|
...a onda se sve polako pocne menjati i u pocetku biva samo haos... Dodir sa slobodom gubimo kroz neke nama bitne stvari i dogadjaje koji u vecoj ili manjom meri uticu na sve ono sto sledi. Sada nisi dete i nema vise trcanja kod mame za svaku polomljenu kost, pocupanu dlaku, posekotinu niti slomljen duh. Sada ides sam sa sacicom onoga sto je ostalo od detinjstva kada je sve bilo lako i kada je ljubav znacila drzanje za ruku, grickanje semenki i pokoji poljubac. Sacica svakog secanja koja su izbledela zbog punjenja nasih mozgova nekim stvarima koje su nebitne ali koje ipak znace u vremenu govora svima nama. Te krive noge, taj mali mladez, ta stara bicikla koja ima samo 8 brzina u vremenu kada su “osamnaesto brzinci” standard, taj meda koji si cuvao kao uspomenu na vezu koja je mogla biti nesto ali nije zato sto si bio uplasen i glup da ne dozvolis sebi da krocis na neistrazenu teritoriju! Vise nema prejedanja skupim cokoladicama niti nerviranja mozga zbog novog mobilnog telefona. Sada sve sto ti ostaje jeste da cuvas ono malo pravih prijatelja i da polako izgubis svaki dodir sa detinjstvom kada prestanes da mislis na ono sto je moglo biti a nije. Zadovoljstvo dolazi u stvarima koje nisi nikada voleo a na koje si naviknut i koje ti znace nesto ali nikad ono sto si zeleo. Navika je cudo jedno iako mi sebe cesto ubedjujemo da ona nije navika vec ono sto smo oduvek zeleli! Sve sada ima dublji smisao ali nesto opet ne stima... Ciljevi su izgubljeni u magli ali ono sto nas odrzava jeste nesto sto mislimo da vidimo. Previse je abstraktno (ovako se pise jel?) ali ga mi sasvim razumemo. Haos u glavi sada nestaje ali ostaje previse praznog mesta. Gde ici, sta uraditi, da li da dodirnem to, da li smem, da li , da li , da li...? Sve nas muci a onda onako iznervirani odreagujemo impulsivno i gle cuda! Prosvetljenje i ispunjavanje nas samih. Prazna soba je sada dobila stocic koji je sada cini da ona izgleda putpunije (sto i jeste) i kompletnije! A onda krenemo da solimo pamet ljudima oko nas i to tako solimo da pokazujemo samo dobru nameru ali nas ne slusaju... Polu-odrasli (moze ovo i bolje da se napise jel?) ali ipak ne odrasli! Glas vazi na papiru ali stvarnost nas gura u te coskice u kojima nalazimo jedni druge. Ucimo na greskama ali vreme je vec odavno isteklo! Ili nije? Da li smo pogresili u necemu? Sigurno jesmo ali svaki pad nam daje nesto novo. Streotipi nam postaju nepoznati i sami stvarano nove. Misle da nismo dovoljni ali varaju se! Mi smo u coskovima i vrebamo...
|
