|
Poslao: 03 Jan 2007 11:58
|
offline
- life
- Super građanin
- Pridružio: 13 Feb 2006
- Poruke: 1307
|
“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”
Jens Kristijan Grendal “Tišina u oktobru”
Dopuna: 03 Jan 2007 11:34
...........Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv...........
Dopuna: 03 Jan 2007 11:58
Bila je jedna reka i magle u njenim predvecerjima i suncev odsjaj na njenim sirinama. Mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava. Sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam , a stoji tu pred nama, podsecajuci nas i ranjavajuci. Kasno je secanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utehe, podsecanja na nesto sto je moglo da bude, jer, sto nije bilo, nije ni moglo da bude. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, ali varka koju ne mogu i ne zelim da oteram jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Jan 2007 01:28
|
|
imam svoju kolekciju takvih 'zapisa', pa da je dopunim ovim, da znam pod kojim piscem da ih zavedem 
a i pravilo je da se autori navedu ispod svakog tudjeg citata/stiha/pesme/odlomka 
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2007 21:51
|
|
Iskustvo me naucilo da ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe mozes obmanuti nekim djelom slike koji se nametne, tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negdje u tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata. Slusalac je babica u teskom porodjaju rijeci. Ili nesto jos vaznije. Ako taj drugi zeli da razumije..
(Dervis i smrt)Mesa Selimovic
Dopuna: 10 Jan 2007 19:48
- Jesi li ti devojka sa mirisom sena u kosi?
- Je l' postojala?
- Ne znam.
- Da li bi voleo da sam ja ona?
- Izgubio bih je.
- Ako bi je našao?
- Da. Ona je sve što hoću. Ima oblik svake želje.
- Nema svog oblika.
- Uvek je prisutna.
- Uvek odsutna.
- Ne možeš je uništiti."
Meša Selimović, Tišine
Dopuna: 22 Feb 2007 20:14
...
Ne nedostaješ mi ti.
Neodstajem sama sebi, onakva kakva sam bila prije tebe
Nedostaje mi ona devojčica koja je umela da se raduje životu, koja mu je trčala u susret raširenih ruku. Ona koja nije znala za tugu, strepnju i bol.Neodstaje mi sjaj u očima.
I vera
I nada
I ljubav
Obojio si moj život tamnim bojama.
Ostavio samo prazninu u mom srcu, pustinju osećanja....
Dopuna: 23 Feb 2007 13:59
Kad sam umoran od puta k zvezdama da ljudima u noći donesem malo svetla,sednem u tišinu i nalazimTebe,moj Bože!Tada osluškujem izvor i čujem Tebe.Posve duboko u meni samom i u svemu oko mene osećam veliku tajnu.Dragi Bože,nemoguće je shvatiti radost koju tako nezasluženo smijem uživati.U danima straha i nevolje daješ mi doživeti što su znali proroci stolećima pre mene:da me nosiš na svojim ramenima.S dve ruke čvrsto držiš.Bože, rekao si mi jednu reč koja mi sve objašnjava,uteha koja ne umire i nikad me ne napušta–jedna reč izrečena duboko u srce:Niste vi izabrali mene, nego ja izabrah vas.'
Ja sam mali komadić stakla, neka kroz njega tvoja ljubav svetli ljudima.Komadić stakla, koji put prašan od svagdašnjice,zaprljan burama života.Ali ti si ga svaki put očistio sedamdeset sedam puta u toploj kiši svoga milosrđai nežno ga postavio na svoje sunce da sjajnije nego odrazuje večno prelivanje ljubavi između Tebe i ljudi.Bože,Ti iz krhotina činiš ogledalo svoje ljubavi.Dragi Bože,sve si mi dao.Daj mi još samo jedno:zahvalno srce.
Phil Bosmans
Dopuna: 20 Mar 2007 21:51
...A ti mi vrati one dane kad sam se sam razvijao, pesama vir iz duse raspevane bez prekida kad je izbijao.
Kad su mi magle krile svet, pupoljak obecavao cuda, kad sam jos brao divni cvet sto punise doline svuda.
Nista imao nisam, al' imao sam dosta;
zudnju silnu k istini, u obmani svoj raj, duboku srecu, bolom preobilnu,
i mrznju snaznu, ljubav daj mi silnu; mladost mi moju daj!
J. W. Goethe
|
|
|
Poslao: 19 Jun 2007 17:24
|
|
"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim žudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.
Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.
Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočaranja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja.
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vrijedan poverenja. Želim znati jesi li u stanju vidjeti lepotu, pa i ako nije lepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću. Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"
Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.
Ne zanima me gdje si ili što ili sa kime si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu osobu koja jesi u trenucima praznine."
Oriah Mountain Dreamer
|
|
|
|
