Nekako s proljeća,
uvijek meni doluta,
neka čežnja tamna
tiha mudrost davna...
Spuštam ja stare kofere
na perone sudbine...
to je miris zrelih godina...
moj kaput, bas je težak, najdraža...
Nekako s proljeća,
ja se sjetim starih drugova,
probude se u meni,
svi derneci pijani...
Tad nosim stare cipele
one znaju moje ulice,
to je boja, crnoponoćna....
moji koraci, bas su teški, najdraža...
I opet taj osjećaj samoće...
kad neće nikog mene krene i hoće...
i opet mrakom svoje pjesme bojim
PIJAN OD ŽELJE ZA USNAMA TVOJIM...
sav sam ti od ludila, nekako s proljeća...
Nekako s proljeća
sjeti mene nepravda
na pobjede, poraze
i sve lažne obzire...
Napravim, račun praštanja
popijem, pusta maštanja...
to je ukus, lijepog kajanja..
moji kapci, bas su tečki, najdraži...
Nekako s proljeća
noć mi oči otvara...
nemam san da uhvatim
nema dana da ne izludim...
A hoću da te vodim ja
tragom sunca, jugom maslina...
to je dodir tvojih bedara,
moja dusa, bas te voli, najdraža...
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.
Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.
Tekst i slike: Mika Antić
Muzika: Tamburaški orkestar Janike Balaža
Čekam te.
Tamo na mestu koje mnogi u žurbi nemaju vremena da vide, pa ni ne svrate.
Tamo, gde oni koji uspore i vide- zastanu... pristižući sa najrazličitijih putovanja, malih i velikih, tražeći predah...
Izmedju dve neispričane priče plavim sumrakom pisane ...
Na onom polju, gde nastaju sonate zlatnih maslačaka pod dirigentskom palicom starog hrasta.... Gde duga pritajeno i strpljivo sanja nove melodije koje samo ona može da čuje pre nego što napravi novi skok galaktičkom gipkošću i premosti nepremostive distance, tek tako ... I to sve izmedju dva otkucaja srca.
Čekam, dok putujem...
Sanjam, dok ludujem...
U ljubičastoj magli D-mola posustanem....
Mesec mi namigne i šapne zvezdom da odustanem...
Ali, ipak ne stajem .
Možda i prodjem tvojom ulicom čekajući.
Možda mi dodirneš obraz sanjajući...
A, možda te nikada ni ne sretnem lutajući.
Znaš da znam da osluškuješ moje korake u ritmu vetra ...
Znam da znaš da moraš da kreneš od onog mesta gde duga sanja svoja nova putovanja ...
Čekam te. Na početku ....
Ž.Krznarić
Četiri je ujutru, kraj decembra
Pišem ti ovo samo da vidim da li si bolje
Njujork je hladan ali meni se sviđa gde živim
U Klintovoj ulici po čitavo veče svira muzika.
Čujem da gradiš svoju kućicu duboko u pustinji
Sad nemaš za šta da živiš, nadam se da vodiš neku evidenciju.
Da, a Džejn je svraćala sa pramenom tvoje kose
Rekla je da si joj ga ti dao
One noći kad si planirao da raščistiš stvari
Da li si ih ikada raščistio?
Ah, poslednji put kad smo te videli delovao si mnogo starije
Tvoj čuveni plavi kišni mantil bio je pokidan na ramenu
Bio si na stanici dočekujući sve vozove
Ali vratio si se kući bez Lili Marlen
Pružio si mojoj ženi mrvicu života svoga
A kada se vratila, ona nije bila ničija žena.
Pa, vidim te tamo sa ružom u zubima
Još jedan mršavi lopov ciganski
Pa, vidim Džejn je budna
Pozdravlja te.
I šta da ti kažem, brate moj, ubico moj
Šta bih uopšte mogao reći?
Valjda da mi nedostaješ, valjda da ti opraštam
Drago mi je što si mi se našao na putu.
Ako ikada ovde svratiš, zbog Džejn ili mene
Tvoj neprijatelj spava a njegova žena je slobodna.
Da, i hvala, što si joj odagnao brige iz očiju
Ja sam mislio da su one zauvek tu pa nisam ni pokušao
A Džejn je svratila sa pramenom tvoje kose
Rekla je da si joj ga ti dao
Te noći kad si planirao da raščistiš…
Toliko sam razmišljala šta da kažem sada kada sam vam ostavila ovu dečiju pesmu,a moj blog vam sve kazuje.Hajd da skratim,postala sam baka ponovo rodio se jedan bata,,,,a pesma dalje kaze,,,,poslušajte lepa je.Ja se radujem sada imam dve frajlice i dva mangupčića.
Eto to je moj mali narod.
i dva mangupčića. 
