Anatomija jednog ludila - Milan Milovanović

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Milan Мilovanović

Аnatomija jednog ludila

Mojoj Daci, ženi čije ljubavi nikada neću biti dostojan

LICA :
TEODOR – LUDI ISTORIČAR,
DEMIJAN – MISTERIOZNA POJAVA,
IVAN – TEODOROV SIN,
LENA – TEODOROVA KĆI,
SOFIJA – TEODOROVA SUPRUGA,
BORIS – TEODOROV MENTALNO ZAOSTALI SIN,
MILENA – TEODOROVA PRIJATELJICA.

PRVI ČIN

PRVA SLIKA

Na sredini velike kućne biblioteke nalazi se sto za kojim Teodor, visok i mršav pedesetogodišnjak, sedi i čita knjigu. Najednom prekine čitanje, skine naočare, pogled uperi ka uglu biblioteke i od iznenađenja skoči na noge kad shvati da tamo stoji čovek iste građe kao on, ogrnut crnim plaštom sa kapuljačom i maskom koja mu u potpunosti skriva lice.

TEODOR: Ko ste vi?

DEMIJAN: A ko si ti?... Možda bi bilo bolje da prvo pogledamo ka unutra i da prvo shvatimo ko smo mi, pa će nam tada i stvari oko nas biti jasnije.

TEODOR: Nije mi do šale! Ko si ti i šta radiš ovde?! I, uostalom, kako si ušao?!

DEMIJAN (napravi nekoliko koraka ka Teodoru): Ti si me pozvao. Došao sam da ti pomognem.

TEODOR: Nikoga ja nisam zvao! Odlazi! Nemam ja vremena za ovakve šale!

DEMIJAN: Zvao si, itekako si zvao. Zapomagao si.

TEODOR: To nije istina!

DEMIJAN: Poričeš?! Hoćeš da porekneš i to da si bolestan?!

TEODOR: Jesam bolestan, ali mojoj bolesti nema leka, tako da nisam tražio nikakvu pomoć. I uostalom kako ti znaš da sam bolestan kad za to niko ne zna?!

DEMIJAN: Istina je da nema leka tvom bolesnom telu, ali ti me nisi zvao da pomognem tvom telu nego tvojoj duši koja u tebi truli.

TEODOR: Ti si potpuno lud!

DEMIJAN: Ne više od tebe. Tebe svi u okolini zovu ludi istoričar, zar ne?

TEODOR: Ma šta znaju ti prostaci?! Ako nisi isti kao oni, onda si lud. To je jedina njihova analogija.

DEMIJAN: Ako već tako razmišljaš, zašto si onda mene tako naprečac proglasio ludim?

TEODOR: Sad je dosta! Ko si ti?! (Primakne mu se želeći da mu skine kapuljaču.)

DEMIJAN (Izmakne se i uhvati ga za ruku.) Ne možeš videti moje lice… A i da možeš ne, bi ti se svideo prizor.

TEODOR: Ako nemaš lice, imaš li bar ime? Kako da te oslovljavam? Đavo? Nečastivi? Lucifer? Belzebub? Satana? Šejtan?

DEMIJAN: Ja nisam to što ti misliš… ali da jesam, voleo bih da me zoveš Lucifer. Lučonoša. Onaj koji otvara oči slepima, onaj koji donosi prosvetljenje, onaj koji oslobađa čoveka od svih vrsta okova.

TEODOR: Zanimljiva teorija. Dakle da te zovem Lucifer?

DEMIJAN: Ne, zovi me Demijan.

TEODOR: Demijan?

DEMIJAN: Da, Demijan.

TEODOR: Kao Heseov Demijan?

DEMIJAN: Da, pa po njemu si me i nazvao.

TEODOR: Ja?! Ja tebi dao ime?!... Neko od nas dvojice je definitivno lud.

DEMIJAN: Najverovatnije obojica, samo na različite načine.

TEODOR: Nemoj ti mene u istu vreću sa tobom stavljati.

DEMIJAN: Bojim se da smo mi mnogo čvršćom vezom svezani nego što je jedna vreća.

TEODOR: Ništa pod milim bogom meni ovde nije jasno.

DEMIJAN: Znam da ti ništa nije jasno, ali zato ja i jesam tu da ti sve razjasnim.

TEODOR: Ma pusti ti mene, čoveče, ili šta već jesi, na miru, jer ja nemam vremena da dangubim s tobom. Nemaš ti meni šta da razjašnjavaš.

DEMIJAN: Da, shvatam da nemaš vremena na gubljenje, jer s obzirom na progresiju bolesti, ostaje ti još dva do tri meseca pod ovim nebom. I drago mi je što si svestan da nemaš vremena za gubljenje, ali me jako interesuje šta ćeš učiniti sa tim vremenom koje ti preostaje. Hoćeš li i poslednje trenutke provesti u čitanju? U uzaludnom istraživanju istina do kojih inače nikom nije stalo? U sanjanju velikih neostvarivih snova? Tebi, prijatelju, itekako treba razjasniti neke stvari. Dok si ti sanjao, život je prohujao kraj tebe i uništio si sve šta god da si takao.

TEODOR: Ma ko si ti, pitam te još jednom?! Odgovaraj ili ću zvati policiju!

DEMIJAN: I šta ćes im reći?! Da si se uplašio sopstvenog odraza u ogledalu? Ili da si video Lucifera? Ne budi smešan i ostavi se policije,već imaju dovoljno loše mišljenje o tebi. Nemoj ljudima davati jos jedan razlog da ti se ismevaju… Nego, da mi krenemo ispočetka. Moje ime je Demjan i, da, ti si mi nadenuo to ime po tvom omiljenom literarnom junaku, verovatno jer je i tebi, kao i Sinkleru, potreban Demjan koji će ti otvoriti oči i koji će te prosvetliti. Ja sam ovde jer tebi treba pomoć, tako da bi bilo dobro da prestanemo da pričamo o meni i da se fokusiramo na tebe.

TEODOR: Nemam ja šta sa tobom da pričam,a pogotovo neću sa tobom pričati o sebi.

DEMIJAN: Dobro,onda ću pričekati da ti se razveže jezik.(Sedne na sasvim drugi kraj stola od mesta na kom je sedeo Teodor, a Teodor se vrati na svoje mesto i nastavi da čita knjigu. Posle kratke pauze ponovo mu se obrati.) Zar ti nije dosadilo da opet istražuješ te glupe paganske obrede.

TEODOR ( začudjeno pogleda Demjana a zatim osmotri sa svih strana knjigu koju čita): Kako znaš šta čitam?

DEMIJAN: Ti ne možeš da vidiš moje oči, ali ja mogu da vidim kroz tvoje.

TEODOR ( smeje se iz očaja): Ovo je besmisleno! (Ustane, ode do Demijana i opet pokuša da mu skine kapuljaču ,ali ovog puta njegova ruka prođe kroz Demijana kao kroz vazduh.) Šta je sad ovo?! Ovo je nemoguće! Ja sanjam!

DEMIJAN: Sve je moguće na ovom svetu, ali ne i to da je ovo san.

TEODOR (vrati se na svoje mesto): Ne, ne, ovo je san! Ja samo sanjam i kad se probudim,ova utvara će nestati i sve će biti u redu.

DEMIJAN: Pa da, ko zna nije li čitav život zapravo samo san? Možda je u tom slučaju trenutak fizičke smrti zapravo čin buđenja?

TEODOR: Ha?!

DEMIJAN: Kao što kad se ujutro probudiš, shvatiš da su snovi, ma kako da su ti delovali stvarni , ipak samo iluzija, tako ćeš možda shvatiti da je naš život, iako nam on izgleda stvaran, ipak samo san iz kog se budimo u trenutku fizičke smrti nakon koje ulazimo u pravu stvarnost…Kako možeš tvrditi da je ’’stvaran’’ život koji živiš tvoja jedina stvarnost? Tako da kad kažeš da je ovaj razgovor koji vodimo samo deo jednog sna, ja delimično mogu tu pretpostavku da prihvatim kao istinitu, ali ti onda moraš prihvatiti da je to najstvarnija stvarnost koju ti možeš pojmiti.

TEODOR (na ivici razuma): Šta ti u stvari hoćeš od mene, ludače jedan?!

DEMIJAN: Izgleda da ne vredi da ponavljam da sam ja ovde ne zbog sebe već zbog tebe i da je sve ovo tvoja volja a ne moja. Celog života si zakopavao svoje demone, ali sada se otvaraju ti grobovi, a ja sam tu da ti pomognem da se izboriš sa njima.

TEODOR: Ma nemoj! Ne plašim se je nikakvih demona, niti sam ja ikakve demone igde zakopavao. Pa zašto bi mi onda ti bio potreban? I stvarno mi je više dosta tvog baljezganja.

DEMIJAN: Nije istina da ih se ne plašiš. Zapravo toliko ih se plašiš, da ne smeš sebi da priznaš da oni postoje. Ti sam ih stvaraš, a pošto nisi u stanju da se nosiš sa njima, pokušavaš da ih sakriješ negde duboko u svoju podsvest, ali kako ti ostaje sve manje vremena, oni sve više izlaze na površinu... Ne boj se, ja sam tu da ti pomognem da ih se rešiš, ja sam tu da olakšam tvoje muke, ja sam tu da na svoja pleća primim teret koji ne možes sam da poneseš... I bilo bi ti bolje da se ne opireš mojoj pomoći jer ću u protivnom morati da te ubijem... za tvoje dobro... za naše dobro.

TEODOR: Kakav zgodan oksimoron- došao sam da ti pomognem tako što ću te ubiti. Ali uzalud mi pretiš smrću, jer ja se ne bojim smrti. Smrt mi je ionako već na pragu.

DEMIJAN: Nije svaka smrt jednaka. Uostalom ja ti ne pretim... a nije ni tačno da se ne plašiš smrti. To što nikome nisi rekao da umireš je nabolji dokaz da je se plašiš, da bežiš od nje, da bežiš od stvarnosti.

TEODOR: Ne bojim se ja umiranja...

DEMIJAN: Znam da se ne bojiš samog čina umiranja, ti se bojiš toga što ti je jako malo vremena ostalo a mnoge stvari ostavljaš za sobom nedovršene ili pogrešno uradjene. To je ono što te izjeda, a sa druge strane odbijaš moju pomoć da bar neke stvari ispraviš dok još uvek mogu da se isprave.

TEODOR (na ivici očaja): Zašto imam utisak da me ti poznaješ i bolje od mene samog?

DEMIJAN: Konačno si shvatio! Ti si ja, a ja sam ti. Naravno da te do tančina poznajem.

TEODOR: Šta to bulazniš? Ti si ja, a ja sam ti? Šta sad pa to treba da znači?

DEMIJAN: Ali to jeste istina. Mi smo jedno i ja te zaista poznajem čak i bolje nego što ti sam poznaješ sebe. Pa zato i znam bolje šta ti je sada činiti kad je kraj već blizu da pokušaš da spasiš to malo duše u sebi koju još nisi ubio.

TEODOR (energično mu se unese u lice): Ko te je nagovorio na ovo?! Ko stoji iza ove šarade? O čemu se zapravo radi? Hoćete da se našalite sa mnom? Hoćete da napravite budalu od mene? Hoćete da vidite da li sam stvarno lud kao što svi misle?

DEMIJAN: Ko to mi? Ne znam o čemu govoriš.

TEODOR: Ne znam ni ja ko ste to vi, zato te to i pitam! Ko je smislio sve ovo? Episkop? Predsednik opštine? Neko iz Akademije nauka? Neko iz lože? Moja deca? Moja žena? Ko?!


Ivan uđe i posmatra Teodora. Puši, prstima pokušava da razmrsi svoju dugu neurednu kosu i sve vreme se trudi da ostane na svojim nogama.


TEODOR (kroz zube): Hiljadu puta sam ti rekao da ću ti ruke odseći ako samo još jednom uđeš ovamo sa cigaretom u zubima.

IVAN: Oladi, bre, ćale, nije ovo cigareta nego gandza. (Ceri se.) I nemoj da režiš na mene. Dereš se ko nezdrav, ne može čovek ni da kulira od tebe, a kad dođem da vidim koji ti je, ti se još brecaš na mene. I to mi je hvala.

TEODOR: E, pa, kockice se lagano slažu. Ti si dakle taj koji uz pomoć ovog ovde (pokaže na Demijana) hoće da me sludi, zar ne? A na tebe bih poslednjeg posumnjao, jer sve računam da u tebi nema više ni malo zdravog razuma da bi mogao ovakvo što smisliti.

IVAN: Ha?! Uz pomoć koga? Ništa ne razumem… Matori, ti si nešto utripovao. Da se nisi ti malo bocnuo, a? Sram te bilo, bre, mator čovek a drogiraš se. (Puca od smeha). Ej, čuj ovu foru- pita ćale sina narkomana: Je li sinko, da li se ti drogiraš? A sin mu odgovori: Ćale, kako da ti kažem, u jednu ruku ne, a u drugu ruku da… Ha? Šta kažeš? Zar nije mrak fora?

TEODOR: Gubi mi se s očiju!

IVAN: More mrš, matora drtino! Urličeš ovde kao da ti je sudnji dan, a kad ja dođem da vidim da li ti mogu pomoći, ti…

TEODOR: Stvarno?! Kako to da si se baš danas zainteresovao za mene kad se ceo život ponašaš kao da ne postojim?! More, pogledaj u šta si se pretvorio, propalico jedna?!

IVAN: Ćale, ti si se baš uradio. Tebi su se svi lončići pomešali. Ti si se uvek ponašao kao da niko osim tebe i ovih tvojih prokletih knjižurina ne postoji na ovom svetu. (Okrene se i napravi korak-dva ka izlazu, ali ga Teodorove reči zaustave.)

TEODOR: Ivane, stani… Da li ti stvarno ne vidiš ovde nikoga osim mene?

IVAN: Ti si se stvarno žestoko pukao. Meni se nekad zaista pričinjavaju stvari koje ne postoje, ali od tebe, savršeni oče, stvarno nisam tako nešto očekivao. (Izađe.)

TEODOR (viče za njim): Zovi mi Borisa!

DEMIJAN: Mladić je sasvim u pravu- ti si ubeđen da je on loš sin, ali istina je da si ti loš otac i da je on uglavnom tvojom zaslugom postao takav. Nekad roditelj uradi sve savršeno , a desi se da njegovo dete spletom okolnosti završi na pogrešnom putu; ali za tebe se ne može reći da si bilo šta uradio što bi sprečilo da tvoj sin postane propalica, kako ga sam nazivaš. A može se reći da ti zapravo nikada nisi ni uradio bilo šta za nekog drugog osim za sebe.

TEODOR: Ali ja celog života radim neverovatno značajne stvari za celo čovečanstvo! Kako se ti onda usuđuješ da me optužuješ za sebičluk i otkuda ti pravo da sudiš o mom očinstvu?!

DEMIJAN: Ja i imam najviše prava da ti sudim. Zar ti nisi rekao da te poznajem bolje i od tebe samog? Ja itekako dobro poznajem najmračnije hodnike tvog srca i tvoje duše i ja itekako imam prava da ti sudim. A sud koji sam izrekao, zapravo je tvoje mišljenje o tvom očinstvu, samo ti nemaš dovoljno hrabrosti da se ogledaš u oči i da to priznaš i naglas izgovoriš. U dubini duše si svestan koliko si omanuo i kao otac i kao muž, ali to ne želiš da priznaš već smišljaš izgovore i tražiš opravdanje u tome da si se umesto porodici posvetio naučnom radu. A i taj tvoj naučni rad je posebna priča. Prevelike tajne si dirnuo i na opasno tlo si kročio.

BORIS (utrči i stane ispred Teodora): Ta je bilo?

TEODOR: Zvao sam te da te nešto pitam. Ti si jedini na ovom svetu kome mogu verovati, je l’ da ?

BORIS: Aha.(Smeje se kao što samo mentalno zaostala osoba može da se smeje.)

TEODOR: Borise, da li smo ti i ja sami u biblioteci? Vidiš li još nekoga ovde?

DEMIJAN: Ne muči dete, mene niko osim tebe ne može videti.

BORIS (dugo se vrti oko sebe, pa trčka u naokolo, zavlači se ispod stola i stolica): Evo ga!

TEODOR: Ko?! Gde?!

BORIS: Čijoda! (Ustane i pokazuje čiodu koju drži u ruci.) Evo ga čijoda koji sam otavijo tu da se ako ima miš ubode na njega i da ondak jaukne pa da ga ondak ja njega udarim sa po glavi oklagijom.

TEODOR: Ne pitam te za čiodu i miševe. Da li u biblioteci vidiš nekog čoveka?

BORIS: Vidim.

TEODOR: Koga vidiš?! Gde?!

BORIS: Vidim tebe.

TEODOR: I još nekog?

BORIS: Da. (Gleda u svoje ruke.) Vidim ja mene.

TEODOR: I nikog više?... Dobro, možeš ići. Hvala ti.

BORIS: Ajd, ćao! (Istrči.)

DEMIJAN: Naravno da me ne vidi kad za njega ne postojim...

TEODOR: E pa, ni za mene ti ne postojiš.

DEMIJAN: Za njega ne postojim, ali ti me vidiš i za tebe itekako postojim. Za tebe ja sam postao jedina stvarnost.

TEODOR: To što te vidim, ne znači da si stvaran. I sad sam pre u stanju da prihvatim to da sam lud kao što svi misle, nego da prihvatim postojanje nevidljivog čoveka.. ako si uopšte čovek.

DEMIJAN: Negiranjem nećemo rešiti probleme.

TEODOR: Ma ja neću da rešavam probleme koje ni nemam, ja samo hoću da me ostaviš na miru i da te moje oči više ne vide! Šta ja treba da uradim da ti nestaneš iz mog života?!

DEMIJAN: Predugo si bežao. Više nema vremena za uzmicanje. Vreme je da se pogledamo u oči.

DRUGA SLIKA

Ivan ulazi u dnevnu sobu u kojoj zatiče Sofiju i Lenu u razgovoru.

IVAN: Ovo je stvarno luda kuća.

SOFIJA (sa prekorom): Ova kuća te je odhranila, crni Ivane.

LENA: Jeste nas odhranila ali to ne znači da nije luda. Ćale se odavno rastao sa pameću, a ti si luda što ostaješ ovde i trpiš sve to.

SOFIJA ( Ivanu): Šta je sad uradio?

IVAN (sedne kraj Lene): Pusti ga. Juče ceo dan , a evo i danas, priča sam sa sobom. U stvari, umislio je da priča sa nekim.

SOFIJA: Možete vi svašta pričati o vašem ocu, ali on je velik čovek i vi to izgleda ne možete razumeti.

LENA: Daj, nemoj nas zasmejavati.

IVAN (maše rukom iznad glave): Mrzim leto samo zbog ovih prokletih muva.

SOFIJA: Borise! … Borise!

BORIS: (utrči tako brzo da ne uspe da se na vreme zaustavi već gotovo natrči na Sofiju.)

SOFIJA: Pazi malo, za boga miloga! Gde si navro, nigde ne gori?!

BORIS: Ja sam nešto da je hitno mislijo kad si drala mene i ja, eto, došo.

SOFIJA: Donesi, molim te onaj sprej iz tvoje sobe pa poubijaj ove dosadne muve.

BORIS: Oću. (Istrči pa za koji sekund opet utrči u sobu držeći u ruci sprej za muve.) Saćem da i poubivam.( Bocom sa sprejom počne da udara po nameštaju i po zidovima.)

LENA: Zaboga, šta radiš to?!

BORIS: Ubivam muve.

LENA: Pa kako sa tim?

BORIS (gleda u bocu i okreće je rukama): Ovo je za muve i komarcove.

IVAN: Daj mi taj sprej. Idi u svoju sobu, a ja ću srediti te muve.

BORIS: A baš sam ja teo.(Pruži Ivanu bocu i pevajući izađe iz sobe, ali posle par sekundi se vrati): A ja možem da gledam televiziju?!

SOFIJA: Možeš.

BORIS (stidljivo kroz zube progovori) : A ja možem da gledam onaj bezobrazni program u kom se…ma ono? (Počinje da pravi nepristojne kretnje.) A, možem to da gledam?

IVAN: To nemaš sad na programu.To će biti kasno uveče.

BORIS: A možem sad da odem uveče kasno da čekam da gledam taj bezobrazni program?

SOFIJA: Možeš, idi samo.

IVAN: Čini mi se da je nesrećni Boris, kakav god da je, kudikamo razumniji od našeg oca.

SOFIJA: Zašto tako govorite o ocu?

LENA: Ma nije on lud već je zao i sebičan.

IVAN: Oduvek je živeo samo za sebe, ali u potpunosti nam je okrenuo leđa nakon što sam ja protiv njegove volje krenuo na studije istorije i nakon što se Lena mimo njegove volje razvela i vratila kući. Jeste, bio je u pravu kada je govorio da se ne udaje za tu propalicu, ali bila je zaljubljena i pogrešila je, a on umesto da je primi nazad kao pravi roditelj otvorenog zagrljaja, on ju je kažnjavao svojim ćutanjem i prezrenjem gore nego što su to činili šamari njenog bivšeg muža. Šta je trebalo da uradi?! Da ostane žrtva u tom braku, da se njen tatica ne bi sramio što ima kćer raspuštenicu? I naravno da je nakon što se vratila k vama posle tri meseca otišla od vas.

LENA: Posle dva meseca.

BORIS: Vidiš, posle dva meseca. Svugde je bolje nego ovde.

SOFIJA (zaplače): Joj, deco moja.Tako mi je teško zbog vas.

LENA: Ne plači, majko. I Ivan i ja teško živimo, ali to je sladak život naspram života u ovoj kući.Ti si odlučila da živiš u senci njegovog despotizma, ali mi to ne želimo. Pogotovo ja ne želim da moj sinčić raste u ovakoj atmosferi.

SOFIJA: Sunce moje, znam da radiš dva posla da bi preživela, znam da kradeš od sna da bi gledala tvog mališana dok spava, i znam šta ti, Ivane, sve žrtvuješ da bi studirao ono što voliš, i znam kakav teret podnosiš od svojih profesora očevih bivših kolega a sad njegovih najvećih neprijatelja, ali znate li vi koliko bi vam bilo lakše da ste ovde i da ne brinete ni o novcu ni o bilo čemu drugom. Evo, ja sam vas i zvala da dođete za vikend zajedno da pričamo o svemu i da razmislite o povratku.

IVAN: Majko, znamo mi koliko bi nam bilo lakše s jedne strane, ali i koliko bi nam bilo teže s druge stane, a ta druga strana je i prevagnula kad smo prvi put i otišli.

LENA: I nemamo mi šta da pričamo o tome sa tobom jer nismo mi zbog tebe ni otišli.

SOFIJA: Evo pričaću ja sa njim. Promeniće se on videćete. Nije ni on od kamena, i on bi voleo da smo svi opet zajedno.

IVAN: Ne može se on promeniti .Uništio nam je detinjstvo jer nikada nije mario za nas i provodio vreme sa nama, pa kad je takav bio dok smo bili mali, zašto bi sad bio drugačiji?

LENA: Mi zapravo nismo ni imali oca…

IVAN: A setio se da nam je otac kad smo već postali ljudi i kad je trebalo da krenemo svojim putem, ali ti putevi se njemu nisu svideli…

LENA: I tada je postalo još gore nego kad uopšte nije mario za nas.

IVAN: Nikada se on neće promeniti… A kako vidim, ovde može biti sve gore i gore.

SOFIJA (zamišljena govori više za sebe): Istina je da nije najbolji muž i otac, ali on je velik čovek. Svi će to videti jednog dana, pa i vi deco.

IVAN: Velik čovek? Pa zašto mi onda ne osećamo ponos zbog toga što nam je otac velik čovek?! Zašto ga se onda toliko stidimo?! Možda zato što niko osim tebe ne smatra da je on velik čovek?! Možda zato što svi govore da je poremetio s pameću?!

SOFIJA: Ne znaš ti, dete, šta govoriš.

LENA: Majko, ne budi i ti luda. Pričala si nam kako je on veliki istoričar i književnik, a mi nismo pročitali ni jednu njegovu knjigu. Govorila si nam da je on veliki naučnik, ali mi nismo, niti iko jeste, video neko njegovo naučno delo. Mi smo suviše veliki da bismo verovali u te bajke.

SOFIJA: To što ništa o njemu ne znate, to je samo zato što je želeo da vas sačuva od istine, od grozne istine da je ceo svet oko nas zapravo izgradjen od laži i da ništa nije onako kako izgleda, pogotovo kako to tebi Ivane izgleda.

IVAN: Šta to govoriš? Zar je i tebe inficirao virus ludila od kojeg je i otac oboleo.

SOFIJA: Možda će vam jednog dana sve biti mnogo jasnije, ali danas nije taj dan..

LENA: Reci nam bar otkuda mu toliko novca.Znamo da trguje knjigama, ali isto tako znamo da knjige ne vrede toliko koliko on novca ima.

SOFIJA: Knjige… Ima raznih knjiga i nije svim knjigama cena ista. Ima knjiga koje sadrže znanje i istine vrednije od svih blaga. Dovoljno je da znate da trguje retkim knjigama, ali ne želim da znate ni kakve su to knjige, ni gde ih kupuje ni kome ih prodaje…I taj novac nije njegov, niti moj, već je vaš. A sad dosta. Ionako sam vam rekla više nego što sam smela.

LENA: Naš novac?! Pa zašto nam onda tim novcem ne pomogne sada kad nam je najpotrebniji. U stvari, šta ja to pričam? Meni nije potreban novac toliko koliko mi je potreban otac, koliko mi je potrebna neka njegova topla reč… zagrljaj.

TREĆA SLIKA

Teodor sedi u svojoj biblioteci nad knjigom ali je ne čita, već besciljno zuri negde ispred knjige, vidno zanesen u svoje misli. U razmišljanju ga prekine Boris koji na vrhovima prstiju udje u biblioteku

BORIS: Smem nešto da kažem?

TEODOR: Zašto ne spavaš? Već će svanuti, a ti bauljaš po kući.

BORIS: Šta je bauljaš?

TEODOR: Šta si hteo da kažeš?

BORIS: Svi kažu da ja sam lud. Ja sam nisam lud, ja sam glumpav, a?! Svi kažu da ti lud, a ja ne lud ja sam samo glumpav a nisam lud. Ti si lud a nisi glump. Ja sam to dobro izreko, a?!

TEODOR: Nisi. Nisi ti ni glup ni lud. Ne slušaj šta ljudi pričaju. Najgluplji su oni koji su ubedjeni da su pametni, a to zapravo nisu.

BORIS: A šta je biti lud? Zašto si ti lud?

TEODOR: Zato što sam drugačiji od drugih.

BORIS: Jeste! Svi se meni ismejavaju i bekelje a ti mene voliš i ne smeješ se meni Ti si drugačiji. Ti si lud.

TEODOR: Tako je. Idi sad spavaj.

BORIS: Zašto ti ne spavaš nikad?

TEODOR: Ja sam drugačiji. Ja sam lud, zar si zaboravio? Ja ne moram da spavam.

BORIS: Ti ste pametan zbog zato što mnogo gledaš knjige... Ide Boris sad da spava. Zdravo. ( Izadje).

BORIS: Laku noć, Borise.

DEMIJAN ( pojavi se iz mraka i sedne kraj Teodora): Gledam ga i kad malo bolje razmislim, shvatam da on ne zaslužuje žaljenje već divljenje.Bog nam je svima dao odredjene limite i odredjene zadatke koje moramo ispuniti u okviru sopstvenih limita. Boris se trudi da dostigne svoj maksimum i to je ono zbog čega mu se divim, a u isto vreme žalim tebe kome je bog dao toliko talenata a ti si ih sve protraćio.Bog ti je dao i prelepu porodicu koju si uspeo da uništiš.

TEODOR: Ti baš ništa ne razumeš.

DEMIJAN: Gledaš me sa mržnjom i vidim da ti moje prisustvo smeta, ali to je samo tvoj oklop kojim se braniš jer se plašiš da istini pogledaš u oči... Da li se slažeš da odigramo jednu igru?... Ako ti pobediš, nećeš me više nikada videti, ali ako pobedim ja, onda ćemo igrati jednu drugu igru.

TEODOR: Ako je to jedini način da te se oslobodim, onda pristajem... Pre jedno dvadesetak godina gledao sam jedan film u kom je Smrt došla po svoju žrtvu...

DEMIJAN: I onda su oni igrali šah. Dokle god je naš junak pobedjivao, Smrt ga nije vodila sa sobom, zar ne? .. Ali ja nisam Smrt.

TEODOR: Kakvu igru ti imaš na umu?

DEMIJAN: Jednostavnu. Reći ću ti tri stvari koje su u vezi sa tobom i koje nikome nisi rekao niti je postojala i najmanja šansa da za njih neko sazna, a moguće je da si i ti na to zaboravio. Ako mi potvrdiš da je tačno ono što kažem, ja sam pobedio. Slažeš li se?

TEODOR: Dobro, da čujem. Mada ne znam kako bi ti nešto znao o meni što inače niko ne zna.

DEMIJAN: Ti si ukrao onaj sat.

TEODOR: Šta pričaš?! Kakav sat sam ja to ukrao?!

DEMIJAN: Običan ručni sat. Stajao je na klupi u školskom dvorištu i ti si ga uzeo i stavio u torbu. Digla se hajka u celoj školi i ti si danima drhtao od straha od kazne i još više od sramote. Nisi znao šta da radiš, kako da ga vratiš, pa si ga bacio u reku... Zaboravio si na to? To je toliko grizlo tvoju savest da si morao da ceo dogadjaj gurneš duboko u tvoju podsvest... Jesi li zaboravio i to da si sklopio pakt sa inkvizitorima?

TEODOR (naglo se okrene ka Demijanu): Ti to ne možeš znati! Kako je to moguće?

DEMIJAN: Rekao sam ti da ja vidim kroz tvoje oči. Dakle nakon što si u svojim knjigama načeo tajne koje je su oni želeli da ostanu tajna, sa njima si sklopio dogovor da ti nikada više nećeš napisati ni reč o svemu tome ukoliko ti dozvole da kročiš u tajne arhive što bi ti u potpunosti otvorilo vrata ka pravoj istini. Kao garanciju vašeg dogovora upozoren si da će ukoliko ti se omakne da napišeš koje slovo o onome što si video ili reč o tome nekom prozboriš stradati tvoja porodica. U međuvremenu oni su i povećali svoje zahteve pa sad ne samo da si primoran da ćutiš o rezultatima tvojih istraživanja, nego im čak i pomažeš da tajne ostanu tajne. Inkvizicija je ista kao i u dobra stara vremena, samo što su im sada metode sofisticiranije, zar ne?

TEODOR: O, bože, ovo je nemoguće! Kako si to saznao?

DEMIJAN: Čekaj, to je samo uvod. Ja znam da si i prekršio taj dogovor.

TEODOR (od iznenadjenja padne na kolena): Ti si jedan od njih.Mogao sam i misliti... Slušaj – reći ću ti gde su moji zapisi. Uzmi ih i uništi i niko neće saznati za njih.Učini sa mnom šta god želiš samo moju decu poštedi. Oni nikom nisu ni krivi ni dužni. Znam da sam obećao da ću čuvati Tajnu, ali...

DEMIJAN: Stani, ja nisam jedan od njih. Ustani.

TEODOR (ustane): Pa dobro, ko si ti?!

DEMIJAN: To su dve stvari. Treća je da znam da ...

TEODOR: U redu! Pobedio si! Ali reci mi kako sve to znaš?

DEMIJAN: Pobedio sam?

TEODOR: Pobedio si... I koja je to druga igra?

DEMIJAN: Igra istine... Sigurno si čuo priče o tome da u trenutku smrti čoveku kroz glavu prodje ceo njegov život. Evo, ti sad uz mene imaš priliku da objektivno pogledaš u nazad i da shvatiš gde si sve grešio i da u ovo malo života što ti je ostalo pokušaš bar nešto od toga da popraviš. Moraš se složiti sa mnom da je bolje da se sa greškama suočiš sada nego u trenutku smrti kad više ništa ne možeš da promeniš i popraviš.

TEODOR: A šta ćeš mi onda ti?

DEMIJAN: Ja sam tu da ti pomognem da objektivno pogledaš u svoju prošlost. Nikakva korist od toga ako se osvrneš na svoj život i kažeš kako si bezgrešan ili nadješ opravdanje za sve loše postupke.

TEODOR: Dakle ti misliš da sam sve u svom životu radio pogrešno?

DEMIJAN: Ne, ja ništa ne smatram. Ja nisam tu ni da te osudjujem ni da te opravdavam. Bitno je da se ti suočiš sa samim sobom. Tvoja podsvest smatra da si mnogo grešio a tvoj razum to ne prihvata i zato sam ja tu da pomognem da pomiriš te tvoje zaraćene polovine ili da dozvoliš jednoj od te tvoje dve polovine da pobedi i da ti to omogući miran ostatak života i mirnu smrt.

TEODOR: Živeo sam onako kako sam mislio da je trebalo i donosio sam odluke onako kako sam mislio da je trebalo u datim okolnostima. Ne mislim da sam grešio i ne mislim da se tu bilo šta može promeniti. Žao mi je ako ti misliš da nisam u pravu, ali ja ne mogu objektivno gledati na svoj život.

DEMIJAN: I mislio sam da će tako biti.Onda ćemo igrati ovu igru na sledeći način: ti ćeš biti tvoja svest, tvoj razum, a ja ću biti tvoja podsvest. Pošto je pomirenje to dvoje u tvom slučaju nemoguće, igraćemo u život odnosno u smrt. Nadam se da me razumeš – ovu igru će preživeti samo jedan od nas dvojice.

TEODOR: A šta ako ja ne budem hteo da igram?

DEMIJAN: Ne možeš da ne igraš. Izgubio si prethodnu igru i sad si u obavezi da odigraš i ovu moju igru. Tako smo se dogovorili, zar ne?

TEODOR: Ko ti je garantovao da sam ja fer igrač? Uostalom sve ovo je sumanuto. Ja ne znam ni ko si ti.

DEMIJAN: Tvoja podsvest, rekao sam ti to malopre.

TEODOR: Ostavi me na miru. Imam još mnogo posla i vrlo malo vremena.

DEMIJAN: Bojim se da ne mogu da te ostavim, bar ne dok ne završimo igru. I šta još treba da uradiš? Zar postoji još neka knjiga koju nisi pročitao? Znaš li da na onaj svet ne možeš poneti ništa od toga što si pročitao u knjigama? Na onaj svet nosiš samo dušu. I ne vredi ti da započinješ bilo kakav posao, jer ću ti ja stalno disati za vratom dokle god ne pristaneš da odigraš igru do kraja.U krajnjoj nuždi mogu te čak i naterati da odeš do svojih ljutih protivnika, to jest tvojih šefova i da im priznaš da si bio nevaljao i da se nisi držao vašeg dogovora da ni slovce ne napišeš o istinama koje su ti oni omogućili da saznaš. A ti znaš šta će onda biti.

TEODOR (obuzme ga histeričan smeh): A kako ćeš me, molim te lepo, naterati da to učinim?! Da si rekao da ćeš sam da me odaš, u to bih još mogao poverovati, ali ovo što pričaš je više nego ludo.

DEMIJAN (munjevitom brzinom se stvori tik do Teodora i unese mu se u lice): Nemoj sumnjati u moju moć sugestije, jer na vrlo bolan način možeš osetiti njenu snagu.

ČETVRTA SLIKA

Cela porodica sedi za trpezarijskim stolom ruča. Demijan nepomično stoji iznad Teodora koji deluje sasvim odsutno. Boris se glupira i više se igra hranom nego što jede. Lena mrlja po tanjiru i sa mržnjom gleda ka Teodoru. Ivan deluje nezainteresovano za svet oko sebe i nešto se smejulji sam za sebe. Sofija je više nego nezadovoljna situacijom oko trpeze i samo čeka povod da započne bilo kakav razgovor.

SOFIJA: Teodore, dragi, gde su odlutale tvoje misli. Evo deca su nam posle toliko vremena na okupu, a ti stalno ćutiš. Reci nešto.

TEODOR: Ti pričaj ako ti smeta tišina.

SOFIJA: Zar ti nemaš ništa da im kažeš?

TEODOR: Imam, ali bojim se da nije ništa lepo.

LENA: Pa ti reci to što imaš bez obzira da li je lepo ili nije. Nekad nisi bio tako uviđavan i govorio samo onda kad imaš nešto lepo da kažeš. Šta se to desilo sa tobom? Da nisi bolestan?

TEODOR: Ne pamtim te tako gorku. Nekad si bila mila devojčica... Nisam bolestan, hvala na pitanju. Neke teške misli me more i zato sam odsutan duhom.

LENA: Šta je tu novo? Otkad znam za sebe ti si odsutan ili telom ili duhom. Da nije tako možda bih i sada bila mila devojčica bez imalo gorčine u sebi.

TEODOR: Stara priča- ja sam vam za sve kriv. Za sve vaše slabosti, promašaje, poraze niste krivi vi, kriv vam je vaš otac. Da, ja sam vam kriv. Ja sam te naterao da se udaš za onog mamlaza, je l’ da? Ja sam kriv i što te je tukao? Ja sam kriv i što si se razvela? Ja sam i prvi dzoint zavio i gurnuo u usta ovom idiotu ovde, je l’ da? Nije on sam sebi upropastio život nego sam to ja učinio, zar ne? Danas - sutra će travu zameniti iglom i za to ću naravno opet biti kriv ja. (Ivanu.) A ti si još pre ručka morao da se uduvaš?

IVAN: Moram da se dopingujem pre ovih natčovečanskih napora?

TEODOR: Kakvih to napora? Kad si ti šta radio da znaš šta je napor?

IVAN: Slušanje tvojih pridika iziskuje natčovečanske napore. Ne misliš valjda da to mogu trezan podneti.

TEODOR: Đubre nezahvalno.

Ivan prasne u smeh, Boris ga bojažljivo imitira, Sofija zaplače, Teodor spusti lice u svoje šake,a Demijan se sagne do Teodorovog uha i šapatom ga prekoreva.

LENA: Ne plači, mama, sve je u redu.

SOFIJA: Ništa nije u redu. Zašto uvek ovako mora da se završi? Posle ćete da se raziđete svako na svoju stranu, svako u svoj svet i nećete ni pomisliti više na ove ružne stvari koje se događaju kad smo svi zajedno, a ja... a ja ću suze roniti zbog svake vaše ružne reči koju ste jedno drugom rekli, ja ću noćima bdeti od straha da će takvo biti svako naše naredno okupljanje. Živim za trenutke kad ćemo svi biti zajedno makar i samo toliko koliko traje nedeljni ručak, a sa druge strane strepim koliko će taj susret biti otužan i bolan. Ništa u svom životu nemam osim vas, a vi ,... a vi... O, bože, zar mi zaista ne možemo da makar na kratko budemo normalna porodica?! O, bože, čime smo mi takvu sudbinu zaslužili?!

IVAN: Ne možemo mi biti normalna porodica, jer mi nismo normalni ljudi. Ovo se ne odnosi na tebe, majko. Ti si andjeo, ti si jedina od nas mudra i bezgrešna i bas zato ti toliko patiš, stradalnice, zbog nas grešnika i glupaka. Tako je to na ovom svetu oduvek bilo.

LENA (ustane, ode do Sofije i zagrli je): Ne plači, majčice. Ništa se strašno nije dogodilo... Ne plači majčice, sve će biti u redu.

BORIS: Ajoj!

LENA: Šta je bilo?!

BORIS: Usro sam se.

PETA SLIKA

U biblioteci, jedan naspram drugog, sede Demijan i Teodor, a Ivan nervozno šeta oko Teodora.

TEODOR: Zašto se šećkaš ovde i trošiš moje dragoceno vreme? Imam prečih stvari nego da trošim vreme na uzaludne razgovore sa tobom.

IVAN: Ništa novo. Uvek si imao prečih briga i nikad nisi provodio vreme sa svojom porodicom.

DEMIJAN: Da si ti bio drugačiji prema njima, verovatno ne bi vreme provedeno sa porodicom smatrao izgubljenim. Taj sarkofag u kom truneš, sam si sazidao.

TEODOR: Ćuti!

IVAN: Neću da ćutim!

TEODOR: Nisam tebi ni rekao da ćutiš!... Mada, stvarno bi mogao da zaćutiš i da se čistiš odavde!

IVAN: A kome si rekao da zaćuti, ako ne meni? Tebi, matori, je mozak definitivno prosvirao, a?!

TEODOR: Jeste. A sad da ti vidim leđa.

IVAN: I hoćeš mi videti leđa i to je poslednje što ćeš moći i da vidiš od mene, jer do sada sam ovde dolazio ne zbog tebe nego zbog majke, ali ubuduće više nećeš morati ni vikendom da me gledaš, jer Lena i ja smo se dogovorili da više ne dolazimo ovamo nego da majka dolazi da nas obilazi. Tako da ćeš ti moći da uživaš u svojoj samoći i više nećeš morati da budeš okružen ljudima koje prezireš iz dubine duše. Ali pre nego što odem, hteo sam samo jedno da te pitam. Zašto me toliko mrziš?

TEODOR: Ne mrzim ja tebe, već mrzim ono u šta si se pretvorio.

IVAN: Pa da, u stvari ti me ni ne mrziš. Da bi nekoga mrzeo, moraš ga pre toga voleti. A ti jedino sebe voliš i ni za koga drugog nema mesta u tvom srcu... Ako ti uopšte imaš srce.

TEODOR: Grozno je to što govoriš.

DEMIJAN: Grozno, ali istinito.

TEODOR: Nije istina da te nisam voleo... to jest da te ne volim. Pre bih rekao da ti mene nikada nisi voleo i poštovao.

IVAN: Može se reći da te nisam voleo. Pre bih to moje osećanje prema tebi nazvao obožavanjem. Ne gledaj me tako! Obožavao sam te kao boga. U mojim očima si bio tako velik i sjajan, savršen i nedodirljiv. Sećam se kad sam bio mali, tako mnogo ljudi je dolazilo u našu kuću, u tvoju biblioteku i svi su te gledali sa strahopoštovanjem. Mama nam je govorila da su to bili najveći umovi tog vremena ne samo iz naše zemlje već i iz celog sveta. I svi oni klanjali su se mom ocu. A pogotova kad sam već postao tinejdzer, nisam ni mogao da osećam ništa drugo prema tebi osim obožavanja, divljenja, poštovanja, iako si se ti uvek ponašao kao da niko na ovom svetu ne postoji. Mi za tebe nismo postojali, ni kad su svi ti naučnici dolaziili da ti se klanjaju i da uče od tebe, a pogotovo nismo postojali otkad su ti svi okrenuli ledja i kad su te proterali iz svih institucija i proglasili te ludakom. Bez obzira na to ti si mi bio jedini uzor i tvoj put je bio jedini put kojim sam ja želeo da idem. Roditelji se obično ljute kad njihova deca ne žele da idu njihovim stopama, a mi smo u svadji koja nas je i do mržnje dovela upravo zbog toga što sam ja po svaku cenu želeo da studiram istoriju i da možda jednog dana u toj oblasti dosegnem tvoju visinu, ili čak da nastavim tamo gde si ti stao. Nadao sam se da ćeš mi ti dati podršku u tome i da će ti biti drago da budeš mentor svom rodjenom sinu, ali ta moja nada samo je navukla tvoj gnev na mene.

TEODOR: Studiranjem istorije, samo bi izgubio vreme. To jeste put kojim sam ja išao, ali najednom mi se na tom putu dogodilo prosvetljenje i shvatio sam da hodam slepom ulicom i zato nisam želeo da i ti zalutaš idući mojim stopama. Ja se sada bavim istraživanjem drugih stvari i više bih voleo da si dovoljno zreo da se uključiš u istraživanja kojima se sada bavim i u tom slučaju bismo mogli smatrati da ćeš ti produžiti tamo gde sam ja stao, ali to istraživanje samo po sebi nosi velike rizike, a ti još uvek nisi dovoljno zreo da shvatiš njegovu ozbiljnost i da prihvatiš eventualne posledice koje ono može imati i po tebe i po čovečanstvo.

IVAN: Ne mogu reći da sam i jednu reč razumeo, ali drago mi je da si me udostojio tih nekoliko rečenica, jer ovo je sigurno naš najnormalniji i najduži razgovor koji smo ikada obavili... Nikada mi nisi dozvoljavao da ti se približim.

TEODOR: Nije mi bila namera da te distanciram od sebe, ali izgleda da je moja sudbina upravo takva – da prozivim ovaj život sam i neshvaćen. A da si ti pokazao i najmanju želju da me bar u nečemu poslušaš, možda bismo ti i ja sada imali drugačiji odnos i možda bi mogao da razumeš o čemu govorim, možda bih mogao da te uvedem u svoj svet i da ti zaista budem mentor.

DEMIJAN: Naravno, ti i dalje ne odustaješ od priče da je uvek neko drugi kriv.

IVAN: Šta da sam te poslušao? Da ne studiram istoriju?

TEODOR: Upravo to!

IVAN: Ali ja sam mislio da je to jedini način da ti se približim, da te shvatim, da učinim da budeš ponosan na mene, ali kako ti sada govoriš, to je bio najgori potez koji sam mogao da napravim. Stvarno mi je nejasno. (Sedne kraj njega.) Na te studije krenuo sam zbog tebe, ali usput sam toliko zavoleo tu nauku, da mi ne pada na pamet da od toga odustanem da bih te usrećio. O čemu se radi? Da li je problem u tome što ti više ceniš rusku školu od francuske koja je zastupljena na našoj katedri?

TEODOR: Uopšte se ne radi o tome. Suviše jednostrano i plitko posmatraš taj problem... I ja sam bio takav zanesenjak za istoriju kao ti sada. I ja sam se tako zaljubio u nju, da sam maltene živeo samo zbog nje. I kako sam ja išao dublje i dalje u istraživanjima, tako su i stizala i priznanja, tako su mi se i otvorila mnoga vrata koja su vodila dublje i dalje nego što sam mogao i da sanjam. Vrlo rano postao sam doktor nauka i jedan od najvećih stručnjaka u svetu za istoriju religije. Ali moja istraživanja su me odvela izgleda dublje nego što je trebalo.

IVAN: Kako je to moguće? Zar nije cilj svakog istraživanja da se dokuči istina? Kako istina može biti nepoželjna?

TEODOR: Naše zemaljske oči vide samo jedan svet, ali ispod njegove grube površine kriju se mnogi čudesni, neobični, neizrecivo lepi i čarobni svetovi, ali i sa druge strane i opasni . (Ustane i hodajući oko stola u zanosu govori.) Ono što naše oči vide, to je samo paravan po kom je naslikano ono što mi smemo da vidimo, a ovaj svet je zapravo sasvim drugačiji od naše predstave o njemu i možemo ga sagledati u pravom svetlu jedino ako uklonimo taj paravan ispred naših očiju. Ali to je izuzetno teško i opasno. Tako da oni koji to naslute, retko uspevaju da se iskobeljaju iz te majstorski ispletene mreže prevara i obmana – ili odustanu posle prvih prepreka ili budu proglašeni ludima, ili bivaju ucenjivani, ili poginu nesrećnim slučajem, ili umru od neke teške i neizlečive bolesti.

IVAN: Pretpostavljam da si ti jedan od tih koji je naslutio tu pravu istinu.

TEODOR: Da, naravno.

IVAN: I zato su te izbacili sa fakulteta, iz Akademije nauka i iz ostalih institucija? Zato su te i proglasili ludim, je l’ da?

TEODOR: Da! A ti to govoriš sa toliko sarkazma, da pomišjam da mi ti uopšte ne veruješ.

IVAN: Ne mogu reći da je to daleko od istine.

TEODOR: Ti, Ivane, vidiš samo površinu stvari, vidiš samo zvanične verzije kojima smo okruženi i u koje smo ušuškani. Stvaran svet je i lepši od onog koji mi vidimo, ali i mnogo suroviji. Oduvek je bilo onih koji nisu želeli da se prave istine saznaju i zbog toga su mnogi progresivni ljudi – umetnici i naučnici- stradali u svojim pokušajima da svetu prikažu istinu. Ali da su ti veliki ljudi videli samo te zvanične verzije, mi još uvek ne bismo znali ni da je Zemlja okrugla. Iako ti misliš da je vreme cenzura i inkvizicije odavno prošlo, grdno se varaš. Oni su sada još moćniji nego ikada. Samo sada ne upotrebljavaju lomače, već neke sofisticiranije metode...I ja sam kao i ti mislio da je cilj svakog istraživanja doći do istine, ali to mi razbilo o glavu. Istina izgleda nije namenjena širokoj masi.

IVAN: O čemu ti govoriš?! Kakvi paravani, prevare, obmane?! Zvučiš kao pravi bolesnik. Zašto istina nije namenjena svima? Ko skriva istinu? Kakvu istinu?

TEODOR: Ko? Oni koji vladaju. Ne naravno političari za koje ti misliš da imaju vlast u svojim rukama, već oni pravi vladari. A zašto? Najverovatnije zato da bi što lakše vladali i da bi zadržali tu vlast. Lakše je pastiru da čuva ovce nego vukove. Što smo sličniji stadu ovaca, lakše je manipulisati nama i voditi nas tamo gde to odgovara našim gospodarima... A o kakvoj istini se radi, to je već mnogo teže objasniti. Gde god da pogledaš, čega god da se takneš, možeš posumnjati da li je to baš tako kako ti izgleda i kako ti se čini. Sve na ovom svetu je falsifikat. Ništa nije onako kako nam je predstavljeno da jeste. I nastanak univerzuma i nastanak naše vrste i naša istorija i naša svakodnevna politika, sve je to mnogo drugačije nego što mi golim okom vidimo. Mi smo okruženi zvaničnim verzijama događaja, ali moja istraživanja i istraživanja nekih drugih naučnika i tragalaca za istinom, dovode do zaključka da smo okruženi lažima, prevarama, iluzijama.

IVAN: Šta hoćeš da kažeš? Da nismo postali od majmuna? Nemoj mi reći da si još i pobožan postao i da veruješ u Adama i Evu.

TEODOR: Nisam postao pobožan, naprotiv. Ljudska rasa koja živi na Zemlji nastala je kloniranjem jedne više vanzemaljske rase. Pa ako onog ko je napravio prvi klon nazovemo bogom, onda možeš čak i reći da verujem u boga.

IVAN (tako se smeje da ne može da dođe do reči.)

TEODOR: Samo se ti smej. Odvajkada su se smejali vizionarima, pa što bi sada bilo drugačije?

IVAN: Imaš li još kakvu ludu teoriju? Hoću reći, imaš li još kakvu tako zanimljivu teoriju?

TEODOR: To nije teorija. Za sve ovo postoje čvrsti i neoborivi dokazi.

IVAN: I tako kažeš? Vanzemaljci?... A i cela istorija naše civilizacije je falsifikovana?

TEODOR: Uslovno rečeno da. Dogodili su se Svetski ratovi, Oktobarska revolucija, Francuska revolucija, i usponi i padovi nekih velikih civilizacija, ali ja ni ne govorim da su izmišljeni ti veliki događaji. Zadatak istorije nije samo da utvrdi kad i kako, već i zašto su se neke stvari dogodile, to jest šta, ko, kako i zašto ih je neko prouzrokovao. E, a tu se kriju tajne koje neki po svaku cenu žele da sakriju.

IVAN: Ti hoćeš da kažeš da tačno znaš šta se desilo sa Majama, Inkama, Atlantidom, kako i zašto su Egipćani gradili piramide i kako je nestala njihova civilizacija...

TEODOR: Pa da! Na primer Atlantida nije potonula kao što se veruje. Atlantiđani su i dalje stanovnici ove planete. I naravno da se zna da su Egipćani koristili piramide da u njih sahranjuju svoje faraone, ali piramide nisu sa tom namenom gradjene. Zna se i kad su sagradjene-još dok je Sahara bila močvara a ne pustinja.

IVAN: Pa kako to da to nije opšte poznato? Zašto je to tako strašno pa je obavijeno velom tajne?

TEODOR: Znaš li da su egiptolozi još pre dvadeset godina zabranili bilo kakvo novo ispitivanje na pogručju Gize? Oni koji žele da istinu drže u magli smatraju da ne bi valjalo da se sazna ko je kada i zašto gradio piramide.

IVAN: Ali zašto?!

TEODOR: Rekao sam ti – zato što više vole da budemo ovce nego vukovi. Reći ću ti samo da to ima veze sa vremenskim kapijama. Slično je i sa piramidama u Meksiku... Zatim religije! O, kakve su to tek farse. Novi zavet – potpuni falsifikat pisan tri stotine godine nakon Hrista pa na ovamo, dok zapisi pisani u njegovo vreme na njegovom aramejskom jeziku nisu kanonizovani od strane Vatikana, jer govore o nečemu sasvim drugom od onog na čemu se temelji hrišćanstvo.

IVAN: Na primer?

TEODOR: Isus je bio Aramejac, dakle tamnoput čovek, a ne onakav kakvim ga crkva pretstavlja. Njegov otac naravno nije bio drvodelja, već direktni potomak Solomonov i Davidov, dakle i Josif i Isus su zauzimali visoku poziciju u jevrejskoj zajednici i u sekularnom i u duhovnom smislu , tako da Isusa zaista možemo zvati carem judejskim. On je verovatno jedini uživao zakonsko pravo na presto ujedinjene Palestine. Po svim jevrejskim običajima, bio je u obavezi da bude oženjen i da ima naslednike, i on zaista jeste bio oženjen i to Marijom iz Magdale, koja, naravno, nije bila kurva Magdalena kako je prikazana u Novom zavetu. A interesantno je i to da je njihova loza i dalje živa, i ne samo to, već njihovi potomci imaju itekako veliku moć kao što su je uostalom imali i u dosadašnjoj istoriji.

IVAN: Kakvu moć?

TEODOR: Bilo bi teško u par reči definisati kakvu moć. Sve češće se u svakodnevnom govoru pominju vladari iz senke. Ne postoji jedan vladar, ali postoje organizacije, uglavnom tajne, koje kreiranju sudbinu ove planete i njenih stanovnika. Na vrhu te piramide moći su masoni i tajna društva kao što su na primer Iluminati.

IVAN: Ko su sad pa ti Iluminati?

TEODOR: Eto čemu te uče na fakultetu... Iluminati su deo masonerije i njihovi pripadnici su između ostalih i trinaest najmoćnijih porodica na svetu. A gledano u nazad, Iluminatima su pripadali najveći umetnici, vladari, političari, vojskovođe.

IVAN: Trinaest najbogatijih porodica?

TEODOR: Najmoćnijih. Materijalno bogatstvo je samo jedan od pojavnih oblika moći, ali čini mi se da je od toga još važnije znanje... o ezoteriji, magiji... Sve zemlje se polako ujedinjuju kroz takozvanu demokratiju, kroz osiromašenje nezavisnih zemalja, kroz oduzimanje moći njihovim vojnim silama, kroz oduzimanje znanja... I ta globalizacija će dovesti do toga da će oni koji vladaju, sada još lakše vladati celim svetom iz jednog centra. Sve što se događa na ovoj planeti događa se zato što oni to žele, zato što to njima donosi korist. Oni su kreirali i religije da ljudima isperu mozgove i da im uliju strah u kosti. Oni su kreirali i ratove, oni su kreirali i Hitlera, Staljina, Tita, Ujedinjene Nacije, hladne ratove. Oni prave države koje će potom rasformirati, pa ih opet spajati u još veće države kad steknu kontrolu nad njima. Oni mogu gotovo sve što požele jer imaju moć i jedini cilj im je da tu moć, ne zadrže nego da je dovedu do apsolutnih granica... Oni kreiraju stvarnost koju ti vidiš, oni kreiraju svet u kom živiš i savršeno im odgovara da ti vidiš samo ono što oni žele da ti prikažu.

IVAN (posle dugog razmišljanja): Jebo te, ti si skroz odlepio!

TEODOR: Možda je bolje da nisam ni počinjao ovu priču, jer ti niti to možeš razumeti, a uz to, i tebe i sebe time dovodim u veliku opasnost.

IVAN: Od koga smo u opasnosti?

TEODOR: Od strane onih koji gospodare svetom i istinama. Ja sam prodao dušu đavolu. Pustio me je u svoje tajne odaje i tu znatiželju sada skupo plaćam tako što radim za njega. Jedan deo mene vraća taj dug tako što pomaže da tajne ostanu tajne, a drugi deo mene kradomice radi na tome da te tajne ipak budu otkrivene. Uostalom, zašto uopšte razgovaram sa tobom kad mi se ti podsmevaš? Iako je moj um bio svestan da ti nisi na tom nivou da se sa tobom može o tome razgovarati, srce me je prevarilo jer je zaigralo videvši te ovde gde sam te retko viđao. Ponadao sam se da ti ipak možeš nastaviti tamo gde ću ja morati da se zaustavim.

DEMIJAN: Predaješ se bez borbe. Ništa drugo nisam ni očekivao od tebe.

IVAN: Moja znatiželja mi ne da da puknem od smeha i da se okrenem i odem. Iako ne mogu da poverujem ni reč od onog što si rekao, ja sam rad da pažljivo saslušam sve što želiš da mi kažeš, iako ti smatraš da ja nisam na tom nivou.

TEODOR: Ne budi tako uvredljiv. Ja te smatram kudikamo intelektualno superiornijim od sebe, ali potrebni su ti i drugi kvaliteti osim samog intelekta.

DEMIJAN: Ti sam si kriv što ne poseduje te druge kvalitete. Umesto da si mu bio oslonac, ti si ga gurnuo niz provaliju i sad mu još i pridikuješ zato što je posrnuo.

TEODOR: I ni ne očekujem da mi veruješ na reč, jer istraživač treba da veruje samo dokazima a ne nečijim rečima.

IVAN: Imaš li ti te dokaze? Mada ne znam ni šta to pokušavaš da dokažeš.

TEODOR: Naravno da ih imam.

IVAN: Pretvorio sam se u uvo.

TEODOR (pogleda na sat): Vreme je za večeru. Idi večeraj a razgovor možemo nastaviti i posle.

IVAN: Pretpostavljam da ti kao i obično nećeš jesti sa nama.

TEODOR: Nisam gladan. Uostalom imam puno posla, a očekujem i jednu kratku posetu.

IVAN (cinično) : Gospođa Milena, pretpostavljam.

TEODOR: Da.

IVAN: Dakle ništa od nastavka razgovora posle večere, jer pretpostavljam da Milena neće tako brzo otići.

TEODOR: Nastavićemo razgovor sutra ili sledećeg puta kad se budemo videli.

IVAN: Da li si ti prečuo moju i Leninu odluku da više nećemo dolaziti ovamo?... Ali nije ni važno hoćemo li nastaviti ovaj razgovor ili ne, jer... Ma, nije ni bitno, nego reci mi samo kako ti nije žao da majku tako povređuješ i ponižavaš tako što tu ženu dovodiš u kuću?

TEODOR: Milena je moj prijatelj i ne vidim šta je tu ponižavajuće za tvoju majku. Milena je jedina koja mi nije okrenula leđa onda kad su to svi učinili. Za to što tvoja majka ima ideju da je Milena moja ljubavnica ili nešto slično, ja svakako nisam kriv jer joj nikada nisam dao povod za takav zaključak. Zbog toga što je ona umislila u svojoj ljubomornoj glavi, ja ne želim da se lišim jedinog prijatelja koji mi je ostao. Ne gledaj me sa toliko prezira. Ja sam se Sofiji jednom već zakleo da se između mene i Milene nikada nije desilo ništa što izlazi van okvira prijateljstva, a kunem se sada i tebi mada nisam ni u kakvoj obavezi da to ;inim. To je sve što od mene možete dobiti, jer nemam energije da vas ubeđujem da ste od jednog lepog i čistog prijateljstva u svojim glavama napravili nešto što ne želim ni da izgovorim, a pogotovo ne želim da prekinem da održavam to prijateljstvo zbog vaših plitkih malograđanskih uobrazilja.

IVAN (dok izlazi za sebe promrmlja): Ostaje mi samo da se nadam da nisam suviše povukao na tebe i da neću biti muž i otac kao što si ti.

TEODOR (uzme stolicu koja mu se našla pod rukom i baci je na police sa knjigama) : Zašto li sam uopšte počinjao razgovor sa tom nezahvalnom gnjidom?! Samo gubim vreme sa njim!

DEMIJAN: Kao što ljudi iz tvog neposrednog okruženja ne razumeju ono što ti imaš da kažeš, tako ni ti nemaš razumevanje za moje reči. Izgleda da svi posmatramo svet kroz prizme sopstvenih shvatanja i slepi smo za ono što oni druge vide kao svoju jedinu stvarnost. Kakvu Ivanovu reakciju si i očekivao nakon što si mu tako bez ikakvog uvoda i objašnjenja sasuo sve te podatke u lice, kad i sam znaš koliko je i tebi bilo teško da poveruješ u sve to a još si i dokaze za sve to imao u svojim rukama i radilo se o tvojim sopstvenim istraživanjima? Umesto da probaš da približiš Ivanu i njegovom svetu, ti si pokušavao da mu približiš svoj svet, a i sam znaš koliko je to teško.To što si sada uradio sa Ivanom, isto je kao da si neplivača bacio u okean i još se naljutio na njega što se udavio... I kako to misliš da ti nisi kriv što je Sofija ubeđena da ti je Milena ljubavnica?! Itekako si joj dao povod za sumnju..Milena ti je bliskija nego rođena žena. Milenu si pustio toliko duboko u sebe i ona se nastanila u svim onim tajnim odajama tvoje duše u koje Sofija nikada nije mogla ni da priviri, niti je uopšte znala da postoje. Prema Mileni si takav kakav nikada prema Sofiji ni za trenutak nisi bio, pa šta onda jadna žena i da pomisli?

TEODOR: Sofija me nikada nije tako dobro nije razumela kao Milena.

DEMIJAN: Izgovori, izgovori, izgovori... Ne razumemo ono što ne poznajemo, a s obzirom da Sofiji nikada nisi ni dozvolio da te u potpunosti upozna , nije ni čudno to što te ne razume.

TEODOR: Čak i da je tačno sve to što govoriš, to opet nije razlog da neko treba da sumnja da mi Milena nije samo prijatelj. Nekad se neke stvari jednostavno dese bez nekog posebnog razloga. Pravo prijateljstvo kao ljubav se ne može isplanirati. Ja nisam želeo da budem bliskiji sa prijateljicom nego sa ženom, ali to se nekako desilo.

DEMIJAN: Ja znam da ti je Milena samo prijatelj, ali ti govorim kako to izgleda onima koji to ne gledaju tvojim očima. Naravno da je tvoja žena ljubomorna i to sa pravom. Milena ima tebe onako kako te Sofija nema i to je dovoljno da joj to smeta. Shvati da njena ljubomora ne postoji zato što misli da ti imaš seksualne odnose sa Milenom. Njena ljubomora ima mnogo dublje korenje. Ti se zaklinješ da ti Milena nije ljubavnica, ali Sofija je ljubomorna na tvoju mentalnu bliskost sa Milenom, i to u njoj izaziva mnogo dublji bol nego da sa Milenom imaš seksualne odnose.

DRUGI ČIN

PRVA SLIKA

Kada Ivan uđe u dnevnu sobu, zatekne Lenu kako sa uživanjem posmatra svog sina koji spava kraj nje na kauču.

LENA: Zaspao je. Vidi kako je sladak. Sad mi je žao da ga budim, a moram da ga okupam.

IVAN (priđe joj i zagrli je): Sladak je na tebe, sejo moja lepa.... Mislio sam da ćeš večeras kući.

LENA: Ne, sutra ujutro ću. Ne radim pre podne, tako da ću ostati još večeras. A ti?

IVAN: Dao sam sebi sutrašnji dan slobodan, tako da ću i ja ovde prespavati. Kako ti je na poslu?

LENA: Na kojem od njih? Ne znam više ni sama ni gde sve radim, ni koliko radim, a sve što zaradim, nije dovoljno ni da platim onu moju bednu sobicu i dadilju za ovog mog malenog đavolka. To što njegov otac daje dovoljno je tek da mu kupim garderobicu. Da mi mama krišom ne daje nešto novca, ne bismo imali ni za hranu... O, bože, kako je trivijalan ovaj život. Pitam se zašto ga i živim.

IVAN: Ne govori tako. Ako ovo čudesno stvorenjce nije dovoljan razlog da živiš i da se boriš...

LENA: Braco moj, kažem ti tek tako. Moram nekome da se požalim, moram malo da kukam. Svi koji me sa strane posmatraju, dive se mojoj snazi i upornosti, ali meni dođe nekad da se nekome izjadam i da mu se isplačem na ramenu, a kome ću to ako ne tebi. Od svih takozvanih prijatelja nemam više nikoga. Svi su se pokazali u pravom svetlu. Ostali ste mi ti i mama. Možda je i bolje tako, jer čovek je ovako načisto sa tim koga ima i na koga može da računa.

IVAN: Ne budi tako mračna, molim te.

LENA: Ma nisam mračna, samo si me uhvatio na pogrešnoj nozi. Neću da se žalim. Koliko god da mi je sada teško, veruj mi da mi je bivalo i gore, ali sad još imam i ovog mog savršenog dečačića... Kad sam bila klinka, maštala sam da ću se udati za princa, ali iako sam se udala za najgoru svinju, ipak sam dobila ovog mog malecnog princa, pa zbog njega ne mogu ni da kažem da je taj brak bila moja najveća greška.

IVAN: Ipak sreća je da si se na vreme razvela. Neki ljudi iako su svesni da im je brak katastrofa, jednostavno nemaju volje ili hrabrosti da se razvedu i možeš zamisliti kako provedu ostatak života. Ti si na vreme donela pravu odluku i sad budi samo malo strpljiva i videćeš da će sve doći na svoje mesto.

LENA: Ah, znam da će jednog dana sve doći na svoje mesto, ali kada? Ja to hoću odmah.

IVAN: Znam, ali...

LENA: Ma šalim se. Ne uzimaj me danas za ozbiljno, nešto sam potonula dublje nego inače, ali, ne boj se, isplivaću ja na površinu... Znaš, kad sam preko nedelje u silnoj strci, ne stižem ni da razmišljam o svemu što me tišti, ali kad se ovako vikendom opustim, onda mi kroz glavu svašta prolazi... Bar da mi nešto ide od ruke. Možda ja očekujem mnogo od života, ne znam. Diplomirala sam književnost, a radim neke sasvim leve poslove od kojih ne mogu ni da preživim. Sa sinom provodim vreme uglavnom ovako kad spava. On zapravo misli da mu je dadilja mama, a da sam je neka luda teta koja stražari nad njegovim snom. I sama sam. U svemu sam sama. Muka mi je od toga. Ne čeznem više za princom, bila bih zadovoljna i sa nekim običnim normalnim čovekom u čijem ću se naručju uspavati i koji će me ujutro poljubiti za dobro jutro. Eto, tek toliko tražim. Nekad, kad mi udvarači nisu bili potrebni, imala sam ih na desetine, a sada... Sve mi ide naopako.

IVAN: Ne brini, biće bolje.

LENA: Znam, jer gore od ovog i ne može biti.

IVAN: O, može, itekako može, samo ti danas izgleda sve gledaš kroz tamne naočare pa nisi baš u stanju da realno pogledaš sebe i oko sebe. Znaš li koliko ima ljudi koji žive mnogo gore od nas?

LENA: Ah, ti i tvoja filozofija. Ja neću da se poredim sa onima koji žive gore od mene, neću da se poredim ni sa onima koji bolje žive od mene, ja razmišljam samo o sebi i u tom razmišljanju dolazim do zaključka da zaslužujem bolje. Ne kažem da nemam baš ništa, ali mislim da zaslužujem više.

IVAN: Verujem da je tako, ali nadam se da onaj od gore gleda sve i da će svako, kad tad, dobiti ono što zaslužuje.

LENA: Da, onaj od gore gleda sve i umire od smeha.

BORIS (uđe i sedne kraj njih) : Ko umro od smeha?

IVAN: Bog.

BORIS: Koji bog?

LENA: E, to ti je dobro pitanje.

BORIS: Kako preziva bog? Di stanuje?

IVAN: To niko ne zna.

BORIS: A kako ondak znaš da je umro?

IVAN: Bojim se da je nisam toliko pametan da odgovorim na tvoja pitanja. Evo Lena će da ti kaže. Ona je završila fakultet, ona sigurno zna.

BORIS: A, sejo, jes pitala na fukutetu kako je umro taj bog?

SOFIJA (uđe u sobu i lice joj se ozari kad vidi njih četvoro): Srce mi je puno kad vas vidim na okupu. Vi ste jedina moja sreća, a sve ređe vas imam i sve je veća praznina u mom srcu.

LENA: Mamice, govoriš to tako da bi mi trebalo da osećamo krivicu zbog toga što se retko viđamo.

SOFIJA: Ne krivim ja vas, deco, ni zbog čega. Nisam ja od onih majki koje bi doveka da drže svoju decu uz svoju suknju. Vi ste već odrasli i normalno je da treba da se osamostalite i da krenete svojim putem, nego mene za srce ujeda to što su u ovoj porodici odnosi takvi kakvi jesu. Da su neke stvari samo malo drugačije, naši životi bi mogli biti pesma. Koliko bi bilo lakše u duši i vama i meni, a sigurna sam i Teodoru, da smo svi mi jedno u duši. Tada me ne bi boleo svaki vaš odlazak, ne bih to doživljavala kao kraj sveta. Ovako, ko zna kad ću vas opet videti. Da smo mi jedno u duši, ma da smo svi raštrkani po različitim krajevima sveta, bilo bi nam sto puta lakše jer znamo da imamo jedno drugo, a ovako...

IVAN: Sve je to šbbkbb.

BORIS: Šbbkbb. (Zaceni se od smeha.)

SOFIJA: Šta?

IVAN: Sve to što govoriš je šta bi bilo kad bi bilo. Prazna priča. Naravno da bismo svi voleli da smo mi jedna idealna porodica i ne kažem da deo odgovornosti zbog toga što nismo, nemamo svi mi, ali svi u ovoj sobi smo svesni ko je najveći krivac.

SOFIJA: Nekad se, eto, pomeri jedan kamenčić pa dođe do čitavog odrona.Čini mi se da se kod Teodora pomerio taj jedan kamenčić i da je protiv njegove volje sve krenulo naopako. A kad se čovek nađe zarobljen u nekom mračnom lavirintu, nije uvek tako jednostavno pronaći izlaz, ma koliko truda uložio... A samo imenovanje krivca ne donosi rešenje problema. I ja u mojim samotnim noćima krivim njega što nemam muža kakvog želim i što vi nemate oca kakvog želite, ali on je takav kakav je i tu se teško šta može promeniti. Ne nalazim opravdanje za njegove postupke, ali razumevanje svakako da. Ono što mi je važno da shvatite je to da ja nisam upoznala boljeg i dobroćudnijeg čoveka od Teodora. Sve što je uradio ili ono što nije uradio, a trebalo je, znajte da to nije bilo iz loše namere. Njemu je bog namenio tešku sudbinu i on se sa time nosi kako ume.

IVAN: Sa koliko obožavanja govoriš o njemu, a ne mogu da shvatim čime je to zaslužio.

SOFIJA: Kad smo bili mladi, on je mogao imati ženu koju god da je poželeo. Bacale su mu se pod noge, ali on je izabrao mene koja tad baš i nisam marila za njega. Ja sam bila obična radnica u čitaonici i nisam imala pojma ni ko je on ni kakav je on. Ali kad me je već osvojio, stalno sam ga zapitkivala zašto je baš mene izabrao, jer nisam videla po čemu sam ja to bolja od ostalih i uvek bi mi davao isti odgovor – da je to zbog moje duše. On je već tada znao ono za čega su meni bile potrebne godine da shvatim, a to je da smo mi, iako antipodovi u materijalnom smislu, zapravo jedna duša i da pripadamo jedno drugom. Iako često ne razumem i ne odobravam njegove postupke, njegovu dušu ja bezuslovno volim i to ništa na ovom svetu ne može promeniti.

IVAN: Ali on je potpuno poludeo! Znaš li ti šta on zapravo radi i o čemu govori?! Znaš li da on priča sam sa sobom?!

BORIS: Tata je lud, a ja sam glump.

LENA: Ne govori tako, Borise. Niti je tata lud , niti si ti glup.

BORIS: Tata meni reko da je lud.

LENA: Tata se samo šalio.

SOFIJA: Ivane, lako je optuživati ono što ne razumeš.

IVAN: Ma šta tu ima da se razume?!

Začuje se zvono na ulaznim vratima. Boris odmah skoči i potrči da otvori vrata

SOFIJA: Ko li je sad? Očekujete li vi nekog, deco?

LENA: Ne.

IVAN: Tata očekuje Milenu. Nije ti ni rekao, naravno. Pretpostavljam da ni to ne može umanjiti tvoju ljubav prema njegovoj bezgrešnoj duši?

SOFIJA: Neću da čujem bilo šta ružno o Mileni. Ponašajte se pristojno. Više niste deca. Ako sam već ja još odavno shvatila da ona ni za šta nije kriva i da ništa loše i nečasno nije uradila, onda je vreme da i vi to isto učinite. Svi mi smo u njoj videli nekog ko nam je na neki način oduzimao muža i oca, ali to baš i nije tako. Svet koji je Teodor delio sa njom, nikada ne bi delio sa nama čak i da ona nikad nije ušla u njegov život. Ona mu je ceo život najodaniji prijatelj, zapravo jedini prijatelj i to bez obzira na sve žrtve koja je zbog toga podnela. Koliko god da nam je svima bila mrska zbog našeg straha od njene bliskosti sa Teodorom, to je trebalo još odavno da ostavimo iza nas, i ako ništa drugo, od nas zaslužuje bar poštovanje. Mir sada, evo je.

Milena uđe u jednoj ruci držeći svoju torbu a u drugoj kesu sa poklonima, a za njom se pojavi i Boris. Lena i Ivan nisu ni podigli glave, a Sofija ustala da je pozdravi.

MILENA: Dobro veče. Izvinite što dolazim ovako kasno. Poznavajući Teodora, rekla bih da vam nije ni rekao da me je pozvao.

SOFIJA: Zdravo, Milena. Nema razloga da se izvinjavaš. Uđi, raskomoti se.

Milena spusti svoju torbu, a iz kese prvo izvadi poklon za Borisa i pruži mu.

BORIS: Ta je to?

MILENA: Muzički disk. Slobodno otvori.

BORIS (otvori poklon i vrisne od sreće) : Mama, Makl Dzekson! Jupi! (Poljubi Milenu.) Fala! Odo da slusam! ( Istrči iz sobe.)

Svi se nasmeju.

MILENA: Teodor mi je rekao da je Boris lud za Majklom. Nisam mogla da verujem. (Priđe Leni i pruži joj paketić.) Draga moja, tebi nisam ništa donela, ovo je za tvog mališana. Izvoli.

LENA: Stvarno nije trebalo. Hvala. (Otpakuje paket iz kog izvadi odelce.) Jao, što je slatko. Stvarno je divno, hvala vam. Tačno njegova veličina... Hvala vam.

MILENA: Nema na čemu, srećo. (Zavuče ruku u kesu i iz nje izvadi knjigu i pruži je Ivanu.) Ovo je za tebe, mladi gospodine. Ne slušaj tatu, nego knjigu u šake.

IVAN (Uzme knjigu i sa nevericom gleda u Milenu): Kako ste znali? ( Sa oduševljenjem nastavi.) ''Vizantija'' od Ostrogorskog. Ne mogu da verujem. Kako ste samo znali? Baš ovo mi treba za ispit. Hvala.

MILENA: Vi ni ne znate koliko Teodor priča o vama. Iako vas jako retko viđam, čini mi se da vas poznajem bolje nego moju decu. Možda vam se ne čini tako, ali njegove misli su stalno usmerene ka vama. (Kesu pruži Sofiji.) Ostalo je za tebe, Sofija... Kako je Teodor? Zabrinuta sam za njega. Zvuči mi jako loše. Znate li možda šta se dešava sa njim?


SOFIJA (Pruži ruku da uzme kesu ali i zadrži Mileninu ruku u svojoj) : Drago mi je da si došla. Mislim da mu nije dobro. Nešto čudno se dešava sa njim, ali, znaš i sama, meni ništa ne govori da se ne bih nervirala. Idi kod njega, u biblioteci je. Spremiću ti gore gostinsku sobu, ne daj da te natera da bdiš sa njim. Kao veštac je, nikad ne spava. A sutra uz kaficu ćeš mi referisati o čemu se radi.

MILENA: Naravno. Hvala na gostoprimstvu. (Ode u biblioteku.)

DRUGA SLIKA

Milena uđe u biblioteku i ugleda Teodora kako se nešto raspravlja sa Demijanom što njoj naravno izgleda kao da se Teodor svađa sam sa sobom.

MILENA: Teo, koji te je đavo spopao?

TEODOR (iznenađen, prvo se osvrne preko ramena, ali kad ugleda Milenu, pođe joj u zagrljaj) : Milena moja draga, kad bi ti samo znala kakvi se đavoli o moju dušu otimaju. Dođi, sedi.

MILENA: Ne mogu da dočekam da čujem šta je to tako hitno. Je l’ se nešto desilo? Kad si nazvao, bio si tako uznemiren da sam mislila da se svet ruši. Sve sam ostavila i dojurila iz Beograda ovamo.

TEODOR: Žao mi je što sam te uplašio. Nisam hteo da zvučim dramatično. Jesam uznemiren i to zbog mnogih stvari, ali ništa nije toliko hitno da si morala odmah doći. Nisam mogao preko telefona ništa da ti objašnjavam, pa kad si sama rekla da ćeš još danas doći, prihvatio sam to sa radošću, ne razmišljajući na šta si ti sve mogla pomisliti i koliko si se ti uplašila.

MILENA: Srećom bez razloga. Pravo da ti kažem, kad sam ti čula glas preko telefona, mislila sam ili da ti umireš, ili da se Zemlja zaustavila.

TEODOR (kiselo se nasmeje): Možda i nisi daleko od istine.

MILENA: Ma govori već jednom o čemu se radi!

TEODOR: Ma pusti sad to, nego reci jesi li gladna, žedna? Sigurno si umorna od puta. Kako si putovala?

MILENA: Nisam ni gladna ni žedna, a putovanje mi je proletelo u čitanju jedne divne knjige.

TEODOR: Stvarno? Koje?

MILENA: «Apeiron».

TEODOR: Ma lažeš! Otkud ti ta knjiga? Te knjige više nigde nema.

MILENA: Vidiš da je ima. (Izvadi knjigu iz torbe i pruži mu je.)

TEODOR: Ne mogu da verujem. O, bože, napisao sam je pre više od trideset godina, a ni jedan primerak nisam video bar dvadeset i pet. Mislio sam da je nemoguće naći još koji primerak.

MILENA: Ako neko zaista nešto hoće da nađe, njemu će se i otvoriti put kojim treba da ide da bi to našao... Zašto si ti uopšte prestao da pišeš?

TEODOR: Ah, bio sam dečak kad sam to pisao i nisam to baš najbolje podnosio. Što me je život više gazio i što me je više boleo, to je moj poriv za pisanjem jačao, moje misli su bile sve dublje, moje ideje su bile sve genijalnije, moje rečenice se bile sve oštrije, moji stihovi sve poetičniji i nisam znao da li da zbog toga zahvalim svojoj sudbini ili da je proklinjem... I onda sam prestao da pišem u nadi da subina više neće biti tako grozna prema meni kao do tad.

MILENA: Ali tvoja sudbina se zbog toga nije promenila.

TEODOR: Naravno da nije... Ali šta bih ja to novo i mogao da napišem? Pogledaj sve ove sjajne knjige samo u ovoj mojoj biblioteci. Sve je već odavno napisano i to mnogo bolje nego što bih ja to umeo. Srećom na vreme sam shvatio da to nije za mene i posvetio sam se istoriji.

MILENA: Grešiš kada kažeš da je sve već napisano, jer tvoje knjige nisu napisane... I da, na vreme si se posvetio istoriji, tako da te više nije uništavalo pisanje nego je to činila istorija. Ne vidim po čemu je to srećna okolnost.

TEODOR: Nije kriva istorija, krivi su ljudi. Ali pusti sad to. A što se tiče mojih knjiga, napisao sam tih nekoliko i mislim da je to sasvim dovoljno.

MILENA: Ali baš si bio dobar u tome.Čak si i neke velike nagrade dobio, zar ne?

TEODOR: Nagrade? Nagrade ništa ne znače. Zar ti ne znaš da su nagrade kao hemoroidi? ... Na kraju ih svaka guzica dobije.

MILENA (kroz smeh) : Baš si mi nedostajao.

TEODOR: Pazi da ti ne poverujem. Nismo se videli dva meseca i već ti nedostajem.Tebi koja si okružena brojnim prijateljima ja da nedostajem? Kad ja, usamljenik, kažem da si mi ti, moj jedini prijatelj, nedostajala,u to se može poverovati, ali kad ti tako nešto kažeš...

MILENA: Ne rugaj mi se. To što sam okružena ljudima, ne znači da nisam usamljena. Ti si jedini na ovom svetu uz koga sam ja ona prava ja. Jedino sa tobom mogu o svemu da pričam.

TEODOR: Vidiš, upravo zbog toga ja sam te i pozvao ovamo, jer jedino na tebe mogu da računam. Sada ću ti predložiti nešto i znaj da ti neću uzeti za zlo ako odbiješ, a odbićeš ako imalo pameti imaš.

MILENA: Dođe mi da se naježim od ovog tvog zbunjujućeg uvoda. Ako se nadaš da ću odbiti, zašto mi uopšte nudiš bilo šta.

TEODOR: Rekao sam ti, zato što nemam kome drugom, a radi se o jako važnoj i opasnoj stvari... Onaj moj projekat koji sam ti toliko puta pominjao i koji je trebalo da bude moje životno delo, neću moći da završim.

MILENA: Hoćeš li mi konačno reći na čemu si sve te silne godine radio? I ne razumem zašto nećeš to završiti? Kakvog je onda smisla imalo posvetiti skoro ceo život nečemu što nećeš privesti kraju?

TEODOR: Kada sam to započinjao, nisam mogao znati da ću tome posvetiti ceo život i nisam mogao znati da će mi na kraju ponestati vremena. A to na čemu sam radio, dužan sam da ti pokažem, ali ako pristaneš da učiniš ono što od tebe tražim, to moje nedovršeno istraživanje i nedovršeno delo svakako će se naći u tvojim rukama pa ćeš moći i sama da vidiš.

MILENA: Čemu ta misteriozna tajnovitost? ...Šta ja to treba da uradim?

TEODOR: U pitanju su kompakt diskovi sa neprocenjivo važnim podacima koje bi u najvećoj tajnosti trebalo dostaviti profesoru Aronu Goldbergu koji se trenutno nalazi u Rimu.

MILENA: Ne možeš mu to poslati poštom, ili mu to odneti lično?

TEODOR: To su toliko osetljivi i važni podaci da se mogu pouzdati jedino u ličnu dostavu, a ja kad napustim zemlju, uvek sam pod prismotrom, a ne smem ni ugroziti profesora Goldberga tako što ću stupiti u kontakt sa njim.

MILENA: Ovo sve liči na neki detektivski roman.

TEODOR: Ostavi šalu. Moraš znati da će ti život biti u velikoj opasnosti ako stupiš u posed tih informacija.

MILENA: Jesi li ti nekakav špijun? Objasni mi, molim te , o čemu se ovde radi? Kakvi su to podaci?

TEODOR: Nisam špijun... Još dok sam bio asistent na fakultetu, sklopio sam neka poznanstva koja su mi omogućila da zavirim iza nekih vrata koja običnim smrtnicima nikada ne budu odškrinuta, niti obični smrtnici uopšte znaju da ta vrata postoje. To je pobudilo moju znatiželju i ja sam u svojim istraživanjima išao sve dalje i sve dublje. Moja karijera je išla munjevitom brzinom napred, ali to je bio početak mog sunovrata. Nekoliko godina nakon što sam postao jedan od najcenjenijih istoričara u Evropi, bio sam na pragu da objavim neke neizrecivo važne rezultate mojih istraživanja, ali ni od kuda pojavili su se neki ljudi koji su me upropastili. Uništili su sve što sam ikada napisao, uredili su stvari tako da izgubim posao, da budem izbačen iz svih institucija u kojima sam bio član, da budem proglašen za umno poremećenu osobu i tako dalje i tako dalje...

MILENA: I ti mene smatraš najboljim prijateljem a neke fundamentalne stvari iz tvog života mi govoriš tek sada.

TEODOR: To ne možeš pripisati tome što sam želeo da nešto tajim od tebe, već tome što sam želeo da te ne dovedem u bilo kakvu opasnost.

MILENA: Ko su ti ljudi koji imaju takvu moć?

TEODOR: Iza ovog nama vidljivog paravana svakodnevice, postoje neka tajna društva koja kreiraju naše živote i njihova moć je nemerljiva, ali neprijatelj kog sam ja na sebe navukao moćniji je od tih tajnih društava za koja ti znaš. A za to koliko su moćni znam itekako dobro jer su me primorali da radim za njih.

MILENA: Za te ljude koji su ti uništili život?!

TEODOR: Da. Po svaku cenu želeo sam da dođem da prave istine i oni su me za sva vremena onemogućili da objavim delove istine do kojih sam došao, ali zato su mi dozvolili da širom otvorim ona vrata iza kojih su sve tajne bile skrivene, što je značilo da sam postao jedan od njih i da je od tada moj jedini zadatak bio da radim sa njima na zataškavanju tih istina.

MILENA: Ništa ne razumem. I šta si ti radio?

TEODOR: Moj zadatak je bio da pronalazim ljude koji su u svojim knjigama, naučnim studijama i slično, naslućivali te istine koje su morale ostati tajne, ali tragao sam i za retkim starim knjigama i spisima koja su u sebi imale ono što nije za svačije oči.

MILENA: I šta je bilo sa tim ljudima koje si ti pronalazio?

TEODOR: U najboljem slučaju prošli su kao ja.

MILENA: A u najgorem?

TEODOR: Ne želiš da znaš.

MILENA: A šta je na tim diskovima koje ja treba da odnesem u Rim?

TEODOR: Većina tih informacija koje ti moćnici po svaku cenu žele da sačuvaju u tajnosti.

MILENA: Šta to?

TEODOR: Ako se odlučiš na ovaj korak, bićeš za kratko u posedu tih diskova sa informacijama pa ćeš videti i sama. Ali još jednom ti ponavljam da to može da ugrozi tvoj život i život tvoje porodice.

MILENA: Naravno da ću uraditi to što tražiš od mene. Znaš da bih i umrla za tebe.

TEODOR: Ne trebaš mi mrtva. Meni moj život više nije vredan i uradio bih to ja, ali ja sam pod nekom vrstom prismotre i ne smem sam da objavim te informacije niti bilo kome da ih prosledim, jer bi svi moji stradali. Ovako, ja sam sve do tančina isplanirao, tako da se nadam da nikakvih problema nećeš imati ako ti to proslediš Goldbergu.

MILENA: A kada bi ja to trebalo da uradim?

TEODOR: Tek za pola godine. Ja tada više neću biti ovde, a ti ćeš na vreme dobiti instrukcije u kom sefu i u kojoj banci će biti ti diskovi, novac za tvoj odlazak i detaljne instrukcije za Goldberga. Nas dvojica smo se dogovorili da celokupno moje delo pripoji njegovom i da to nakon njegove smrti bude objavljeno pod njegovim imenom, jer on nema porodicu i neće moći biti kažnjen.

MILENA: A ko je taj Goldberg?

TEODOR: Jedan od onih koji mnogo zna i kog sam odavno morao prijaviti mojim gospodarima. Umesto toga, upozorio sam ga da na opasnost i od onda niko ne zna da on postoji i da radi na sličnim istraživanjima kao i ja.

MILENA: E, da mi je neko pričao, ne bih mu verovala. Kakve li su to stvari kad je zbog njih neko kao ti doveo u pitanje i svoju karijeru i svoju porodicu i svoje prijatelje? Zapitaš li se zašto je bog stvorio ovaj svet pun lepota i nama dao život da u njemu živimo? Da li da bismo uživali u tim lepotama, ili da bismo se odrekli svakog užitka koji nam se nudi i proživeli život kao askete poput tebe? Misliš da ćeš tako doživeti prosvetljenje? Ne, samo ćeš umreti sam i neshvaćen. Da li je sve to što si godinama radio, i na kraju nećeš ni okončati, kako sam kažeš, bilo vredno što si se svega odrekao?

TEODOR: Ne znam. U jednom trenutku imao sam samo taj put pred sobom i ja sam njime krenuo i više nikad mi nije palo na pamet ni da se zaustavim ni da skrenem sa njega. Nikada nisam preispitivao tu svoju odluku. Od tada za mene je postojala samo takva sudbina. Ne znam ni da li se isplatilo, jer ne znam ni da li će istina za kojom sam tragao ikada biti obelodanjena; a i ako bude obelodanjena, ne znam hoće li ona doneti dobro čovečanstvu, ili će ga gurnuti u još veće zlo. Ja sam u beskrajnom prostoru tame sve vreme nazirao jedan tračak svetlosti i ceo moj životni put je bila težnja da do te svetlosti dođem, bez obzira na sve moguće posledice i odricanja. Ne znam da li je to generalno gledano imalo smisla, ali to je bio jedini smisao za mene. To je valjda bila moja sudbina. A što se tiče toga da na kraju neću ni završiti svoje životno delo, ni na to nisam mogao da utičem. Ranije sam se nadao da ću Ivana moći da uvedem u moj svet i da ćemo zajedno raditi na tome i da će on i nastaviti tamo gde ja eventualno budem stao, ali njegova zvezda vodilja njega na suprotnu stranu vuče.

MILENA: A zašto ti baš sada prekidaš sa radom? Rekao sa da za pola godine više nećeš biti ovde. Šta to treba da znači? Je li to opet neka tvoja misterija?

TEODOR: Nije nikakva misterija i ne prekidam rad ovog trenutka, ali biću prinuđen da to učinim već za mesec ili dva. Reći ću ti o čemu se radi, ali moraš mi obećati da će to ostati među nama. Pogotovo mojima ni reči.

MILENA: Čak ni Sofiji?

TEODOR: Ni njoj. Saznaće kad za to dođe vreme. Ne treba joj još jedna briga pre vremena. Pa evo, nema lepog načina da se ovo saopšti. Ja umirem.

MILENA: Pa svi mi umiremo. Ne plaši me , nego reci o čemu se radi.

TEODOR: Dijagnostikovana mi je neka bolest koja će me potpuno savladati za svega nekoliko meseci.

MILENA: Šališ se? Ti se šališ, je l’ da? Šališ se! Reci da se šališ! Kakva bolest?! Ma ne, to je nemoguće! Ti nisi bolestan!

TEODOR: Veruj mi da sam i ja tako reagovao kada su mi lekari to saopštili, ali tako je kako je i ništa se ne može promeniti.

MILENA: Nema leka?

TEODOR: Nema. Postoji mogućnost da budem hospitalizovan i da nekim terapijama ublaže posledice bolesti, što bi mi produžilo život za nekoliko meseci, ali...

MILENA: Nema tu nikakvo ali! Moraš probati sve što ti može pomoći! Ne smeš odustati!

TEODOR: Između tri meseca proživljenih van bolnice i šest meseci u bolnici, nikada i ni po koju cenu ne bih izabrao ovo drugo.

Milena brizne u plač, a Teodor je nekako nespretno zagrli pokušavajući da je uteši.

MILENA: To je nemoguće... To nije istina... Ti ne umireš... Ti ne možeš umreti.Ti ne smeš umreti! (Privija ga sve čvršće u svoj zagrljaj i sve više se guši u plaču.)
Pa od čega si to bolestan, dobri moj Teo?

TEODOR: Jetra. Laički rečeno, moj organizam zabunom proizvodi antitela koja ubijaju ćelije jetre. Eto, moj organizam se posvađao sam sa sobom i rešio je da se uništi.

MILENA (u strahu da će se srušiti, sedne na prvu stolicu) : I kažeš nema leka tome?

TEODOR: Zapravo nema. Da je na vreme otkriven problem, određenim terapijama bi se stanje držalo pod kontrolom, ali s obzirom da sam ja oduvek bio nemaran prema svom zdravlju, to stanje je preraslo u hronično što je dovelo do nepopravljivih posledica. I sad je gotovo.

MILENA (spusti glavu u svoje dlanove i nastavi da jeca) : Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem.

TEODOR: Kad sam čuo prognozu lekara, prvo sam se šokirao, ali već posle par dana sam se navikao na to. Čovek se na sve navikne... Sada to prihvatam kao neminovnost i ne uzbuđujem se više zbog toga. Prvo sam se pitao- zašto baš ja, kako baš ja?- ali odgovora na ta pitanja nema. To jedino mogu pripisati svojoj sudbini. Šta je tu je... Isprva mi je bila strašna ta spoznaja da me kroz dva – tri meseca više neće biti, da je to jednostavno kraj, ali sad to prihvatam gotovo podjednako kao da ću se iz ove kuće za dva tri meseca preseliti u neku drugu. Ne treba praviti mnogo buke ni oko čega. Smrt je isto tako prirodna kao i život. Došao je moj red i nema mi druge nego da se pakujem i krenem na put... Ja sam lagano podvukao crtu ispod mog života i pomirio sam se sa neminovnostima, pa bih voleo da i drugi tako pomirljivo prihvate tu činjenicu, ali znam da je to nemoguće, pa zato nikome nisam o ovome govorio jer ne podnosim sažaljenje i suze. Neću to da pamtim sa ovog sveta. Hoću da me isprate osmesi. Neću da umirem ova tri meseca, već hoću da živim i da radim dokle god budem mogao. I zato ustani, razvuci usne u osmeh i zagrli tvog prijatelja. Hoću da se rastanemo uz smeh, ne uz tugu.

Milena sa teškom mukom ustane , zaustavi plač i zagrli Teodora.

TREĆA SLIKA

U biblioteci jedan naspram drugog stoje Teodor i Demijan.

DEMIJAN: Noć je već na svojoj samrti. Vreme ističe. Biće baš lepo jutro, zar ne misliš?

TEODOR: Vreme uvek ističe. Ne znam samo iz kog razloga mi to govoriš.

DEMIJAN: Ističe i vreme tvog života, ali ističe i vreme da nešto učiniš u poslednji čas.

TEODOR: Šta to?

DEMIJAN: Toliko stvari si uradio za tvoj makrokosmos, a tvoj mikrokosmos se raspada. Zar nisi čuo da će danas otići tvoja deca i da ti više neće dolaziti ni u posetu? Tako hoćeš da se rastaneš sa njima?

TEODOR: To oni samo tako kažu. Dolaziće oni.

DEMIJAN: Ne budi tako siguran u to.

TEODOR: Uostalom, šta ja i mogu da uradim ako neće da dolaze?

DEMIJAN: Da, ti nikad ništa ne možeš da uradiš. Opet ćeš reći da je to sudbina koju ne možeš promeniti? Kad pogledaš u nazad, videćeš ono što se desilo i to možeš okarakterisati kao svoju sudbinu koja ti se desila; ali kad pogledaš u napred, možeš videti mogućnost izbora. E, ono što budeš izabrao, to će biti tvoja sudbina. Ima, naravno, stvari koje ne možeš promeniti ma koliko se ti trudio, ima stvari na koje ne možeš uticati, ali ne možeš reći da si nemoćan kad su tvoja deca u pitanju. Ponekad je potrebno napraviti samo jedan korak, reći samo jednu reč i čuda se mogu dogoditi. Potrebno je samo verovati u to. Ako u napred kažeš da nešto ne možeš da učiniš, sigurno je da to nećeš učiniti, jer nećeš ni probati.

TEODOR: Ma šta ti znaš?! Ostavi me na miru.

DEMIJAN: Šta ja znam? Sva moja znanja potiču od tebe. Ja znam ono što znaš i ti a što nećeš da znaš, što želiš da zaboraviš i ono u čega ne želiš da poveruješ...

TEODOR: Hajde sad ostavi me, stvarno imam puno posla.

DEMIJAN: Dockan je, Teodore. Uradio si šta si uradio. Gotovo je. Nemamo više vremena za gubljenje. Ti si superiorni intelekt, ali tvoje srce je okovano ledom i tvoja duša je prazna. Pokušao sam da savladam tvoj um u ime tvog srca, ali rečima je to nemoguće. Zbogom, Teodore.



Demijan munjevito jurne ka Teodoru, uhvati ga za vrat i uz Teodorovo kratko i uzaludno opiranje, udavi ga. Teodor mrtav leži na podu. Scena se zamrači, a kad se svetlo ponovo upali, zatičemo isti prizor-beživotno telo na podu i prilika u crnom iznad njega, s tim što Demijen skida masku i plašt i mi tada vidimo da je ispod maske Teodor. On zatim odlazi do prozora, otvara ga i duboko udahne.

TEODOR: Kako divno jutro. Biće ovo prelep dan.

ČETVRTA SLIKA

Sofija, Lena, Ivan i Boris u veseloj atmosferi sede za stolom i doručkuju. Sa torbom u rukama pojavi se Milena smrknutog lica .

SOFIJA: Milena, izgledaš kao da si duha videla. Izvoli sedi da doručkujemo. Izvini što te nismo čekali. Deca žure da što pre krenu, a ja nisam htela da te budim, jer sam pretpostavila da si noćas do kasno ostala budna.

MILENA: Dobro jutro, svima. Prijatno.

LENA: Izvolite, sedite tu pored mene.

MILENA: Najlepše vam hvala, ali nisam gladna, a i moram ići.

SOFIJA: Ni govora. A šta je sa našim dogovorom da ćemo se ispričati uz jutarnju kafu?

MILENA: Žao mi je, zaista. I ja sam se tome radovala, ali stvarno se ne osećam dobro i moram ići. Puno toga bih htela da ti kažem, ali...

SOFIJA: Nešto nije u redu?

MILENA (nesigurno): Ne, ne sve je u redu... Kćer mi se javila telefonom, ni ona se nešto ne oseća dobro, pa idem što pre da je vidim.

SOFIJA: A tako. Nadam se da nije ništa ozbiljno.

MILENA: Nadam se da nije... Teodor nije ustao?

SOFIJA: Mislim da nije ni legao. Nisam čula da je izašao iz biblioteke. Nećeš ići da se pozdraviš sa njim?

MILENA: Ne, pozdravili smo se sinoć. Neću da ga uznemiravam , sigurno nešto radi. Samo mu kaži da sam otišla.

SOFIJA: Milena, da se nije nešto desilo? Tako mi čudno deluješ.

MILENA: Ne, sve je u najboljem redu. Do viđenja, svima.

Izađe sa suzama u očima , a Sofija krene za njom da je isprati. U međuvremenu, Lena i Ivan se gledaju u čudu, a Boris se izgubljen u nekom svom svetu igra sa hranom.

SOFIJA (sedajući za sto): Bože, baš čudno. Nešto nije u redu. Tako naprasno bez reči odlazi sa suzama u očima, a tamo na izlazu sve kao da hoće nešto da mi kaže, ali usne joj se ne miču.

LENA: Da se nisu nešto posvađali njih dvoje?

IVAN: I, je li ti na kraju nešto rekla?

SOFIJA: Ne, samo me je zagrlila.

IVAN: Šta ona ima tebe da grli?

SOFIJA: Ne znam... Ali zagrljaj je bio tako nežan i iskren. Baš čudno.

U trpezariju uđe Teodor, sa širokim osmehom na licu, zbog čega ga svi gledaju ne verujući svojim očima.

TEODOR: Dobro jutro, lepi moji. Smem li da vam se pridružim?

BORIS: Ćao, tata, tata, tata, tata, tata!

SOFIJA (usplahirena): Bože mili, zašto pitaš da li možeš da nam se pridružiš?

TEODOR: Što me tako gledate?

IVAN: Što te gledamo? Poslednji put kad sam te video nasmejanog, ja ni u školu nisam pošao. A poslednji put smo zajedno doručkovali još dok mi ni prvi zubi nisu izrasli.

LENA: Pravo da ti kažem, mislila sam da nećeš izaći ni da se pozdravimo.

TEODOR (priđe Leni sa leđa i poljubi je u teme) : Kakvo pozdravljanje? Prvo me saslušajte, a za pozdravljanje ćemo videti.

IVAN: Problem je u tome što ti uvek očekuješ da tebe neko sluša, a gluv si za ono što drugi imaju da kažu.

SOFIJA: Teodore, moram da te pitam šta je to sa Milenom. Otišla je malopre, sva nekako...

TEODOR: Kako nekako?

SOFIJA: Kao da ste se posvađali.

TEODOR: Bože sačuvaj. Ne brini ti za nju, biće ona dobro. Uostalom, doći će sledećeg vikenda pa je pitaj sama... A ti si, Ivane, sasvim u pravu. Baš o tome što vas nikada nisam slušao i želim da razgovaramo. Znam da jednim razgovorom ništa ne možemo promeniti, ali dajte mi bar priliku da pokušam da vam kažem šta mi je na srcu i da probamo da popravimo ono što se popraviti može.

IVAN: Naš dragi papa ima i srce.

TEODOR: Da, i upravo me tvoj cinizam ujeda za njega.

LENA: I šta sad ti misliš, da će sad kad je tebi nešto sinulo u glavi i hoćeš nešto da popraviš, tek tako doći do nekog velikog happy end-a?

SOFIJA: Bar poslušajte oca, to vas ništa ne košta.

TEODOR: Znam da ne verujete u čuda. Ne verujem ni ja. Ne verujem ni da se neko preko noći može promeniti, ali stalno ste me optuživali da nikad nisam ni pokušao da nešto promenim među nama. Ne očekujem da će nakon ovog našeg razgovora doći do nekog velikog happy end-a, ali nadam se da nije suviše kasno bar da pokušamo. Znam da me mrzite, ali dajte mi bar šansu da me bar malo manje mrzite.

LENA: Grdno grešiš ako misliš da te mrzimo.

IVAN: Da , ne mrzimo te, ali tvoji postupci, tvoja distanciranost od nas, tvoje osude naših odluka, nedostatak tvoje podrške za bilo šta što smo želeli ili što smo uradili, to je ono što mrzimo kod tebe.

TEODOR: Svako moje izvinjenje je izlišno, jer vam to ne može biti nikakva satisfakcija za roditeljstvo koje niste imali s moje strane. Srećom, imali ste Sofiju, heroinu u svakom pogledu, koja vam je bila i otac i majka; a i to je mnogo više nego što se mnoga deca imala i zato mislim da nema potrebe da budete baš toliko ogorčeni koliko jeste.. Vi ste već odrasli ljudi i ja vam više ničim ne mogu nadoknaditi očinsku ljubav koju sam vam uskratio, zapravo, nije da vas ja ne volim... ja samo nisam umeo da vam pokažem i dam ljubav... Šta sam ono hteo da kažem?... Vi ste već odrasli ljudi i shvatam zašto ste puni besa i gorčine, ali danas je izgleda poslednji trenutak da i vi i ja prestanemo da se ponašamo kao deca. Ja sam napravio bezbroj grešaka i nemerljivo mnogo sam se ogrešio o vas i to ne mogu popraviti, ali sada je trenutak da pokušamo da ne napravimo još koju grešku. To što ste odlučili da odete iz roditeljskog doma je sasvim prirodna stvar, jer ste u takvom dobu kad vam je potrebna samostalnost, ali čini mi se da ste tu odluku doneli na svoju štetu i to u inat meni, što je iniciralo moj inat, i onda je sve otišlo dođavola. Ne zameram vam zbog toga što ste vi učinili, jer bih na vašem mestu verovatno i ja učinio isto, ali mogu samo da zamislim koliko vam je to bilo teško pod svim tim okolnostima. Znam da ću goreti u paklu zbog toga što sam vam okrenuo leđa kad vam je bilo najpotrebnije. Mogao sam da vam pomognem, ali pustio sam vas da idete glavom kroz zid.

LENA (sa suzama u očima ustane i zagrli Teodora) : Neka moja prva sećanja, vezana su za tebe, tata. Znam da sam bila nemoguća kao klinka i znam da su druge devojčice njihovi roditelji tukli za takve nestašluke, ali kad bih ja uradila kakvo nevaljalstvo, ti si me uzimao u svoje naručje, ljuljao me, mazio bi me i pričao uvek iznova i iznova najnežnijim tonom da nije lepo što sam uradila i da se to ne sme uraditi; a tek kakvom nežnošću si me obasipao kad sam bila dobra. Kasnije si se okrenuo nauci, zatvorio si se iza čeličnih vrata, a ja sam te celog života ostala željna i silno sam patila zbog toga, ali znam da tako topla duša kao tvoja nikad neće goreti u paklu.

IVAN: Kakva patetika.

TEODOR (Leni) : Oprosti mi, anđele moj... Dušo, hajde sedi i saslušajte me do kraja. Rekli ste da ćete danas da odete i da više nećete dolaziti ni u posetu. To će naneti bol svima nama i dajte da uradimo nešto da do toga ne dođe. Želim da vam povodom toga nešto predložim. Želim da se vratite da ponovo živite ovde, bar privremeno.

IVAN: Pa ti si potpuno sišao sa uma. Shvati da je to nemoguće.

LENA: Tata, ja stvarno ne znam šta da kažem. To je stvarno nemoguće. Mi smo se definitivno preselili u Beograd, Ivan tamo studira, oboje smo se tamo zaposlili... Čak smo se Ivan i ja dogovorili da neko vreme živimo i zajedno da bismo smanjili troškove.

TEODOR: Moj predlog podrazumeva to da vi date otkaze na te vaše bedno plaćene poslove. Znam da želite samostalnost, ali pre nego što kažete ne, bar me saslušajte. Kuća je ogromna i možete ovde živeti a da vam Sofija i ja ne smetamo.

LENA: Vi nam nikada niste smetali i ne radi se o tome.

TEODOR: Hoćete li da mi dozvolite da završim... Trgovina retkim knjigama, poslednjih godina mi je donela priličnu zaradu i novca ima dovoljno i da vam svakom kupim po stan, pa neka to bude i u Beogradu, ali bilo bi mi značajno da prvo provedete par meseci ovde, a posle ako želite, vi idite.

IVAN: Ne radi se o stanovima, zar to ne shvataš?

LENA: Ovo zvuči kao ucena – kupiću vam stanove, ali prvo dođite ovde.

TEODOR: Žao mi je ako je to tako zvučalo, jer ne radi se ni o kakvom uslovljavanju. Novac za te stanove je spreman i možete ga još danas dobiti i to nema veze sa tim hoćete li ispuniti moju želju ili nećete. Sofija, oprosti što o ovome nisam sa tobom ranije razgovarao, jer ipak se radi o zajedničkom novcu, ali ubeđen sam da činim pravu stvar za našu decu.

SOFIJA (briše suzu u uglu svog oka) : Ljubavi moja...

IVAN: Ne znam zašto, ali ja se osećam neprijatno. Trebalo bi da budem srećan zbog ovoga, ali... ne znam, osećam se nekako neprijatno.

LENA: I ja se prilično čudno osećam... Tata, to su predivne vesti Većina roditelja to ne može da priušti svojoj deci, ali...

TEODOR: Svestan sam da ovo može da reši samo vaše materijalne probleme, ali da to ne rešava i probleme koje mi imamo među nama. Zamolio sam vas da saslušate moj predlog i iako vi mislite drugačije, ja moj predlog još uvek nisam izložio u potpunosti. Naime, predlog se sastoji u tome da ostavite vaše poslove bar preko leta dok tebi, Ivane traju, ferije, i da se vratite ovde, dakle privremeno da mi pomognete da...

LENA: Ma ne mogu ja da ostavim svoje poslove, kad sam i njih jedva našla! Šta ću posle kad se vratim tamo?!

TEODOR: Evo šta ćeš. Prvo želim da ti kažem da se ponosim tobom u svakom pogledu, a sa druge strane stidim se kako sam se poneo prema tebi povodom tvojih odluka koje sam smatrao pogrešnim. Eto, važno mi je da znaš da se zaista ponosim tobom, jer su te moji postupci možda naveli da misliš drugačije.

LENA: A šta je drugo?

TEODOR: A drugo - kaži mi , da li se promenio onaj tvoj jedan i jedini san u poslovnom smislu?

LENA: Misliš na to što sam oduvek htela da radim u knjižari? Ma nema knjižare u Beogradu na čija vrata nisam pokucala, ali niko nije hteo ni da me pogleda. Čak i za mizerno plaćene poslove potrebna je debela veza. Eto, profesor književnosti ne može da radi ni u knjižari. Ne, tata, više ne sanjam taj san.

TEODOR: Šteta, ponekad se i nemogući snovi ostvaruju... Sećaš li se kad smo šetali centrom varoši, pa tamo preko puta crkve bila je ona knjižara kraj čijeg izloga si uvek bez izuzetka zastala i gledala u sve te knjige, a tada još ni da čitaš nisi znala?

LENA: Da, sećam se. Naravno da se sećam.

SOFIJA: I uvek si govorila da ćeš kad porasteš raditi u toj knjižari, jer ćeš onda po ceo dan moći da gledaš slikovnice.

LENA (sa setom na licu) : Da, sećam se. Bože, kako sam još tako mala bila očarana tom knjižarom i mirisom knjiške prašine... Šta je sad sa tom knjižarom? Zatvorili su je, zar ne?

TEODOR: Drugi roditelji su svojim vezama uspeli da svojoj deci obezbede pristojne poslove, ali mene je društvo odbacilo i ja ne mogu da vam pomognem na taj način, ali spletom okolnosti mogao sam, na primer, da kupim taj prostor bivše knjižare i da ga poklonim svojoj kćeri uz njeno obećanje da će tamo otvoriti knjižaru još lepšu i bolju nego što je bila ona stara.

LENA ( u šoku) : Tata!... Tata!... Tata! Ja sanjam?!

TEODOR: Ne sanjaš, sunce moje. Zaista sam kupio sam taj lokal. Neka poznanstva još uvek imam medju izdavačima, mogu ti pomoći oko cele organizacije tako da već za par nedelja ljudi mogu dolaziti u tvoju knjižaru da kupe knjige.

LENA (izbezumljena od sreće) : Ne mogu da verujem!

TEODOR: Čak sam razmišljao o tome da u jednom delu knjižare prodaješ polovne knjige. Ne znam da li ćeš se ti složiti i ne bih da ti se mešam, ali mislim da je to stavarno dobra ideja. Evo samo iz naše kućne biblioteke možeš uzeti preko četiri hiljade naslova koje imamo u dva ili više primeraka.. Za početak, ja bih ti mogao pomoći oko svega, pogotovo oko toga kako bi procenjivala polovne i antikvarne knjige.

LENA: Tata, kaži mi da se ne šališ.

TEODOR: Naravno da se ne šalim.

LENA: Samo, to je mnogo posla... Šta ću sa...?

TEODOR: Eto vidiš, zbog toga bi bilo dobro da se bar privremeno vratiš, jer baka i deka će sa zadovoljstvom da se posvete svom unučetu. Je l' tako, bako?

SOFIJA: Baki bi to bilo ispunjenje najlepših snova.

TEODOR: Eto, vidiš.

LENA: (vrišti od sreće i poleti Sofiji u zagrljaj.)

IVAN: E da mi je neko rekao da ćeš ispasti takav laf, ne bih mu verovao. A to što se sve ovo dešava, samo ide u prilog mojoj teoriji da si ti potpuno poludeo.

TEODOR: Ja sam već odavno potpuno lud, tako da ne verujem da sam mogao još više da poludim. Šta se dešava kad čovek koji je već lud, ponovo poludi? Možemo li smatrati da je on opet postao normalan?

IVAN: To je već gimnastika za mozak kojom ne bih da se bavim od ranog jutra.

TEODOR: E, pa, derane, tvoj ludi otac ima nešto i tebi da kaže, pa bi bilo dobro da uključiš taj tvoj mozak.

IVAN: Što? Jesi meni kupio katamaran? O tome sam uvek sanjao. Leni si ispunio san iz detinjastva.

TEODOR: Nisam ti kupio katamaran. Nisam ti ništa kupio... Ti, sinko moj, upropaštavaš sebe uglavnom iz nekog ludog inata meni, ali ti si divan mladić briljantnog uma i u mnogo čemu si bolji od mene i moraš živeti zbog sebe, a ne u meni gledati idola koji te je tako silno razočarao i zbog kog si tako pun cinizma i besa. Ja sam bio loš otac i upropastio sam deo tvog života, ali ti budi pametan i prestani da se samosažaljevaš i da sam sebi dodatno upropaštavaš svoj život. Stani na svoje noge i samouvereno kreni napred, bez obzira da li se meni sviđa put kojim ideš. To što ti je toliko stalo do mog mišljenja i odobrenja, za mene je veliki kompliment, ali moj sebičluk mi nije dao da pružim podršku tvojoj odluci, jer ja sam se nadao da ćeš se pridružiti mojim istraživanjima, a ne da ćeš krenuti suprotnim putem... Ne znam kako da se iskupim, osim da ti na svaki način pomognem da nastaviš putem kojim si krenuo. Zato sam i predložio da ostaneš tu preko leta a ja bih ti pomogao da spremiš bar jedan ili dva ispita. Kao što smo Sofija i ja za Lenu izdvajali novac u fond za njeno školovanje, naravno da smo izdvajali i za tvoje. Zbog moje ludosti taj novac ti do sada nije bio dostupan, ali znaj da on postoji, tako da već danas možeš da daš otkaz i da ti narednih godina studije budu jedina briga. Sve ostalo je na tebi... Sine, znam da sam mnogo grešio i da malo toga mogu da popravim, ali...

IVAN: Nisam veliki optimista povodom svega ovoga, ali ne mogu reći da nisam dirnut, i rado ću ostati preko leta da vidimo hoćeš li biti bolji mentor nego što si bio otac. (Ustane i pruži ruku Teodoru koju ovaj sa radošću prihvati. )

TEODOR: Ima samo jedan uslov. Radićemo samo noću.

IVAN: Zašto?

TEODOR: Čuo si da ću preko dana imati puno obaveza oko Lenine knjižare, pa oko mog unučeta, a sa druge strane svako jutro Boris i ja ćemo da idemo da radimo nešto što mu već godinama obećavam

BORIS: Da vatamo ribe! Jupi! Mama, mama, tata naučiće mene da vatam ribe.

TEODOR: Tako je, Borise, od sutra svakog dana ćemo ići na pecanje.

Poljubi Borisa u čelo, a zatim ode do Sofije i stane pred nju. Jedno drugom kao da pokušavaju nešto da kažu ali ništa ne izgovore, već se čvrsto zagrle.

TEODOR: Toliko toga sam ti hteo reći, ali šta ja glupi grešnik tebi mudroj svetici mogu reći?

Ostaju tako zagrljeni dok se svetla gase.