|
Poslao: 24 Apr 2011 22:38
|
offline
- NeZnamPojma
- Ugledni građanin
- Pridružio: 22 Apr 2011
- Poruke: 335
- Gde živiš: Beograd
|
Ovo je recenica koju sam negde, nekad cuo. U prvi mah mi je samo prosla kroz glavu i nisam obratio paznju. Nakon nekog vremena sam je se setio, sasvim slucajno, mozda je nisam dobro ni zapamtio, ali sam shvatio da je apsolutno tacna.
Pokrenula me je na razmisljanje...
Tako puno ljudi bukvalno samo postoji!
Placu nad svojom nesrecnom sudbinom i ne trude se da promene bilo sta na bolje.
Zasto?
Gde je nestala volja za zivotom?
Filozofija ''ovako ce brze da mi prodje moje dosadno vreme'' je postala IN?
Stavovi poput ''ne mogu ja tu nista'' ili ''tako je bog odredio'' su me celog zivota izludjivali.
Svako je krojac svoje sudbine!
Ali izgleda da je ljudima lakse da okrive nekog drugog( ili nesto drugo) za svoju nesrecu, i da nastave da zive u istoj. Ali zasto? Ne razumem.
Jel tolko tesko potruditi se da od svog zivota napravimo nesto? Ili je ipak lakse ziveti bedno i nesrecno?
Hajde da prestanemo da zivimo pasivno, da kukamo nad svojom sudbinom, da okrivljujemo druge za svoju nesrecu.
Hajde da uzmemo svoje zivote u svoje ruke i od ovog sveta napravimo lepse, prijatnije, optimisticnije mesto.
Moje misli, piskaranja, gluposti...
Sta vi mislite o ljudima koji su zaboravili da zive?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2011 09:15
|
|
NeZnamPojma ::
Hajde da prestanemo da zivimo pasivno, da kukamo nad svojom sudbinom, da okrivljujemo druge za svoju nesrecu.
Hajde da uzmemo svoje zivote u svoje ruke i od ovog sveta napravimo lepse, prijatnije, optimisticnije mesto.
Moje misli, piskaranja, gluposti...
Sta vi mislite o ljudima koji su zaboravili da zive?
Uopšte nisu gluposti !!!
Fenomenalno je što se baviš ovom temom. Tvoja tema u meni je probudila zadremali optimizam.
Činjenica je da više ljudi životari, nego što živi.
Gubitak volje, apatija, pomirenje sa neminovnošću, žal za prošlim vremenom, propuštenim prilikama, izgubljenim voljenim ljudima ispunjava živote većine.
Često čujem rečenicu : "Živim svoj zadati život". Sve ređe : "Želim nešto da promenim."
Saglasna sam da postoje okolnosti koje ne možemo da biramo: porodica u kojoj ćemo se roditi, zdravlje, pol (mada se često poigravaju sa datim) i sve ono što nam je dato ili oduzeto po rodjenju.
No, na mnogo toga možemo uticati svojojm voljom, svojim odlukama, izborima, načinom na koji se ophodima prema svom životu i okolini.
Volim da mislim o tome kako mi je život dat, umesto zadat.
Volim da verujem kako su dati sudbinski okviri, ram, a da od mene zavisi da li ću u njega staviti platno, papir ili će ostati rupa, da od mene zavisi da li će to platno ostati bezbojno ili ću da ga ispuniti crnom, ili ,možda, čitavim spektrom boja. Ispuniću ga s onoliko boja, koliko moja oko može da prepozna 
Šta mislim o ljudima koji su zaboravili da žive ?
Mislim da postoje dve kategorije takvih ljudi:
- Oni koji nikad nisu ni umeli da žive i koji nedovoljno cene život sam po sebi.
- Oni čiji su vera, snovi, nada, ljubav pokošeni i više nemaju volje. Ovi drugi su izgubili smisao.
Toliko za početak.
Mogla bih ceo dan pisati i misliti o ovome, no neću da davim.
Hvala ti što si pokrenuo ovaj tok. 
Mislim da je ovo fenomenalna i suštinski značajna tema jer......
KOJA TEMA JE VAŽNIJA OD SAMOG ŽIVOTA ?
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2011 13:35
|
|
Ali zasto su vera, snovi, nada, ljubav pokoseni? Zasto odustajemo?
Nikada nije kasno da postanemo ono sto smo mogli ili zeleli da budemo!
Nema opravdanja onome ko je odustao, nema...
Necu odustati od onoga sto je najlepse, a to je zivot.
Jako mi je drago sto se nekome svidja ovo. Ne davis, nasuprot, voleo bih da cujem sto vise...
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2011 14:23
|
|
NeZnamPojma ::Ali zasto su vera, snovi, nada, ljubav pokoseni? Zasto odustajemo?
Zato što se dogode teški trenuci, teški gubici, patnja , bol, izdajstva, umiranje, koji lako pokose svaku nadu i ostanu tek ostaci vere, razoreni u parčad.
Zašto odustajemo ?
Odustajemo jer nam se zamagli ili izgubi smisao, jer se rasprše snovi i iluzije, ideali.
Prestanemo da sanjamo. Prestanemo da želimo. Prestanemo da stremimo.
Ostane iščekivanje.
Naviknemo se na rutinu, neminovnost, godine nam lete pred očima ili se, pak, bolno vuku, a mi jedino još iščekujemo ono čega se najviše plašimo - kraj.
Svako od nas ima neku viziju sopstvene budućnosti (perspektivu), a ona se često ne poklopi sa okolnostima u koje nas život baci.
CITAT:
Nikada nije kasno da postanemo ono sto smo mogli ili zeleli da budemo!
Ponekad zakasnimo.
Zavisi od toga ko šta želi da postigne, ko šta želi da bude i u šta veruje i čemu stremi.
Dogodi se da čovek promaši ulaze, izbegne izlaze, ostane u nečemu što mu ne odgovara jer je tako sigurnije i jer se boji da li će umeti drugačije, drugde.
Naša poslovica, "Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani ",govori o tome.
Strah od uspeha, strah od neuspeha, strah od osude, strah od povredjivanja, strah od bola, strah od smrti ...strah do straha ... i oni nas ne pokreću. Strah nas parališe da delamo, budemo, živimo.
CITAT:
Nema opravdanja onome ko je odustao, nema...
Ja razumem one koji su odustali.
Bila sam u situacijama u kojima je najlakše odustati i pomiriti se da drugačije, bolje ne može.
No, uvek se, kad me zadesi neka teskoba i bol, setim izreke da dete pada kako bi naučilo hodati... i ustanem.
Okrenem se oko sebe i shvatim da sam živa, a da je život konačan.
Shvatim da je svaki dan dragocen i da se može dogoditi da me sutra nema, a da nisam stigla nekome ko mi je bitan i drag da pokažem da ga volim.
Želim da budem bolja osoba. Želim da živim. Želim da verujem da na svetu ima dobrih ljudi i da će, jednom, postati većina.
CITAT:
"Jako mi je drago sto se nekome svidja ovo. Ne davis, nasuprot, voleo bih da cujem sto vise.."
Hvala.
I ja želim što više, ali mnogi ne žele da se bave ovom temom...izgleda....kao da ima bitnijih stvari...a nema.
|
|
|
Poslao: 25 Apr 2011 19:22
|
|
Citat :
Odustajemo jer nam se zamagli ili izgubi smisao, jer se rasprše snovi i iluzije, ideali.
Prestanemo da sanjamo. Prestanemo da želimo. Prestanemo da stremimo.
Desava se, stanemo cesto, ne mozemo dalje, odustanemo...Ali sama ta cinjenica da sam odustao, da se jedan deo zivota (ili iluzije o njemu) srusio, da vise ne postoji, mene nastavlja da ubija. Onda shvatim da previse zelim to, da bih odustao tako lako.Da moj zivot nece biti isti ako ne nastavim da pokusavam, da cu onda poceti i od drugih snova lako da odustajem, da ce sve prepreke postati tako teske...I da cu na kraju stati! To ne mogu da dopustim sebi. Ne zelim. Tako bedan i tuzan osecaj da vise nemas za sta u zivotu da se boris, sem da odbrojavas sebi dane...
Toliko prelepih stvari u zivotu, a mi tako pasivni i bez zelje. Neoprostivo...
Citat:
Strah od uspeha, strah od neuspeha, strah od osude, strah od povredjivanja, strah od bola, strah od smrti ...strah do straha ... i oni nas ne pokreću. Strah nas parališe da delamo, budemo, živimo.
Uvek sam bio siguran u svoj uspeh. Ako se plasim neuspeha, u startu nisam uspeo...
I celog zivota cu biti siguran u svoj uspeh. Ne zelim da se pomirim sa neuspehom.
Mogu da se pomirim sa tim da nisam nasao nacin, ali to nije neuspeh.
Citat:
Ja razumem one koji su odustali.
Bila sam u situacijama u kojima je najlakše odustati i pomiriti se da drugačije, bolje ne može.
Kad odustanes od necega stavljas tacku.
Postajes svestan da nikada vise neces moci da postignes ono sto si mogao da nisi odustao.
I mozda pokusavas da ubedis sebe da bolje ne moze, a znas da je moglo samo da si nastavio da se boris...
U svim situacijiama je najlakse odustati.Najlakse je sedeti i ne raditi nista.
Ali onda jednog dana shvatis da si sve propustio, cak i da zivis...
Drago mi je sto me pratis i podrzavas ovo.
Ali mi je isto tako zao sto si jedina...
|
|
|
Poslao: 26 Apr 2011 15:17
|
|
NeZnamPojma ::Citat :
Kad odustanes od necega stavljas tacku.
Postajes svestan da nikada vise neces moci da postignes ono sto si mogao da nisi odustao.
I mozda pokusavas da ubedis sebe da bolje ne moze, a znas da je moglo samo da si nastavio da se boris...
Razmišljamo vrlo slično.
Čak, u nekom momentu, pošto je nepregledno ovo sa citatima, nisam bila sigurna da li sam ovo iznad napisala ja ili ti.
Mislim da su ljudi skloni tome da ubede sebe u nemogućnost ostvarenja sopstvenog cilja ili ,pak, sna.
Zašto je to tako ?
Pretpostavljam da je razlog tome to što im je neko "dobronameran" dovoljno dugo govorio kako nisu dovoljno vredni, kako na svetu nema sreće i kako je nemoguće uspeti...dovoljno dugo da ih ubedi.
A ponekad uopšte nije potrebna borba, već je dovoljna dobra volja, pametna procena i jasna odluka.
No, čini se da je ljudima (većini) lakše da odustanu od odluka, potpuno zaboravljajući kako je i nedonošenje odluka i prepuštanje drugome da bira umesto njih izbor .
Zašto neko bira životarenje nasuprot života ?
Valjda linija manjeg otpora. Tako je lakše (na prvi pogled).
Uvek mogu da se sakriju iza zle sudbine, tudje odgovornosti ili loše sreće.
Nije uvek jednostavno preuzeti odgovornost za sopstvene postupke, misli, odluke, emocije.
Lakše je krivca tražiti i naći u drugome, zar ne ?!
"Ali onda jednog dana shvatis da si sve propustio, cak i da zivis..."
Neko shvati, neko ne.
ima ljudi koji večito žale za prošlim vremenima i propuštaju život hraneći se jedino patnjom i sećanjem...mnogo ljudi.
A sve bi lakše i jednostavnije bilo kad bismo bili prisutni sada i ovde, u datom trenutku, sa stvarnim ljudima oko nas.
Bar se meni tako čini
Citat:
Drago mi je sto me pratis i podrzavas ovo.
Ali mi je isto tako zao sto si jedina...
Mislim da je ovo važna tema. I meni je drago 
Takodje, žao mi je što smo jedini, ali verujem da postoji neko ko čita, iako ćuti o svojim mislima i ovoj temi....makar mislio i drugačije.
Lepo bi bilo čuti još nekog živog
|
|
|
Poslao: 27 Apr 2011 14:33
|
|
Citat:
Mislim da postoje dve kategorije takvih ljudi:
- Oni koji nikad nisu ni umeli da žive i koji nedovoljno cene život sam po sebi.
- Oni čiji su vera, snovi, nada, ljubav pokošeni i više nemaju volje. Ovi drugi su izgubili smisao.
Ovime si me pokrenula na razmisljanje...
Nikada nisam to uvideo. Ali si potpuno u pravu. Neki ljudi nikada nisu ni umeli da zive.
Onda me je zainteresovalo, kako si to ti, ili ja, kako smo naucili da zivimo?
Nemam odgovor na ovo pitanje...Od kad znam za sebe ovakav sam!
Jel do vaspitanja, mozda drustva, mozda su me naucili tome na treninzima dok sam bio mali?
Kako da pomognemo drugima da nauce da zive?
|
|
