Anđela - Stevan Koprivica

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stevan Koprivica

ANĐELA

/ Veseli rekvijem za odlazeće luzere/

Beograd, oktobar 2001.


LICA:

LAZAR, profesor sociologije, 45 godina
BORISAV,ugostitelj, 45 godina
ANĐELA, medicinska sestra, 26 godina


Sve se događa u aparatmanu internog odelenja KBC u Beogradu, ove jeseni.


SLIKA PRVA: CIMERI


/ Bolnički apartman u KBCu, namenjen privilegovanim pacijentima.To znači da u sobi postoji klima uredjaj, da ima samo dva kreveta, a da je posteljina čista, i da u sobi postoji kupatilo . Lazar je, za sada, jedini pacijent. Na stočiću pored njegovog kreveta su naslagane knjige, pored njih veliko pakovanje tetra soka, nešto voća. Sestra Anđela sedi na krevetu pored Lazara i meri mu krvni pritisak./

ANĐELA:
Profesore...
LAZAR:
Opet mi nije dobro. Koliko?
/ Anđela ne odgovara, ima slušalice na ušima/
LAZAR:
Recite, slobodno. Čim sam ovde, ja imam potpunu svest o tome šta može da se dogodi. Nije u redu, vidim po vama... Slobodno recite.
ANĐELA:
Samo malo tišine, molim vas. Da čujem otkucaje...
LAZAR:
Naravno. Evo, ćutim.
/ Anđela skida slušalice, ispušta preostali vazduh iz aparata./
ANĐELA:
Devedeset pet sa šezdeset. Ko ptičica.
LAZAR:
Možda sam malo oslabio u bolnici, ali ja sam takve konstitucije

ANĐELA:
U sokola malo mesa ima, al je soko ptica ponajbolja.Gospodine profesore, htela sam da kažem da vam je pritisak kao u ptičice.Čak bi mogao i da bude malo viši...
LAZAR:
Magli mi se pred očima, ošamućen sam. Kolabiraću, pretpostavljam....
ANĐELA:
Ma, nećete. Skoro da je u redu.
LAZAR:
Skoro. Ali "skoro" nije isto što i " u redu je". Vi mene hoćete da utešite, da me ohrabrite. Ja sam vam zahvalan, više nego zahvalan. Ja ne znam kako bih nazavao to osećanje kad ste vi tu. I kad niste tu. Sestro Anđela, iz vaših usta bih mogao da čujem i najcrnju presudu, neku nepovoljnu dijagnozu. Zašto ja još nemam dijagnozu?
ANĐELA:
Rezultati se obrađuju i uporedjuju. Doktor Jovanović će vam, pretpostavljam, ujutro, sve razjasniti.
LAZAR:
Devedeset pet sa šezedeset. A da niste dodali tih pet? Jeste, da se ne bih uznemiravao. Ja znam, kada su sistolni i dijastolni pritisci tako blizu, postoji tendencija izjednačavanja i nastupa kolaps. Bio bih vam zahvalan ako bi u tom trenutku bili pored mene kako bi mogli da preduzmete dalje korake. Da li vam se događao ovakav kolaps kao što je moj?
ANĐELA:
Za sedam godina koliko radim ovde, nisam srela nikoga kome su se izjednačili pritisci. To je teoretski moguće, ali u praksi, vrlo retko.I, razlika vam je sasvim dovoljna, verujte mi.
LAZAR:
Ja se ne bojim, mada ne mogu da kažem da me nije malo strah. Ranije sam imao dobar pritisak, a sad nemam.To me buni, uznemirava...
ANĐELA:
Vi ovde i niste zbog pritiska, gospodine Lazare. Vi imate nedefinisane bolove u predelu abdomena. Nećete kolabirati, kad vam kažem. Časna reč.
LAZAR:
Časna reč? Vi ste sigurni u to? .
ANĐELA:
Ne opterećujte se dijagnozama i pretpostavkama,profesore.Živi ste. Niste baš najzdraviji, ali ko od nas sme da potpiše da je potpuno zdrav? Na kraju krajeva, zato ste ovde, da bi ozdravili.I, kad izađete odavde, biće kao da ništa nije ni bilo. Zaboravićete nas.
LAZAR:
Izaći ću odavde? Sigurni ste?
ANĐELA:
Sigurna sam.
LAZAR:
Časna reč:
ANĐELA:
Svi izađu odavde. I još će te nas zaboraviti..
LAZAR:
Neću vas zaboraviti, budite sigurni. Bolnicu, možda. Vas nikada. Sigurno. Vašu plemenitost, posvećenost, etičnost, profesionalnost...I, vašu lepotu.
ANĐELA:
Hvala na komplimetima
LAZAR:
Nisu komplimenti. Činjenice.
ANĐELA:
A ja baš volim komplimente. Činjenice me ponekad nerviraju. Konačne su, bespogovorne. Pogotovo me nerviraju bolničke činjenice.
LAZAR:
Šta vas nervira?
ANĐELA:
Smorovi.
LAZAR:
Nisam razumeo.
ANĐELA
Daveži.
LAZAR:
A, da. Pretpostavljam da ima takvih bolesnika. Možda postaju takvi zbog straha od smrti.

ANĐELA:
Nema to veze sa strahom od smrti. Ljudi umiru na način kakvim su živeli. Oni živahni, veseli, oni koji su bili stalno u nekoj akciji, oni umiru tako. kao na filmu. Jeste gledali Brusda Vilisa, UMRI MUŠKI? Ođednom, skoro sa osmehom, kao da idu negde dalje. Na neku novu stanicu. A oni koji su celog života smetali drugima i sebi,oni oću kakim neću kakim, oprostite...
LAZAR:
Ništa, ništa....Volim spontanost.To govori da izmedju nas nema barijera. Da smo, je li, kao, domaći.
ANĐELA:
Oni koji stalno pitaju zašto a nemaju ni jedno zato, e oni umiru dugo, teško, smaraju i sebe i porodicu i nas. Ni da odu, ni da ostanu, a moraju da odu.
LAZAR:
Vi to još, onako, literarno?
ANĐELA:
Imala sam pet iz srpskog. Nije to, profesore , literatura, nego hodnici i sobe ove bolnice. Moram da idem. Ima još bolesnika.
LAZAR:
Idete zato što sam ja davež, smor?
ANĐELA:
Ja to nisam rekla.
LAZAR:
I umreću tako, smarajući sebe i okolinu.
ANĐELA:
Vi ste samo jedan o uplašeni, šarmantni profesor u najboljim godinama sa kojim ja volim malo da popričam. A da ste smor, ja to ne bih radila.
LAZAR:
Stvarno tako mislite? Vi to govorite samo da bi ste me utešili. Vi znate nešto što ja ne znam, pa me unapred tešite. Priznajete!
ANĐELA:
Priznanja se traže u policiji, ne ovde.
LAZAR:
Evo, ja ću vama da priznam. Ne mogu kad ste u pokretu. Sedite.Ja sam vas sanjao.
ANĐELA:
To je sasvim razumljivo.I ja bi mene sanjala.
LAZAR:
Kad već insistirate na mom priznanju,ja ću vam reći...
ANĐELA:
Ništa nisam insistirala, ali kao vi baš hoćete da mi kažete, recite.
LAZAR:
Bila ja noć. U mom snu. I prozor je bio otvoren. Nije bilo hladno. Bilo je neverovatno toplo. I vi ste bili izmedju mene i prozora...
ANĐELA:
Verovatno sam bila u noćnoj smeni pa obilazila bolesnike.

LAZAR:
Ne. Niste imali bolničku uniformu. Niste imali ništa.
ANĐELA:
Profesore!Baš ste to sanjali? I kakva sam bila? Šta sam vam radila?
/ Lazar zausti da nešto kaže ali u sobu ulazi Borisav. U novoj svilenoj drečavoj pižami, sa kasetofonom u jednoj ruci i pregrštom šarenih časopisa i kesom u drugoj. Lazar ustukne, brzo sedne na svoj krevet. Anđela priđe Borisavu./
BORISAV:
Dobro veče.
ANĐELA:
Dobro veče. Izvolite...
BORISAV:
Pa, s obzirom da sam u bolnici, izvoleo bi jedan krevet. A da nisam, ja bi ti rekao šta još od tebe izvoljevam.
ANĐELA:
Gospodine...
BORISAV:
Borisav, Bora Matijević. Bikan, za prijatelje.Poslali me sa prijemnog u sobu 415. Šta me gledate tako? Meni je rekla sestra dole na prijemnom da dođem ovde. . Doktor Jovanović je rekao da se samo javim u četvrtak uveče. Sve po redu i propisu.Doktor Jovanović je moj prijatelj.
ANĐELA:
Tako, dakle. U redu. Smestite se.
BORISAV:
Koji je moj krevet?
/ Anđela se zbunjeno nasmeši./
ANĐELA:
Koji se slobodan..../ pokaže krevet u uglu./
BORISAV:
Ja bih ovaj pored prozora. / Lazaru/ Oćeš da se menjaš? Šta ti fali ovde, na ovome?

Tu mi je blizu prozor. A i zbog cigareta.
/ Lazar ga nemo gleda. Ništa ne govori.Preneražen.Anđela vodi Lazara do praznog kreveta./
ANĐELA:
Smestite se ovde. Ukoliko vam nešto bude potrebno, imate taster za poziv medicinskog osoblja ovde. /Pokaže na taseter na zidu/.
BORISAV/ LAZARU/:
E, cimer, aj se menjamo. Šta ti fali ovom krevetu? Evo, pitaj ti mene nešto, ja ću da ti uradim. Cimeri smo, ljudi smo, kolege smo, je li? Naši smo. Ja tebi, ti meni.Solidarišemo se. Da pređeš, a?
/ Lazar ne raguje. Napadno uzima svoje beleške, prelistava.Borisav odmahne rukom./
BORISAV:
Pitaćeš i ti mene nešto.


ANĐELA:
Vizita je ujutro u pola osam . Ukoliko budete slušali muziku, molim vas da to bude tako da ne uznemiravate druge pacijente.
BORISAV:
Ako pritisnem ovde, onda ćeš ti da dođeš?
ANĐELA:
Ja, ili neko od dežurnih medicinskih sestara.
BORISAV:
Ako ne dođeš ti, ja neću da pritiskam, pa makar umro.
ANĐELA:
Nećete umreti. Nemate razloga.
BORISAV:
Ako ti ne budeš dolazila, oću. Sigurno.
ANĐELA:
Doći ću ako bude moj red i ako bude izuzetne potrebe.
BORISAV:
Gde ćeš izuzetniju potrebu od mene?
ANĐELA:
To bi bilo sve. Idem.
/Borisav je zaustavlja, hoće da joj tutne nekoliko maraka u džep bluze./
BORISAV:
Ja sam vrlo zahvalan. I nadam se da ćemo se što češće vidjati./ vidi pločicu na njenoj uniformi. Anđela, nebesko ime.
/ Anđela vraća novac./
ANĐELA:
Molim vas...Ne dolazi u obzir.... Ja samo radim svoj posao.Molim vas, nemojte da me vredjate..
BORISAV:
Znaš šta, ti od ovoga kupi cveće. Neki lep buket. To, kao da sam ti ja kupio. Eto, može li tako?
/ Anđela krene ka vratima./
ANĐELA:
Kad budete odlazili odavde, živi i zdravi, sami ćete mi kupiti buket. Laku noć.
BORISAV:
Da vidimo komfor.
/ Borisav ulazi u kupatilo. Lazar sedne na krevet. Vidno uzbuđen./
LAZAR:
Sestro, Anđela, molim vas...
ANĐELA:
Izvolite gospodine profesore...
LAZAR:
Šta je ovo?!Ja sam se dogovorioo da budem sam u sobi.
ANĐELA:
Ja ne radim smeštaj. Ako je doktor Jovanović rekao...




/ Borisav povuče vodu u kupatilu. Lazar se strese. Borisav izlazi./

BORISAV:
Izvinite ako sam na smetnji. Jel imate vas dvoje nešto nasamo, da ja odem? Bi ja, al ne može se. Kad si ovde, nema mrdanja. A, cimer?
ANĐELA:
Otišla sam. Laku noć, profesore. Laku noć gospodine Matijeviću...
Anđela izlazi/
BORISAV:
Lutko, za tebe Bikan!

/ Borisav se obraća Lazaru./
BORISAV:
Šta predaješ? Srpski? Matematiku? Šta je, pojeli ti djaci jezik,a pa si zanemeo, a?
/Lazar ne odgovara./.
BORISAV:
Možda ti. ja nisam nivo? Nisam ja tako loš . Ja ću brzo da zaspem, a ako budem strugao u snu, ti me slobodno cimni. Samo nemoj da cokćeš, nervira me. Mogao bi, onako u snu, da ti dam malo preko pičke.
/Lazar se okreće prema Borisavu/
LAZAR:
Gospodine, ovo nije zatvorska bolnica.
BORISAV:
Tačno! Profesore, ti znaš gde si! A ne bi se po tebi reklo.Imaš neku životinju što te grize u stomaku, a? Vidi se.I ja. I nešto u ledjima. Al ne dam se ja. Doktor Jovanović je moj prijatelj. Sve će on to da sredi.I tebi će, ništa se ne boj. Profesore ,jel se ti bojiš, malo, a?
/ Lazar ćuti. Borisav sprema stvari pored kreveta./
BORISAV:
Ništa ti tu strah ne pomaže. Još ti je gore. E, ako te napadne neki strah, samo ti mene cimni. Ja sam prvi put u životu u bolnici. A ti?
/ Lazar ćuti, prelistava beleške./
BORISAV:
Jesi li karao ti ovu?
LAZAR:
Molim vas, nemojte tako prema sestri Anđeli.
BORISAV:
Ja oću. Sigurno.DA nećeš ti da mi zabraniš?E, ako je tvoja, nema frke. Mada, možda ćeš sutra da gekneš, pa šta ćeš onda? Pogledaj se kakav si.
LAZAR:
Takvi kao vi, naizgled puni snage, takvi najpre umiru. Hipertenzija vam je u gornjem registru, pretpostavljam.
BORISAV:
Razbi me pritisak, ako si na to mislio

LAZAR:
Evidentno.
BORISAV:
Ma, jedi govna!
LAZAR:
I ko zna šta još imate..
BORISAV:
Imamo ćulbastije na žaru, crevca, srceta, jagnjeću glavu u škembetu, gotova jela, jagnjeće ispod sača, praseće sa ražnja i ispod sača i veliki asortiman domaćih i stranih pića. Kod mene u "Raju", na Ibarskoj magistrali. I prvoklasna muzika. Sve nsajbolja grla.Eto, to mi imamo!A to što si mi ti udelio, zadrži za sebe.
LAZAR:
Mogao sam da pretpostavim. Ibarski drum!
BORISAV:
Ako, slučajno, kojom koincidencijom, preživiš, svrati. Moj si gost. da te malo podgojimo, a možda ti i nabacim nešto.
LAZAR:
Hvala.
BORISAV:
I, koji ti je ?
LAZAR:
Ja sam na ispitivanju.
BORISAV:
E pa i ja sam na ispitivanju.
LAZAR:
Ja moram da napravim još neke beleške i da se odmorim. Molim vas da to poštujete,ako vi uopšte nešto možete da poštujete.
BORISAV:
Ko ti brani?Samo ti šljakaj.
/ Lazar legne u krevet, uzme sa stočića daljinski upravljač za klima uredjaj./
BORISAV
Šta radiš to?
LAZAR:
Podešavam temperaturu.Rashladili ste sobu.
BORISAV:
Ma gde rashladio?Ima preko dvaes, sigurno.
LAZAR:
Propisana temeperatura je dvadeset i četri Celzijusova stepena, a ovde, kako možemo očitati na displeju, ima jedva devetnaest.
BORISAV:
Meni je vruće. Ja se stalno znojim. Zajebi ti to sa Celzijusom. Šta on zna koliko je potrebno živom čoveku?
LAZAR:
Vruće vam je zbog hipertenzije. I taj znoj je od kardioloških tegoba. Ja mislim da ste vi veoma blizu infarkta.

BORISAV:
A ja mislim da si ti veoma blizu nokauta.
LAZAR:
Vi to meni pretite?!
BORISAV:
A što ti meni pretiš infarktom?!
LAZAR:
Mislite li da se ja bojim? E pa ne, poštovani gospodine, kako beše, Bikane...
BORISAV:
Samo za prijatelje.
LAZAR:
Ja se ne bojim! Ja sam raskrstio sa strahom čim sam ušao ovde, jer ovo je predvorje smrti, ako niste znali...
BORISAV:
Kakvo predvorje?Ako je tebi, nije meni. Svak ima svoje predvorje.Ti komotno gekni, ovde u predvorju, meni ne pada na pamet. To što me malo nešto boli ovde pozadi ledja, to je daleko od tog tvog predvorja. I nemoj mnogo da mi se kurčiš, ne izazivaj me.
LAZAR:
Da niste poneli i pištolj ovde?
BORISAV:
Za tebe mi to ne treba.Ja sa tobom lepo, a ti meni infarkt! Ako ti žvajznem šamarčinu, usraćeš se.
LAZAR:
Samo izvolite. No, na usluzi sam vam.Usudite li se da me udarite, imaćete posla sa elitnim timom najbolje advokatske kancelarije u Srbiji. Prodaćete i vašu birtiju na Ibarskom drumu,i stan, i kuću i sve što imate!
BORISAV:
Nikad, ama baš nikad, da nisi rekao ružnu reč o mom »Raju«!
LAZAR:
Šta sam rekao?
BORISAV:
Rekao si birtija, malopre!«Raj«je sve što imam, ceo život sam u njega uložio. Projekat je napravio Delijović, profesor sa arhitektonskog, Možda ga i znaš?
LAZAR:
Ne znam.
BORISAV:
Pa da, ne znaš te što rade konkretne i korisne stvari. Ti znaš te tvoje pisce i drkadžije! A unutrašnjost su mi radili dva profesora sa primenjene. Dizajneri, bato! Dao sam im četri godišnje plate, al ne žalim.
LAZAR:
U, pretrgli ste se.
BORISAV:
I napravili su mi raj. Na ulazu vise dva opanka, svako po metar i osamdeset,levi i desni, a iz njih raste cveće. Shavataš? To su dve male viseće bašte.
LAZAR:
Mogu misliti.

BORISAV:
. Vrtovi u opanku! U sredini je veliki kotao za pečenje rakije, šljivovice, mučenice . Ti si, sto posto, za viski,to ti je deda pio pa se i ti navadio...
LAZAR:
Ne pijem, Nikada.
BORISAV:
Tako i izgledaš. A pored velikog stakla, gde se izlazi na letnju terasu, pravi tršenjev top. Ko Karađorđev. Pravi. Na njemu služim švedski sto, kad organizujem koktele i partije.
LAZAR:
Švedski sto na šumadijskom trešnjevom topu! Vi ste mondijalista i postmodernista
BORISAV:
Oćeš da ja tebi kažem da si peder i vegetrijanac! Jesi ženjen?
LAZAR:
Ne. Nisam. Zašto?
BORISAV:
U tim godinama neoženjen? Sram te bilo....Slušaj, ako si taj,onaj, reci...Nemam ništa protiv, ali, da znam....
LAZAR:
Nisam oženjen, što ne znači da ne volim nekoga... Suprotnog pola, mislim. I, da nisam voleo.
BORISAV:
Nemoj da te nisam upozorio. A zidovi, zidovi su okrečeni, tako, ustalasala polja, sa šljivicima i tarabama. A iznad iz nebesa, plavih, vedrih, sve posmatraju car Dušan,vojvode Stepa i Mišić, Karađorđe i knez Miloš...
LAZAR:
Kako vam se slažu ta dvojica poslednjih?
BORISAV:
Na suprotnim su zidovima. Nisam ja budala.Svakom ko uđe kod mene, srce zaigra. ... Gasi tu klimu, izgoresmo.
LAZAR:
Dvadeset i četri je propisano .
/ Borisav ide prema prozoru, otvara ga./
BORISAV:
Koliko ti zagreješ, ja ću da ga oladim.
LAZAR:
E pa nećete. Sad ćemo da vidimo!
/ Lazar skoči sa kreveta i pritiska taster./
BORISAV:
Evo, upišanko zove mamu da ga brani.
LAZAR:
Sad ćemo da vidimo!
BORISAV:
Jedva čekam da dođe.
LAZAR:
Letećete vi odavde, čim dođe.
BORISAV:
Al ću pre toga da je presvučem. Onda ćemo da vidimo ko će da leti.
/ Ulazi Anđela./
ANĐELA:
Ko je zvao? O čemu se radi?
BORISAV:
Ja sam zvao.Ovaj hoće da pokvari klimu. I mene je nagovarao.
LAZAR:
NIje tačno! On laže! Ladio je sobu!
BORISAV:
Moja bezbednost je ugrožena! Hoće da me bije!
LAZAR:
Propisano je 24 stepeni Celzijuseva! Molim vas da mu nađete drugi smeštaj, smesta!
ANĐELA:
Da li nekome loše?
BORISAV:
Meni je vruće! Izgoreh!
LAZAR:
Sestro Anđela, ja vas molim da nešto uradite!
ANĐELA:
Šta vi mislite, da sam ja vaspitačica u obdaništu?Ozbiljni ste, odrasli ljudi. Sredite se! / Borisavu/ Vi, lezite! Lezite! Ovo je bolnica!
/Borisav, iznenađen, krotko ide do kreveta, seda./
ANĐELA:/ Lazaru/
A vi dajte taj daljinac! I prekinite da zvrckate za svaku sitnicu!Dvadeset i dva stepena. Jel dobro sad?Sanjajte malo! Ja imam posla, shvatite! Da vas više nisam čula!
LAZAR:
Ja vas molim da kažete doktoru Jovanoviću sutra...
ANĐELA:
Doktor Jovanović! Samo doktor Jovanović!Pun mi je njegovih pulena u ovoj bolnici! Sve moj do mojega! Mislite li vi da se ceo svet oko vas vrti?! Samo zato što imate vezu, doktora Jovanovića! Zbog vas sam sada napustila bolesnike, soba 234,dva sprata niže, kojima su dani odbrojani, kojima zaista treba nega i pažnja!Nece docekati prvu kisu!A ja se sa vama ovde majem!Zato što imate vezu! E pa i ja imam vezu! Istu kao i vi! I to što ste mi simpatični, kao Tom i Džeri, to neće da traje večno, ako nastavite da me šikanirate. I vi i vaša veza! Spavanje!
/ Anđela ugasi svetlo i izađe iz sobe. Soba u polumraku./
BORISAV:
Vidiš šta si uradio!. Al, dobra. varniči. Moj broj. Volim te, žestoke.
LAZAR:
Spavam.
BORISAV:
Kako će tek da ti bude hladno na Novom groblju.
LAZAR:
A vi će te biti sahranjeni u onom vašem opanku!
BORISAV:
Ja se neću sahraniti, jer nemam nameru da umrem.
LAZAR:
Sutra vi više nećete biti u ovoj sobi i tada mogu i da vas zapale i bace u kontejner! Nije me briga! I ostavite me na miru! Ostavite me na miru! Svi!
/ Lazar se pokrije preko glave. /
BORISAV:
Ako prdneš, umrećeš.
SLIKA DRUGA: SATIRANJE
/Jutro je. I Lazar i Borisav sede na krevetima, buljeći u vrata koje su se upravo zatvorila./
LAZAR:
Jel danas petak?
BORISAV:
Pre ponedeljka ništa./ viče prema vratima/Serem vam se u vizitu. Ima li koga? Jel zna neko da mi kaže šta je meni?!
LAZAR:
Ma, vama nije ništa.Ja mislim da doktor ne dolazi upravo zbog vas. Neće da ga blamirate.
BORISAV:
Sad ćemo da ga nazovemo...
/ Borisav vadi mobilni telefon iz ormarića, bira broj.
BORISAV:
Mogao bi i za tebe da pitam.
LAZAR:
Ja znam sam da brinem o sebi.
/ Borisav drži mobilni na uvetu./
BORISAV:
Mobilni preplatnik je isključio telefon...Samo gubim vreme ovde. Vikend. Ima »Raj« da bude pun ko oko. More, idem ja odavde, pa ću da dođem kad doca dođe.
/ Borisav počinje da sakuplja svoje stvari./
LAZAR:
U pravu ste .Znate, baš mi je drago što smo se upoznali. Vi ste jedan neposredan, iskren čovek i sa vama mi nije bilo dosadno. I, uvren sam da vam nije ništa. Sve je bilo neki mali incident, malo ste ispali iz koloseka, na trenutak. Sada je sve u redu.
Evo, ja vam obećevam da ću jednom svratiti u vaš " Raj". Doći ću, sigurno. Zbogom. Sve najbolje.
/ Borisav se okrene, prilazi Lazarevom krevetu, seda na njega./
BORISAV:
E, kad me toliko voliš, ostajem.
/Lazar ga gleda preneraženo./
LAZAR:
Ustanite! Smesta! To je moj krevet!

BORISAV:
Gde piše?
LAZAR:
Ja sam prvi došao i ja sam prvi legao u njega.
BORISAV:
A ja sam drugi došao pa sam drugi legao u njega.
LAZAR:
Ovo je moja kućna posteljina! Ne podnosim saznanje da je neko drugi ležao na mojoj posteljini!
BORISAV:
Eto ti tvoja posteljina.
/ Borisav ustane, sakuplja posteljinu, baca je prema Lazaru./
LAZAR:
Ne, ne, sada kada ste je uprljali. Ne treba mi!
BORISAV:
Pa, šta da radimo? Posteljina je upropašćena, sad ne možeš ni na tvoj bivši, a moj sadašnji krevet, a ni obratno. Slušaj, najbolje da ti lepo odeš... Pa da...Biće u ponedeljak neka druga soba za tebe. A možda i umreš dotle.
LAZAR:
Vi ste rekli da odlazite!
BORISAV:
Pa i otišao sam. S kreveta na krevet.
LAZAR:
A vaš »Raj »će biti prepun za vikend. Možda vas osoblje potkrada.
BORISAV:
Ima i od čega. Dosta meni ostane, ništa se ti ne boj.
LAZAR:
A vaše pevačice? Biće tužne bez vas.
BORISAV:
Ih, vratiću im se ja ,abartovan.
LAZAR:
A vaša žena, vaša deca? Zar ne bi bilo lepo da provedete vikend sa njima? Dotle će da se oslobodi neka soba...
BORISAV:
Dve žene i četvoro dece, profesore. Jedna bivša, druga sadašnja, deca sva sadašnja.Svi će oni da dodju sutra u posetu, videćeš ih.U, jebo te, ne bi bilo dobro da dodju u isto vreme. Sad ću da zovem Vukicu, sadašnju.
/ Uzima mobilni, bira broj/
BORISAV:
Oćeš tebi nekoga da okrenem?
Zvoni, a ne javlja se. Zvoni. Mora da joj nije blizu telefon.Je li, profesore, što ti stalno brineš moju brigu?
LAZAR:
Mora da joj nije blizu telefon...
BORISAV:
Jel profesore, što ti stalno brineš moju brigu?
LAZAR:
Nije to vaša briga, nego moja! Vi meni život uzimate. Sad i posteljinu! Ceo život mi neko nešto uzima, nešto što je samo moje! Uzeli su mi mesto na fakultetu,pre sedam godina, šutnuli me u šugavi Institut, nisam im bio podoban! Stalno mi neko nešto uzima!
Kao što i šire odvratnu laž o mojoj vezi sa studentkinjom! Dvadeset godina sam ja gradio moju karijeru, bio tačan, odgovoran, beprekoran. I onda se pojavila ona. Prosek devet pedeset,. Sa crnim očima koje sam video ma gde ona sedela. Gde god bi se denuo, ja sam video te oči. Da, i trepavice. I jednom mi se učinilo da izmedju tih trepavica vidim suze. Sačekao sam je posle predavanja i pitao zašto suze. I tako je sve bilo, slučajno, nevino, nežno..


BORISAV:
Kresnuo si studentkinju? Svaka čast, doktore! .Stani, stani bre, sad sam povezao. Lazar Babić, beše, jel tako? Pa pisale novine, čoveče. Nemoral u fakultetskim kabinetimaE, čast mi je da si sa mnom u sobi!
LAZAR:
Nisam spavao sa njom!

BORISAV:
Ko kaže da si spavao?! Ma, pičkoljub si ti, priznaj!
LAZAR:
Ne dozvoljavam takve reči! Zabranjujem! Ništa nije bilo.Normalno je da profesor posveti više pažnje studentu koji se ističe, talentom, interesovanjem, aktivnošću...Samo toliko.
BORISAV:
Gde su te uhvatili s njom?
LAZAR:
Ne dozvoljavam da tako govorite o njoj! Ona nije vaša pevačica!
BORISAV:
Nikada nisam bio sa studentkinjom.E, aj da se menjamo. Ja tebi dam jedan krug sa pevačicom, a ti meni jedan krug sa studentkinjom!
LAZAR:
Opominjem vas, poslednji put!
BORISAV:
Dobro. Izvini.
LAZAR:
Ona je napustila fakultet zbog svega toga i više je nikada nisam video, ako hoćete baš da znate!
BORISAV:
Šteta. Mora da si je slabo fircao.
LAZAR:
Ma, vi, da vi idete u pizdu materinu!
/ Borisav gleda iznenađeno u Lazara. I Lazar je iznenađen činjenicom da je opsovao./
LAZAR:
Izvinite...
BORISAV:
Svaka čast. Ko pravo muško. A što nisi?
LAZAR:
Bojao sam se da je ne povredim.
BORISAV:
U, al bi se ona od toga povredila.
LAZAR:
Bila je to jedna nežna i suptilna veza...
BORISAV:
Trebalo je da je opališ, pa posle da se kaješ.Ono izvini, bio sam pijan, ne znam šta mi je bilo, ja tebe poštujem, i te stvari
LAZAR:
Ja bacam bisere pred svinje!
BORISAV:
. Sad ćeš da čuješ bisere. Autentični srpski seks.
LAZAR:
Ne želim da slušam.
BORISAV:
Nećeš imati priliku više da čuješ takve stvari, sad kada odeš odvade.

LAZAR:
Ne želim da slušam!
BORISAV:
./ Opet se maši za mobilni/ Da se dogovorim sa gordanom, bivšom. Mada, nikad se ne zna, ko je bivši, ko je sadašnji. Uvek se one posvađaju oko mene.A znaš zašto?
/ Bira broj, čeka nekoliko trenutaka/
LAZAR:
Ne znam.
/ Borisav se značajno nasmeje./
BORISAV:
Kako " nepostojeći broj"?! To je njen broj... Šta je ovo danas, sve naopačke?!
/Ulazi Anđela/
ANDELA:
Doktor Jovanović je rekao da morate da date krv na analizu, a uradićemo i gastroskopiju.
/ Lazar ustaje ali Anđela se obraća Borisavu/
ANĐELA:
Ne vi. Gospodin Matijević.
BORISAV:
Gde je on? Hoću da ga vidim!
ANĐELA:
Eto svi ga čekamo, a njega nema, pa nema.
BORISAV:
Jesi li ti nešto ljuta na doktora?
ANĐELA:
Ja? Zašto bih bila?On je samo doktor, a ja sam samo sestra. Onda, idemo li?
BORISAV:
A ide li ovaj tutumrak?
ANĐELA:
Ne. Njemu se vrše drugačije pretrage.
BORISAV:da neću ni ja.
LAZAR:
Kako, molim? On ide, a ja ne idem?
BORISAV:
I ja kažem da to nije u redu. Da idemo mi zajedno, sestro?
ANĐELA:
Ja samo radim ono što je naložio doktor Jovanović.
LAZAR:
Zahtevam da ga vidim. Smesta!
BORISAV:
I ja!
ANĐELA:
I ja to zahtevam, al ne vredi.
LAZAR:
Ne razumem.

ANĐELA:
Ništa, ništa. Svi moramo imati poverenja u doktora Jovanovića. Neograničeno poverenje. Kada ste u njegovim rukama, onda ste bezbedni i sigurni. Verujte mi.
BORISAV:
Kome pričaš?Šta se puta zapio kod mene. A pečene kolenice, uništava.Žena mu je divna. Dobra riba. / Lazaru/ Poznaješ li ti njegovu ženu?
ANĐELA:
Idemo li, gosn Matijeviću?
BORISAV:
Profesore4, nemoj da ti nešto padne na pamet. Vraćam se odmah.
LAZAR / ANĐELI/:
Šta će da mu rade?
BORISAV:
Idem samo malo da me istrkeljišu, pa se vraćam. Zdraviji i bodriji.
LAZAR:
Gutaćeš sondu? Želim ti dobar apetit.
ANĐELA:
NIje strašno. MNišta ne boli. Vi ste veliki i hrabar momak. Idemo.
LAZAR:
Sestro Anđela, zašto ga držite pod ruku?
ANĐELA:
A zašto da ga ne držim?
BORISAV:
Crkni,kelerabo! Idemo, mala.
/ Borisav izlazi a Anđela se vrati do Lazara./
ANDELA:
Bože, Lazare,kakav ste vi to čovek? Vi hoćete svu nežnost ovoga sveta samo za sebe. I on ima dušu. Ne durite se. VI ste ovde duže i vi kod mene imate veće simpatije.


SLIKA TREĆA: NIKOG NEMA
/ Borisav je u kupatilu. Lazar brzo vadi iz ormarića kutiju keksa i novi tetra sok, stavlja na svoj ormarić. Mali paket, umotan u poklon papir, stavlja tako da se vidi. Ostao je na zauzetom krevetu. Izlazi Borisav, izmožden, nesigurnog hoda./
BORISAV:
Jebem ti sondu, da ti jebem sondu... Nikad u životi više ništa neću da okusim posle ovoga. Što mi ne reče ti?
LAZAR:
Tebi vrše generalnu ?
BORISAV:
Dao sam onolike pare da bi me hranili sondama...
LAZAR:
Pregledaće ti i prostatu?
BORISAV:
Pregledaće mi sve, dok ne vide šta mi je.
LAZAR:
To je još delikatniji pregled.
BORISAV:
Kako delikatniji?
LAZAR:
Isto to kao sad, samo ne kroz grlo.
BORISAV:
Nego kroz šta?
LAZAR:
A kroz šta bi moglo?
BORISAV:
Tuda?
LAZAR:
Ne tuda, nego onuda. Otpozadi.
/ Borisav se ukoči, na sredini sobe, hvata vazduh./
BORISAV:
Taj se pregled neće izvršiti. To bi tom doktoru bilo poslednje što je u životu uradio. I šta tu ti doktorišeš?! Ja imam visok pritisak, nešto me tišti u stomaku,probada u ledjima, nema to veze sa prostatom. Umalo se nisam onesvestio kad su mi vadili krv.
LAZAR:
Toliko čovek, a kukavica.
BORISAV:
Tebi je isto, s krvlju ili bez nje. Vidi kakav si.Žut, ko slavska sveća. Danas je poseta. . I klinci.Ovi iz prvog braka, dva klipana, imaju trinaest i deset, a ovi iz drugog, dečko i devojčica, sedam i tri. Valjda neće Vukica da dovodi ovu malu. Šta će u bolnici? Svega se tu čovek nagleda. Mala je ona za to. A nedostaje mi, ona ponajviše. Ko tebi dolazi? Niko. Ko tebi da dođe?
LAZAR:
Ja sam , ovaj, već imao posetu.
/ Trijumfalno pokazuje na sok i keks i upakovani poklon./

BORISAV:
Aha, nevidljivu.
LAZAR:
Ne. Dok si ti gutao sondu, sestra Anđela donela... Od Aleksandre...
BORISAV:
Koja ti je ta?
LAZAR:
Ona. Moja studentkinja.
BORISAV:
Rekao si da je više nikada nisi video.
LAZAR:
Pa i nisam. Ali, čula je da sam ovde. I, eto, prelomilo se nešto u njoj. Došla dole, na prijemno, poslala ovo sve. Žurila je na neki razgovor povodom konkursa za posao. I ovaj poklon. Samo, naznačila je da ga ne otvaram dok ona ne dođe. Da ga zajedno otvorimo,sutra. Setila se da mi je sutra rođendan.
BORISAV:
Daj da vidimo šta ti je donela.
LAZAR:
Sutra, kad ona dođe.
BORISAV:
Ma, šta bi mogle te glupačice da kupe... Kaiš? Kravatu? Parfem?Sve isto kupuju. E, da, možda je ona knjiga,to znam, to sve ribe poklanjaju. Kako beše ono, mali car, mali princ. Jeste, » Mali princ«. Ja sam, dok sam išao u ugostiteljsku, dobio četri »Mala princa«.E, aj se kladimo da je »Mali princ«.
LAZAR:
Nemamo šta da se kladimo. Ne kladimo se. I, zaboga, Aleksandra je inventivnija od tih sa malim prinčevima.
BORISAV:
A voleo bi ti, priznaj, da budeš njen princ.Veliki. A? Al kakav si, ni mali ne možeš da budeš. Daj da otvorimo... Ko zna dal ćeš da dočekaš rođendan?
/ Borisav posegne za poklonom, ali ga Lazar istrgne. Pocepa se omot, u Lazarevim rukama ostaje prazna kutija keksa. Borisav se zasmeje./
BORISAV:
E moj Lazare, koga ti ovde preveslavaš?

/ Ulazi ANĐELA./
ANĐELA:
Kako smo danas, gospodo?
BORISAV:
Kad tebe vidim, odlično.
ANĐELA:/ Borisavu/
Ajmo polako..
LAZAR:
Meni nije dobro. Zaista mi nije dobro.Boli me ispod rebara, sve je žešći..Možda ja imam koksaki virus, a vi ne reagujete. Znate, on uzrokuje raspad srčane maramice i srce, pulsirajući, izlazi iz maramice i pritiska rebra.

ANĐELA:
I šta, ako vam ne zaustavimo srce koje je krenulo da šeta po vama, stići će vam do, do peta?
LAZAR:
Da li se vi to rugate?
ANĐELA:
To što pričate nema veze se mozgom. Pardon, da jednostavno, ne može da bude. Gospodine Borisave, moraćete ponovo na pretrage.
BORISAV:
Ja?
LAZAR:
A ja?.
ANĐELA:
Ma, samo rutinski, neka mala dopuna...
BORISAV:
Jel da opet jedem one cevke?
ANĐELA:
Ne, zašto bi? Samo još malo krvi.
BORISAV:
Pa jel se vi ovde krvlju hranite?!
ANĐELA:
Nisu urađene neke transaminaze. Mala dopuna za kompletnu sliku.
BORISAV:
Nemam ja te minaze. Nisam poneo. Meni je sve, u stvari, od nervoze. Samo mi dajte nešto za to, pa ja da idem kući.
LAZAR:
Sestro Andela, ztašto ja danima ležim ovde?
ANĐELA:
Zato što vaš prijatelj, doktor Jovanović, načelnik odelenja, samtra da vam je bolje ovde nego napolju jer se tamo baš ne snalazite. A i hoće da tačno utvrdi dijagnozu. Prijatelji ste, pa neće da ommane.
BORISAV:
Kad će da dođe doktor Jovanović?
ANĐELA:
Moguće je da će sutra biti dežurni. Na sveopšte zadovoljstvo.Ajde Boro, da prolijemo još malo krvce rumene.
BORISAV:
Al će sve da mi vratite, dobar vam stojim.
/ Borisav krene prema vratima. Anđela za njim. Lazar se stropošta u krevet./
ANĐELA:
Lazare, šta vam je?
LAZAR:
Rekao sam vam, a vi mi ne verujete... Kolaps.... Vazduh... Sve otvorite... Dajte mi vazduha... Bol! .

BORISAV:
E, izdrži, do sutra, pa da umreš na rođendan. Da se lakše izračuna koliko si živeo.
ANĐELA:
Ajte vi Boro samo do laboratorije. Stižem vas.
/Borisav izlazi, okreće se na vratima/
BORISAV:
Lazare, sad je opali!.
/ Borisav brzo izlazi. Anđela prilazi Lazaru, uzme mu ruku, kontroliše puls./
LAZAR:
Izvinite.
ANĐELA:
Samo mirno, molim vas. Pustite to.
LAZAR:
Nedopustivo. Strašno. On vama tako...
ANĐELA:
Ma, ništa loše nije mislio. U stvari, zaista tu ništa loše nema To je normalno.
LAZAR:
Šta je normalno? To da ja vas...? Sestro Anđela!
ANĐELA:
Ne mogu da vam izmerim puls. Sredite se malo. Uobičajene muško ženske šale, mislila sam...Puls vam je malo ubrzan, ali ne preterano.Je li vam bolje?
LAZAR:
Bolje. Kad ste vi tu. Sestro Anđela, taj bol... Da li bi ste vi možda mogli da utvrdite nešto. ja, kad dodirnem, čini mi se da ima nešto. Osećam. Dodirnite me.
ANĐELA:
Napravila bih vam problem sa mojim rukama. Tu, gde vi mislite da ja treba da ih stavim.
LAZAR:
Kako mislite?
ANĐELA:
Imam magične ruke.
LAZAR:
Ne razumem.
ANĐELA:
Ni ja. Imam neki dan danas... Zaboravite.
LAZAR:
Ne ispuštajte mi ruku, molim vas. To deluje tako umirujuće. Vi posedujete bioenergiju.
ANĐELA:
Ja to ne bi tako nazvala.
LAZAR:
A kako bi nazvali?
ANĐELA:
Pre onako kao je to Bora krstio.
LAZAR:
Nikad nisam ni pomislio! Nikad!


ANĐELA:
Ma dajte, Lazare, šta niste pomisili? Kao, loša sam riba, šta?Ne virite mi u grudi kad se naginjem nad vas? Ne meračite mi stražnjicu kad izlazim?
LAZAR:
Ne. Nikada. Mislim, da. Al ne na taj način.
ANĐELA:
A na koji način?Ono, kao u snovima? San je san, a java je java.
LAZAR:
Na jedan složeniji, kompleksniji, dublji. Suštinskiji.
ANĐELA:
Sve dok se ne bi skinula i legla pored vas.Onda ne bi bilo toliko kompleksnosti i složenosti. Sve sam ja to već čula, moj profesore. I primila se na to.
LAZAR:
Ja vas poštujem kao ličnost. Kao dobrog anđela izmedju ovih sumornih zidova. Kao dah života u okruženju smrti.Kao lepog vodiča koji će me izvesti iz lavirinta bolesti.
ANĐELA:
Sad sam razočarana.
LAZAR:
Ako sam ja nešto doprineo , ja vam se izvinjavam.
ANĐELA:
Pa, jeste. Ja sam mislila da bi ste me i vi kresnuli.
LAZAR:
To je od sekundarne važnosti...
ANĐELA:
Bože, koja ste vi cvećka. Još malo pa da me ubedite da ste drugačiji.
LAZAR:
Ja jesam drugačiji. Od kada sam se razboleo, od kada imam taj strah, ja nisam siguran da bi vi i ja mogli .
ANĐELA:
Šta ne bi mogli? Ili šta bi mogli?Vi i ja? Vi ne znate da li bi mogli, pa bi ja mogla to da proverim, da budem vaš anđeo spasitelj ? Profesore, providno!
LAZAR:
Pogrešno ste me razumeli. Uostalom, vi ste prvi počeli da pričate o seksu.
ANĐELA:
Ja samo stvari nazivam pravim imenom. Vaš prijatelj, doktor Jovanović, recimo, nije kao vi. On se nije ustručavao, mada je i on imao gomile lepih reči. On je tražio i dobijao prekoredna noćna dežurstva, kada i ja. A onda je prestao. Ođednom je prestao. I nema ga. A neko ga čeka.
LAZAR:
A vi, vi i on ste...
ANĐELA:
Da!
LAZAR:
Tako da zloupotrebi svoj polođaj ! Da tako iskoristi poverenje osobe kao što ste vi?! Ja ću mu to reći!

ANĐELA:
Ništa mu vi nećete reći. Ja ću mu reći, kad za to dođe vreme. Koga nema bez njega se može.
LAZAR:
Ja ne mogu da verujem da je on bio tako loš porema vama.
ANĐELA:
Ko kaže da je bio loš? U tome je i problem, profesore.
.
/Anđela izlazi. U prolazu se namerno očeše grudima o Borisava koji upravo ulazi.On, ne reaguje, klonulo ulazi u sobu./
BORISAV:
Boga mi se ovi danas dobro omrsiše o mene. Jel vreme za posetu?
LAZAR:
Odavno.
BORISAV:
I niko nije bio?
LAZAR:
Niko.
BORISAV:
Deca su u školi. Pa da, bolje da su u školi, nego da se lomataju po bolnicama.
LAZAR:
I žene ti idu u školu?
BORISAV:
Jedna mora da dođe. Hoćeš li da se opkladiš?
LAZAR:
U šta?
BORISAV:
U život.
LAZAR:
To ovde i nije neki zalog za opkladu.
BORISAV:
/ Opet uzima mobilni, bira broj, čeka/ Niko se ne javlja...Gde su svi? Koliko je sati kod tebe?
LAZAR:
Nemam sat. Vreme mi ništa ne zanči.
BORISAV:
Razume se. Tvoje je isteklo. Šta misliš, da li ćeš uz raj ili u pakao?
LAZAR:
Mislim da mi je svejedno. Zato što ne verujem u to.
BORISAV:
U šta ne veruješ?!
LAZAR:
U raj, pakao, nebo. I te stvari.
BORISAV:
Oćeš da kažeš da ni u Boga ne veruješ?!

LAZAR:
Ne bih sada ulazio u taj kompleksan problem. Pogotovo ne sa tobom.
BORISAV:
Oćeš da kažeš, kad jednom , kad ti, recimo, umreš, da nećeš nigde? Da je sve gotovo, zauvek i da ima samo ništa?
LAZAR:
Dosta si blizu istine.
BORISAV:
Ne može da se bude nigde. Nije prirodno. Ne može to da te ima pa da te više nikad nema, nikako. Pa to bi bar ti morao da znaš, školovan si. Pa zato se i molimo u crkvi, onda kad se molimo, jel tako?
LAZAR:
Ja se ne molim.
BORISAV:
Pa gde na tebe da naletim, pored svih ljudi na belom svetu?!Da im se nije nešto dogodilo? Ne, ni jedna ne ume da vozi, idu taksijem, nije mogla saobraćajka..Moja prva žena je malo onako, ishisterisana, možda je negde na pešačkom prelazu krenula...
LAZAR:
A i ti si joj bivši muž. Možda ima nakog sadašnjeg.
BORISAV:
Samo bi joj to trebalo. A ova druga je cela, što li nje nema? Deca su u školi, mislim, i to je u redu.Al što nema Vukice... Vukica je htela da bude pevačica, odlično peva. I ja bio spreman da uložim u te ce de i kasetu. Al zatrudenela i ode... A taj šef sale... Ne bi ona, al sad mene nema, sve je moguće...E, ubiću ih, jebem li im sve živo! Tačno ću da ih naredjam oboje jednim metkom!
LAZAR:
Ma, nije sa njim.Cela kafana je sada na njenim ledjima. Bio je neki poslovni ručak, trideset gostiju samo na njemu. Pare su pare. I sad, popodne, kada je gužva malo oslabila, ona je otišla da malo predhne, i, zaspala. Dakle, sve je u redu.
/ Borisav nemo gleda u Lazara/
BORISAV:
Da znaš da je tako. Pa da, poslovni ručak.. Je li, profesore, kako ti to sve znaš? Jesi li vidovit?
LAZAR:
Ne. Samo realan.
BORISAV
Hvala.
LAZAR:
Nema na čemu.
BORISAV:
Samo, kako god okreneš, niko nam nije došao. Nikog nema.
/ Odlazi do kasetofona, pušta muziku. narodnjak./
LAZAR:
Šta si to pustio?


BORISAV:
Jel zunaš ti da je ova pevala kod mene? Slabo dupe, očajno. Sise onako. Al peva. Ima dušu. Peva. Uvek ti da Bog u nešto.
LAZAR:
Ugasi to sranje, ili ga stišaj!
/Borisav ne reaguje. lazar ustaje, gasi kasetofon. Borisav uključi./
BORISAV:
To je lek duši.
LAZAR iskljuluje uredjaj iz utičnice na zidu./
LAZAR:
Možeš da me gledaš koliko hoćeš! nećemo slušati ta tvoja dupeta. Ja sam ovde svoj na svome.
BORISAV:
Ti si ovde svoj na mome. Uključi to.
LAZAR:
Ovo se ovde neće slušati.
/ Borisav ustaje, polako, preteći ide ka Lazaru. Lazar se isprsio, smešno kočoperno se postavi ispred Borisava. Borisav ga obiđe, prezrivo, uključi ponovo kasetofon. Zaurla turbo folk. Lazar isključi. Borisav uključi. Lazar se nasmeje, zavrti glavom./
Lazar iz svoje fascikle izvadi spajalicu, razdvoji je, i oba dela spajalice trpa u utikač. Lazar se trese. Svetlo u sobi treperi. Borisav uzme ćebe, skoči sa ćebetom na Lazara, odvaja ga od utičnice, obara ga /
BORISAV:
Jebem ti ludog čoveka, da ti jebem. Oćeš da umreš pre vremena, glupi intelektualcu?!
/ Lazar leži ispod Borisava. /
LAZAR:
Da vidim kako ćeš sada da slušaš!
/ Borisav usatne, ode do svog ormarića, izvadi baterije. Prilazi kasetofonu i stavlja baterije. Lazar se smeje, ponovo vrti glavom. /
BORISAV:
Postoje uzaludne žrtve. To bi kao profesor morao da znaš.
/ Ponovo se začuje vrisak pevačice sa lošim dupetom i dobrim glasom. Lazar sedne, stavi glavu u šake. Borisav slegne ramenima. /
BORISAV:
Nije loše kad se navikneš. Videćeš. Još ćeš ti ovo da zavoliš.
/ Lazar ustane, priđe kasetofonu, izvadi baterije. Potrči u kupatilo. Čuje se zvuk puštanja vode. Borisav stane ispred vrata kupatila. Lazar izlazi./
LAZAR:
Eto!
BORISAV:
Vrati baterije!
LAZAR:
Koje baterije?
BORISAV:
Izroni ih!

LAZAR:
Aha, ne znaš šta ćeš sad. Kao svaki silnik i despot. Kada mu se pokažu zubi, on ne zna šta će. On se izbezumi. Ti si izbezumljen, ti ludiš! Ti ludiš! Vidi se po tebi!

BORISAV:
Puknuće mi slepoočnice!
LAZAR
Pritisak. Ili infarkt ili moždani udar. Preporučujem inafarkt.
BORISAV:
Slušaj ti, kelerabo! To je mene i dovelo ovde! Ti što kenjaju po tuđem! Uzimaju, uništavaju! Pojavili su se pre nekih godinu dana. Fini, dobri gosti,trošadžije. Oće nešto sa mnom, nasamo. Reko, neka svadba, sindikalno slavlje, ispraćaj u vojsku. A oni oće moje. Kažu, procenat! Ja ne razumem. A oni oće, lepo kažu, deo moje muke, mog znoja, moje kafane. Ja ih ođebem. A onda naidju neki ošišani i slome pola kafane. Ozvučenje stave pod kamion, ko ti baterije pod vodu! I tako, iz meseca iz mesec!
LAZAR:
Ja nisam znao... Molim te da se smiriš. Stvarno će da te pogodi udar! Bikane, samo polako, Zvaćemo Anđelu...
BORISAV:
Ja sam bio šef sale na Adi, a onda smo prodali ćaletovu zemlju, kod Kokinog Broda. Starinu sam prodao da bi živeo ko čovek i otvorio nešto svoje! Oni meni seru po starini, otimaju! Shvataš?!
LAZAR:
Zašto nisi zvao policiju?
BORISAV / smeje se/:
Policiju? Profesore, bre, gde ti živiš?! Jebem ti, oće čelo da mi pukne!A onda je počelo da me boli. Povraćanja...
LAZAR:
Lezi...
/ Lazar vodi Borisava do kreveta. Borisav leže./

BORISAV:
Ma, trebalo je da ostanem u mom »Raju«, pa šta me strefi, da me strefi. Da pobijem govna il da im se poklonim, a ne ovde da umrem. Pička mi materina blesava! Pa ko se moj u bolnici lečio, i ko se to u bolnici izlečio?!
/ Lazar izlazi sa baterijama. Nespretno ih namešta u kasetofon. Kasetofon zakrljka, zapucketa, umukne./
BORISAV:
Ma, sve nosite... Sve sjebite.... Ne mogu više.
LAZAR:
Nisam znao da ti muzika toliko znači. Mogu ja da otpevam nešto.
.
LAZAR:
Pevao sam u horu. Nije sa sisama i dupetom, al je muzika. . Lepo je. . / zapeva/ » Moj Lazare, na vodi brodare/ kuda ploviš, kuda brodom brodiš/
domu ne dolaziš, kuću nam prolaziš/ko da nije bilo tebe pored mene/ moj Lazare, na vodi brodare/ Povedi me, na šajku stavi me/ il ljubi me il u vodu baci me...
/Anđela ulazi u sobu. Lazar je ne primećuje, peva.Borisav zagnjuri glavu u jastuk.Lazar primeti Anđelu, postidi se. /


SLIKA ČETVRTA: DUGA JE NOĆ
/ Noć je i Lazar i Borivoje spavaju. Ulazi Anđela, sa novim bolničkim listama ispod ruke. Tiho prolazi kroz sobu, priđe Lazarevom krevetu. Podigne tablu sa bolničkom listom, izvadi staru, stavi novu listu. Nekoliko trenutaka posmatra usnulog Lazara a onda priđe Borisavovom krevetu. Krene da promeni listu. Zadrži tablu, gleda u Borisava. Skine staru listu, hoće da stavi novu. Onda se predomisli, ostavi staru listu, vrati tablu u podnožje kreveta. Hoće da izdaje ali je Borisav dohvati za stražnjicu. Anđela udari Borisava po ruci, on se pravi da dalje spava. Anđela stoji pored kreveta, čeka. Borisav se okrene, pridigne u krevetu. /

BORISAV:
Tražio sam čašu vode, kroz san. Jel ima neki problem?
ANĐELA:
Ja nemam. Jel imaš ti?
BORISAV:
Ne. A baš mi je milo da ti meni tako, na ti.
ANĐELA:
Kako da budem na vi s nekim ko me drži za dupe?
BORISAV:
Šta, jesam li te držao? Ne znam. Kad sam bio mali ja sam mesečario pa mi majka ostavljala lavore sa vodom ispred sobe. Da se probudim, a ne povredim. Moguće ja da sam te uhvatio. Al nisam bio svestan. Jel mesec napolju?
ANĐELA:
Veliki kao Beograd.

BORISAV:
Lazare, imamo posetu.
/ Ništa Lazar./
BORISAV:
Šta misliš, jel on sanja neku svoju nauku, ili kao mi, obični ljudi, neke gole ribe, seks i takve stvari.
ANĐELA:
Ja ne sanjam gole ribe. Ti sanjaš?
BORISAV:
Stalno.
ANĐELA:
Reci mi, šta sanjaš?Konkretno?
BORISAV:
To sdu muški snovi. Ujutro, kad se probudim, znaš kakav sam. Ko puška.

ANĐELA:
Hoćeš li mene da sanjaš, kad izađeš?
BORISAV:
Ja bih tebe i noćas sanjao.
ANĐELA:
I sad kad si bolestan?

BORISAV:
. I, šta bolestan, ko bolestan? Znaš, ja sam nešto mislio. Ovo je meni sve zato što sam prejak. Imam previše krvi.Sad će meni da bude bolje, kad ste me malo ispraznili. Znaš kako su nekad, ćale mi pričao, tamo u Kokinom Brodu, stavljali pijavice, ovakvim ko meni, da malo isisaju krv ? I posle, ko novi.Ti meni, bolestan...
ANĐELA:
Pa sad, moguće je da si malo, nešto, bolestan.
ANĐELA:
Pušiš?
BORISAV:
Pušim, nego ova keleraba tamo odmah vrišti.
/ Anđela iz džepa vadi džoint. /
BORISAV:
Šta je to? Jesi li ti luda? Travica u bolnici?
ANĐELA:
To negde preporučuju bolesnicima. Smanjuje bolove./ponudi džoint Borisavu/ Sa mnom?
BORISAV:
Ma, s tobom i otrovi. Lazare, spavaš li? Lazare, mi ćemo sad da pušimo drogu, Lazare?
/ Lazar ne mrda./
BORISAV:
Anđela, da nije umro?
/ Anđela se nasmeši,ide prema prozoru./
ANĐELA:
Jel znaš ti da sam ja bila mis "Beli narcis", na Divčibarama, devedeset pete?
/ Naizmenično povlače dimove./
BORISAV:
Vidim ja da si mi nešto poznata.
ANĐELA:
I prva pratilja mis Mediterana devedeset šeste. Htela sam, stalno sam htela da razmaknem ove bolničke zidove i da svi vide pravu mene..I malo mi je nedostajalo. Da pokažem, dokažem, odem. tamo gde je sve, drugačije, lepo, zdravo.I, nisam otišla.
BORISAV:
A što?
ANĐELA:
Bio je jedan Cale. I lep, i visok. I pametan. I sve je znao, sve je umeo. Neki su pričali da je mafija. A nije, ja sam ga znala. Gajio me, mazio i pazio. Nije me taknuo, bila sam u drugom srednje. Čuvao me. I govorio da ću da budem njegova doktorka, jednom. Njegova lepa doktorka. I da će da me vodi negde vani.Tamo gde je život. Znaš šta je znao? Znao je, ovako, da napinje mišiće na grudima , da mu svi mišići zaigraju, kao da je struja prošla kroz njih. I sedeli smo jednom, negde posle tog izbora za miss Mediterana, na Zvezdari, na OLIMPU, ušli su neki majmuni i pucali. U njega. U glavu. I umirao je tu, ipred mene, a ja, njegova lepa doktorka, nisam mogla, nisam znala, ništa da uradim. Da mu pomognem. I umro je, lepi, moćni, Cale. Mišići su mu zaigrali, poslednji put. I onda sam ostala. Sama. Da pomažem nekome, kad već nisam mogla Caletu. Glupo, jel da? Užasno glupo.

BORISAV:
A posle je došao doktor Jovanović, jel da?
ANĐELA:
Posle je moraod a dođe neko. Bilo ko.
BORISAV:
Vidi koliki je mesec. Nikad nisam video veći. Jesi li ti sigurna da se napolju nije nešto dogodilo. Nešto s Mesecom?
ANĐELA:
Zamisli, da se uhvatiš za zrak, pa da se popneš, gore, u ovo plavo.
BORISAV:
Jesi li ti sigurna da ja neću da umrem?
/ Anđela se nagne i poljubi Borisava. Ljube se na prozoru. Lazar se pridigne na krevetu, gleda prema Anđeli i Borisavu. Protrese glavom, vrati se na jastuk. Onad se opet pridigne, s nevericom gleda prema prozoru./
LAZAR:
Borisave, spavaš li?
BORISAV:
Spavam.
LAZAR:
Lažeš, Borisave. Ljubiš se sa Anđelom! Predamnom!
BORISAV:
Čini ti se. Sanjaš.
LAZAR:
A što bi se ti u mom snu ljubio sa Anđelom? U mom snu ja bi se ljubio sa njom.
ANĐELA:
Pa, ljubi se, ko ti brani.
LAZAR:
Budan sam, a sanjam. Ja sam umro! Sestro Anđela, umro sam! Pomozite mi!
ANĐELA:
Svi večeras malo sanjamo. I malo umiremo.
LAZAR:
I hladno je.
ANĐELA:
Dodji da se malo zgreješ na mesečini.
/ Lazar ustaje, nesigurno kreće ka prozoru. Anđela krene prema njemu, otkopčavajući
mantil. Poljubi ga ./



LAZAR:
Ovde nešto nije u redu. Borisave, ti si se ljubio sa Anđelom, a sad se ja ljubim sa Anđelom.Borisave, sve je tako plavo. Nemoj pogrešno da me razumeš, al ja mislim da smo umrli.
/ Anđela uhvati Lazara za ruku,vodi ga do prozora. Lazar i Borisav ljube Anđelu na prozoru, dok mesečina postaje sve bleštavija./


SLIKA PETA: ROĐENDAN
/ Spojeni kreveti u bolničkoj sobi. Lazar i Borisav spavaju zajedno.Lazar se prvi probudi. Gleda nemo u Borisava koji ne naslonio glavu na njegovo rame. Lazar se polako izvlači, seda na ivicu kreveta, osvrće se. Zagnjuri glavu u šake. Borisav se budi./
BORISAV:
Dobro jutro, majstore.
LAZAR:
Ne gledaj me. Ne dodiruj me.
BORISAV:
Šta je bre? Zdravi smo, čoveče! Misliš da bi bolesni ljudi mogli ono?
LAZAR:
Koje ono? To je san.
BORISAV:
Ma nemoj. . Sve na nju miriše.
/ Borisav njuška krevet. Lazar se nagne i on njuška krevet. Nasmeši se, stidljivo./
LAZAR:
Zdrav sam.. Borisave,I ništa me jutros ne boli.
/ Borisav šljepne Lazara po stražnjici./
BORISAV:
Srećan rođendan, životinjo!Koji je?
LAZAR:
Četrdeset i peti.
BORISAV:
Počinješ novi život u četrdeset petoj. Da ti nije bilo mene, još bi crkavao. Mene i Anđele.
LAZAR:
Nije malo, a? Četrdeset i pet. Nadživeo sam Aleksandra Makedonskog, Hrista,Njegoša, Puškina, Remboa, Radičevića, Petefija, Bajrona, Džems Dina, Dženis Džoplin,Džimi Hendriksa. I Merlin Monro.
BORISAV:
Što je to bila riba..
LAZAR:
Jedino nju i znaš od svih koje sam ti pomenuo.
BORISAV:
Da nam je ovde u bolnici..
LAZAR:
Stani! Stani malo. Ja sam bio kao omamljen. izmedju jave i sna. I ta noć, i taj dim., sve to. Jesmo li se dodirivali, mislim, ti i ja?
BORISAV:
Ma šta ima veze? Važno je da je bilo dobro.
LAZAR:
Jesmo li ili nismo? Moram da znam.
BORISAV:
Ne sećam se. I nije me briga.

LAZAR:
Mene jeste. Hoću da znam. Hoću da budem načisto sam sa sobom.
BORISAV:
Što bi se mi dirali ?
LAZAR:
Voleo bi da znam. Ako sutra umrem, da znam šta mi se sve u životu podogađalo.Šta sam sve probao.
BORISAV:
Da sam te ja poduvatio, znao bi, ne boj se.
LAZAR:
tačno

/ Ulazi Anđela, u mini haljini, našminkana, sa novom fizurom. Ispred sebe gura kolica za hranu na kojoj su boce šampanjca i kristalne čaše./
ANĐELA:
Dobro jutro. I srećan rođendan.
/ Anđela ljubi Lazara. /
BORISAV:
Meni je rođendan za dva meseca. Mogli bi da akontiramo.
/ Anđela ljubi Borisava./
ANĐELA:
Many happy retourns today! .
BORISAV:
Šta im to znači?
ANĐELA:
Znači mnogo srećnih povrataka danas.
BORISAV:
Mi nigde ne idemo da bi smo se vraćali. Samo kući, sutra, prekosutra?
/ Anđela uzme bocu šampanjca./
ANĐELA:
Ima li neko muško ovde?
/ Obojica se maše za bocu. Borisav uz naklon, prepušta Lazaru.Lazar otvara bocu.Anđela i Borisav podmeću čaše. Borisav drži dve, jednu za Lazara.daje mu čašu./
LAZAR:
A možda mi i idemo negde, sestro Anđela? Negde, otkuda nema povratka?
BORISAV:
Ne seri, bre!
LAZAR:
Zašto niste rekli "Happy birthday", jednostavno? Zašto ste pominjali povratke? ANĐELA:
Tako se kaže, to sa povracima, je li tako?
LAZAR:
Da bi se vratili, morate negde otići. Gde mi to treba da idemo?
ANĐELA:
Dobro je dok se može odlaziti i vraćati.
BORISAV:
Možda bi bolje bilo da umreš danas. Na rođendan. Onda ne bi stigao da pokvariš sve ovo. Treba umreti kad ti je lepo.
LAZAR:
Oćemo li i to zajedno?
ANĐELA:
To bez mene, moliću.
LAZAR:
Gde ćeš ti da se sahraniš, Borisave?
BORISAV:
Jezik pregrizao, dabogda!
LAZAR:
Ja imam porodičnu grobnicu na Novom groblju. Crni mermer sa Venčaca, sa zlatnim slovima i velikim alkama na grobnici. Iznad trepere dve bele breze, pa je lepo i i prijatno za sedenje.Uradićeš to, jednom.Jedna cigareta ispod breze, za ove dane.
BORISAV:
Ako ja jednom budem umro, ima da me odnesete tamo, u zavičaj. Ima breg iznad jezera. Vidi se voda, a borova šuma oko groblja. Tamo mi je ćale, i svi. Samo, stalno dere neki vetar, pa je stalno hladno. I leti. I nije prijatno za sedenje. Zato, kad mi budeš dolazio, utopli se. Neko kapče sa naušnicama i obavezno tople čarape.Takav kakav si, metiljav, možeš neki grip da navučeš, il da prehladiš stomak, pa kud ćeš onda...
ANĐELA:
Još sam nešto donela.
/ Anđela vadi baterije iz tašne, dve kasete. Daje Borisavu.Borisav stavlja baterije u kasetofon.Anđela iz tašne vadi upakovan poklon za Lazara./
ANĐELA:
Za tebe.
/ Lazar odmotava poklon./
ANĐELA:
Nisam znala šta bi... A ti si čovek od knjige. A i nisi baš porastao, nekako si mi kao nesigurni dečko...
/ Lazar drži knjigu u rukama. počinje da se smeje./
LAZAR:
" Mali princ"! Borisave, " Mali princ"!
/ Borisav se zasmeje./
ANĐELA:
O čemu se radi? Recite i meni da se ja smejem. Uvrediću se. Meni se smejete?! Pa da, tako mi i treba... Tako mi i treba.
/ Lazar grli Anđelu/
LAZAR:
Ne. Mi volimo tu knjigu. I ja i Borisav. Pričali smo o tome kako je volimo. Je li tako, Borisave?
/ Anđela pusti muziku sa kasetofona/
ANĐELA:
A sad...
/ Anđela zaigra. Izazovno. Boriosav i Lazar zaigraju sa njom./

SLIKA ŠESTA: NA VODI BRODARI
/ Lazar i Borisav, priključeni na infuzione i trasnfuzione aparate, nepomični. Dolaze sebi posle operacija./

LAZAR:
Bikane, jesi li umro?
BORISAV:
A ti?
LAZAR:
Ne zna se.
BORISAV:
Posle ovog tranžiranja,meni je svejedno. Živ ili mrtav .
LAZAR:
Koliko su te?
BORISAV:
Možda i svo kilo.
LAZAR:
Nije to ništa za tebe.
BORISAV:
A tebe su nešto kratko...
LAZAR:
Otvorili i zatvorili.
BORISAV:
Znaš, sad kad sam se budio, iz ove narkoze, imao sam san.
LAZAR:
Šta sanjamo a šta nam se dešava?
BORISAV:
Slušaj, kao ja sam ti, a nisam ti, nego sam ja. Ja držim katedru.
LAZAR:
Ne preteruj.
BORISAV:
Ovako, držim predavanje. I u prvom redu sediš tri sa tvojom studentkinjom, držite se za ruke. A okolo, sve studentkinje. Sve studentkinja do studentkinje. I sve hvataju beleške, sve me gutaju očima. A ja samo vezem,. kitim, pamet mi na uši izlazi. Jedino ima problem kad neka od njih, prekrsti noge. Zašušte im suknjice, zapucketaju čarapice. I, sve se trudim da ih ne gledam, da držim koncetraciju... Al džaba. Sve prekrštaju noge, a meni pamet trokira.I onda se pojave Vukica i Gordana, ruku pod ruku, zajedno.I one hvataju beleške. A meni drago. Drago mi je što su one zajedno i što vide koliko ja znam. I ne trokiram više, nego predajem. I predajem. I predajem.
LAZAR:
Da je to dobro, ne bih ja bio ovde. Znaš šta ja hoću?
BORISAV:
Jel u snu il na javi?



LAZAR:
Na javi. Hoću da odemo tamo kod tebe, u RAJ. Hoću da ispečemo jagnje. Ne. Vola. Celog. I da jedemo, da jedem kao što nikada u životi nisam jeo. I zalivamo to. Red vola, red malvazije. Čiste, nesečene. Napunimo cev tvog trešnjevog topa malvazijom i nalivamo se iz cevi. Jedemo rukama, a mast se sliva niz laktove. I baš me briga što to nije lepo. A onda, izađemo na Ibarski drum. Primenimo kafanu.
BORISAV:
Šta fali u mom RAJU?
LAZAR:
Idemo u drugu kafanu da se lemamo! Da razbijemo neku kafanu i razbijemo neke tamo bezveznjake. Nikad se nisam tukao, al baš bi voleo, sad to.I pazi sad, vratimo se u RAJ, i pevamo sa tvojim pevačicama. pevao i ljubimo se. A ? Jel može to?
BORISAV:
Možda je i moglo, al ne znam dal čće da može.
LAZAR:
Slušaj, oni su tražili,pre operacije, adresu i podatke onih koje će da obaveste, ono što će da ih obaveste. Ja nemam nikoga.Dao sam im tvoju adresu.
BORISAV:
Koju?
LAZAR:
Onu, u " Raju".
BORISAV:
I, ne znam oću li biti tamo..
LAZAR:
A saamo me malo bolelo, tu ispod.
BORISAV:
A meni nije bilo ništa. Da nisam došao ovde, ne bih umro.
LAZAR:
Da nismo došli ovde ne bi bilo ni Anđele.
/ Ulazi Anđela.Opet minić, opet izgleda prelepo. Kao smrt./
ANĐELA:
Kako smo jutros?
LAZAR:
Veselo.
BORISAV:
Jesi li ti stvarna, ili, ono, ko što pričaju, da se nešto pojavi, pred ovaj naš put?
ANĐELA:
Ajd, polako, da se plovi.
LAZAR:
Je li već vreme?
ANĐELA:
Valja lepo otići.
BORISAV:
Ako nas ti vodiš, nema veće lepote.Da sam znao za tebe, ja bih umro odavno.
LAZAR:
Da ponesemo nešto?
ANĐELA:
Ništa vam ne treba.
/ Anđela ćuti. Razmiču se zidovi apartamana. Napolju, beskrajno plavo. Krevet sa Lazarom i Borisavom polako klizi prema plavetnilu. Anđela, njišući bokovima, dok joj se obrisi tela ocrtavaju nasprav jakog plavog svetla, krene ispred kreveta.Lazar i Borisav ne skidaju pogled s nje./
BORISAV:
A ti kažeš da tamo nema ničega?!
LAZAR:
Zajebao sam se.

/ Anđela nestaje u plavetnilu. Lazar i Borisav za njom./

kraj