Patnja

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mislim da zaista neki moraju sve na teži način. Iz nekog razloga koji ponekad i ne moramo znati. Ali to nije razlog da mislimo kako smo najnesrecniji i kako su svi naši pokušaji i nadanja uzaludni.
Ponekad zanemarujem činjenice, zamagljujem oči lažima. Ne lažem druge. Čak mislim da sam okrutna u iznošenju istine, pa ko preživi neka prica.Lažem sebi. Ali ne dugo i ne toliko da se izgubim u maglama čudesnog sveta. Ne. Saspem ja tu istinu jednako okrutno i sebi. Možda je malo bolnija zbog zavaravanja, ali je barem istina.
Nikad se ne smatram nesrecnijom od drugih. Naprotiv. Vjerujem da me u životu prati sreća. Ljudi olako odbacuju lice sreće iz svog života. To je do percepcije, do našeg doživljaja stvarnosti. Da, mogu se baciti u depresiju i reći da mi je sve do sada preživljeno više nego dovoljno za ovaj život. I šta onda? Da propustim ostatak svog života? Da ga provedem u oplakivanju? Ne. Ostaje još vremena da se stvari pokrenu na bolje. Možda se nikad ne pokrenu, ali to nije moj problem, jer ja jednostavno moram ostati do kraja bitke.
Moja briga je kako da učinim život boljim i kvalitetnijim sebi i drugima. Na kraju ću znati, možda. Hoću da pokušavam.
Izgradila sam svoje mehanizme za preživljavanje. Pisanje je jedan od načina. Možda je u svemu previše tuge. Ali to je način da budem sretna kad stavim tačku na slova o jednoj emociji. Neke se vraćaju uvijek. Konstante su mog pisanja. To su oni duboki zarezi u duši koje je teško zakrpiti zahvatima olovke i papira.
Jesam li preživjela pakao? Zavisi kako se uzme. Svakom je čovjeku njegov bol najveći na svijetu. Svi mi živimo svoj pakao. Nesreća je u glavi čovjeka. Ona žena o kojoj sam pisala i jeste i nije nesrecna. Relativno je. Možda živi ispunjeniji život od nekog prolaznika koji je sažaljeva. Jer skloni smo uvijek prvo komentarisati druge, a ne vidjeti svoju sliku u ovom svijetu. To je naša stvarna nesreća.
Možda je ovaj život jedno ludilo. Ali moje je da se borim i ostanem normalna. Rođena sam sa pobunom u venama i ne pristajem na ono što mi se nudi ako znam da mogu učiniti da bude bolje. Ako u svemu tome ostavim traga na druge ljude, jer ja sama sebi nikad nisam konačni cilj i svrha, onda ima smisla. Možda jednom nekom čovjeku ponudim obrazac za preživljavanje. A to je već sreća!
A sreća nije imati sve što poželiš. Sreća je umeti živeti s onim što imaš i biti sposoban videti sreću u svemu što ti se servira u ovom životu. Naravno, ne uljuljkivati se u sadašnjem trenutku, već težiti da već sutra stvari budu još srecnije. Teško je. Strašno je teško. Zato ću i sebi, a i vama koji ovo čitate otvoriti vrata još jedne okrutne istine: "Da bi grane stabla dosegle nebesa, korenje mora dosegnuti pakao."
Ne kazem to ja,vec alhemicari iz srednjeg veka.....
18.02.2007
Lutak