ta nikada oduzeta samostalnost nije takva i mimo svakog našeg pokušaja da uradimo suprotno? Možemo se osećati praznim, prevarenim i kao da smo nešto, ne izgubili - protraćili [tipa: vreme, deo života na nešto što se nije održalo, te umislimo da je bilo pogrešno] a zapravo nas je oblikovalo, uz sijaset ostalih stvari koje su nam se dogodile, u ono što će, kako nestajemo, biti sve postojanije... a nakon te silne konkretnosti, nepobitnije postojanosti => smrt. Pored toga, osoba/veza koju smo 'izgubili' je bila kombinacija mnogo obostranog truda [nažalost, pre će ovde biti - nedostatka ovoga malopre pomenutog] i malo sreće. Koliko god pomagali partneru i brinuli se za njega, on i bez nas može [dobro, u ogromnoj većini slučajeva] sam hodati, hraniti se, misliti, igrati itd. Neke stvari radimo i njihovo značenje preuveličavamo samo zato što smo zajedno, ne shvatajući koliko lako možemo biti zamenjeni... Mislim, mnogo toga što je deo veze onoliko koliko i ljubljenje, vodjenje ljubavi i kupanje zajedno uradimo samo jer smo najčešće bili tu za partnera! Da je neko drugi bio tu i dovoljno mario [ne i automatski bio dobrica; ima ljudi koji zajedno rade i gadne, zle stvari], mi ne bismo ni oformili toliku količinu sećanja, zajedničkih uspomena sazdanih od sasvim posebnih momenata i pokušaja...)

===
Eto, već sam iscrpljen i ne mogu više forsirati ovu temu.
Počeo sam melanholično, zbog nas dvojice (trenutno nesretnog druga i mene), ali sam, čini mi se, donekle svesno projektovao barem poruku priče i na vas... Mislio sam da ja ne znam gde/kako ću, ali sam polako sebi dao odgovor, ali tiho se i potrudio da eventualno neko od vas upije deo ovoga, te se dâ na razmišljanje i odluči da ne bude u nekoj meri sâm svoj izvor zla. Ako ne čuvate sami sebe, niko vas neće (ni moći, iako možda želi) sačuvati... a da ne govorim o tome kako i sami sebi naplatimo greške i kako postoje stvari na koje nismo mogli uticati, a ni bilo ko drugi; najzad, samoodržanje je proces, nikako tren, dva ili tri. Ono što ga čini zanimljivim, ali i neslavno neizvesnim, opasnim je to što mu ne možemo predvideti trajanje. Kako god, generalno je dobro to što, i pored tolikog dijapazona i količine sposobnosti, Čovek (hteo ili ne) biva obuzdan nemogućstvima.

Razlog zbog kojeg sam se (spontano) vratio na MC (iako sam umeo da 'zavirim' katkad) je to što sam bio pod jaaakim utiskom, a ovde se, je li, osećam kao kod kuće (što se vidi po trademark kilometarskom komentaru) i htedoh da, kako zatražim utehu, tako se i sâm oslobodim tereta (koji nije uzaludan) na 'pravi' način...
Ono što me razlikuje od mnogih (koje bar vidim i čujem) je činjenica da, iako nikako nisam jedini dobronamernik, pazim na druge potpuno im se predajući (a ''paziti'' i ''potpuno se predati'' su kontradiktorne, ali moguće i u ovom objašnjenju sasvim pristajuće stvari) i svesno mareći za njihove potrebe kao za sopstvene. U tome je i fora, što pridajem punu važnost nekome, ali se ograničavam u smislu da znam kako nemam uvid u sve njihove želje (vidne, već izražene, a kamo li potajne; primetite da tu ne impliciram na nečiju malvolentnost - skrivaju se i težnje koje su sramotne, preambiciozne ili takve zarad iznenadjenja nekoga) ili sve dogadjaje koji su doveli tu osobu u odredjeno stanje (i opet, kad si dobro nastrojen, a još znaš da nikad nećeš biti u tudjoj koži [bilo naći se u sličnoj situaciji ili imati preslikane osobine tog drugog, a nemati svoje, koje već dobro poznaješ] svoje savete držiš na uzici, te se trudiš da direktno ne navedeš individuu na nešto tvojevoljno, već pronalaziš njemu/njoj pristajući način rezonovanjem, okolišanjem - ali onim koje ne oskudeva u značaju; najzad, taj neko mora sâm sebe izbaviti i sâm živeti svoj vek, ma koliko da ja želim da ga odmenim nekad. A ovako se ne može poreći da ne radim sve što mogu...).

Baš zato mislim da (budući da, ne rekavši da sam nešto mnogo pametan, znam kako mogu da se snadjem i u komplikovanim situacijama, posebno ove vrste) sam barem malo uticao na njega (eventualno i na nekog od vas; dobro, onog ko je uspeo da preživi čitanje čitavog blog-a :-P ), te da ću, nastavim li, uspeti da trgnem druga u očaju. Usput, verujte mi, učim i sebe mnogim stvarima, najpre tome kako da se sačuvam ili budem što manje iznenadjen od strane Zla, a i kako da ga sâm ne dozovem...
(da podsetim, drug je do granice patološke brige i zaljubljenosti sad umnogome sâm kriv za to što je zdravstveno loše; preteruje, ali to se odražava i na njegovo telo - samo, moje skromno mišljenje je da je tolika žrtva jedva-kad vredna, posebno ne sad pošto je ostavljen. Niko nikad ne može biti siguran u to da li će doveka biti s nekim, niti, u skladu sa mojim skromnim mišljenjem, bismo sebi smeli da dozvolimo to... just go with the damn flow, strongly and enthusiastically, but not so that you quickly drain yourself out)

Izvinjavam se zbog haotičnosti i dužine svega ovoga... verujem da sam i pored toga uspeo da zvučim racionalno i ne beznačajno, posebno kad se setim da sam pri početku i sâm lutao. Živeli.