offline
- tespis
- Građanin
- Pridružio: 25 Feb 2023
- Poruke: 132
- Gde živiš: Senta
|
Милан Миловановић
Анестезија
ЛИЦА
ЛЕА: 30 година, глумица
СТЕЛА: 40 година, Леина брачна другарица
ВИКТОР: 35 година, нижи службеник Светске Безбедносне Агенције
ДИРЕКТОР: 60 година, високи службеник Светске Безбедносне Агенције
ОЛИВЕР: 20 година, Директоров штићеник
МИА: 45 година, Директорова жена
НИКОДИМ: 119 година, непожељни сведок старих времена
ЖЕНА: 35 година, затвореница
СИМОН: 35 година, нижи службеник Светске Безбедносне Агенције
СИМОНА: 30 година, Симонова жена
ГЛАСОВИ
1
Дневна соба, готово без намештаја. Уместо слика, на зидовима висе разни монитори. Никодим, обучен у српску ношњу, седи брадом наслоњен на штап за ходање и гледа у празно. Стела се ужурбано облачи.
НИКОДИМ: Поделили су нас, ја кад ти кажем.... Поделили су нас на Србе и Хрвате, на комунисте и капиталисте, на католике и православце, на хришћане, муслимане и јевреје... Поделили су нас на источне и западне, на мушкарце и жене, на црвено-беле и црно-беле, поделили су нас како год су знали и умели (Закашље се) да би нам лакше узели све што имамо и да би нас поробили... Раскантаће нам земљу, ја кад ти кажем... Из пепела смо саградили Југославију, а сад ће они на моје очи да је растуре.
СТЕЛА: Матори, та твоја Југославија је растурена још пре једно педесет година.
НИКОДИМ: Ха?!... Како растурена?! Шта булазниш?!
СТЕЛА: Па јесте. Тамо негде хиљаду деветсто осамдесете, или деведесете.
НИКОДИМ: Па како се јатогане сећам?! Ти мене зајебаваш, а?!
СТЕЛА: Е, матори, начисто си излапео.
НИКОДИМ: А ако ти ниси излапела, како ти не знаш тачно кад се то као распала Југославија?
СТЕЛА: Па зашто би знала?! Историја се више не изучава у школи, нити се то игде више помиње. Сад живимо у савршеном друштву и више није важно шта је некад било.
НИКОДИМ: (Прерачунава у себи) Ако је то било пре педесет година, онда је то било око хиљаду и...
СТЕЛА: Никодиме, ако то рачунаш, имаш стодеветнаест година, а можда и целих стодвадесет.
НИКОДИМ: Лажеш! Не осећам се као да имам и једну више од сто... ’Еј, а ко ти беше? Јес’ ми позната њушка, ал’ не знам у који рам да те турим.
СТЕЛА: Стела.
НИКОДИМ: Стела?! (Прекрсти се.)
СТЕЛА: Леа!... Леа!... Дођи, молим те, прадеда ти се опет погубио. Изгледа да опет није попио лекове... И реци му да скине то гротескно одело, јер ћемо због њега сви у комплету настрадати.
НИКОДИМ: (Прекрсти се.) Стела... Леа... Боже ме прости, у моје време људи имали нормална људска имена, а шта је ово сад, куку мени.
СТЕЛА: И реци му да се не крсти више, јер ћемо и због тога најебати.
Улази Леа и успут поправља одећу.
НИКОДИМ: Е, Милена, ту си.
ЛЕА: Деда Никодиме, нисам ја Милена! Милена је била твоја ћерка, а ја сам Леа, Миленина унука!... Твоја праунука, Леа!... Јој, ти као да си преспавао педесет година... Опет си заборавио да попијеш лекове?
НИКОДИМ: Које лекове?
СТЕЛА: Баш чудно што је сенилни старац заборавио да попије лек за сенилност.
НИКОДИМ: Је л’, Милена, ко ти је ова?
ЛЕА: То је Стела, моја брачна другарица.
НИКОДИМ: (Погледа Стелу испод ока па се прекрсти) У моје време један брачни друг је стојећки пишао, а други децу рађао... ал’ изглада да је прошло то моје време.
СТЕЛА: Стари, то је застарели концепт породице. Сада су пожељни истополни бракови, да не би опет дошло до појаве пренасељености... А (Више за себе) пожељна је и еутаназија свих старијих од шездесет.
ЛЕА: Стела!
НИКОДИМ: (Леи) Је л’ она то озбиљна да се распала Југославија?
ЛЕА: Не сећаш се да смо јуче причали о томе?... Распала се.
НИКОДИМ: Па шта је онда било?
ЛЕА: Онда је била некаква мала Југославија... па се онда и та мала распала...
НИКОДИМ: Куку... Па је л’ остало нешто?
ЛЕА: Остала Србија.
НИКОДИМ: Србија?! Е нека је, хвала богу. А да се није, не дај боже, и она распала?
ЛЕА: Није да није, ал’ је зато ушла у Европску Унију.
НИКОДИМ: И сад смо ми несретници у тој Унији?
ЛЕА: Нисмо.
НИКОДИМ: И она се распала?
ЛЕА: Распала... Али зато смо сад сви у Светској Унији.
НИКОДИМ: У Светској Унији?... А јесу ту са нама Србима и Руси и Американци и Кинези...?
СТЕЛА: Сви смо у Унији, али нема више Срба, Руса, Американаца... Сад смо сви једно. Разумеш? Нема држава и нема народа.
НИКОДИМ: Буди бог с нама. (Прекрсти се.)
СТЕЛА: Леа, па кажи му већ једном да се не крсти!
ЛЕА: Деда Никодиме, немој више да се крстиш.
НИКОДИМ: Зашто да се не крстим? Да нису опет комунисти на власти?
СТЕЛА: Нема више комунизма, али нема више ни тог твог православља. Кажем ти да сада живимо у новом светском поретку, у идеалном друштву у ком постоји једна светска влада и једна светска религија, тако да више нема места ни за какве сукобе међу људима.
НИКОДИМ: Кажите ви мени, децо, да сам умро и да је ово пакао. Лакше ће ми бити.
СТЕЛА: Да се ја питам, ти би још одавно...
ЛЕА: Стела!
СТЕЛА: Свако јутро, једно те исто. Ја стварно више немам живаца за ово. (Леи.) Ово не може више овако. Ја не могу више да стављам на коцку мој углед и положај због овог старкеље.
ЛЕА: Али...
СТЕЛА: Ако се ово још који пут понови, ти знаш да ћу морати да га пријавим.
НИКОДИМ: Много ти, бре, нервозан овај брачни друг. Иста таква је и моја Милена... (Прене се.) Чекај, а где је моја Милена?!
ЛЕА: Шта ја да радим са тобом? Како сваког дана да ти кажем да су сви умрли. Само смо ти и ја остали. Само мене имаш.
НИКОДИМ: (Заплаче) Само нас двоје остали.
ЛЕА: Само нас двоје.
НИКОДИМ: Је ли, а ко си ти?
ЛЕА: Ми сад морамо да идемо. Ти буди тих и не отварај никоме... Ево ти лек.
НИКОДИМ: Нећу лек. Ако је све тако како кажеш, онда боље да ни не знам за себе.
ЛЕА: Мораш да их попијеш, јер овако не знаш шта причаш и увалићеш нас у неприлике. (На силу му угура лек у уста.)
НИКОДИМ: А је л’ могу да гледам телевизију?
СТЕЛА: Не, не чачкај те мониторе. Ако било који укључиш, одмах ће те видети у тим твојим прњама, па ћемо најебати.
НИКОДИМ: Куку, у моје време ми смо гледали телевизију, а није телевизија гледала нас... Куку, какво наопако време дошло.
2
Мрачна просторија. Виктор крвнички пребија Симона. Када Симон, обливен крвљу, остане да лежи на поду, Виктор седне на столицу и на пиштољ монтира пригушивач.
СИМОН: Ви сте за све ово криви. (Стење.) Ти и теби слични... Ви и полиција. (Пљуне крв.) Како су они дошли на власт? Неко их је изабрао? Не! Отели су власт на крвав и подмукао начин!... Али ко им даје моћ да ту власт задрже? Ви... Зато што сте анестезирани, зато што не можете да се пробудите из кошмара у ком не штитите народ од тирана, него штитите тиране од народа. (Полако се подиже на колена.) Ви сте криви, зато што не схватате да припадате нама, а не њима. Ви сте маљ у њиховим рукама којим ћете нас дотући... Шта је, тешко дишеш? Уморио си се од тога да ме бијеш?... Не брини, ту сам ја, па ти кад се одмориш, удри... Или ћеш ме одмах убити као псето? (Покуша да устанв.)
ВИКТОР: Остани доле.
СИМОН: Не могу. Није у мојој природи да клечим.
Виктор устане и једним ударцем га сруши.
СИМОН: Љутиш ли се ти то на мене? До малочас си ме тукао све онако службено, а ово сада као да је било лично.
ВИКТОР: Даћу ти још једну прилику...
СИМОН: Хеј! Нисмо нови у овоме, ни ти ни ја. Ни ако ти кажем шта те интересује, за мене одавде нема излаза. Не можеш да ме пустиш, а не смеш ни да ме ухапсиш, јер не знам шта је горе за твоје шефове да будем слободан, или да доспем на суд. Једино је питање колико ћеш ме мучити пре него ме убијеш... Хајде, не оклевај. Ја сам се са смрћу помирио још првог дана кад сам устао против вас, а ваљда си досад схватио да ти ништа нећу рећи.
ВИКТОР: Био си један од нас, годинама смо радили заједно, а онда... Реци ми, шта се то десило па си постао издајник?
СИМОН: Знам да у мени видиш издајника и непријатеља... Знам, јер и ја сам истим очима као ти гледао... Али једног дана сам се пробудио и прогледао, а после тога више није било назад.
ВИКТОР: Симоне, волео сам те као брата, а сада ниједну твоју реч не разумем.
СИМОН: Знам. Разумећеш само ако се и ти пробудиш.
Симон приђе Виктору, загрли га и пољуби, затим узме Викторову руку у којој држи пиштољ, па је подигне тако да цев пиштоља стави на своје чело. Потом благо климне главом, као да му даје дозволу да пуца.
СИМОН: Збогом, куме.
Виктор повуче ороз, а Симон у трену пропадне. Гледа га одозго неколико секунди, а онда седне крај њега. Без икаквог израза на лицу гледа у празно.
3
Викторова соба. Оливер њушка унаоколо.
ДИРЕКТОР: (Уђе) Јес’ наш’о нешто?
ОЛИВЕР: Нисам, директоре.
ДИРЕКТОР: Зато што си неспособан.
ОЛИВЕР: Било би ми лакше кад би знао шта тражим.
ДИРЕКТОР: Откуд ја знам шта тражимо! Неку прљавштину. Негде нешто мора да има.
ОЛИВЕР: Има мало прашине ту испод кревета, али...
ДИРЕКТОР: Идиоте! Не тражимо ту прљавштину! (Пажњу му привуче полица са књигама.) Зашто неко има праве књиге, кад су све књиге у оном... облаку?... Ти читаш књиге?
ОЛИВЕР: (Неубедљиво) Читам... Нормално да читам.
ДИРЕКТОР: Курац мој ти читаш... Знам ја зашто би неко им’о праве књиге. К’о што знамо, у облаку су књиге које су дозвољене, а на полицама је можда залутала и нека забрањена.
ОЛИВЕР: Да?
ДИРЕКТОР: Шта ти мени да, идиоте? Јеси пон’о онај курац... сензор за књиге?
ОЛИВЕР: Скенер? Јесам.
ДИРЕКТОР: Па шта чекаш?!
ОЛИВЕР: Да скенирам књиге?
ДИРЕКТОР: Не, скини гаће, па дупе своје скенирај!
ОЛИВЕР: (Скенира књиге па упитно погледа директора) Нема недозвољених.
ДИРЕКТОР: Шарај мало. Да ти имаш нешто забрањено, не би то турио у излог.
ОЛИВЕР: (Врти се по соби и кад у гардероберу пронађе неколико књига, скенира их и скенер почне да пишти) Директоре, били сте у праву!
ДИРЕКТОР: У мене си сумљ’о?! Дај ’вамо. Шта је ово, сунац ти жарки?
ОЛИВЕР: То су песмице.
ДИРЕКТОР: Бранко Миљковић... Ко је тај? Јес’ чуо некад за тог?
ОЛИВЕР: Јок ја.
ДИРЕКТОР: (Загледа другу књигу) А тек ово шта је? (Сриче.) С-х-а-к-е-с-п-е-а-р-е... Немогуће да се неко ’вако зове.
ОЛИВЕР: Да није то нека шифра?
ДИРЕКТОР: Ма ја да се питам, ја би и оне незабрањене књиге забранио. Шта који мој има да читају те књижурине? Ја разумем тамо у праисторији док се није измислила телевизија, да се људи бечили и кварили очи на та ситна слова, ал’ сад кад телевизију мож’ да гледаш и на ручном сату, телефону...
ОЛИВЕР: Ја сам чуо да се више ни тоалете не прозводе без уграђеног компјутера и телевизора.
ДИРЕКТОР: А јеси вид’о да овај нема телевизор у стану? Много мутан тип.
Оливер тапка нешто по таблету.
ДИРЕКТОР: Шта то радиш, идиоте?
ОЛИВЕР: Пишем полицији извештај о поседовању забрањених књига, да могу да их заплене, а њега да ухапсе.
ДИРЕКТОР: Видим шта радиш, зато те и питам! Сликај књиге и сликај собу да се зна ’де су нађене. Онда поруши мало около да изгледа као провала, па покупи књиге и за мном. Јес’ разумео?!
ОЛИВЕР: Разумео!
ДИРЕКТОР: (Стави руке на леђа) Курац мој си ти разумео. (Лењим корацима изађе.)
4
Жена узнемирено шетка у затворској ћелији.
ЖЕНА: Хеееј! Чује ли ме неко?!... Желим адвоката, чујете ли?!... Не можете ме држати овде без разлога!... Ја ништа нисам учинила! Ја сам невина!... Има ли кога?! Хоћу адвоката!... Дајте ми да разговарам са неким! Ја сам невина!... Хало, знам да ме чујете! Зашто се правите блесави?! Мене сте грешком затворили!... Дајте ми неког да разговарамо! Ја сам невина! (Рукама удара по решеткама.) Не можете тако са људским бићем! Пустите ме, ја сам невина!... Ја сам невина.
Бес у њој се појачава и све јаче и јаче рукама удара о зидове и решетке.
5
Виктор улази у канцеларију која је препуна разних монитора. За столом седи Директор. Сто је толико висок да је његова ивица у висини Викторових очију.
ВИКТОР: Добар дан, Директоре. Звали сте ме.
ДИРЕКТОР: Ти си тај Виктор?
ВИКТОР: Ја сам... тај.
ДИРЕКТОР: Посл’о сам по тебе још пре три дана.
ВИКТОР: Био сам на задатку. Можда зато нису могли да ме пронађу.
ДИРЕКТОР: Е јадна ли смо ти ми служба. Како ћемо пронаћи непријатеље нашег система, кад ни своје службенике не можемо да пронађемо?
ОЛИВЕР: (Провири) Директоре...
ДИРЕКТОР: М’рш тамо! Не ометај!
ОЛИВЕР: Али... ја сам... само... (Изађе сав смушен.)
ДИРЕКТОР: Ти и ја смо из истог семена, знаш ти то?
ВИКТОР: Не знам на шта мислите.
ДИРЕКТОР: ’Оћеш да тргнемо по једну? Имам шљиву, праву домаћу.
ВИКТОР: Не, хвала.
ДИРЕКТОР: Мислим на то да су мој бабо и твој деда заједно радили за БИА-у. Мој деда и твој прадеда су заједно радили за УДБА-у, а мој прадеда и твој чукундеда за ОЗНА-у... Е то су биле службе, а не ова наша Светска Безбедносна Агенција.
ВИКТОР: Директоре, уз сво поштовање, ја ћу морати да вас пријавим.
ДИРЕКТОР: (Грохотом се смеје) А по правилу службе, коме то треба да пријавиш?
ВИКТОР: Мом шефу.
ДИРЕКТОР: Који ће пријаву да проследи свом директору, тј. мени, је л’ да?... А за шта би ти то мене пријавио?
ВИКТОР: Ако кренемо редом, онда прво за то што имате домаћу ракију, иако је домаћа производња хране и пића строго забрањена. Затим зато што поседујете информације које датирају из периода пре формирања Светске владе, што је исто строго забрањено. И треће је то што афирмативно говорите о прошлом времену, што је такође забрањено.
ДИРЕКТОР: Е мој Викторе, по њушци ти видим да ниси знао да се ти уствари бавиш породичним бизнисом.
ВИКТОР: Мој отац је био новинар, а не агент БИА-е. А о деди и прадеди немам информације чиме су се бавили.
ДИРЕКТОР: Бабо ти јес’ био новинар, ал’... Па шта ти мислиш, да се агент постаје случајно?! Мислиш да си ти овде запошљен случајно?!... Значи, пријавићеш ме?
ВИКТОР: Наравно. То је моја обавеза и дужност.
ДИРЕКТОР: (Једва дође себи од смеха) А је л’ истина да си ти једном самог себе пријавио? Дед кажи ми, може л’ то бити истина?
ВИКТОР: Није истина.
ДИРЕКТОР: Хе, хе, то и ја кажем. Ко мож’ бити тол’ко луд да сам себе пријави? Значи није истина?
ВИКТОР: Истина је да сам два пута самог себе пријавио.
ДИРЕКТОР: (Покуша да остане озбиљан) Шта си ти то себи тако згрешио да си мор’о двапут да се оцинкариш?
ВИКТОР: Једном сам...
ДИРЕКТОР: Знам, знам, шта си! То је било ретроактивно питање.
ВИКТОР: Мислите реторичко?
ДИРЕКТОР: Ма ја мислим да ти више волиш и поштујеш свој пос’о нег’ себе, а?
ОЛИВЕР: (Провири) Директоре...
ДИРЕКТОР: М’рш!
ОЛИВЕР: Али...
ДИРЕКТОР: М’рш!
Оливер се повуче.
ДИРЕКТОР: Даклем, испада да ти подржаваш било кога ко је на власти?
ВИКТОР: Није моје да се бавим политиком. Ја само извршавам наређења. Ред мора да постоји, а мој задатак је да помажем у одржавању тог реда.
ДИРЕКТОР: Паметан си ти, мали... Знаш ли ти како је мој бабо зглајз’о, а с њим и твој деда?... Не знаш. Како ћеш и знати?... Е, видиш, они су ти најебали зато што њих јесте занимала политика. Они су ти били оно што се некад звало патриоте... У то време у служби си им’о патриоте који су гледали српске интересе, а им’о си и оне који су навијали за Европу. И ’час посла патриоти проглашени за издајнике. За трептај ти се све наопако окренуло. Данас јеси, сутра ниси.
Оливер само промоли главу, а Директор из стола извади пиштољ. Оливер шмугне.
ДИРЕКТОР: Већ сам га једном упуц’о, ал’ не вреди. Ето видиш с ким ја имам посла. Тај идиот је мој штићеник. Ем мунут у главу, ем глуп к’о она ствар, ал’ џаба кад је син од неког одозго. Дали ми га да га научим пос’о који радим. Данас сутра ће да ме лиферују, а њега ће у моју столицу да туре. Тај ће директор да ти буде. Џаба ти што с’и ти паметан, образован, одан, кад балвани напредују... Него ти беше ниси жењен? Немаш потомака?
ВИКТОР: Нисам ожењен. Са мојом платом ни за себе немам довољно.
ДИРЕКТОР: Јес’, имаш право... А да ти кажем, и боље што ниси жењен. Те женетине су само терет човеку на грбачи. А тек деца... У овом послу је и боље бити сам.
ОЛИВЕР: (Из off-а) Директоре, ја сам само хтео да вам кажем да је ваша жена већ два пута звала.
ДИРЕКТОР: (Узврпољи се) Уф, сунац ти жарки. (Оливеру.) А шта ’оће?!
ОЛИВЕР: (Из off-а) Не знам.
ДИРЕКТОР: Па зашто ми ниси проследио везу кад је звала, идиоте један?!
ОЛИВЕР: (Из off-а) Рекли сте да не прослеђујем позиве.
ДИРЕКТОР: Службене позиве да не прослеђујеш, морону један! Дођи ’вамо да се не довикујемо! Е сад ћеш бити убивен, кукала ти мајка.
Директор устане од стола, сиђе са пиштољем у руци и стане крај Виктора. Оливер уђе бојажљивим корацима по принципу један напред, два назад.
ДИРЕКТОР: (Виктору) Сад кад му просвирам тинтару, ти ћеш ми бити сведок да је то био несрећан случај.
ОЛИВЕР: Немојте директоре! Ако се сећате, ја сам оба пута пробао да вас прекинем и обавестим, али...
ДИРЕКТОР: Несрећо, знаш ти како ће сад да ми звоца? Ја ако се којим случајем не јавим на телефон, она неће помислити да ја можда радим свој пос’о, да спасавам овај свет. Нееее! Кад се не јављам на телефон, њој то значи да сам с неком курвом... И шта ћу сад? Она ће да ми звоца, звоца, а онда ћу опет да изгубим живце и да је пребијем.
ОЛИВЕР: Гледам тај пиштољ, па ми је нешто пало на памет. Како би било да је ја назовем и да кажем да сте рањени и да зато нисте могли да јој се јавите?
ДИРЕКТОР: Мислиш да јој неће бити сумљиво кад дођем кући нерањен?
ОЛИВЕР: Па да, баш сам глуп... А можда бих могао мало да вас стварно раним у руку... или ногу. Онако, само да вас окрзнем.
ДИРЕКТОР: Терај ми се с очију, док те нисам ранио у ту рупу коју имаш ’место мозга. (Задене пиштољ у панталоне.) Е, што ме је изнервир’о!... Не само да ме изнервир’о, него ме још и наљутио... А сад сам још и бесан што ме је наљутио... Него шта сам оно ’тео?
ВИКТОР: Можда да ми кажете зашто сте ме звали?
ДИРЕКТОР: А да! Ти си оно ’тео да ме пријавиш, а? Па, добро, кад си већ тако наумио. Кад већ радиш, што се каже, у корист своје штете, ти ме пријави, а ја ћу после да видим шта ћу с том пријавом. (Пење се ка својој столици.) Ал’ пре него што одеш, ’тео сам да те питам за савет. Прича се да си ти паметан и начитан, а како ствари стоје, не мож’ рећи да ти је то донело неку корис’. Радиш најпрљавије послове за службу, а немаш пара ни да се ожениш. Е, данас мож’ да те огреје сунце... а мож’ бит’ и да те сунце никад више не види.
ВИКТОР: Бојим се да не разумем о чему се ради.
ДИРЕКТОР: Немој пред руду... Неки дан сам набавио неке књиге, па би’ вол’о да ми кажеш да л’ ваљају и да л’ да их читам и тако то. (Извади књиге из доње фиоке и пружи их Виктору.)
ВИКТОР: (Прихвати књиге, али одмах их испусти као да су вреле) Откуд вам ове књиге?
ДИРЕКТОР: Синак, није питање откуд мени, него откуд теби.
ВИКТОР: (Видно узнемирен) Шта желите од мене?
ДИРЕКТОР: Нису, даклем, погрешили они што су говорили да си паметан... Ја се мало распит’о и испало да ово јесу забрањене књиге, ал’ да нису јако опасне, тако да те не би обесило, ал’ би добио једно две три годинице... или четири пет, али свакако не више од шест седам... Додуше није немогуће и целих осам... Мада у крајњем случају не више од десет. А онда би изгубио и службу и ко зна шта би даље с тобом било. А баш би била штета да тако пропадну сви твоји квалитети.... А мог’о би ја и да зажмурим, кад би ти неке своје квалитете ставио у моју службу.
ВИКТОР: Али, формално гледано, ја већ јесам у вашој служби.
ДИРЕКТОР: Службено јеси у мојој служби, ал’ ја сам мислио да се ти некако неслужбено ставиш у моју службу.
ВИКТОР: Не разумем.
ДИРЕКТОР: За једног тако паметног човека, много си глуп... Постоји једна особа која ће ускоро да буде стављена на једно место... важно место.
ВИКТОР: Већ ми се не свиђа идеја. Ако ми званично издате наређење, ја ћу са том особом урадити шта год треба, али ако је нешто нелегално у питању, онда бих ја ипак да одробијам тих пар година? Кад боље размислим и треба да добијем оно што сам заслужио. (Покупи књиге и врати их на сто.)
ДИРЕКТОР: Дечко, нис’ ти такав чистунац, к’о што се ту правиш. Овамо пријавиш самог себе за којешта, а за књиге се ниси самопријавио, је л’?! Немој да ти ја нађем још нешто. Ја о сваком могу ишчепркати неку прљавштину. А ако се баш ништа нема пронаћи, онда се лако може и подметнути. Разумеш ме сад, интелектуалац?! Са једне стране робија, ил’ чак вешање, а с друге стране унапређење и виши платниразред; па ти бирај... Даклем, једна особа долази на једно важно место. Е сад, они о’зго кажу да не смем да прикупљам информације о тој особи, ал’ зато ја имам тебе и оног моментално заосталог Оливера.
ВИКТОР: Мислите ментално заосталог?
ДИРЕКТОР: Тај је, ја да ти кажем, моментално заостао чим се родио... а можда је и ментално... шта год ти то било.
ВИКТОР: Значи, само прикупљам информације? Ту особу не треба да...
ДИРЕКТОР: Ни случајно! Мислим, би’ ја, ал’ прашина би се подигла. Даклем, само информације... за почетак.
ВИКТОР: А кад почињем?
ДИРЕКТОР: Па не можеш у радно време да се бавиш тиме. Од сутра си на годишњем одмору, па онда почињеш.
ВИКТОР: На годишњем?
ДИРЕКТОР: Шта к’о иш’о би на море?... Оливере!
ОЛИВЕР: (Бојажљиво промоли главу) Не пуцајте.
ДИРЕКТОР: (Виктору) Пођи с њим, он ће ти све објаснити.
Виктор изађе.
ОЛИВЕР: Директоре, једна, госпођа, ако се то тако може речи, је овде и жели да је примите.
ДИРЕКТОР: Како да је примим? Јес’ ти њој рек’о да ми не радимо са странкама?
ОЛИВЕР: Јесам, али она инсистира.
ДИРЕКТОР: Је л’ рекла име?
ОЛИВЕР: (Размишља) Па јесте, рекла је ваше име.
ДИРЕКТОР: Бленто, не моје, него је л’ рекла своје име?!
ОЛИВЕР: Није.
ДИРЕКТОР: А шта ’оће?
ОЛИВЕР: Није хтела да каже.
ДИРЕКТОР: Ма одјеби ти то онда! И немо’ да ме ометаш, морам жену да назовем!
ОЛИВЕР: Разумем.
(Крене ка излазу.)
Како изгледа и боље да је не примите.
ДИРЕКТОР: А како то изгледа?
ОЛИВЕР: Да извините, као курва.
ДИРЕКТОР: Стан’! К’о курва кажеш?... Уведи је.
ОЛИВЕР: Директоре?
ДИРЕКТОР: Немој да колачиш очи на мене, нег’ је уведи.
ОЛИВЕР: Разумем! (Изађе.)
ДИРЕКТОР: (Силази) Курац ти мој разумеш. Да ти нешто разумеш не би ми притисак дизао. (Поправи фризуру и адела.)
Миа, обучена као јефтина уличарка, уђе.
ДИРЕКТОР: ’Бардан, госпођице... Ви немате заказато код мене?
МИА: Немам.
ДИРЕКТОР: Нема везе. Делујете као фина дама па је гре’ота да вас не примим... А како могу да помогнем?
МИА: (Обиђе круг око њега загледајући га.) Не знам ја, бато, да л’ ти можеш да ми помогнеш. Некако си ми сав метиљав.
ДИРЕКТОР: Изглед уме да превари. Ја јес’ да сам можда тако мало споља, ал’ сам тамо ’де треба к’о армиран бетон, ако ме разумеш.
МИА: Ма немој. Види ти њега, он би одмах тако с неба па... међ’ ноге.
ДИРЕКТОР: Оливере! Немој да ме омета неко!
МИА: Зовни тог малог, може и он да нам се придружи... Не? Па добро, ако већ нико неће да уђе, да се ја раскомотим мало?
ДИРЕКТОР: Још питаш?!
МИА: Само то ће да те кошта.
ДИРЕКТОР: Раскомоћавај се, не питам кол’ко кошта!
Миа подигне једну ногу на столицу. Из своје торбице извади телескопску палицу, једним потезом је развуче и њоме га лупи по рамену дајући му до знања да треба да клекне.
ДИРЕКТОР: Па ја... нисам баш мислео овако.
Миа га ауторитативно погледа и након што га још једном удари палицом, он клекне и љуби јој ципелу. Када му палицом да дозволу, пољупцима се пење више уз ногу, а кад се осмели, устане и покуша да је пољуби у уста. Миа се мало измакне и залепи му такав шамар, да Директор посрне.
МИА: Види перверзњака, он би у уста да се љуби!... Па нисмо ми баш толико интимни да ћемо се цмакати... Доле!
ДИРЕКТОР: (Клекне) Ја сам само...
МИА: (Млатне га палицом) Ко ти је дозволио да ми се обратиш?!
Директор послушно љуби њену ципелу.
МИА: Види ти њега. Можда си ти овде неки фактор, али ја сам твоја господарица. Немој то да заборавиш.
ДИРЕКТОР: (Скине јој ципелу) Нећу то заборавити, господарице моја. (Док јој љуби стопало, покушава да скине панталоне.)
ОЛИВЕР: (Уђе. У руци држи таблет) Директоре, извините што вас прекидам, али важан видео позив.
ДИРЕКТОР: (Устане и панталоне му спадну) Сунац ти жарки! Видео позив?! Дођи ’вамо! Дај то!
Директор узме таблет од Оливера и удари га њиме по глави. Миа се обува.
ДИРЕКТОР: Реко’ ли ти ја да ме не ометаш?!
Оливер се измакне и Директору показује на таблет.
ДИРЕКТОР: Е запамтићеш ме сад!
Директор повија Оливера, али се саплете о своје панталоне и падне. У то му се лице нађе испред таблета, па он прво очи исколачи на таблет, а онда као туђим гласом проговори.
ДИРЕКТОР: Директоре... Да, ја сам. (Устаје и покушава да навуче панталоне.) Све је у најбољем реду. Ништа не бриниите.
Миа врати палицу у торбу и излази. Оливер је одмерава.
ДИРЕКТОР: Ништа се не дешава, кад вам кажем... Ма то вам се учинило.
Директор показује Оливеру да му навуче панталоне, што он нерадо прихвати.
ДИРЕКТОР: Ма каква курва, директоре, у канцеларији... Не не, то овај мој несретни Оливер испробава у шта да се маскира кад буде иш’о на први задатак... А не, не... Мислим јест да он сад клечи, ал’ упште није то како изгледа. Него, директоре, кад сте већ на вези да вас приупитам како стоји она моја ствар... Ма не, извните, не та моја ствар, него онај мој проблем, мислео сам на то да л’ ће моћи да се реши онај... хало, директоре... Директоре...
ОЛИВЕР: Шта би?
ДИРЕКТОР: Изгледа да се прекинула веза.
ОЛИВЕР: К’о да је он то прекинуо везу.
ДИРЕКТОР: Мени да прекине везу?! Ти ниси при чистој савести! Дед угаси ово говно. (Пружи му Шаблет.)
ОЛИВЕР: Биће боље да сами научите да рукујете овим. Тако нећу стално морати да вас прекидам... у важним пословима.
ДИРЕКТОР: (Замахне да га удари) Ух, ако те ја једном прекинем. (Из стола узме две флашице са водом, стави их у торбу и крене ка излазу.) Ако ме неко тражи, на задатку сам... И сваког дана да с ми подн’о извештај о... ономе. Разумеш?!
ОЛИВЕР: Разумем, директоре.
ДИРЕКТОР: (Из off-а) Курац мој ти разумеш!
6
Директоров стан. Миа уђе, скида перику, шминку, гардеробу. Обуче баде мантил. Директор уђе.
МИА: Сад се долази кући? Опет си ишао са неком курвом? Кад од следеће године буде обавезно чиповање, нећеш више моћи да шврљаш лево-десно.
ДИРЕКТОР: (Замахне да је удари) Немо’ да те ја сад овде чипујем на мртво име!... Има нешто да се једе?
МИА: Смути. Хоћеш са укусом воћа, поврћа, или меса? А мислим да имамо и укус чоколаде.
ДИРЕКТОР: Дај један... било који. Ионако сваки има укус говнета. (Седне.) Дођи ’вамо, седи овде. (Из торбе извади две флашице, па једну пружи њој.)
МИА: (Седне поред њега) Вода?!
ДИРЕКТОР: Вода... Права изворска.
МИА: (Само што не заплаче) Не могу да верујем. (Гледа у флашу као у бога.) Права... Изворска... Па како си је набавио?
ДИРЕКТОР: (Отпије мало) Једна од наши’ служби пре неки дан нашла жену на чијем имању има извор.
МИА: И шта ће сад бити са њом?
ДИРЕКТОР: Затворили су је. Не знам шта ће са њом, ал’ вероватно ће је мрак прогутати.
МИА: Јадна жена.
ДИРЕКТОР: Ма немој да је жалиш. Она ти је једна од они’ чудака и дегенерика из оних секти који одбијају вакцинацију, сами узгајају ону органску храну, верују у неке теорије завера и тако то.
МИА: Онда ко је јебе. (Отпије Гутљај, па све не може да се наужива) Ни мирис, ни укус... Чиста... Природна... Ма је л’ ти можеш да верујеш да су некад људи сваког дана могли да пију овакву воду?... И шта ће бити са извором?
ДИРЕКТОР: Још који дан док се не слегне гужва, ови моји ће ми доносити литар два. Огребаћемо се кол’ко можемо...
МИА: А после ће га они одозго преузети?
ДИРЕКТОР: Шта да ти причам кад све знаш... ’Еј и немој ми више на пос’о онаква долазити.
МИА: Јесам ли те пријатно изненадила?
ДИРЕКТОР: Није да ниси, ал’ мог’о те је неко препознати. Мани се такве зајебанције, служба је то. Умало директор да нас укеба. Може то овде кад смо сами.
МИА: Јеси питао тог твог директора да ли ће нам помоћи... око онога?
ДИРЕКТОР: Таман да га подсетим, оно пуче веза... Не брини, не чекам ја само он да се смилује, радим и ја на томе. А он је ионако на излазним вратима.
7
На левој страни сцене је дневна соба куће у којој живе Стела, Леа и Никодим. На столу су јабука и крушка величине лубенице. На десној страни сцене је соба у којој су две столице, телескоп на сталку, и столић на ком су огроман старински фотоапарат, двоглед, лаптоп и слушалице. Виктор и Оливер улазе са десне стране.
ОЛИВЕР: Ево, то је то.
ВИКТОР: Шта то је то?
ОЛИВЕР: Одавде ћеш посматрати субјекат који живи у суседној кући.
ВИКТОР: Да ли је тај субјекат на Марсу?
ОЛИВЕР: Ха?
ВИКТОР: Колико је удаљена та кућа у којој је субјекат?
ОЛИВЕР: Не знам. Педесет метара... можда мало мање.
ВИКТОР: Па шта ће ми телескоп онда?
ОЛИВЕР: Који телескоп?
ВИКТОР: (Погледа кроз телескоп) Овај.
ОЛИВЕР: То је дурбин.
ВИКТОР: Ово је телескоп, морону.
ОЛИВЕР: Не можеш тако да ми се обраћаш! Ускоро ћу ја постати директор, па ћеш видети онда.
ВИКТОР: И где си ти све ове скаламерије пронашао? У музеју?
ОЛИВЕР: Директор је тако рекао. Ово је неслужбена мисија, тако да не смемо бити ухваћени на делу и зато никаква модерна средства нису дозвољена. Техничар је поставио бубицу и звук се директно снима на лаптоп, затим имаш овај дурбин звани телескоп, двоглед и фотоапарат. И то је сте што ти треба. Имамо недељу дана да пронађемо нешто.
ВИКТОР: А шта конкретно је то нешто?
ОЛИВЕР: Било шта ком... компо... ко...
ВИКТОР: Компромитујуће... Хоће да дискредитује ту особу да она не би дошла на то место на које треба да дође?
ОЛИВЕР: Не знам.
ВИКТОР: Не знаш шта сам упртаво рекао, или не знаш какве су директорове намере?
ОЛИВЕР: Ништа ја не знам и не занима ме. Ја само извршавам наређења.
НИКОДИМ: (Улази гегајући се, а у руци којом се не ослања на штап носи бележницу) Е, у моје време, небо је било плаво, а види сад ово све неке штрафте, магла нека, будибогснама. (Седне у фотељу и пише нешто у бележницу.)
ВИКТОР: (Гледа кроз телескоп) Претпостављам да овај деда није наш субјекат?!
ОЛИВЕР: Деда, његова праунука Леа и њена муж Стела су сви у комплету наш субјекат, али та жена која је њен муж је центар нашег интеррсовања. Али право да ти кажем, ја једва чекам да матори заспи, па да можда буде неке акције... Разумеш? Две женске једна са другом. Разумеш? А обе добре, могу ти рећи.
Леа и Стела уђу.
ЛЕА: (Засија од среће) Набавила си свеже воће?!
СТЕЛА: Немаш појма које сам све везе повукла.
ВИКТОР: А Стела је...?
ОЛИВЕР: Она мушкастија.
НИКОДИМ: У моје време бостан није овако изгледао.
СТЕЛА: Није то бостан!
ОЛИВЕР: (Узме двоглед) Шта кажеш? Обе добре да не могу бити боље, а?
ВИКТОР: Лепе су.
ОЛИВЕР: К’о глумице.
ЛЕА: Деда, не буди незахвалан.
СТЕЛА: И, матори, престани са тим шта је било у твоје време. Леа, кажи му, знаш ваљда какво је време дошло. За мање се и глава губи, а да не кажем како лако могу да изгубим функцију.
ВИКТОР: А на којој функцији је сада?
ОЛИВЕР: Нешто је у директоријату за информисање, а следеће недеље ће јој дати неко високо место у нашем директоријату.
ЛЕА: Деда, јеси попио лек?
Никодим не одговара, већ затвори бележницу, дубоко издахне и замисли се.
СТЕЛА: Кад не попије лек, не зна шта прича, а кад попије лек, прича само оно што не треба... Шта он то жврља по цео дан?
ЛЕА: (Слегне раменима) Можда води дневник.
ОЛИВЕР: Ха ха, овде ће бити занимљиво. (Одложи двоглед.) Је л’ тако да немаш ништа против да ја радим ноћне смене, а ти дневне? Ноћу је већа шанса за хопа цупа, па бих ја радије да будем у живом преносу, а ако се којим случајем цуре раскомоте пре него што дођем, камеру имаш. (Изађе, али убрзо се врати.) И немој да ти се тресу руке док снимаш. (Изађе.)
8
Дирекшоров стан.
МИА: (Заплаче) Опет сам га сањала... Не може ни сат да прође да не помислим где је, шта ради?... Завидим ти и мрзим те
што не патиш колико ја!
ДИРЕКТОР: Патим! (Устане) Патим! Не може нико к’о мајка да пати, ал’ тугујем и ја! Нисам ни ја без срца, сунац му жарки!... Јес’ била код психијатра јуче?
МИА: Била.
ДИРЕКТОР: Дао ти лекове?
МИА: Дао... Кљука ме лековима као да сам луда. (Устане.) Откад је туга болест?! Нема тих лекова који могу да излече тугу мајке којој су отели дете!... Живимо своје животе, правимо се да је све у реду, а није у реду! Не може бити у реду то што су отели наше дете!
ДИРЕКТОР: Они кажу да нису отели наше дете, нег’ да су нам одузели родитељско право. Закон и каже да деца нису наша већ да прападају друштву, тако да...
МИА: Ма какав закон?! На чијој си ти страни, кретенчино?!
ДИРЕКТОР: Ја само кажем...
МИА: И шта сад, то друштво ће да буде боља мајка мом детету?! Друштво ће га боље васпитати? Десет година смо се борили да га добијемо и још десет да га подигнемо, а они тек тако дођу и узму га! А зашто?! Зато што сам га мазила? Зато што сам га купала? Зато што сам га љубила? Зато што сам му била мајка? Зато што га волим?... Зар је и љубав постала психичка болест?
ДИРЕКТОР: Закон је такав.
МИА: Ма јеби се и ти и ти ваши закони против човека!
ДИРЕКТОР: Ма ћут’, будало, још ћеш нас на робију отерати.
9
Леа се у доњем вешу чешља и шминка. Виктор је посматра кроз двоглед. Мало гледа, па мало склони поглед; ужива гледајући, а стиди се. Стела утрчи.
ЛЕА: Како је било на трчању?
СТЕЛА: (Кине неколико пута) Трчала сам поред реке. (Опет кине.) Не знам више где да трчим. Алергична сам на чист ваздух, траву, цвеће, животиње, сунце...
ЛЕА: Главним булеваром. Ту немаш никакве природе.
СТЕЛА: (Загрли је с леђа) Како лепо миришиш... Хоћеш један на брзака?
ЛЕА: Нећу.
СТЕЛА: Ти никад нећеш.
ЛЕА: Зато што нећу на брзака.
СТЕЛА: Откад је матори ту, све радимо на брзака. Морам да се кријем од њега шта год да радим, морам њега да кријем од остатка света. Осећам се као илегалац у сопственој кући. Ни сањала нисам да ће ми живот постати такав хорор.
ЛЕА: Није ваљда да нам је деда направио баш хорор од живота.
СТЕЛА: Није, али то не значи да може још дуго да остане овде. Ево, чак не мора ни еутаназија. Знаш и сама да постоје
специјализоване установе...
ЛЕА: Стела, па пусти га још то мало што му је преостало да проживи достојанствено као човек.
СТЕЛА: (Скида тренерку) Још то мало?! Колико је то мало? Не би ме чудило да матори шишмиш поживи још стодвадесет година... Ја сам маштала о томе како ћемо нас две...
ЛЕА: (Облачи се) А знаш о чему сам ја маштала?! Да нећемо бити само нас две... Да ћемо имати дете.
СТЕЛА: Добро знаш да сад није тренутак.
ЛЕА: Теби никад није тренутак!
СТЕЛА: Поготово није сада кад ти је још и прадеда ту. Уосталом и он је као дете, па води рачуна о њему.
ЛЕА: Одвратна си!... Знаш, размишљала сам... Не могу да усвојим дете без тебе, али отићићу у неки центар за вантелесну оплодњу. За то ми сигурно не требаш, јер анонимних донора саигурно има на тоне. Имамо законско право на једно дете и ја намеравам да то право и остварим.
СТЕЛА: Да се ниси усудила!
НИКОДИМ: (Улази) Доброоо јутрооо. Шта рааадите, децооо? (У руци носи бележницу.)
СТЕЛА: Матори, ти би баш могао и да куцаш!
НИКОДИМ: (Подигне поглед) Само се ти скидај, не смета мени.
СТЕЛА: (Леи) Не, ово мора да се оконча.
НИКОДИМ: Јесам вас ја нешто прекинуо у неком важном разговору?
ЛЕА: Ма не, причамо о томе ко је какав живот сањао... Јеси ти, деда, имао неке снове кад си био млад?
НИКОДИМ: (Седне у фотељу) Јесам, како да нисам... Кад сам био млад, сањао сам Ингрид Бергман... Каква је то лепотица била.
ЛЕА: Не, мислила сам какве су ти биле амбиције.
НИКОДИМ: Па имао сам амбицију да повалим Ингрид.
ЛЕА: Добро, а кад си сазрео, јеси онда имао неке амбиције?
НИКОДИМ: А кад сам сазрео, она је већ била матора.
ЛЕА: Ко?
НИКОДИМ: Па Ингрид.
ЛЕА: Јао, деда...
СТЕЛА: (Леи) Не знам да ли је прави тренутак, али кад смо већ код амбиција, имам нешто да ти кажем... Сазнала сам коју позицију ће ми понудити... Бићу заменица извршног директора у Светској безбедносној агенцији за наш регион.
Никодим отвори бележницу и прелистава је.
ЛЕА: Стварно?! Је л’ то добро?
СТЕЛА: Шалиш се?
ЛЕА: Али не разумем какве ти имаш везе са тим. Знаш ли ти ишта о тим обавештајним и безбедносним заврзламама?
СТЕЛА: Свашта. Не знам ништа ни о здравству, па сам била у врху директоријата за здравство; не знам ништа ни о пољопривреди па сам била на челу директоријата за пољопривреду.
НИКОДИМ: Ево нашао! (Чита) Државе су уништене тако што су на руководећа места плански постављани неспособни и неморални људи и тиме је из генерацију у генерацију убијано самопоштовање народа и осећај патриотизма. (Затвори бележницу.)
СТЕЛА: (Леи) Дакле има ли краја овоме?!
ЛЕА: (Пољуби Стелу у образ) Немој га узимати за озбиљно. Журим на пробу. Здраво. (Изађе.)
НИКОДИМ: (Устане) Идем ја ради себе.
Никодим се одгега. Стела узме бележницу која је остала на фотељи.
СТЕЛА: Види, види. (Чита.) Не постоји бивши режим, као што не постоји ни садашњи постоји само режим, један те исти режим. Мењају се људи, мењају се методе управљања, али од почетка света постоји само један режим у којем неколицина влада већином. Без обзира на време и уређење увек су постојали и увек ће постојати владари и поданици, односно робовласници и робови... Па матори не пише љубавни дневник. (Чита.) У комунизму је појединац сиромашан и неслободан, али демократија је најгора врста репресије. У демократији човек има привид да је слободан и да има могућност одлучивања, а то је најлукавији вид поробљавања. Слобода не постоји зато што глас паметног вреди исто колико и глас глупака, тако да су паметни доживотни заточеници глупака којима је лако манипулисати... Па матори је прави политички аналитичар. ВИКТОР: Опасан овај дедица.
СТЕЛА: (Прелистава бележницу па настави да чита.) Тежња сваке позиције је status quo. Богатима је једини интерес да остану богати и постану још богатији, а онима на власти је интерес да остану на власти. Ни једне ни друге није брига за опште добро и добробит малог човека. Њима је у интересу да људи остану заглупљени и неразвијене свести, јер само такви ће радити у фабрикама и рудницима за туђ интерес. Само док су људи глупи и успавани, они који су на власти и даље могу остати на власти, а богати могу наставити да се богате. (Цокће и одмахује главом.) Какву гују смо ми под кров примили. (Прелистава бележницу.) А ово је нешто новије. (Чита.) Ако нам је већ тако савршено, ако нема држава и међудржавних сукоба, зашто имамо толико војника и никад опремљенију војску? Зашто толико полиције, специјалаца, обавештајаца...? Да би се елита заштитила од народа који ће се кад тад пробудити. (Затвори бележницу.) Е, матори, сад си га угасио.
НИКОДИМ: (Врати се) Лажна узбуна.
СТЕЛА: Молим?
НИКОДИМ: Мислио сам да морам, ал’ изгледа да не морам. (Застане.) Ил’ можда ипак морам... Не, не морам... ваљда. (Седне.)
СТЕЛА: (Покаже му бележницу) Матори, па шта је ово?
НИКОДИМ: Ах, ту ја понекад запишем нешто кад се сетим нечега.
СТЕЛА: Добро је да сам ја нашла ово, а не неко други.
НИКОДИМ: За кога је добро?
СТЕЛА: И за тебе, и за Леу и за мене. Па знаш ли ти шта би се десило да је ово неко видео? Па ти ћеш ме начисто упропастити. Хеј, и то у овом тренутку транзиције у мојој каријери, кад су ми се отшкринула врата која ће ме одвести до самог врха.
НИКОДИМ: Ја и хоћу да то покажем свима.
СТЕЛА: Шта?
НИКОДИМ: Хоћу да објавим књигу.
СТЕЛА: Да објавиш књигу?
НИКОДИМ: Чим је завршим.
СТЕЛА: Је л’ тако?
Стела приђе Никодиму, баци му бележницу у крило, затим заобиђе фотељу, зграби украсно јастуче и са леђа њиме прекрије Никодимово лице. Никодим се отима, а Стела га све више стеже. Виктор је силно узнемирен, и као да се двоуми да ли да отрчи до суседне куће, али на крају ипак ништа не учини. Када се Никодимово тело опусти, Стела јастук врати на место и узме бележницу.
СТЕЛА: Е, тако... Једна брига мање. (Изађе.)
10
Жена седи на кревету затворске ћелије и плаче.
ЖЕНА: Ја сам невина... Зашто ми ово радите?... Зашто мени? Мене невину на робију, а прави злочинци на слободи. То сте наумили, а?!... Чујете ли ме, болесници једни?!
11
У полумраку, Леа, припита, сасвим гола заводљиво плеше. Стела је из кревета гледа, а њих обе кроз двоглед посматра Виктор. Убрзо уђе Оливер.
ОЛИВЕР: Колега, има ли новости? (Узме му двоглед.) Уф, па што не говориш?!... Јој, мајко моја, како је добра.
ВИКТОР: Смири се, срце ће ти експлодирати.
ОЛИВЕР: (Једном руком скида панталоне) И то није једино што ће експлодирати.
ВИКТОР: Шта то радиш?! Срам те било!
ОЛИВЕР: Ма шта се правиш фин? Гарантујем да у животу ниси видео бољу рибу. Ко зна шта си ти радио док нисам дошао.
ВИКТОР: (Отме му двоглед) Стиди се!
Стела устане, снажно је обухвати око струка и почне страствено да је љуби где год стигне.
ОЛИВЕР: Ма иди ти у три лепе. Ако си гадљив, ти жмури, а остави мене. (Покуша да му узме двоглед, али кад не успе, почне да гледа кроз телескоп.)
ВИКТОР: Овај дурбин нуди баш дубински, да не кажем дурбински, поглед на ствари... Уф, шта би им радио. То што би им ти радио, вероватно би се окарактерисало као силовање.
ОЛИВЕР: Знаш ли да је на северу однедавно силовање законски дозвољено. Доћи ће то и до нас, доћи ће и мојих пет минута.
ВИКТОР: Који си ти болесник.
Леа се извуче из Стелиног загрљаја.
ЛЕА: Извини... не могу.
Виктор настави да их посматра кроз двоглед.
СТЕЛА: Па шта је сад? Јесам ја нешто урадила?
ЛЕА: (Обуче гаћице) Не, није ништа до тебе. Извини.
СТЕЛА: Не разумем... Било је све у реду, зар не? Не разумем. Кажи ми ако сам ја...
ЛЕА: Ниси ти. (Бризне у плач.)
СТЕЛА: Па шта је сад одједном?
ЛЕА: Остала сам без посла... Данас је затворено моје позориште... Више нема ниједног позоришта... Успели сте да уништите све до једнога.
СТЕЛА: Ми?
ЛЕА: Не ти, него ти твоји... Сав новац сте преусмерили на телевизију. Али не разумем зашто. Зашто вам смета култура? У позориште је ионако долазила шачица људи...
СТЕЛА: Ма ником није сметала култура, него је културу прегазило време. Позориште је постало непотребно... А за посао не брини, већ сутра ћу ти средити да идеш да глумиш на телевизији.
ЛЕА: На телевизији? Шта да глумим на телевизији? Кловна, карикатуру, курву, кретена...?
СТЕЛА: Ако нећеш на телевизију, можеш у фабрику... Само у фабрици нема глуме и измотавања, него се грбави кичма и пуцају жуљеви.
ЛЕА: Радије и то, него на телевизију. Вар би ми савест остала чиста. (Љутито покупи остатак своје одеће и изјури.)
СТЕЛА: Леа, стани!... Леа!
ОЛИВЕР: А јес’ ватрена ова мала... Уф како би’ је...
12
Директорова канцеларија. Директор седи за својим сшолом.
ОЛИВЕР: (Уђе) Директоре, тражи вас једна госпођа.
ДИРЕКТОР: Је л’ иста она госпођа?
ОЛИВЕР: Не, ова изгледа пристојно.
ДИРЕКТОР: Како се зове и шта ’оће?
ОЛИВЕР: Рекла је да ће све то вама рећи.
ДИРЕКТОР: Сигуран си да није она иста?
ОЛИВЕР: Па... не изгледа као она... али ко ће знати са тим женама.
ДИРЕКТОР: Пошаљи је.
ОЛИВЕР: Разумем (Изађе.)
ДИРЕКТОР: (Скида се) А лепо сам јој рек’о да не долази на пос’о... А опет, није да је не разумем. Како мученица мени оваквом да одоли?
СИМОНА: (Уђе) Ју!
ДИРЕКТОР: (Одмах се баци на њу) У шта си се сад маскирала да ми је знати?
СИМОНА: (Гура га од себе) Шта ти је, човече?! Па пусти ме!
ДИРЕКТОР: (Навали на њу још јаче) А тога би да се играмо, а?... Ти да се к’о отимаш, к’о да нећеш, а да те ја на силу узмем, а?
СИМОНА: (Успе да се искобеља) Бежи од мене, манијаче!
ДИРЕКТОР: Како си само и глас променила? Ал’ си се маскирала да те ни ја не би препозн’о од прве.
СИМОНА: Стани ту где јеси, перверзњаку један! Нисам се ја маскирала! Ја сам ја таква каква, а ти си ме помешао са неким.
ДИРЕКТОР: Миа, ма немој ме заје...
СИМОНА: Нисам ја Миа, ја сам Симона!
ДИРЕКТОР: Па ти си и име променила. Е браво ти га. Ти кад униђеш у лик, ти си унишла, нема ту...
СИМОНА: Завежи! Дај тај пиштољ!
ДИРЕКТОР: Што волим кад си строга! (Узме пиштољ који је био поред његове гардробе и пружи јој га.)
СИМОНА: (Узме пиштољ и упери га у Директора) Сад ме добро слушај, билмезу један! Ја нисам Миа и ни у кога се нисам маскирала. Ја сам Симона и сад ћеш ти лепо мени да одговараш на питања која ти поставим, или ћу ти направити рупу у глави као што сте и ви направили рупу у глави мом мужу.
ДИРЕКТОР: А?!
СИМОНА: Је ли, какву ти параду изводиш овде у гаћама?
ДИРЕКТОР: Па ти стварно ниси моја Миа!... Црни ја, што грдан наспоразум направи’. Ја мислео да си ти моја жена и зато сам ја овако у интимном вешу. Ја се, госпођа, искрено извињавам.
СИМОНА: Ти ни разликујеш своју жену од туђе, а ја се као надала да ти можеш да ми помогнеш.
ДИРЕКТОР: Ма то за жену је дугачка прича... А како да помогнем? И како сте ме нашла?
СИМОНА: Некада си био шеф мом мужу, Симону.
ДИРЕКТОР: Симону?... Он Симон, ти Симона. Баш сте се утрефили... Рече ли да му је неко направио рупу у главу?
СИМОНА: Ти то као ниси знао?
ДИРЕКТОР: Нисам, тебе ми... Не, мислим стварно нисам знао да је убивен.
СИМОНА: Пре само неколико дана ми је рекао да се боји да ће га убити његови људи. А ви сте његови људи, па сам дошла да видим ко је то био и зашто.
ДИРЕКТОР: А да ти прво мени врнеш то пиштољче?
СИМОНА: Прво да чујем шта имаш да ми кажеш... Да ли је могуће да је то могао бити неко од ваших?
ДИРЕКТОР: Не знам... Можда.
СИМОНА: Можеш ли ти да мало прекопаш по тим вашим папирима да видиш да ли је неко и коме наредио да убије мог Симона?
ДИРЕКТОР: Ако је то неко некоме наредио, сигурно неће да се нађе папир на ком то пише.
Оливер се, држећи пиштољ у руци, веома неспретно, дрхтећи шуња Симони иза леђа.
СИМОНА: Добро, можда то нигде не пише, али ти сигурно можеш да сазнаш ко је тај.
ДИРЕКТОР: Могу да се распитам.
СИМОНА: Е па онда се распитај, па...
Таман кад је Оливер пришао сасвим близу, пиштољ му се распадне, па оквир тресне на под, а он сам се толико уплаши да врисне. Директор се лупи по челу, а Симона, мртва хладна, пиштољем покаже Оливеру да се смести поред Директора.
СИМОНА: Па ћу ја доћи ових дана да чујем шта си сазнао. (Врати пиштољ Директору и изађе.)
ДИРЕКТОР: Много фина жена. (Устане.)
ОЛИВЕР: (Устане) Како фина кад нас је држала на нишану?!
ДИРЕКТОР: (Облачи се) Ма немаш ти појма. То је више било к’о нека игра, к’о неки плес завођења.
ОЛИВЕР: (Саставља пиштољ) Да дамо налог полицији да је ухапси?
ДИРЕКТОР: Јес’ ти пошандрц’о?! Тако’у дивну жену да ’апсимо? Боље прочепркај да видимо ко јој је убио човека.
ОЛИВЕР: Стварно ћете јој рећи ко је издао наређење?
ДИРЕКТОР: Жена има право да зна.
ОЛИВЕР: Ви се шалите, зар не?
ДИРЕКТОР: Ја? Не. Што?
ОЛИВЕР: Па ви сте одобрили ту акцију.
ДИРЕКТОР: Ја?!... Стварно?
ОЛИВЕР: Ви стварно не знате да сте потписали ауторизацију?
ДИРЕКТОР: Баш ја читам све што потпишем. Да сам ’тео да читам, иш’о би’ у школу.
ОЛИВЕР: И шта ћемо сад? Жена има право да зна.
ДИРЕКТОР: Мали, иди напоље види да л’ сам тамо
ОЛИВЕР: Разумем.
ДИРЕКТОР: Ма курац мој ти разумеш.
13
Стелина и Леина кућа. Леа лежи у кревету. Стела се облачи. Виктор их не гледа, већ их незаинтересовано слуша док пијуцка
кафу.
СТЕЛА: Устани. Нећеш ваљда још један дан провести у кревету.
ЛЕА: Остави ме.
СТЕЛА: То није здраво, знаш?
ЛЕА: Пусти ме на миру.
СТЕЛА: Нормално је да ти недостаје, али мораш се помирити са чињеницом да му је већ било време. Побогу, не да се наживео, него је два живота проживео, а још је у сну умро. Па шта ћеш боље од тога?
ЛЕА: Ти то као покушаваш да ме утешиш?
СТЕЛА: Просто износим чињенице.
ЛЕА: Баш саосећајно од тебе.
СТЕЛА: (Открије је и покуша да је подигне) Не желим да умањим твој бол, већ само желим да те тргнем из те твоје летаргије. Устани, окупај се, среди се и видећеш да ћеш се осећати боље.
ЛЕА: (Седи у кревету и чеше се по глави) Нећу да се тргнем, нећу да устанем и нећу да се осећам боље!
СТЕЛА: Па шта хоћеш?!
ЛЕА: Хоћу да ме оставиш на миру!
СТЕЛА: Оставићу те на миру... Само сам хтела да ти кажем да мислим да је време да наставиш да живиш свој живот.
ЛЕА: Али ја већ дуго ни не живим свој живот, већ твој. А тек сад кад добијеш ту нову функцију, преселићемо се у нову, већу и лепшу кућу; имаћемо телохранитеље, баштована и кувара; излазићемо на скупе вечере, углавном са твојим новим пријатељима и колегама; одлазићемо на летовање, зимовања, излете; куповаћеш ми леп накит и скупе ципеле... Али која је јебена сврха у томе?! Ти мислиш да ја патим због прадеде? Не, не патим због њега, него му завидим. Имао је тако дуг и богат живот...
СТЕЛА: Нисам знала да је био богат.
ЛЕА: Јесте, био је богат. Имао је децу, унуке и сада има мене да га се сећам... Ко ће за нашим ковчегом поћи? Ко ће се нас сећати једном кад нас не буде? Шта ће остати иза нас?
СТЕЛА: Опет ти са тим твојим фикс идејама.
ЛЕА: Ја желим дете. То није фикс идеја.
СТЕЛА: Али ја не желим да неко кмекало поквари савршен живот који сам створила... И само да знаш, на клиникама за вантелесну оплодњу твоје име је на листи непожељних, тако да ту могућност одмах можеш да избијеш себи из главе.
Виктор се узнемири и узме двоглед у руке.
ЛЕА: (Устане) Молим?... Зашто си то урадила?!... Како си само могла?! (Заплаче.) Е па нећеш ме спречити, само да знаш! Јебаћу се са првим мушкарцем који наиђе! Можда ће ми неко од твојих телохранитеља направити дете!
Стела као фурија долети до ње и удари јој такав шамар да се ова затетура и падне. То није било довољно да у њој смири пламен беса, него се нагне над њу и грубо је повуче за косу да јој подигне главу.
СТЕЛА: (Кроз зубе) Слушај ме, мала! Добро пази шта радиш, јер има да те нема! Јеси чула?!
Виктор се веома потресе видевши шта се догодило. Стела поправља гардеробу и фризуру, док Леа понижена, непомично седи на поду.
СТЕЛА: Када се вратим, тебе не желим да видим овде. Желим да ме дочека она моја стара Леа слатка, намирисана, насмејана, нашминкана, мазна и кротка. Јасно?... Свашта сам ја трпела од тебе зато што те волим, али томе је дошао крај. Стела ће да живи овај живот како она хоће и заслужује.
Стела изађе. Леа још неко време седи, а онда устане и оде до огледала. Са гађењем, а можда и мржњом гледа то јадно лице. Затим наспе себи чашу жестоког пића које попије из неколико гутљаја. Бауља унаоколо тражећи нешто.
ЛЕА: Па и ја бих да живим како ја хоћу... али јеби га.
Виктор се силно узнемири када види да је Леа сакупила разне бочице са лековима. За тренутак спусти двоглед, па направи корак два према излазу, међутим предомисли се и настави да посматра Леу. Леа на сто крај свих тих лекова стави флашу жестоког пића, потом седне за сто и почне да проучава натписе на бочицама. Када отвори прву бочицу са капсулама, Виктор баци двоглед и истрчи, да би недуго затим као ураган улетео у Леину кућу. Леа врисне од изненађења и махинално подигне руке у вис. Виктор задихан стоји пред њом и не зна ни шта да ради, ни шта да каже.
ЛЕА: Ко си ти?!... Шта хоћеш?!... Чујеш ли?! (Спусти руке) Је ли, ти, јеси ми провалио у кућу да би само стајао ту к’о свећа?... Хало, шта хоћеш ти?! Ако си лопов, носи брате шта год хоћеш, мени ионако ништа не треба... Ако си убица, добро ми дошао, роде рођени... А ако си силоватељ, може и то. Не палим се на мушкарце, ал’ издржаћу једном, али само ако си плодан. Јеси плодан?
Виктор приђе столу, покупи све лекове и стрпа их у своје џепове, а из једног од њих извади марамицу и њоме нежно брише њено лице.
ВИКТОР: Дођи.
Виктор узме Леу за руку и поведе је до прозора. Када отвори прозор, амбијент испуни тихи звук кише и цвркут птица.
ВИКТОР: Затвори очи и слушај... Чујеш ли то савршенство?... Нагни се мало кроз прозор и затвори очи... Диши... Осећаш ли тај мирис биљака које се радују киши? А тај најјачи, најлепши мирис, знаш ли шта је то?... Удахни још једном... То је мирис дрвета кестена... Понекад нам ти мали људски проблеми затворе очи, запуше уши и ноздрве, па лако заборавимо да се налазимо у рајском врту. (Крене ка излазу.)
ЛЕА: Стани!... Ко си ти?... Јеси ли стваран, или сањам?... Јеси ли човек, или анђео?... Чујеш ли ме?... Стани!
Виктор успори и погледа је, али се не заустави, већ изађе. Леа се окрене ка прозору, пружи руке да додирне кишу, затвори очи и ужива.
14
Директорова канцеларија. Директор ради нешто што би требало да буду вежбе истезања. Оливер га храбри и повремено придржава.
ОЛИВЕР: Е свака вам част, Директоре. У тим годинама да сте тако гипки и савитљиви.
ДИРЕКТОР: ’Наш ти да сам се ја бавио пливањем?
ОЛИВЕР: Стварно? Када?
ДИРЕКТОР: Пре једно три’ес’ кила.
ОЛИВЕР: Па ви сте стварно импресивна личност.
ДИРЕКТОР: (Седне) Уф, није ово више за мене. (Не може да се надише.) Ја сам ти сад више за интилегентне напоре, нег’ за ове физикалне... Уф, уф, ’бем ти вежбање, сад сам се још и усмрдео... Је л’ дошла ова?
ОЛИВЕР: Дошла. Сад је у обиласку директора којима ће руководити, тако да ће ускоро и код нас.
ДИРЕКТОР: А је л’ спремно оно наше?
ОЛИВЕР: Спремно је, не брините.
СТЕЛА: (Уђе) Добар дан.
ОЛИВЕР: Добар дан, ја сам Оливер, Директоров штићеник, асистент и усуђујем се рећи пријатељ. А ово је Директор, људска и професионална величина над величинама.
ДИРЕКТОР: Мали, смањи мало.
Директор и Стела се рукују.
СТЕЛА: Знам, знам, прочитала сам досије. Дозволите да се представим, ја сам нова...
ДИРЕКТОР: Добро ми знамо ко си ти, ’тицо.
СТЕЛА: Молим?
ДИРЕКТОР: Кажем да ми све знамо.
СТЕЛА: Знам да знате, али ја сам дошла лично да се представим и да се упознамо. Наиме, с обзиром на то да ћемо у будућности блиско сарађивати, жалела сам да вам предочим какву сарадњу очекујем од мојих подређених.
ДИРЕКТОР: Кажем да ми све знамо и оно што пише о досијеу, ал’ и оно што не пише у досијеу.
СТЕЛА: Не разумем на шта мислите.
ДИРЕКТОР: Та сарадња о којој говориш, то мож’ да буде, ал’ мож’ и да не буде.
СТЕЛА: Уопште не разумем о чему говорите.
ДИРЕКТОР: Ти јеси зелена, ал’ ниси ваљда баш тол’ко зелена.
СТЕЛА: Нешто овде смрди.
ДИРЕКТОР: Ма то сам ја гимнастицир’о па...
СТЕЛА: Нисам на то мислила, него...
ДИРЕКТОР: А то?! Јес’, тачно нешто смрди. Ја мислим да леш смрди.
СТЕЛА: Леш?! Имате леш у канцеларији?!
ДИРЕКТОР: Ми немамо леш... али неко негде има леш у свом орману. А кад смо већ код леша, прими моје саучешће. Чули смо да си имала смртни случај у породици.
ОЛИВЕР: Јесте, чули смо... а богами и видели.
ДИРЕКТОР: Јес’, вала, то је био призор за памћење. Ал си га оним јастуком, фино и елегантно причврљила, ево и сад се од милине јежим.
СТЕЛА: Ви сте ме пратили и надгледали?!... Да ли је то могуће?! Ко је то одобрио?!
ДИРЕКТОР: Нећемо се сад формалностима умарати.
СТЕЛА: И шта, ви ми претите, не разумем! Мислите да ме уцењујете тиме?!
ДИРЕКТОР: Мени то ни на крај памети није... Тај снимак смо имали пре него си ти дошла овде да шефујеш. Да смо ’тели, ти не би ни била овде. Уосталом ко од нас није убио неког ту и тамо. Не може се данас напредовати, а да ти руке остану чисте. Ми смо то поменули тек онако да пробијемо лед. Нисам ја за уцене и претње, ја сам више за оно рука руку мије.
СТЕЛА: Не знам шта сте од мене очекивали, али ја не подлежем притисцима. Тај снимак можете дати коме хоћете, јер ја имам довољно моћне људе иза мене који ће подржати, али зато бисте ви страдали због неовлашћене присмотре и ко зна због чега још, јер ја сам сад на таквој позицији да овако (пуцне прстима) могу да вам уништим не само каријере, него и животе.
ДИРЕКТОР: Ти си у овај пос’о ушла пре пет минута, а ја пре три’ес година. Мислиш да ја идем на тврђаву с лаку пешадију? Мали, пушћај оно. Да видимо како би се ово свидело тим твојим моћним пријатељима.
Оливер укључи таблет и чује се снимак Стелиног гласа.
СТЕЛА: Државе су уништене тако што су на руководећа места плански постављани неспособни и неморални људи и тиме је из генерацију у генерацију убијано самопоштовање народа и осећај патриотизма... Не постоји бивши режим, као што не постоји ни садашњи. Постоји само режим, један те исти режим. Мењају се људи, мењају се методе управљања, али од почетка света постоји само један режим у којем неколицина влада већином. Без обзира на време и уређење увек су и увек ће постојати владари и поданици... У комунизму је појединац сиромашан и неслободан, али демократија је најгора врста репресије. У демократији човек има привид да је слободан и да има могућност одлучивања, а то је најлукавији вид поробљавања... Тежња сваке позиције је статус љуо. Богатима је једини интерес да остану богати и постану још богатији, а онима на власти је интерес да остану на власти. Ни једне ни друге није брига за опште добро и добробит малог човека. Њима је у интересу да људи остану заглупљени и неразвијене свести, јер само такви ће радити у фабрикама и рудницима за туђ интерес. Само док су људи глупи и успавани, они који су на власти и даље могу остати на власти, а богати могу наставити да се богате... Ако нам је већ тако савршено, ако нема држава и међудржавних сукоба, зашто имамо толико војника и никад опремљенију војску. Зашто толико полиције, специјалаца, обавештајаца...? Да би се елита заштитила од народа који ће се кад тад пробудити.
ОЛИВЕР: (Искључи таблет) Ха, шта би рекли ти твоји да чују овај твој говор?
ДИРЕКТОР: Ово је изгледа некако баш против њих, тј. против нашег система. За то што си маторог средила још би те и по рамену тапшали, ал’ за ово...
СТЕЛА: То нису моје речи! Ја сам то само прочитала! То је из тог његовог дневника! Уосталом шта вам ја објашњавам кад сте ви уредили снимак да изгледа као да су то моје речи?!
ОЛИВЕР: Е па, у то ће ти ваши можда поверовати... а можда и неће. Тај дневник би био једини доказ да то нису твоје речи, али...
СТЕЛА: (Очајна) Али ја сам дневник уништила.
ДИРЕКТОР: Е па онда...
СТЕЛА: Шта хоћете од мене?
ДИРЕКТОР: (Са свог стола узме папир и фотографију) Ово је мој син. Ту су сви подаци које имам. Одузели су нам га, уш’о је у систем и више нисам мог’о да га нађем. Ти си, мала, сад на таквом месту да ти можеш да га нађеш.
СТЕЛА: (Узме папир и фотографију) Леп дечак... И шта ако га нађем?
ДИРЕКТОР: Ништа... Само га нађи, остало је моја брига.
СТЕЛА: Када га нађем, уништићете све што имате о мени... И престаћете да ме пратите!
ДИРЕКТОР: Само ти њега нађи, лако ћемо за остало.
Стела веома љутито изађе.
ОЛИВЕР: Ово је прошло лакше него што смо очекивали.
ДИРЕКТОР: Чекај, није још прошло.
ОЛИВЕР: Разумем.
ДИРЕКТОР: Ма курац мој ти разумеш.
15
Жена седи на иоду затворске ћелије.
ЖЕНА: Бар ми кажите зашто ја? Бар ми кажите зашто пре него што скапам овде... Ах, шта ми вреди и да ми кажете?... Па и да ме пустите, шта ми то вреди кад сте целу планету претворили у концетрациони логор?... Психопате, чујете ли?! (Легне на под.) Чујете ли?
16
Директор улази у своју канцеларију. У ходу отпакује кроасан и са слашћу се облизује. Таман да га загризе, испадне му из руке. Очајан, не зна шта ће. Сагне се, па одустане. На крају, провери да га нико не види, узме га са пода, дуне и у екстази загризе. У то, иза њега уђе Оливер.
ОЛИВЕР: Директоре!
ДИРЕКТОР: (Тако се препадне да му кроасан поново испадне из руке) Јој Оливере, сунац ти жарки!
ОЛИВЕР: (Притрчи) Ево ја ћу то, директоре. (Подигне кроасан са пода, одува га, очисти од прашине и врати га Директору.)
ДИРЕКТОР: Слушај, мали, вечерас је примопредаја.
ОЛИВЕР: Каква примопредаја?
ДИРЕКТОР: Стела мени да оно што сам тражио, а ми њој метак.
ОЛИВЕР: Метак?
ДИРЕКТОР: Ти покупи све оне скаламерије за прислушкивање и надгледање, а кад ти јавим, Виктору издај наређење да убије и њу и ону њену.
ОЛИВЕР: Молим?! Да убијемо директорку?
ДИРЕКТОР: Наравски. Мислиш да нам се та змија не би осветила једног дана? Па та би насживе са’ранила, кад тад... А кад Виктор заврши са њима, ти ћеш да убијеш Виктора.
ОЛИВЕР: Шта?!... Ја?!
ДИРЕКТОР: Мора тако. Тај Виктор је луд. Ако му проради савест, пријавиће и себе и нас. Не сме нико жив да остане. То да научиш за будућност не остављај сведоке иза себе.
ОЛИВЕР: Разумем.
ДИРЕКТОР: Ма курац мој ти разумеш... Даклем, он нека среди њих две, ти среди њега, а онда ћу ја ћу тебе.
ОЛИВЕР: Шта мене?!
ДИРЕКТОР: Кажем онда да ћу ја тебе да унапредим, јер ти ћеш бити херој који је убио убице заменице извршног директора Светске безбедносне агенције, разумеш?
ОЛИВЕР: Ато?! Добро је, ја већ помислио... Значи да га ја... Али како ћу?... Јадан ја.
17
Леа и Стела су у својој кући. Виктор држи двоглед у крилу и дрема на столици.
ЛЕА: Није у болницама, није у мртвачници... Не знам више ни где да је тражим... Није могла само у земљу да пропадне... Да није киднапована?!
СТЕЛА: Ко би киднаповао твоју луду сестру?
ЛЕА: Није луда!... Зашто је луда? Зато што живи како хоће?... Идем у полицију да пријавим њен нестанак.
СТЕЛА: (Оклева) Немој. Није нестала.
ЛЕА: Зашто?! Ти нешто знаш?!
СТЕЛА: Ухапшена је.
ЛЕА: Ухапшена?! Зашто?!... Под којом оптужницом?!
СТЕЛА: Није подигнута оптужница.
ЛЕА: А за шта је осумњичена?!
СТЕЛА: Не знам како да ти објасним... Ухапшена је, а и није ухапшена... бар не званично.
ЛЕА: Па шта сад то значи?!
СТЕЛА: Не знам. Компликовано је. Знаш ваљда и сама какав је систем.
ЛЕА: Па добро, али ти ћеш јој помоћи, зар не? Ти си сад на таквој позицији да можеш да је извучеш.
СТЕЛА: Јеси ти луда?... Чекај мало да се прашина слегне, да јасније видимо каква је ситуација.
ЛЕА: Значи нећеш јој помоћи?!
СТЕЛА: Нисам то рекла... Морам сад да идем на један важан састанак. Причаћемо кад се вратим. Смири се, сад бар знаш да је жива и здрава, па ћемо видети како ће се даље развијати ситуација. Морам бити опрезна да и мене са собом не повуче у канализацију. Хајде љубим.
Стела у образ цмокне Леу и изађе. У то са друге стране Оливер уђе.
ОЛИВЕР: Џоњаш, а?... Нека, ионако нам је данас задњи дан.
ВИКТОР: Завршавамо?
ОЛИВЕР: Завршавамо. Стела није преко?
ВИКТОР: Малопре је изашла.
ОЛИВЕР: Добро је. Директор је чека у својој канцеларији. Рекао је да након што добије информацију коју тражи, ти елиминишеш Стелу и Леу, а ја да...
ВИКТОР: Шта ти?
ОЛИВЕР: Ништа.
ВИКТОР: Ја да елиминишем њих две, а ти?
ОЛИВЕР: А ја да ти будем подршка.
ВИКТОР: А тако?
ОЛИВЕР: Тако.
ВИКТОР: Био је договор само да их пратимо и никаква елиминација није помињана.
ОЛИВЕР: Изгледа да се договор променио.
ВИКТОР: Јеси ли свестан на којој позицији је сада Стела, а ја треба да је убијем? За мене онда нема излаза из те ситуације... И зашто Леу?
ОЛИВЕР: Не знам ја... Директор је тако рекао... Хајде ти сад иди кући да се одмориш, а кад се Стела врати, ја ћу те позвати да дођеш да их средиш. Дотле ћу ја да покупим све ове стварчице и у току ноћи дижемо сидро.
ВИКТОР: Па за тако кратко време не вреди ни да идем. Одморићу ја овде.
ОЛИВЕР: (Гура Виктора ка излазу) Само ти иди кући, испружи се у свом кревету, а ја ћу те звати.
ВИКТОР: Али...
ОЛИВЕР: Само ти иди.
Оливер изгура Виктора напоље. Узме двоглед.
ОЛИВЕР: Сад, или никад... Ионако је сутра неће бити
Одложи двоглед, извади пиштољ па петља нешто на њему. Изађе на десној страни, па после извесног времена уђе са леве стране. Леа врисне кад се Оливер, задихан и са пиштољем у руци, појави пред њом.
ЛЕА: Ко си сад па ти?!... Шта хоћеш?
ОЛИВЕР: Ја сам... хтео... да водимо љубав.
ЛЕА: Љубав?!... Да водимо?
ОЛИВЕР: Скини се.
ЛЕА: Ако хоћеш да водиш љубав са неким, онда не провалиш некоме у кућу, него лепо звониш... И уместо пиштоља у руци имаш вино и цвеће.
ОЛИВЕР: Скини се!
ЛЕА: Јеси ти тај који нас шпијунира?
ОЛИВЕР: Јесам. Па шта?
ЛЕА: Напарио си очи, па би сад и да омастиш брк?
ОЛИВЕР: Мани причу. Хајде, скини се кад ти лепо кажем.
ЛЕА: А јеси ти приметио да мене интересују жене, а не мушкарци? Кад би имао секс са мном, то би ти било као да имаш секс са мушкарцем.
ОЛИВЕР: (Размишља) Ха?
ЛЕА: Аха. Има да ти се огади секс за сва времена.
ОЛИВЕР: (Млати пиштољем) Ја ћу сад водити љубав са тобом, па макар ми се огадило. Еј, доста си ти мене мучила. Ја то више не могу издржати. Скидај се!
ЛЕА: Нећу.
ОЛИВЕР: Нећеш?!
ЛЕА: Нећу.
ОЛИВЕР: Па је л’ хоћеш да те убијем?!
ЛЕА: Стварно би ме убио?
ОЛИВЕР: (Подигне пиштољ у вис и опали) Скини се па нећу морати.
ЛЕА: Баш би била штета да ме упуцаш. Замисли мене сву мртву, крваву... Како би са лешом водио љубав?
ОЛИВЕР: (Стресе се) Немој ми убацивати такве слике у главу!
ЛЕА: Видим да си добар човек. (Мазно.) Можда можемо нешто да се договоримо... ако оставиш тај пиштољ. Нећу моћи да дам све од себе кад ми је тај пиштољ под носом.
ОЛИВЕР: Мислиш да сам ја толико наиван?!
ЛЕА: (Приђе му и његову руку стави на своје груди) Види њих две, а ти једну руку. Па не иде то тако.
ОЛИВЕР: Нека, нека, могу ја и једном руком. (Све теже дише.)
Леа се иолако и заводљиво свлачи.
ВИКТОР: (Уђе са десне стране) Јеси видео можда моје кључеве од стана?
Оливер једва дише посматрајући Леино завођење.
ВИКТОР: Па где је ова несрећа?
Виктор се пипа по џеповима и тражи кључеве унаоколо.
ЛЕА: Ма остави тај пиштољ кад ти кажем и прихвати се посла.
Кад пронађе кључеве, крене напоље, али пре тога погледа кроз двоглед.
ВИКТОР: Па шта тај мамлаз ради тамо?! (Излети напоље.)
ОЛИВЕР: Нека, само се ти прво свуци. Тако, тако, све до краја... Тако.
Леа му се плешући сасвим приближи и тад Оливер изгуби концентрацију, па га Леа шутне у међуножје и кад покуша да му отме пиштољ, почну да се отимају и боре. Пиштољ опали и неко време Оливер лежи преко Лее и и ниједно од њих не мрда. У то утрчи Виктор држећи пиштољ испред себе.
ОЛИВЕР: Викторе... Викторе... Нисам је силовао, мајке ми... Хтео сам да убијем кучку да не мораш ти.
Виктор приђе и скине Оливера са Лее, али у првом моменту не може да схвати ко је упуцан пошто су обоје крвави.
ОЛИВЕР: Ајој, што ме је пробушила... Уби је једном... иза мене. (Издахне.)
ЛЕА: Ти? (Упери пиштољ у Виктора.)
ВИКТОР: (Склони свој пиштољ) Спусти пиштољ, не бој се.
ЛЕА: (Устане) Зашто је он хтео да ме силује, а очигледно и убије?! Зашто је рекао да ти треба да ме убијеш? И реци ми ко
си ти?!
ВИКТОР: Нас двојица смо добили наређење да вас шпијунирамо, а и да вас убијемо.
ЛЕА: Зашто?
ВИКТОР: Стелу, знам зашто, али не знам зашто тебе? Ето, може им се, јер туђ живот за те људе нема никакву вредност.
ЛЕА: То је у вези Стелине нове функције, зар не?
Виктор потврдно клима главом.
ЛЕА: Ти ниси као они.... и нећеш извршити наређење? Нећеш ме убити?
Виктор одрично клима главом.
ЛЕА: (Спусти пиштољ) А Стелу?! Шта ће бити са јадном Стелом?
Виктор узме пиштољ од ње.
ВИКТОР: Да знаш каква је заправо и шта је урадила, не би је тако жалила.
ЛЕА: Па шта је урадила?
ВИКТОР: Пробај да се смириш, сва дрхтиш... Не знам како ће се цела ова ствар завршити, али да сам на твом месту, отишао бих негде далеко и покушао бих да заборавим на све ово... Опери ову крв, а ја ћу се побринути за тело.
Виктор одвуче Оливера напоље, а Леа непомично посматра тај призор.
18
Директор стоји поред свог радног стола. Стела улази.
ДИРЕКТОР: Стигла си?
СТЕЛА: Као што је договорено.
ДИРЕКТОР: Имаш оно што сам тражио?
СТЕЛА: Да ли си ти спреман на оно што сам ја тражила?
ДИРЕКТОР: Моји људи су се већ повукли, и ако ми кажеш ’де ми је син, не само да нећу употребити то што имам о теби, него ћу ти бити захвалан и знаћу да ти покажем ту захвалност у даљој сарадњи.
СТЕЛА: Ако је тако, онда... (Пружи му парче папира.)
ДИРЕКТОР: И он је стварно тамо?
СТЕЛА: Проверено.
Директор само што не заплаче од среће. У то Виктор уђе држећи пиштољ испред себе.
ДИРЕКТОР: Е, у прави час! (Виктору.)
Поступи по паређењу. Није пам више потребна. Мада си мог’о да изабереш и боље место, а не ту да ми усвињиш канцеларију.
СТЕЛА: Какво наређење?! О чему причате ви?!
ДИРЕКТОР: Па ниси ваљда мислила да сам баш тол’ко глуп да те оставим у животу? (Виктору.) Јеси средио ону њену?
ВИКТОР: Не брините за њу.
Стела у неверици гледа Виктора. Виктор упери пиштољ у Директора, из џепа извади лисице и пруижи их Стели.
ВИКТОР: Вежите га за сто.
СТЕЛА: (Ставља лисице директору и везује га за сто) Па ниси ваљда ти толико глуп да мислиш да ћу допустити да ме убијеш?
ДИРЕКТОР: Викторе, па ниси ваљда у договору са њом?!
СТЕЛА: Наравно да јесте. Викторе, Са Леом је све у реду, зар не?
ВИКТОР: Не брините за њу.
СТЕЛА: Онда нам овај више не треба. Поступи по наређењу.
ДИРЕКТОР: Викторе, па немој, молим те!
ВИКТОР: (Упери пиштољ у Стелу) А да ли сте обоје толико глупи да сте мислили да ћете тако са мном да се зајебавате? (Стели стави лисице и веже је за сто поред Директора.)
СТЕЛА: Па шта ово треба да значи?! Мислила сам да имамо договор! Не можеш ти тако са мном. Ја сам ти директорка! Ја сам свима вама директорка! Одмах да си ме ослободио! То је наређење!
ВИКТОР: Тачно је да смо имали договоре... али ти договори нису били добри, па сам склопио још један договор.
СТЕЛА: Са ким?
ВИКТОР: Са онима одгоре.
ДИРЕКТОР: Са онима одгоре?!
СТЕЛА: Са онима одгоре?!
ВИКТОР: Са самим врхом. Ви сте заборавили да и изнад вас директора постоји неки директор.
СТЕЛА: А договор је да нас вежеш овде као керове?
ВИКТОР: Договор је да им припремим доказе против вас и ја сам прикупио све што сам могао.
ДИРЕКТОР: Чуј, доказе! Мали, кад си се окрен’о против мене, ти си себи гроб ископ’о, само то још не знаш. Пусти ме док још можеш, па те можда нећу мучити пре него што те убијем.
ВИКТОР: Ево, ја сваког часа очекујем позив да ми јаве да ли ће вас покупити полиција, или неко из наше службе, па ћемо видети... (Зазвони му телефон.) Ми о вуку... (Узме телефон.) Хало... Да, ја сам... Да... Јесте... Да... Ту су под мојим надзором... Да... Разумем... Одмах... У реду... Разумем. (Прекине везу и врати телефон у џеп. Попне се и седне за сто.)
ДИРЕКТОР: Обећали су ти моје место, а?
ВИКТОР: Нису... А баш би било добро да једном на неко место, било које место, буде постављен неко паметан, нормалан и поштен. Можда би бар нешто било другачије.
ДИРЕКТОР: На одређена места су постављени они који су способни да ураде оно што је потребно, а не да буду добри и поштени.
ВИКТОР: Како би било добро да ништа од овог није стварно... Директоре, у једној од оних забрањених књига које сте ми одузели, написано је нешто као да је цео свет само позорница, а да су мушкарци и жене само глумци.
СТЕЛА: Каква је то глупост?
ВИКТОР: А баш би било добро да смо ми стварно само глумци који имају неке друге животе у које ће се вратити кад заврше ову представу. (Устане и силази.) Међутим, ми нисмо глумци... Ми смо трагични ликови и за нас нема срећног краја.
ДИРЕКТОР: Мали, ти си начисто полудео. Него, кад то ти неки са којима си се договорио долазе по нас?
ВИКТОР: Не долазе.
СТЕЛА: Не долазе?!
ВИКТОР: Уствари долазе... али не по вас... Долазе по мене.
СТЕЛА: Не разумем.
ВИКТОР: Наредили су ми да вас ослободим.
СТЕЛА: Ма знала сам ја!
ДИРЕКТОР: Па шта чекаш?! Одвезуј нас!
Док им Виктор скида лисице, они му се подсмевају.
СТЕЛА: Што би било добро да неко поштен буде постављен на неко место.
ДИРЕКТОР: Цео свет је позорница.
СТЕЛА: А ми смо глумци.
ДИРЕКТОР: Трагични ликови за које нема...
Виктор упуца Директора, Стела врисне и покуша да побегне, али Виктор пуца у њу. Виктор неко време празног погледа стоји непомично, а онда из Директоровог џепа узме папир који му је дала Стела и спорим корацима изађе.
19
У Викторовој соби нема ничега осим једне столице на којој седи Виктор. Симона уђе носећи склопљен кишобран..
СИМОНА: Куме, зашто су ти врата разваљена?... Па ти си опљачкан!
ВИКТОР: Они то не зову тако.
СИМОНА: Ко? (Спусти кишобран.)
ВИКТОР: Извршитељи... Нисам платио рату за кредит. (Устане.) Изволи, седи... Извини што немам чиме да те послужим.
СИМОНА: Нисам дошла због послужења... Како си?
ВИКТОР: (Слегне раменима) Како си ти?
СИМОНА: Ниси био на сахрани.
ВИКТОР: Био сам на задатку. (Из џепа извади писмо.) Могу ли да те замолим да однесеш ово писмо на пошту?... Важно је. Једна мајка ће помоћу овога пронаћи свог сина.
СИМОНА: (Узме писмо) Нисам знала да неко још увек пише писма. А зашто га ти не однесеш?
ВИКТОР: Ја... ћу бити спречен.
СИМОНА: Дошла сам да те питам нешто.
ВИКТОР: Знам... Чуо сам да се распитујеш около.
СИМОНА: Знаш ли ти ко је убио Симона?
ВИКТОР: И шта ћеш урадити ако ти кажем?
СИМОНА: Убићу га... Симон је био добар човек и неко мора да одговара за његову смрт.
ВИКТОР: Онда си дошла на право место. (Извади пиштољ и пружи јој га) Знаш да га користиш?
СИМОНА: (Устане и узме пиштољ) Ти?!
ВИКТОР: Ја.
СИМОНА: Па зашто, Викторе, зашто?!
ВИКТОР: Наредили су ми.
Виктор јој окрене леђа и отвори прозор. Чује се киша. Затворених очију дубоко удахне неколико пута, а онда се окрене према њој. Симона упери пиштољ у њега.
ВИКТОР: Откочи... репетирај... пуцај!
Симона се тргне. Рука којом држи поштољ јој дрхти, а другом руком брише сузе. Он јој окрене леђа и клекне.
ВИКТОР: Бво, овако ће ти бити лакше.
Симона се сва тресе, али откочи пиштољ, затим репетира, али након неког времена, остави пиштољ на столицу, узме кишобран и изађе. Виктор још неко време клечи, потом устане, узме пиштољ са столице и седне на њу. Дуго седи непомичан, а онда муњевито подигне руку, стави пиштољ у уста и опали.
20
Жена са повезом иреко очију стоји испред зида. Ланцима су јој везане руке и ноге.
ЖБНЛ: Шта вам ово сад значи?!... Је л’ ово још једна ваша игра којом мислите да ме сломите?!... Мислите да ћете ме страхом покорити?! Тирани проклети, не бојим вас се! Не можете ми ништа! Ја сам слободна!
Зачује се рафална паљба и Жена крвавих груди падне на колена.
ЖЕНА: (Једва проговара) Не можете ми... ништа... Ја сам... слободна.
Жена падне и издахне.
21
Парк. Леа је трудна. Око ње је народ који не видимо, али чујемо њихове гласове.
ГЛАС 1: Добро јутро, Леа.
ГЛАС 2: Поштовање.
ЛЕА: Добро јутро..
ГЛАС 3: Данас сте се рано пробудили?
ЛЕА: Пробудила сам се.
ГЛАС 1: Хоћете нам данас извести нешто?
ЛЕА: Не знам... Велика је гужва. Пријавиће нас неко, ухап сиће нас.
ГЛАС 2: Молимо вас.
ГЛАС 1: Макар један монолог.
ГЛАС 3: Будите тако добри.
Леа се попне на клупу, затворених очију се концентрише и „улази у улогу", а онда отвори очи и проговори као туђим гласом.
ЛЕА: О туго, моја највернија дружбенице, бацила си ме у хладни мрак твоје тамнице, загрлила си ме и смождила својим стиском. Удавила си ме у крви свог отрова и разгранала си своје мачеве у мом крхком телу. О несрећо, моја одана пријатељице, закопала си ме у своје црно небо, изуједала си моју нежну душу и просула со по ранама. (Подигне поглед.) А ти, који себе творцем целе васељене називаш, да ли сада ликујеш кад ме видиш овако сломљену, и поражену?! Да ли се веселиш сада када волим као што никада нисам и то оног којег никада нећу имати?!... О, господе, узалуд ти ја говорим, глув си ти и за молитвени шапат који одјекује у мојој празнини и за клетве којима ти захваљујем на мојој судбини... Ову силну љубав у мене си укалемио, ову љубав којој је мој разум тек играчка, ову љубав без које је овај свет гротло црног пакла, ову љубав без које ја не умем да дишем. И сад се немо подсмеваш мојим јауцима и сигурно те радује очај у чији саркофаг си ме сахранио. Његову љубав другој жени си даровао, а сад се наслађујеш мојом патњом гледајући како се у смртном ропцу отимам канџама неузвраћених осећања... Мили мој боже, ако имаш милости, ископај моје очи које у сваком човеку само његов лик виде, ишчупај мој језик који у бунилу само његово име дозива, сломи моје ноге које ме у његов загрљај воде, у прах претвори моје руке које би само њега да милују, скамени моје усне које само његове пољупце сањају, у лед окуј моје срце које само за њега бије!
Леа се поклони. Са аплаузом народа помеша се звук сирене који се постепене појачава.
ГЛАС 1: То је полиција!
ГЛАС 2: Бежимо!
ГЛАС 3: Леа, сиђите са те клупе, ако вам је слобода мила!
ЛЕА: Слобода?... То што око нас нема бодљикаве жице, не значи да смо слободни... Ја ћу да играм, а они нека хапсе!
КРАЈ
Нови Сад, 2018.
|
