normalni ljudi

normalni ljudi

offline
  • Pridružio: 02 Mar 2005
  • Poruke: 901

shta chitam "virtuelno" ovih dana...

Ivan Tokin
Normalni ljudi
"Da nisam tog jutra otišao na pijacu da kupim piletinu i zelenu salatu, da sam kupio tu negde oko gajbe, da nisam otišao sa psom, po suncu i namerno lepo raspoložen, ne bih video raskopanu levu stranu Bulevara. Nameštaju nove šine. Ne bih video veliki žuti bager kod ugla sa Sinđelićevom, kako precizno kopa, podiže i spušta zemlju i okreće se oko svoje ose. Ne bih video ni čoveka u kabini, čoveka koji radi svoj posao. To je velika stvar, kad neko radi svoj posao. Kopa mašinom. Pa to je definicija uspeha, uživo. Raditi svoj posao vrhunsko je dostignuće.Dvadesetak metara niže, na raskopanim šinama, pored ulaza u park, jedan deda i jedan unuk takođe su radili svoj posao. Deda je sedeo na ivici raskopane tramvajske baštice a unuk je bio u samoj baštici, sa malim žutim bagerom u rukama. Deda je sedeo na novinama i gledao unuka, a unuk je kopao, malim žutim bagerom je premeštao zemlju sa jednog mesta na drugo. Deda je pazio da unuk bude na bezbednoj udaljenosti od ulice, a unuk je pazio da razmešta zemlju kao što to radi veliki bager.
Ja sam pazio da ne narušavam tu scenu. A hteo sam da sednem pored dede, hteo sam da pitam svašta, da saznam nešto više o unuku, o samom dedi, o tom spokoju kojim zrače njih dvojica. Interesovalo me je šta unuk radi inače, šta je deda radio u životu, šta planira dalje, kako su njih dvojica dospeli u tu ravnotežu sa Kosmosom, u tom trenutku.
Nisam prišao i nisam ništa pitao. Gledao sam. Gledao sam normalne ljude. Gledala ih je i jedna zgodna devojka sa belim slušalicama. Nasmešila se i njima i meni, i prošla.
U povratku kući pokušao sam da otkrijem neko skriveno značenje, neki odnos malog i velikog bagera, neki ozbiljan kontrast koji bih mogao da naglasim i da posle pametno izvedem neki zaključak. Nisam ništa otkrio i nemam šta da naglasim. Samo kažem da je život nejčešće tu, na raskopanim tramvajskim šinama ili između one dve devojke što sam im rekao da se nalaze u ulici koju traže, pa smo se smejali. Kažem da ne mora da se putuje avionom do života, do života ne mora da se stigne skupim kolima, a posebno ne mora da se uzme kredit. I kažem da su mnogi to zaboravili, a svi smo to znali, jer smo svi jednom bili deca."

@CM


&

neshto drugachije,a opet nekako slichno, toplo i ljudsko (ljudskosti i saoseccanja mi fali ovih dana, pa zato)

".........Malopre sam pročitala dobru vest. Naime, u jednoj apoteci je počeo da se prodaje lek za slomljeno srce. Konačno. Dosta je bilo više prirodnog lečenja, nema se vremena za to. Nekim ljudima treba 3, 5 godina da se izleče, a nekima par dana. To nije fer prema ovim prvima. Dajte lek. Bilo kakvu drogu. Jesta da preziram drogu, ali kad je ovo u pitanju, mora se. Jedna doza je 40 grama i košta jedan euro. Dajte mi za sto jura. Da imam. Nikad se ne zna.

Sledeće u planu je da izumre ljubav. Ili da se izmisli neki lek i za to, kako će da se pojavi i kada će da nestane, sporazumno. Progutaš i jao evo je ljubav, cmok cmok. Osetiš potrebu za dalje, progutaš, aj ćao. Nema se vremena za ljubav. Ko će da se zalaže. Kad si mlad, onda važi to mladost-ludost, mlad si za vezivanje, šta ti uopšte znaš o životu, a ako si i bio lud, vadiš se da si bio mlad. Kad si nešto stariji, onda se kaže da je ljubav više kao neka stabilnost i sporazum, mislim, ko još luduje od strasti i iskrene ljubavi i ide na posao, donosi novac u kuću i tako to. To te dekoncentriše i zaglupljuje, nisi više ni ciničan (a čula sam da je to odraz inteligencije), a ni produktivan na poslu. Za one još starije to je neprimereno, pošto si valjda oko četrdesete već jednom nogom u grobu. Tako da, ne ludujte. Kad bolje razmisliš, iako jedna od najeksploatisanijih i najzastupljenijih pojava, ljubav je krajnje nepoželjna, sem ako nije u tom nekom umerenom, a ne sveprožimajućem obliku.

Veze lepo treba da budu kao odlazak u supermarket, potreba, prijatnost, jednom, dvaput nedeljno. Ko će više da se zagledava jedno drugom u oči, da otkriva sebe u tuđem pogledu, da zajedno prevazilaze sve teškoće, da ima ludačku potrebu za ovim drugim, da je spreman da ide kroz vodi i vatru za ovim drugim i da se odriče ponosa, troši svoje vreme na nekog, da se unosi u tuđa osećanja i potrebe, ili nedajbože odriče nečega (sa zadovoljstvom) zarad drugog...

To danas rade samo budale. Niko se od toga nije leba najeo, sem ako nije eksploatator ljubavi (bestseler filmovi, knjige, muzika). Zato mislim da je sledeći plan da se ljubav malo oladi i stavi u funkciju današnjeg zaposlenog urbanog čoveka i žene."
http://loveless.mojblog.rs/

"kaže mi ćale.."

http://shtikla.blogspot.com/2010/03/kolumna.html


(:

Polako


Ustanem oko sedam. Okupam se, isečem voće, skuvam kafu i probudim je.To traje 20 minuta, sve zajedno. A onda imamo svojih 20 minuta. Pijemo kafu, gledamo kakvo će vreme da bude i masiram joj vrat. Ona slabo priča ujutru. Dok se šminka za posao sedim na stepeniku pored kade, pijem kafu i pušim. Gledam je.Posle tražimo gde smo se parkirali pa krenemo - Cvijićeva, Starine Novaka, Bulevar ... Onda ona izađe. Često je gledam dok hoda ka ulazu. Tu ima oko 30 metara. 30 metara njenog hoda. Negde sam čuo „ne volim što se rastajemo ali volim da te gledam kako odlaziš“.
Onda Terazije, Makedonska, Hilandarska i nazad do Cvijićeve. Pored jednog, pa pored drugog mesta na kojem sam radio, pored ustanove za mentalno zdravlje u kojoj sam posećivao neke ljude i jednog kafića što sam u njemu sedeo, pored jednog prosjaka i tri narkomana na ćošku, pored trudnih žena i devojaka, pored dece koja idu u školu, pored mnogih koji ne znaju šta bi i retkih kojima je mnogo toga jasno. To, kad je nekom mnogo toga jasno, to se vidi i iz kola.
Vidim i automobile. Ponosan sam na sebe. Ponosan sam što umem da menjam brzine, da se parkiram, da propustim. Što sam naučio da popustim. Ponosan sam što znam sta hoću, a naročito šta neću. U saobraćaju a i inače.
Pa pokupim svog psa, svoju najbolju drugaricu, uzmem kompjuter i odemo na reku. Tamo gledamo patke i ja napišem ponešto. Nekad za novac a nekad ne.
Vikendom, porodica i prijatelji. Vikendom suština. Idemo na pijacu, pričamo s ljudima, odemo u prirodu ili u kafanu u prirodi. Pričam kako sam srećan. Pričam jer jesam srećan.
Kuvam. Volim da kuvam.Volim da razumem kako od istih sastojaka na različite načine dobijamo ukuse koji nam se sviđaju i one druge, manje prijatne. Volim da shvatim kako jedna kap odvuče celu priču na skroz drugu stranu. Naročito volim kad mi neke starije gospođe kažu „Ovog paprikaša se nijedna ozbiljna domaćica ne bi postidela.“ Volim da budem kao ozbiljna domaćica.
Često hodam. Da bih video. Da mi ne promakne. Da bih pokušao da razumem. Ne žurim, nemam dovoljno vremena za to.
Imam 38 godina. I imaću još toliko, valjda. Za to vreme, kad bih se u jednom smeru kretao čak i brzinom svetlosti, ne bih baš mnogo video a u stvari ne bih ni daleko stigao. Za to vreme, ako ne žurim, možda stignem da upoznam neposrednu okolinu. Dajem sve od sebe.

Dok čitam razmišljam kao da sam i ja nekada živela tako,behu lepi dani.
ovde ima još

"I mislim se šta li je roze gospođa isplanirala za taj ponedeljak."

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 747 korisnika na forumu :: 21 registrovanih, 4 sakrivenih i 722 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: ALBION101, branko7, cikadeda, darkangel, djo97, Doca, dragoljub11987, FrankyRC, havoc995, helen1, Leonardo, LUDI, MarKhan, Markoni29, Mixelotti, nemkea71, Panter, Snorks, Srle993, Toni, zixmix