Animals - Uglješa Šajtinac

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uglješa Šajtinac

Animals

Mili, Melence – Veliki Bečkerek

LICA:
HRISTIFOR (28)
DIVNA (26)
ZUBA – MATILDA (55)
BELI – MILENKO (60)
AL – OGNJEN (35)
KRSTA (60)

Delovi poeme „Venera i Adonis” Viljema Šekspira adaptirani su iz hrvatskog prevoda Danka Anđelinovića. Citirane strofe, prema redosledu pominjanja u drami, odgovaraju, kako u prevodu tako i u originalnoj verziji – strofama 1, 29, 180 i 185.

1.

(Hristiforov jednosobni stan. On stoji ispred ikone sa likom Hrista i ikone sv. Đorđa. Tinja malo kandilo i obasjava ikone. Hristifor je skrušen, umornog glasa, ali ne i očajan. U polumraku, soba deluje skromno nameštena, jedan krevet u uglu, veliki sto za ručavanje na sredini, manja stelaža sa televizorom i CD plejerom, nekoliko knjiga na polici. Bočna vrata, na suprotnoj strani one u kojoj čuči Hristifor, dopola su odškrinuta i odande dopire neonsko svetlo. To su vrata kupatila koje se otkriva delom u zidu obloženom pločicama, delom u plafonu svom zamazanom masnim flekama, duž kojeg se prepliću senke, ogromne, neljudske. Odande dopiru zvuci lomljenja kostiju, halapljivog gutanja i odjek vilica. Hristifor ispod majice izvadi Divninu fotografiju u malom ramu, na kojoj se ona smeši, i gde oko vrata ima crvenu ešarpu, koju inače uvek nosi. Hristifor zadrži fotografiju u rukama na tren, a onda je spusti pored ikona.)
HRISTIFOR: Divna. Najdivnija Divna. Evo, staviću te ovde. Pored Sina Božjeg i Sveca zaštitnika. Ne brini, tu će ti biti lepo. Mirno je. Oni su, uglavnom, mrtvi. Samo slike. Neme uspomene. Nit' vide – nit' čuju. A ti si živa i stvarna. I oni su to nekada bili, al', eto, nekako uvek tako biva – sve lepo i dobro čovek na kraju uspe da usmrti. Valjda, da bi se osećao sigurniji u svojoj nesreći. Jer, nada je strepnja... Odsad ću se moliti tebi, mojoj boginji. Da me spasiš. Da zajedno spasimo nas... (gubi smirenost, podrhtava)... Jer, ovo ne može još dugo da traje! Ili, nikad neće ni prestati?! Mora postojati odgovor na pitanje: Dokle?! Dokle?!
(Bočna vrata se širom otvaraju i sada se jasno vide bele pločice kupatila zamazane krvlju. Iz kupatila izlazi Beli – telom čovek od 60 godina i sa glavom belog medveda. Njuška mu je zamazana krvlju.)
BELI: Dok ne dobijem još jedno deset kila čistog sala! Ide zima, još toliko mi fali da postignem neophodnu zalihu energetskih naslaga. Opet se moliš tom tvom...
(Iza Belog, iz kupatila izlazi Al – telom čovek od 35 godina i sa glavom aligatora.)
AL: Opet se molio?
HRISTIFOR: Molim se neprestano. Ne mogu više. Voleo bih da sve ovo prestane...
(Hristifor se spusti na kolena, tiho počne da jeca. Iz kupatila izađe Zuba – telom žena od 55 godina i sa glavom velike bele ajkule. Obrati se Belom i Alu.)
ZUBA: Momci, počistiću što je ostalo, ako nemate ništa protiv? Beli? Al?
(Beli i Al se pogledaju.)
BELI: Pun sam. Al, šta je s tobom?
AL: Pa, možda bi' mogao...
(Beli udari laktom Ala.)
AL: ...Da kažem da sam se baš najeo! Samo ti navali, Zubo.
(Zuba se vrati u kupatilo, gde se od tog trenutka ponovo čuju glasni udarci vilica. Beli i Al priđu Hristiforu koji pokušava da se povrati iz nastupa slabosti. Sklanja Divninu fotografiju ispod majice, a onda ispod krevetskog dušeka.)
AL: C-c-c... Slomljen čovek.
BELI: Ljudski ostatak.
AL: Govno od čoveka.
BELI: Bolje reći – samo govno!
(Hristifor ustaje, Al i Beli prilaze mu sasvim blizu, ćutke, zlokobno. Hristifor se odmiče dok ne dođe do ugla sobe i tu ostane sabijen. Al i Beli mu šapuću.)
AL: Kako bih ti slatko otkinuo glavu...
BELI: Tebi glava, meni iznutrice.
(Odjednom, Zuba izlazi iz kupatila, pali svetlo u sobi, sve se osvetli i Al i Beli pokriju oči rukama, odmaknu se od Hristifora. Zuba pritiska dugme na CD plejeru, kreće „Let The Good Times Roll” Animalsa. Hristifor se spusti i sedne na krevet, Beli i Al se spuste do poda i „izvale” u ležeći položaj. Zuba uzima prskalicu za cveće, upumpava pritisak a zatim se prska vodom po glavi, čini to ovlaš, povremeno, tokom ove scene i u narednim. Kruži oko Ala i Belog, nadmeno, nadmoćno.)
ZUBA: Momci, kakav je to rečnik? Ostavite dečka na miru...
BELI: Opet se molio tom čoveku koji je umro a, kao, nije umro, žalio mu se i tražio je pomoć...
AL: I ovom drugom, osvedočenom ubici nas reptila – verovatno, da dođe i probode nas tim harpunom, kao tu, na slici!
ZUBA: Ostavimo tom jadnom predstavniku njegove vrste pravo na male rituale... Pitala sam kakav je to rečnik?! Beli?
BELI: Zubo, ja...
ZUBA: Nemoj ti meni „Zubo”! Ja jedem a ti izgovaraš tu reč?!
BELI: I Al je, Zubo...
AL: Jesam, ali, rekao sam „govno od čoveka”, a ne „samo govno”...
ZUBA: Govno od čoveka ili od vas dvojice, svejedno, ja sam u tom trenutku još uvek jela!
BELI: Izvini, Zubo.
AL: Da, izvini. Emotivno smo reagovali.
ZUBA: Zajebi me s emocijama. Valjda smo još uvek zveri, a ne ljudi!
BELI: Ali, i ti si emotivno reagovala, Zubo. Smučilo ti se, naljutila si se...
AL: Ispoljila si bes...
ZUBA: Jesam li? Majku mu, možda ste u pravu... Ali, vi još nikada niste mene videli besnu! E, sad sam besna! Sad ću da vam jebem majku!
(Beli i Al su uspaničeni, ustaju i beže u drugi deo sobe. Hristifor pokušava da dohvati daljinski upravljač televizora sa stola, dok Zuba jurca za Belim i Alom. Konačno, uspeva. Skoči do CD plejera, isključuje muziku i uključuje televizor, pojačava ton. Na ekranu se pojave prizori podvodnih predela – emisija o velikim belim ajkulama. Hristifor pojačava ton. Zuba zastane, polako se namesti u fotelju i zagleda. Beli i Al se stropoštaju na pod, iza Zube, krišom zaviruju iza njenih leđa. Hristifor kreće ka kupatilu.)
ZUBA: Dečko, ugasi svetlo...
(Hristifor gasi svetlo. Delimično se u nastavku vidi kako krpom briše krvlju zamazane pločice u kupatilu, čisti kadu. Beli i Al šapuću, a Zuba je „sva u materiji” televizijske emisije i ne obraća pažnju.)
BELI: Užas, opet dave s naučnopopularnim pristupom velikim belim ajkulama...
AL: Ćuti, ovo nas je spaslo...
GLAS (sa TV-a): U svetu preovladava mišljenje da su velike bele ajkule agresivna stvorenja; nije im potreban naročiti povod da bi se ustremile na sve što im se čini potencijalnim plenom...
BELI: Ovo sam spreman da potpišem...
AL: Umukni, raskidaće nas...
GLAS (sa TV-a): Ipak, naša istraživanja pokazuju drugačije. Ovo zadivljujuće stvorenje jedno je od najkrupnijih na planeti. Ona je svetski putnik. Biće koje ne miruje i koje samo nastoji da ispuni svoj konačan cilj postojanja. Kao i sve ostale vrste i stvorenja koja naseljavaju našu planetu...
BELI: Malo sutra! Gde su ostali?! Samo o ajkulama snimaju emisije! I, o krokodilima...
AL: Nije tačno. Ima više emisija o nacistima nego o krokodilima!
BELI: Ma, jebite se – i vi krokodili, i nacisti, i...
(Beli ustane, demonstrativno ode do kreveta, legne i okrene svima leđa.)
GLAS (sa TV-a): Ostanite sa nama i uverite se u neverovatne i fantastične činjenice iz života velike bele ajkule...
(Zuba zarida, emotivno, nekontrolisano, zaplače.)
GLAS (sa TV-a): ...Stvorenja toliko zastrašujućeg i vrednog poštovanja u isti mah. Jednom rečju, veličanstvenog...
(Hristifor odreaguje na Zubino ridanje, dođe do nje i maramicom joj briše suze. Ona oslobodi najiskreniji plač, položi glavu na Hristiforovo rame.)

2.

(Stepenik pred mesarom. Divna stoji na stepeniku, u belom mesarskom mantilu, našminkana i prelepa. Po rukama i mantilu sa zasukanim rukavima, skorile se kapljice krvi. Hristifor sedi na stepeniku. Svaki put kada Divna zamakne iza scene on je prati pogledom, a kad se vrati ljubi je po rukama dok priča.)
HRISTIFOR: Kad bih te zaprosio, Divna...
DIVNA: Ej, mrzi me da sad odvajam od kostiju, Hris... Može „na gomilu”?
HRISTIFOR: Može...
DIVNA: Računaću da je polovina kostiju i tako će izaći jeftinije. Mešano je: svinjetina, govedina i konjsko...
HRISTIFOR: Da. Nek' bude četrdest kila, i to je to... Moram nešto da ti kažem, Divna...
DIVNA: Hristifore, da verujem u instituciju braka, danas bih se udala za tebe.
HRISTIFOR: Znam... Mnogo je važnije imati nego verovati.
DIVNA: Aha. Mada, slatko je to što ti veruješ u Boga...
HRISTIFOR: Iznajmio bih stan. Pozvao bih te da dođeš i živiš sa mnom...
DIVNA: To je već „nešto”!
HISTIFOR: Naravno, prvo bih podigao kredit, odnosno, našao neki posao.
DIVNA: Kako ćeš? Ti nemaš vremena da radiš. Ko će brinuti o mami? O tati? O velikom batici?
HRISTIFOR: Pomozi mi, Divna.
DIVNA: Čoveče, dajem sve od sebe. Upravo ti prodajem četrdest kila mesa po ceni koja odgovara količini od dvadeset kilograma.
HRISTIFOR: Zato što me voliš, zato što si stvarno divna, zato što znaš da i ja tebe volim, Divna.
DIVNA: Hris, to su samo reči. I, ti veruješ u to što govoriš, to je slatko. Ali, imamo li mi nešto od svega toga?
HRISTIFOR: Sada, to je možda malo, ali, za mene je sve. Kasnije, mogli bismo imati više, i još više...
DIVNA: Ja već imam dvadeset šest, ti dvadeset osam... Kad kasnije, slatkišu moj mali?...
HRISTIFOR: Oni nisu ljudi. Oni su zveri. Životinje. Shvatio sam, Divna. Ne bi bio nikakav greh kad bih to učinio. Samo da skupim hrabrosti. Moraš mi pomoći...
DIVNA: Nisam sigurna da razumem...
HRISTIFOR: Jedini problem je što se drže zajedno. Njih troje su uvek tu. Imaju snažne vilice, zastrašujuće... I, životinjsku snagu. Tela su im ljudska, ali, u njima počiva zverska snaga. Kad bih napao jedno, drugo dvoje bi me rastrgli...
DIVNA: Zveri?...
HISTIFOR: Jednog jutra, probudio sam se u svom krevetu i ugledao majku, oca i starijeg brata pretvorene u zveri. S ljudskim telima i glavama velike bele ajkule, belog medveda i aligatora.
DIVNA: Vidi, Hris... Ja ne mislim da je to problem. Štaviše, to može biti rešenje – jednostavno, treba razgovarati s nekim iz zoološkog vrta. Životinje imaju određenu cenu na tržištu, veliku, ako su u pitanju one koje si pomenuo.
HRISTIFOR: Ne mogu da ih prodam. Rizično je. Sigurno bi našle način da mi se osvete. Moramo ih ubiti, i nestati...
DIVNA: A zašto bismo nestajali? Moj otac ih ubija svaki dan i nikad mu nije palo napamet da nestane. Naprotiv, otvorio čovek mesaru, zaposlio kćer, napravio posao...
HRISTIFOR: Sjajno! Divna, to je rešenje! Je l' bi popričala s njim da mi nekako pomogne?
(U pozadini, začuje se muzika „We've Gotta Get Out Of This Place” „Animalsa”. Hristifor nervozno reaguje.)
DIVNA: Ha, „mi o vuku a vuk na vrata”!
HRISTIFOR: „Animalsi”?!
DIVNA: Kad čuješ da je pustio „Animalse”, znaj da je dobro raspoložen. Znači, danas je poklao šta je hteo i sad je srećan... 'Ajde da utovarimo tih četrdeset kila dok nije provalio da ti prodajem upola cene!
HRISTIFOR: Znaš šta, trebalo bi da te zaprosim pred njim. Da tražim od tvog oca da nam dâ blagoslov...
DIVNA: Važi, al' ne sada!
HRISTIFOR: Divna, jedini živote moj...
(Hristifor je dograbi u zagrljaj. Ljube se dugo, uz muziku.)

3.

(Al sedi za stolom u sobi i slika na platnu, uljanim bojama, ali ne vidi se šta. Zuba je zavaljena u fotelju i čita. Beli leži na podu ispred televizora i gleda emisiju o životu u polarnim predelima, autora i voditelja Dejvida Etenbroa, koji se u jednom trenutku i sam pojavljuje u kadrovima. Sa CD plejera idu „Animalsi”, „Worried Life Blues”. Beli postepeno pojačava ton, sve dok to Zubi ne zasmeta. Zuba nekako dovršava čitanje, vrati se na neku od stranica, markira prstom deo teksta. U jednom trenutku nakašlje se, a onda spusti knjigu i Belog prostreli pogledom.)
ZUBA: Utišaj to!
BELI: Ali, hoću da čujem, Zubo... Ide emisija o polarnim predelima...
ZUBA: „Hoćeš da čuješ”? Onda utišaj to i slušaj!
(Beli nevoljno utišava ton ali ne skreće pogled sa televizora.)
ZUBA: Dakle, stigoh do kraja ove tako naširoko hvaljene knjige! Poreklo vrsta Čarlsa Darvina. Šta veli Čarls? „Odabiranje”, „nasleđivanje”, „pripitomljavanje”, „ukrštanje”! Kakve su to reči? Tako lake da se izgovore, a tako teške u svom značenju. Ova knjiga je dovoljan dokaz, čak i više od toga – ovo je „knjiga zla”, uputstvo za teror nad nama! Svaka bolesna ideja o uništenju prirodnog toka u živom svetu ovde je našla korena! Kaže: „Pošto prirodno odabiranje dejstvuje samo radi dobra i za dobro svakog bića, to će sva telesna i duhovna svojstva težiti da napreduju ka savršenosti.” Aha! Dakle, normalno je da čovek istrebi životinju? Za „dobro bića”?! Pokolj je „duhovno svojstvo”?! Beli?
BELI: Da, da... Počeo sam da čitam tu knjigu ali nisam završio...
ZUBA: Zašto nisi?
BELI: Bila mi je teška, mislim, terminologija... Ali, nije loše, mislim da sam ukapirao suštinu...
ZUBA: Ma, nemoj? 'Ajde, leba ti, da čujemo – suštinu!
BELI: Ne znam gde je to, negde oko stote stranice, taj deo o „borbi za život”, i to da je borba „najžešća između jedinki i varijeteta iste vrste”...
(Beli besno ustaje, osvrće se.)
BELI: Daj ovamo tu knjigu!
(Zuba mu pruža knjigu, zbunjena burnom reakcijom Belog – on uzima, traži, lista.)
BELI: Aha, evo!... (čita) „Pošto vrste istog roda imaju obično, iako ne uvek, mnogo sličnosti u navikama i građi, i uvek u sastavu, to će borba među njima biti obično žešća, ako stupe u utakmicu među sobom, nego između vrsta različitih rodova”... (prestaje da čita) Dakle, on tu sad daje primere dve vrste lasta iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je jedna potisnula drugu, te u Škotskoj, drozd imelaš potisnuo je drozda pevača, te ova vrsta pacova onu, te u Rusiji, mala azijska bubašvaba potisnula veliku domaću, bla, bla...
(Beli pruža knjigu Zubi, ova je besno uzima, proverava stranice s kojih je Beli čitao, a onda se ustremljuje na njega.)
ZUBA: Šta, „bla, bla”? Tebi je to „jasno”? Ti si naseo na njegovu priču da se istrebljuju samo vrste unutar rodova?! Samo slični?! Ti si progutao ovu propagandu?!
BELI: Nije propaganda! Razmišljanje da „svako živo biće teži da poveća svoj rod geometrijskom progresijom”, bla, bla, „da svako u izvesnom periodu života, u neko doba godine, u svakom pokolenju ili s prekidima, mora da vodi borbu za opstanak i da trpi velika uništavanja” – eto, to nije propaganda! „Smrt je obično brza, a snažni, zdravi i srećni nadživljuju i množe se.” Uostalom, u ovom ratu protiv ljudi, mi težimo da postanemo njima slični, a kad to postanemo, unutar roda, istrebićemo sebi slične... A, sad, ja bih da pojačam ton, ako mi dozvoljavate? Mogu li?
AL: Zašto stalno morate da se svađate?
(Zuba i Beli „neće da čuju” Ala, tako da njegova prethodna, i dve naredne replike, ne stižu do njihovih ušiju.)
ZUBA: Ne znam... Možeš li? Mislim, s tolikom inteligencijom koju imaš...
AL: Ne mogu da podnesem taj ton...
BELI: Ne, stvarno, Zubo... Ovaj tip pravi sjajne prirodnjačke emisije...
AL: Bez obzira na onog ko je tu, u blizini...
ZUBA: To nije bilo koji „tip”, to je Dejvid Etenbro, moronu jedan...
BELI: Ma, dobro, zar je važno?!...
ZUBA: Šta si rekao?... Kako to misliš, „zar je važno”?!
ZUBA: Dejvid Etenbro je jedan od onih koji su sve ovo i zakuvali, idiote jedan!... On je direktno odgovoran za takozvanu popularizaciju nauke o prirodi i životinjskom svetu. A, šta to znači?
AL: „Slobodna i divlja zloupotreba živog sveta od strane dvonožaca...”
BELI: Ma, daj, zar ćete mi sad citirati delove manifesta „O konačnoj borbi protiv dvonožaca”?!
ZUBA: Gasi televizor...
BELI: Ali, Zubo, tako retko mogu da uživam u slikama polarnih predela...
ZUBA: Gasi!
(Beli nevoljno isključi televizor.)
BELI: A da je emisija o ajkulama, onda bismo svi morali da ćutimo i gledamo...
ZUBA: Šta si rekao?!... Usudi se da ponoviš, đubre jedno! Nezahvalniče... Kada biste mogli da zauzmete distancu prema tim lažima, ja bih vam dopustila da gledate! Ali, ne, vi ne umete da prepoznate propagandu. Kako mogu da budem sigurna da vas slični sadržaji neće odvesti u sumnju?! I, šta će ti ton?! Zar ti nije dovoljna slika? Vidiš kako te zavodljivo gleda u oči s tog ekrana i tera te da mu veruješ! Znaš li ti koliko je naših saboraca Dejvid Etenbro strpao u kaveze?! Prokrijumčario i smestio u zoološke vrtove? Koliko je samo armadilja i sitnih sisara iz Južne Amerike otrgnuto i odvedeno iz prirodnih staništa u tamnice i kazamate?!... Za kaznu, citiraćeš svih sedam velikih zaveta iz manifesta „O konačnoj borbi protiv dvonožaca”!
(Beli se premešta s noge na nogu.)
BELI: Zavet prvi: „Borba protiv dvonožaca konačna je i beskompromisna. Zbog nje se odričeš i svoje prirode, a sve zato da buduća pokolenja sisara, ptica, riba, insekata, vodozemaca, reptila, mekušaca...”
ZUBA: Dobro, 'ajde sad zavet drugi, ne nabrajaj sve...
BELI: Zavet drugi: „Pobedićemo dvonošce njihovim oružjem. Pretvorićemo se, postepeno, u ljude i izazvati konačan obračun”. Zavet treći: „Tokom borbe, čuvaćemo i paziti na braću koja su hrabro ostala u svom prirodnom okruženju i obliku, da prkose tako slabi i nejaki svakom pokušaju... Dvonošca da ih istrebi...”
ZUBA: „Svakom pokušaju svakog dvonošca da ih istrebi”...
BELI: Da... Zavet treći: „Dosta su dvonošci prenosili bolesti našim vrstama, sad je na nama da bolestima zaražavamo dvonošce!”
ZUBA: To si sad maksimalno uprostio, al' 'ajde, smisao je tu...
BELI: Zavet četvrti: „Razvijaj inteligenciju u smeru inteligencije dvonošca. Tako da ga razumeš, ali ne i da prihvatiš njegova načela.” Zavet peti: „Dvonošca jedeš samo u krajnjoj nuždi ili u samoodbrani, jer, u protivnom, činio bi isto što i on.” Zavet šesti: „Ne pari se sa dvonošcima.” Zavet sedmi: „Kad nestane i poslednji dvonožac, dužan si da se samouništiš – da ne ostane čak ni sećanje na to da je vrsta zvana „dvonošci” ikada delila ovu planetu s drugim vrstama.” Eto... Izgovorio sam svih sedam velikih zaveta...
ZUBA: I, nadam se, razumeo smisao onoga što si izgovorio... Al, zar je moguće da toliko nemaš talenta za slaganje boja?!
AL: Hej, zašto viriš, Zubo? Mislio sam da vam pokažem tek kad bude gotovo...
ZUBA: Ne virim, gmizavče – zar ti nije jasno da su mi oči odvojene i da ne mogu da te uklonim iz vidnog polja?! Inače, volela bi da ne vidim ni tebe, ni ovog fana Dejvida Etenbroa...
AL: Zar ne izgleda moćno?
(Al okreće platno ka Zubi i Belom. To je grubo naslikana scena u kojoj, nešto nalik zmaju, sedi na konju i probada kopljem nekoga nalik sv. Đorđu koji leži na zemlji. Čuje se ključ u bravi. Svo troje poskoče od nestrpljenja. Ulazi Hristifor sa pretovarenim rancem u rukama.)
ZUBA: Zašto kasniš?
HRISTIFOR: Sreo sam nekoga. Stao i popričao...
(Al prilazi Hristiforu ponosno držeći sliku koju je naslikao.)
AL: Vidi, Hristifore – je l' ti se sviđa?
ZUBA: Reci da li ti se sviđa? Toliko se trudio.
HRISTIFOR: Lepo je...
ZUBA: O čemu si pričao s tom osobom koju si sreo?
(Beli prilazi rancu i počinje da njuši hranu.)
HRISTIFOR: O ljubavi. Prosio sam je.
(Zuba primeti da Beli njuši, priđe i udari ga po njušci.)
ZUBA: Vuci se odatle, skotino!
(Beli se odmakne.)
ZUBA: Ješćeš tek kada Al i ja završimo, za kaznu! Odnesi to u kupatilo i istresi u kadu.
(Beli odlazi do kupatila s rancem u rukama, čuje se kako istresa meso i kosti koje odzvanjaju o zidove kade.)
ZUBA: Zašto si prosio, Hristifore? Zar ti mi ne dajemo dovoljno novca?
HRISTIFOR: Prosio sam njenu ruku. Ona je žena ili „ženka”. Volim je. Moja je želja da živim s njom.
AL: 'Oće da pobegne!
ZUBA: Ne možeš živeti ni sa kim drugim, osim sa nama. Prirodno je za tebe, kao dvonošca, da osećaš nedostatak ljubavi i potrebu da poboljšaš svoj položaj. U tome je razlika između „vas” i „nas”. Pitaj, to mi je omiljena tema...
(Beli izlazi iz kupatila, pokunjen. Odlazi do ugla sobe.)
BELI: Tamo, stvarno, ima lepih komada mesa...
AL: Zubo, 'oćemo jesti?
ZUBA: Vidiš, dečko... Oni su gladni. Samo gladni. Nema tu nikave „ljubavi” ili „volje”. To je jače od njih... Moraš se navići na to, ili nestati. Ne smeš imati nikakvih želja...
(Hristifor klekne ispred Zube. Ona ga obujmi rukama. On tiho plače.)
ZUBA: Kad ljudi kažu „volimo životinje”, misle na sopstvenu sklonost da gledaju životinju, poseduju životinju, budu u njenoj blizini i da ona od njih zavisi. A da li životinja želi isto? Ne. Zašto? Zato što, kao što smo već rekli, životinja nema nikakvih želja, pa ni tu želju. A, može li biti ljubavi između dvoje ako ne žele isto? Ili, nisu isto...
HRISTIFOR: Nemoj imati nikakvih želja...
ZUBA: Nikakvih...
HRISTIFOR: I, ako stradaš, znaj da je to stvarno ljudsko stanje i početak istinskog duhovnog života...
ZUBA: I, biće dobro, da svako strada prema svojoj meri, a ne po volji drugoga. Kao što „mi” stradamo od „vas”. I, ne nastoj da razumeš ono što nisi.
HRISTIFOR: Kako?
ZUBA: Kod dvonožaca, preovlađuje mišljenje da je Viljem Šekspir veliki pesnik...
(Zuba uzima jednu od knjiga s police i pruži je Hristiforu.)
ZUBA: A, sad, da večeramo...
(Zuba rukom pokaže Alu u pravcu kupatila. Kad uđu, odande se čuju poznati zvuci. Beli nervozno vrti glavom i negoduje, mumla. Hristifor ode do kreveta i sedne. Otvara knjižicu koju mu je Zuba dala. Beli se dovlači do Hristifora, sedne do njegovih nogu. Hristifor ga pogleda, vrati pogled na knjižicu. Otvori prvu stranicu i pročita.)
HRISTIFOR: „Baš kad se Sunce lica ognjevita
Od rosne zore rastade, ubavi
Adonis mladi već u lov pohita;
Ljubio lov je, rug'o se ljubavi:
Venus od čežnje za njim požuruje,
I zanosno mu ljubav iskazuje.”

4.

(Krsta, mesar, pere noževe, kuke, lance – sve je zamazano krvlju i sad leži u metalnom koritu. Briše ih i odlaže. Divna stoji postrani. Krsta ima maramu vezanu oko vrata – masnu, prljavu. Uvek je nosi. U pozadini se čuju „Animalsi”: „Don’t Let Me Be Misunderstood”.)
KRSTA: Eh, da mi je još koja mušterija k'o taj momak!...
DIVNA: Tebi je samo važno da prodaš meso životinja koje si zaklao.
KRSTA: Dabome. Ja sam mesar! Da sam pekar, voleo bih da imam mušteriju koja bi kupovala dvadeset hlebova svaki dan!
DIVNA: I, nikad se nisi zapitao – zašto on uzima dvadeset kila mesa, svaki dan?
KRSTA: Šta me briga! Sve dok kupuje, mene mnogo i ne zanima... Možda je odgajivač pasa?
DIVNA: Možda mu uopšte ne treba toliko mesa?
KRSTA: Pa, šta onda radi s tol'kim mesom?
DIVNA: Zar nije važno samo to što on uvek ostavi novac za robu koju kupuje. Keš.
KRSTA: Jeste. Sila je taj momak. On uvek ostavi keš, a ne kartice i sva ta govna kojima danas ljudi plaćaju...
DIVNA: On dolazi zbog mene.
KRSTA: Dabome... Ti si lepa, mlada, ljubazna... Toliko je mesara u koje bi mogao da ode. A, ovde, može da kupi sve što mu treba, i tebe da vidi.
DIVNA: Možda će doći opet.
KRSTA: Kako?! Neće više dolaziti svaki dan?!
DIVNA: Doći će. Da me prosi.
KRSTA: Ako si ti srećna s njim, i ja sam. Čim on kupuje dvadeset kila mesa svaki dan, znači, ima para. Sigurno ima neki dobro plaćen posao. Ima i stan, sigurno. Divna, sine...
DIVNA: Ne govori mi „sine”!
KRSTA: Kćeri moja lepa... Znači li to da ćeš ti tvog dobrog taticu da napustiš?
DIVNA: To mora da je strašno. Tako dugo biti u tom telu koje sporo stari... Pogledaj se.
(Otac se pogleda.)
DIVNA: Potpuno si zaboravio zašto postojiš. Otupeo. To je zato što ubijaš. Svaki dan ubijaš. Debeo si. Trom. Ne moraš da jurcaš za svim tim prasićima, jaganjcima i teladima. Samo staneš ispred njih i zamahneš nožem...
KRSTA: Nisam zaboravio. Ovo radim zbog tebe. Zbog vas koji dolazite. Ti nećeš ubijati životinje. Možeš da uzmeš novac i otvoriš radnju kakvu želiš. Ja ću zatvoriti mesaru, ti...
DIVNA (Smeje se): Ne možeš da zatvoriš mesaru! Ti ništa drugo ne znaš da radiš! Ti bi umro kad bi zatvorio mesaru!... Uostalom, kada bi prestao da ubijaš, izgubila bi se svaka potreba da postojiš.
KRSTA: Ubiću se...
DIVNA (Smeje se): Tvoj neostvareni san!
KRSTA: Kažu ljudi, ništa ne boli. Ubiću se i prestaću da postojim.
DIVNA: Kako ćeš se ubiti? Samo bez vešanja, to ti ne ide.
KRSTA: Ne znam, videću...
DIVNA: Ti si potpuni idiot.
KRSTA: Zašto tako razgovaraš s ocem?
DIVNA: Slatko je što ti misliš da si mi otac. Dođi da te poljubim...
(Krsta odlazi do Divne. Ona ga zagrli i poljubi.)
DIVNA: Moj dobri „tatice”... Je l' bi voleo da budem isprošena?
KRSTA: Voleo bih.
DIVNA: Da se udam za Hristifora koji svaki dan kupuje dvadeset kilograma mesa, mešano s kostima?
KRSTA: Da.
DIVNA: Ako dođe da me prosi, ti ćeš me dati?
KRSTA: Ako ti tako želiš.
DIVNA: Obećaj da se nećeš mešati u to, da? Ne zanima te ko je on. Zašto kupuje toliko mesa. Ne zanimaju te moje želje. Nećeš pričati, piti pivo i biti prisan s njim, govoriti mu da sam slatka, dobra, lepa...
KRSTA: Ali, sve je istina...
DIVNA: Naročito mu nećeš pričati ono što ti misliš da je istina, dobro?
KRSTA: Lepa moja devojčica...

5.

(U Hristiforovoj sobi. Beli ulazi s čašom punom leda. Zuba sedi i prska se prskalicom za cveće. Na TV-u, utišanog tona, projekcija „Dame s kamelijama” Džordža Kjukora. Zuba prati film, ali i ponašanje Belog i Ala. Al leži na krevetu. Nešto ga žulja. Izvadi ispod dušeka uramljenu fotografiju na kojoj je Divna i gleda je. Tiho, u pozadini, čuju se „Animalsi”, „How You’ve Changed”.)
ZUBA: Ah, kako bi bilo dobro otići u pozorište! Tamo sve počinje i sve završava! Eto, Arman i Margarit upoznali su se u pozorištu; i opet, posle toliko događaja, baron de Varvil i Margarit dolaze iz pozorišta u salon, gde će se ponovo sresti s Armanom, kockati; gde će Arman izazvati barona na dvoboj! Pred svaki značajan događaj, ljudi idu u pozorište! Valjda tamo dobijaju inspiraciju za sopstveno činjenje... Eto, već sedmi put gledam Kjukorovu „Damu s kamelijama” i uvek nešto novo naučim. Recimo, Margarit Gotje uopšte nije njeno pravo ime. Ljudi menjaju imena ako im se ne sviđaju...
BELI: Ime je mogla da promeni, ali ne i sudbinu. Jedina joj je uteha da niko nigde neće pronaći podatak da je uopšte umrla...
ZUBA: Kako to misliš?
BELI: Pa, rodila se pod nekim drugim imenom, ne kao Margarit Gotje. A, na nadgrobnom kamenu, stajaće baš to ime. Znači, ona pre Margarit Gotje, koja je rođena, nikada nije ni umrla. A Margarit Gotje, koja nije rođena nego izmišljena, ona će umreti. Tako, ona koja je rođena ne umire, a ona koja je nerođena umire... Mislim, formalno, jedno biće svakako umire...
ZUBA: To je fantastično, Beli! O tome nisam ni razmišljala... Genijalno! Baš u njenom stilu...
BELI: Čijem?
ZUBA: U stilu Margarit Gotje, idiote! Žene koja se ne boji smrti; žene koja izgovara čuveno: „Ne plašim se ničeg osim dosade!”
BELI: Znaš, Zubo, moram nešto da ti priznam...
ZUBA: Prevario si me s nekom drugom?!
(Svo troje zatečeni su ovom rečenicom. Neprijatna tišina.)
ZUBA: Oprosti, ne znam odakle mi to...
(Beli gleda u čašu punu leda.)
BELI: Samo sam hteo da primetim da mi više ne prija da pijem vodu s ovoliko leda. A nekad sam voleo.
(Al iz ležećeg položaja pređe u sedeći.)
AL: Ni meni više ne prija da toliko ležim. A nekad sam samo to radio.
(Zuba ustaje. Značajno se okrene oko sebe.)
ZUBA: To je to. Dolazi do promena. Menjamo se. Postajemo nalik ljudima. Ulazimo u poslednju fazu transformacije. Uskoro ćemo odbaciti ove glave i izrašće nam ljudske. Tebi više ne prija hladnoća, ti više ne možeš da ležiš po čitav dan, a meni se ide u pozorište...
(Zuba primećuje uramljenu fotografiju u Alovim rukama.)
ZUBA: Šta je to?
AL: To sam pronašao ispod dušeka. Žulja me nešto, žulja, ja rukom, da vidim šta je...
ZUBA: Aha! Žena. Devojka. Verovatno ona o kojoj je Hristifor pričao... Ljudi, ah, ljudi! Lepo izgleda... Šteta. Vidite! To je njihova slabost. Kad bi samo umeli da uče, i to od njih samih! Šta? Možda se naš Hristifor zaljubio u ovu fuficu? I ona u njega...
AL: Ne zove se „Fufica”, već Divna.
BELI: Otkud ti znaš?
AL: Pa, piše iza...
ZUBA: „Fufica” je opis ličnosti, ne ime!
BELI: Kako to da znamo, zar malopre nisi rekla da „ljudi menjaju imena ako im se ne sviđaju”?
ZUBA: Imena – da! Ali, osobine – ne! Tvoja osobina je da si idiot! A zovemo te „Beli”! Dakle, kako god počeli da te zovemo, i da prestanemo da te zovemo „Beli”, to neće promeniti tvoju osobinu da si idiot!
(Beli odlazi i zatvara se u kupatilo, povređen.)
AL: Osećam potrebu da odem za njim i budem uz njega.
(Al ustaje, odlazi do kupatila. Zuba posmatra šta će se dogoditi. Beli je s one strane pritvorenih vrata.)
BELI: Ne ulazi!
AL: Osećam potrebu da budem pored tebe.
BELI: Osećam potrebu da budem sam sa sobom.
AL: Osećam potrebu da ti dam do znanja da sam uz tebe.
BELI: Osećam da to osećaš.
AL: Osećam da osećaš da osećam.
BELI: I ja osećam da osećaš kako se osećam.
AL: Osećam da osećaš da osećam kako ti osećaš da osećam.
(Beli izlazi iz kupatila.)
ZUBA: Možda uopšte ne moramo ići u pozorište. Možda samo treba malo pažljivije da posmatramo jedni druge.

6.

(Divna i Hristifor u mesari. U prostoru gde se odigrala scena 4. Paket mesa za Hristifora je spreman. Divna čisti mesarski pribor.)
HRISTIFOR: Ako mi pomogneš sada, možemo ih se na savršen način rešiti, zauvek. Sve se razvija kako samo poželeti možemo. Izgubili su životinjske glave i izrasle su im ljudske. Sad ponovo liče na moje roditelje i brata.
DIVNA: Sranje! Baš sam htela da vidim ta stvorenja s ljudskim telima i zverinjim glavama...
HRISTIFOR: Znam, nećeš verovati dok ih ne vidiš. Imaju ožiljke na vratovima, tamo gde su glave počele da im rastu – to će te razuveriti...
DIVNA: To nije to, jebi ga...
HRISTIFOR: Možeš lako da ih razotkriješ. Pitaš ih nešto o meni. Iz detinjstva. Ne znaju ništa o tome. Nemaju sećanje mojih roditelja. Uopšte, nemaju nikakvo ljudsko sećanje. Samo onoliko koliko su naučili otkad su ovde.
DIVNA: Treba da mi daš novac za meso. Za ovo sad, i za prošli put. Ne sećaš se da si zaboravio?...
HRISTIFOR: Oprosti, nisam namerno...
DIVNA: Šta je tebi?
HRISTIFOR: Ne misliš valjda da sam zloupotrebio to...
DIVNA: Zloupotrebio „šta”?
HRISTIFOR: To što se volimo.
DIVNA: Ne bih volela da saznam da si ikada zloupotrebio „to što se volimo”. A, eto, ako me pitaš – bojim se da nemam izbora. Uvek ću ja to saznati pre nego ti. I čekati na tebe. I nadati se da neću čekati dugo. U protivnom, može se dogoditi da nestanem dok ti saznaš...
HRISTIFOR: Napustila bi me?
DIVNA: Jednom, da. „Kakogod, svi umiremo”, zar ne? Oh, pa ti si se sad zabrinuo... Razumeš, ako nestanem, neću moći da budem ni sama sa sobom – a, to znači, ni sa tobom.
HRISTIFOR: Ti sad govoriš o umiranju?
DIVNA: Zar tako zvuči? Dobro, de, vratimo se životu!... Zašto samo pet kila danas?
HRISTIFOR: Počeli su manje da jedu.
(Hristifor vadi novčanice, broji i daje Divni.)
DIVNA: Znaš, ne mogu da se udam za tebe, Hris...
HRISTIFOR: Zašto, Divna?
DIVNA: Zato što si ti potpuni ludak. Hoćeš da učestvujem u ubistvu tvojih roditelja? Brata?
HRISTIFOR: Oni su već ubijeni! Hoću da se oslobodim robovanja zverima. Da se stvore uslovi, za nas dvoje. Višestruko je važno. Njih uklonimo. Nama ostane stan. Imamo životni prostor, a onda ne moram ni onaj kredit, o kojem sam ti pričao, da podižem. Krenemo u naš sopstveni život... Samo tvoj, i samo moj.
DIVNA: A, to je problem? Dakle, večita borba muškog i ženskog elementa. Ti racionalizuješ, ja osećam. Sve si smislio, samo me ništa nisi pitao. Volim li ja tebe, Hristifore?
HRISTIFOR: Znam da me voliš.
DIVNA: A, osećaš li to? Mislim, pored toga što znaš...
HRISTIFOR: Da.
DIVNA: Onda, ne osećaš dovoljno. Moraš više. Dok ne osetiš da bih sve učinila za tebe. U stvari, sve dobro za tebe. Dok ti ne bude jasno da ja, u stvari, ništa ne radim za sebe. I, da ne mislim na sebe, dragi. Mislim samo na tebe.
HRISTIFOR: Onda, učinimo to! Vidi, potrebno je samo da izvedemo tu jednu scenu, kao dramsku igru, pred njima – i, da ih uhvatimo u zamku!
DIVNA: Mi – da izvedemo scenu?
HRISTIFOR: Da, ono biće koje liči na moju majku sad hoće da vidi pozorišnu predstavu u kući. Ja samo treba da uradim dramatizaciju neke Šekspirove poeme, koja je zaista veličanstvena, ali, ona hoće samo poslednju sliku...
DIVNA: Treba da glumimo?
HRISTIFOR: Da! Ti da budeš Venera, ja smrtno ranjeni Adonis, i neko treba da bude divlji vepar!
DIVNA: Ja ću da budem divlji vepar!
HRISTIFOR: Ne može... To mora da bude neko – krupniji.
DIVNA: Ne mogu da govorim nikakav tekst, ja to ne umem.
HRISTIFOR: Ali, ti nemaš puno teksta!
DIVNA: Ne mogu ni malo! Ima li neki lik koji ne govori?
HRISTIFOR: Adonis ništa ne govori, on leži smrtno ranjen, ali Adonisa treba...
DIVNA: Adonisa treba da igram ja!
HRISTIFOR: A ja? Šta?! Da igram Veneru?!
DIVNA: Ti da budeš Venera, tako je!
HRISTIFOR: Zar pored tebe? Mislio sam...
DIVNA: Zar je to vaaaažno? Mislio si na to kako da se otarasiš svojih roditelja, to je važno, zar ne?
HRISTIFOR: Nisu oni moji roditelji!... Da, to je važno. U redu. Biću Venera, biću bilo ko! Samo da ih se rešimo...
DIVNA: Da ih se „rešiš”!
HRISTIFOR: Po završetku scene koju bismo odigrali, nas troje treba da ih savladamo...
DIVNA: Vepar, ti i ja.
HRISTIFOR: Shvatila si.
DIVNA: Pretpostavljam da bi voleo da počnemo probe čim pronađemo onoga ko bi igrao Vepra?
HRISTIFOR: Najpametnija moja lepojko...
(Hristifor priđe Divni i obuhvati joj lice rukama, nežno.)
HRISTIFOR: Te zveri nisu spoznale istinsku lepotu Šekspirovog stiha. Ono što njih greje jeste osveta zveri, to jest – vepra. Nimalo ih nije dirnula ljubavna priča. Strast boginje prema smrtniku. Najdublja osećanja.
DIVNA: Dragi moj, tu nema ni trunke ženskih osećanja.
HRISTIFOR: Varaš se. Zar bi Šekspir propustio priliku...
DIVNA: Naravno, jer – i on je muškarac.
HRISTIFOR: Ali, tako divni stihovi...
DIVNA: 'Ajde, reci neki, a ja ću ti reći šta znači to – po Šekspiru!
HRISTIFOR (Recituje): „Zar da se samo hraniš zemlje plodom,
Mesto da plod tvoj poda zemlji hrane?
Zakon je večni: Moraš rodit' rodom,
Da rod tvoj živi kad tebe nestane;
Uprkos smrti, da i dalje traješ,
Kroz sebi slične da nov život daješ.”
DIVNA: Ko to kaže?
HRISTIFOR: Venera Adonisu.
DIVNA: Dakle, uzmimo da je ona, premda je boginja, samo žena. Tako žena ne govori. To nije čak ni muška ideja o tome kako žena govori, već čist muški rezon. Aj' ponovo, stih po stih...
HRISTIFOR: „Zar da se samo hraniš zemlje plodom”...
DIVNA: Je l' si razmišljala nekad o tome koliko si ti dobra riba...
HRISTIFOR: „Mesto da plod tvoj poda zemlji hrane?”...
DIVNA: Da se ja pitam, tucao bih te satima...
HRISTIFOR: „Zakon je večni: Moraš rodit' rodom”...
DIVNA: Kad bih ga uzela u ruku, setila bih se da znaš šta s njim...
HRISTIFOR: „Da rod tvoj živi kad tebe nestane”...
DIVNA: Eto, vidiš kako možeš. Stavi ga duboko u grlo...
HRISTIFOR: Divna?!
DIVNA: Govori dalje!
HRISTIFOR: „Uprkos smrti, da i dalje traješ”...
DIVNA: Nabijaj se na taj kurac, nabijaj se...
HRISTIFOR: „Kroz sebi slične da nov život daješ.”...
DIVNA: A sad, gutaj spermu, kurveštino najgora...
(Hristifor se približi Divni. Ona se opire. Ljubi joj vrat i grabi je oko struka.)
HRISTIFOR: Volim te...
DIVNA: Skloni ruke...
(Hristifor stoji, nepomičan. Divna ga nežno ljubi po vratu i licu. Ljubi mu ruke. Svaki put kad Hristifor krene rukama ka njoj, ona ih odgurne. Skida košulju sa njega, polako. Ljubi mu grudi, stomak, leđa. Tiho govori.)
DIVNA: Moje... Malo... Izgubljeno... Poludelo... Usamljeno... Zaboravljeno... Detence...

7.

(Hristiforov stan. Beli, Zuba i Al postavljaju sto za ručavanje. U pozadini se čuju „Animalsi”, „I’m Gonna Change The World” – svo troje vrckaju uz muziku, prate ritam, pevuše dok postavljaju tanjire i pribor za jelo. Imaju ljudske glave, bledih lica – Beli sa likom starijeg muškarca, Zuba sa likom sredovečne žene i Al sa likom mlađeg muškarca, ali ipak nešto starijeg od Hristifora. Oko vratova, svo troje imaju ožiljke, kao brazde. Zuba donosi sud sa hranom. Sipaju. Jedu.)
ZUBA: Odvratna je ova ljudska hrana. Probali smo, eto...
BELI: Nekako, čudno je, pre neobično nego odvratno...
AL: Nije ni loše koliko sam mislio da jeste...
ZUBA: Našla sam neku njihovu knjigu u kojoj se nalaze uputstva za pripremu jela...
BELI: Neverovatni su. Znači, da bi jeli njima su potrebna ta...
ZUBA: Uputstva! Ima ih nebrojeno... Postoje na stotine jela...
AL: Dobro je, za promenu...
ZUBA: Hvala, trudila sam se...
BELI: Koliko dugo si ovo spremala?
ZUBA: Tri sata.
BELI: Da li čovek uvek toliko dugo sprema sebi hranu?
ZUBA: Za sve treba vremena. Još kad se uzme u obzir i to da ljudi jedu tri puta dnevno... Dolazimo do spoznaje da je prosečna dvonožnica – rob kuhinje!
AL: Tri puta – dnevno?! Da, ali, jedu manje. To je tako obavezujuće. Ja sam srećan što sam aligator i što mi je jedan obilan obrok dovoljan da izdržim i nekoliko meseci...
BELI: I ja mogu tako. Jednom u nedelju dana. Zamisli da moramo tri puta dnevno?!
ZUBA: Moraćemo da se naviknemo...
(Zuba ustaje, briše ruke krpom.)
ZUBA: Dobro! Dosta je bilo. Ostavite mesta za večeru... Al, pokupi tanjire i odnesi ih u kuhinju. Obojica operite ruke i vratite se za sto. Vreme je da naučite nešto o sebi...
(Al odnosi tanjire, Beli odlazi do kupatila. Zuba otvara vrata ormarića odakle vadi kutiju za cipele i jednu fasciklu. Al dolazi do stola i sedne. Beli se vrati do stola i zastane.)
BELI: Osećam potrebu da odremam malo, posle ručka...
ZUBA: Vrlo dobro, Beli. Vrlo dobro. Neguj tu potrebu. Ona postoji kod većine dvonožaca.
(Al podrigne, nekontrolisano. Uplaši se. Beli mu se smeje, a onda i on podrigne nekontrolisano. Sad se Al smeje Belom. Zuba zauzima ozbiljan stav. Obojica podrignu još jednom i obojica se smeju. Zuba udari šakom o sto.)
ZUBA: Sad je dosta!
BELI: Ali, Zubo, nisam ja ništa...
AL: Da, samo od sebe, nekako... Šta bi to moglo biti...
ZUBA: Za neke odlike dvonožaca stvarno neću imati razumevanja! Ne znam šta je, ali, to više neću da čujem! Odvratni ste!... Vratimo se najvažnijem od svih zadatak koji je trenutno pred nama...
(Zuba otvara kutiju za cipele, punu fotografija – nekoliko ih isklizne iz kutije.)
AL: Koliko slika...
BELI: Oh, vidi – ima šarenih i crno-belih...
(Obojica kreću rukama ka fotografijama ali Zuba ih udari po prstima.)
ZUBA: Ne kaže se „šarenih”, već „u koloru”! Dakle, pre nego što vas dvojica ponovite test iz poznavanja boja i oblika, i brojeva – jer vidim da ništa ne umete da zadržite u tim odvratnim glavama – naučiću vas da su ovo fotografije, a ne slike!... Nekoliko stotina fotografija su tu, pred nama. One su važan dokument i dokaz o čovekovom postojanju na određenom mestu i u određeno vreme. Ja sam ih pregledala i svrstala. Sada ćemo polako i strpljivo sve ove fotografije pregledati zajedno, jednu po jednu. Mi se nismo transformisali u bilo koje ljude. Kao što vidite, primera radi, na ovoj fotografiji – lako je prepoznati da smo to mi...
AL: Evo mene! A, gle, tu si i ti, Beli! I ti, Zubo! I Hristifor!
BELI: Pazi, stvarno... I neka velika voda u pozadini.
ZUBA: Zahvaljujući natpisu na poleđini fotografije, mi saznajemo tačno o čemu je reč. A, tu piše – „Ohrid. 1987. godine.” I, to sam proučila – reč je o jezeru. Dakle, ne bilo kakvoj „velikoj vodi”, već jezeru. Ovde je reč o porodičnoj poseti jezeru. Majka, to jest, ja; otac, to jest, ti, Beli, i naše dvoje dece: sinovi, Ognjen i Hristifor...
AL: Kakav „Ognjev”?! Ovo nije „Ognjev”, ovo sam ja!
ZUBA: Idiote, ne „Ognjev” – Ognjen! Ti si sad Ognjen i nisi više Al, jer si u Ognjenovom telu. Moramo to da naučimo. Da odbacimo imena kojima smo se zvali na osnovu spoljnih karakteristika iz faze polučovek-poluživotinja. Sada smo dostigli konačan ljudski oblik i imamo naša ljudska imena.
BELI: A, kako se ja zovem?
(Zuba vadi, značajno, papir iz fascikle. Nakašlje se i počne da čita.)
ZUBA: „Izvod iz matične knjige rođenih”... „Ime: Milenko. Prezime: Cvejić. Dan, mesec, godina i čas rođenja: 07. (sedmi) maj 1948. godine... Mesto rođenja, ako je lice rođeno u inostranstvu i država, dve tačke, Čoka...”
BELI: Dakle, Milenko...
ZUBA: Ja se zovem Matilda Cvetkov, udata Cvejić, rođena u Opovu, godine 1950. Sina Ognjena rodila sam 8. septembra 1971, a mlađeg, Hristifora, 1. avgusta 1978. godine.
BELI: Matilda...
ZUBA: Milenko...
AL: Mama...
MATILDA: Ognjene...
MILENKO: Sine...
MATILDA: Dakle! Ogroman je posao pred nama!... (Deli im papire iz fascikle.)... Prvo, i najvažnije, pored obaveze da se od sada oslovljavamo ljudskim imenima – svako, pred sobom, ima dokumentaciju o sebi: o tome gde je završio školu i sa kakvim uspehom; o bolestima od kojih je bolovao; o vojsci koju je odslužio; o učešću u ratu; o tome da li je i zbog čega kažnjavan, krivično ili prekršajno; o zaposlenjima; o evidenciji u službi za zapošljavanje; o bolovanjima; osiguranju; tu su zdravstvene knjižice; vozačke dozvole; radne knjižice; ugovori; polise; izveštaji sa tekućeg računa građana; imovinski i drugi pravni dokumenti...
MILENKO: Matilda?
MATILDA: Molim, Milenko?
MILENKO: Ko će se u svemu tome snaći?
MATILDA: Od danas, svako će sam voditi računa o sebi. Dosta sam ja brinula. Zar nije dosta što sam sve ovo sama proučila i iznela pred vas. 'Oćete da vam još i sažvaćem?!
(Matilda odlazi do kuhinje. Milenko i Ognjen zabrinuto razgledaju papire i fotografije. Matilda se vraća sa kesom iz koje vadi jednu rolku, jednu mušku, svilenu, i jednu žensku maramu. Mušku maramu daje Milenku a rolku Ognjenu. Sebi vezuje maramu oko vrata.)
MATILDA: Ti, oblači rolku, a ti, vezuj maramu. To su modni detalji, deluju lepo, i pokrivaju ove gadne ožiljke. Još malo i nestaće i oni...
OGNJEN: Majko, a šta ćemo sa Hristiforom?
MATILDA: Moraće da se navikne na nas. Što pre savladate sve činjenice o vašem novom identitetu, pre ćemo ga se otarasiti. Naravno, sve mora da izgleda kao nesrećan slučaj ili samoubistvo.

8.

(Hristifor je uzbuđen i nervozan, kreće se oko mesarkog stola i svaki čas prihvata nešto od mesarskog alata kojim u zanosu maše dok objašnjava rediteljske zamisli. Krsta, pijan ali pun etuzijazma, stoji na stolu, u mesarskom mantilu i sa svinjskom glavom u ruci.)
HRISTIFOR: Scena koju igramo je scena raspleta! Tu, motivacije tri bića: zveri, čoveka i boginje – dostižu svoju kulminaciju! Venera je pokušala da zavede Adonisa u kog je ludo zaljubljena – tako glasi predistorija našeg komada. Kada njena zaljubljenost čini iskorak ka zavođenju?!
KRSTA: Imao bih nešto da primetim...
HRISTIFOR: Slušam...
KRSTA: Ova svinjska glava teži dvanaest kila. Ako nije neophodna, ja bih je odložio...
HRISTIFOR: Nije neophodna! Neophodna je maska divljeg vepra, a vi fingirajte čime god hoćete!
KRSTA: Za predstavu ću izraditi masku divljeg vepra, obećavam – biće zastrašujuće verodostojna...
HRISTIFOR: Kada, čika Krsto?! Kada?! Mi igramo sutra! Voleo bih da imamo makar jednu probu sa tom „zastrašujuće verodostojnom” maskom! Šta, ako se pokaže kao nepraktična! Šta, ako neki detalj bude morao da se doradi?
KRSTA: Veruj mi, nema da brineš!
HRISTIFOR: Ježim se od takvih rečenica! Neću da „verujem” – hoću da vidim! I, kako možete da mi kažete da „ne brinem”?! Pa, svaki reditelj bi sada, da je na mom mestu, pozvao upravnika pozorišta i pred svima tražio da se pomeri datum premijere!
KRSTA: Neće ništa morati da se pomera... A, kad je naša premijera?
HRISTIFOR: Ubiću se, evo ovom rekvizitom... Sutra! Sutra je naša premijera, naša jedina predstava, prvo i poslednje izvođenje, sudbinski, veliki nastup!... 'Ajmo ispočetka. Doći će Divna a mi ništa nećemo postaviti...
KRSTA: I, dobro, što sam ja kriv? Vas dvoje još ne znate ni ko će igrati Veneru, ko Adonisa?!
HRISTIFOR: Postoji mogućnost, mada, vrlo mala, da se Divna ipak pojavi u ulozi Venere. Dao sam predlog da se sašije lutka Adonisa, da ja uopšte ne igram, već da se pojavim u ulozi pripovedača...
KRSTA: Čoveče, pa vi ni to još ne znate?! Zato se ti ždereš, a ne zbog maske vepra!... Sine, ti si napravio loš izbor komada. Misliš, ako sam mesar, da ne shvatam kako to ide u teatru. Ti, lično, imaš problem. Zaljubljen si u Divnu i 'oćeš da je ženiš. Ona se, k'o svako žensko, pita. Ne da se lako. I, ti si sad rešio da režiraš ovu scenu jer misliš da si u sličnom, privatnom i emotivnom problemu. Veruj mi, sinak, ja te volim i želim ti samo najbolje. Sad si treb'o da radiš neki lakši komad, neki vodviljčić, nešto vedrije. Da se oslobodiš teških misli. Svima je pun kurac toga. Da ne govorim koliko bi ti glumica, u koju si zaljubljen, bila zahvalna na tome. Mogla bi da se razigra, da pokaže svoje čari – a ne da čami zabrađena u nekoj metafori, pa još i u stihovima. Jebi ga, zamračio si ga, sinak. Kakav ti utisak možeš kod nje da ostaviš?! Žene vole vedre momke. Ovakve, k'o ja. Veruj mi. To je tačno tako. Jasno, k'o što je jasno da krvavicu ne praviš leti, jer mož' da se ukvari od vrućine, pa je niko i ne kupuje... Dobro, nisam hteo da te rastužim. 'Ajde, „kada njena zaljubljenost čini iskorak ka zavođenju”?
HRISTIFOR: Ne, ne mogu sad... Izvinjavam se. Nije uopšte važno na šta će da liči, samo da odigramo već jednom...
(Krsta siđe sa stola, prigrli Hristifora.)
KRSTA: 'Ajde, 'ajde... Režiraćemo sad malo, iz bifea – k'o pravi reditelji!
(Krsta vadi dve flaše piva, ispod stola. Otvara ih i jednu dodaje Hristiforu.)
KRSTA: Ma, jebeš probu! Šta? Mizanscen sam savladao. Tekst znam. Maska će sutra da bude tu. Ja sam zver, nabo sam Adonisa jer on je lovac koji je 'teo mene da nabode na koplje, pa se zajeb'o i sad leži ispred mene, umire. Venera tu. On tamo. Ja ovde.
HRISTIFOR: Tačno tako. Važno je samo da vi izvučete nož u jednom trenutku, sataru, bilo šta, da me pratite i da ih ubijemo. Tamo, na licu mesta.
KRSTA: Koga da ubijemo?
HRISTIFOR: Zveri koje su sada u telu moje majke, mog oca i mog starijeg brata.
KRSTA: Zveri u telu...
HRISTIFOR: Samo tako možemo biti srećni, čika Krsto. Ja ću onda Divnu povesti u taj stan. Tamo ćemo, za početak. Vi ćete nam pomoći. Kad ih ubijemo, vi ćete da se pobrinete za njihova tela. Vi imate te velike mašine što drobe kosti i melju meso. Oni su se samo stvorili odjednom, verovatno su ubili moje roditelje i brata, ušli u njihova tela. Imali su životinjske glave na ljudskim ramenima...
KRSTA: Kapiram, sinak, kapiram... Sad uče sve o tome „ko su”, „šta su”...
HRISTIFOR: Da, da... Više nisu Zuba, Beli, Al – sad su Matilda, Milenko, Ognjen... To je nepodnošljivo! Ugrađuju u svoje mozgove sećanja koja nisu njihova...
KRSTA: Pretvarati se da si ono što nisi; očekivati da te prihvate i razumeju...
HRISTIFOR: Ma, uopšte me ne zanima da saosećam sa njima! Oni nimalo ne saosećaju sa mnom! Gledam kako me živog jedu i slušam „Animalse”!
KRSTA: Ali, „Animalsi” su sjajni, moraš priznati...
HRISTIFOR: Ne znam u čemu je stvar! Dokle?! Zašto?! Kao da pre i posle „Animalsa” ništa nije postojalo?!
KRSTA: To je sjajna muzika. Jednostavno, dobra muzika. Čak ni priča o Eriku Bardonu, koji nije Erik Bardon, naravno, ne može da promeni tu činjenicu...
HRISTIFOR: Ko je Erik Bardon?
KRSTA: To više nije važno. Izgleda da nikada nije ni bilo. Tada se razmišljalo drugačije. Bilo je to vreme kada je ljudima muzika značila mnogo više nego danas. Razmišljalo se, „'ajde da napravimo bend”! To je ono što će uticati na ljude da promene mišljenje. Muzika je bila moćno sredstvo. Isprva, bend se zvao „Kanzas Siti Fajv”. A, onda, jednog martovskog dana 1964. godine, a da nikad niko nije proveravao „kako i zašto”, Erik Bardon, koji je bio član pomenutog benda, predlaže naziv „Animals”. Ko bi posumnjao, zar ne? Sjajno. Genijalno. Drsko i veličanstveno.
HRISTIFOR: Znači, Erik Bardon nije Erik Bardon?
KRSTA: Ljudi su u stanju da promene sopstveno ime, ako im se ono ne sviđa. Pričalo se da je bio najveća zver u Njukaslu. A, kad si u Njukaslu, taman bio i najveća zver, nisi daleko od toga da si nula. Shvatio je to, seo u avion, i preleteo okean. U zemlji gde, na sportskim terenima, milioni kliču „medvedima”, „ajkulama”, „pingvinima”, „jastrebovima”, „ovnovima” – mogao je da se razmaše, da diše punim plućima. U zemlji čiji je predsednik izgovorio istorijsku rečenicu, „Ako želiš prijatelja u Vašingtonu, nabavi psa”... U toj zemlji, Erik se osetio slobodan i jak. Odande je objavio konačan rat. Sumnja se da je on jedini koji je uspeo – da bude čovek, potom životinja, a onda opet čovek...
HRISTIFOR: To je još tada počelo?
KRSTA: Mnogo pre, mnogo pre...
HRISTIFOR: Kako vi to znate, čika Krsto?
KRSTA: Zato što sam mesar, sinak.
HRISTIFOR: I, bićete uz mene sutra? Dakle, vi ste to videli? Znate da zveri kradu ljudska tela? Znate da neće biti nikakav greh ubiti ih?!
KRSTA: Naravno. Oni ne zaslužuju ništa bolje. Štaviše, to je za njihovo dobro. Jednog dana, svakako će morati da nestanu. Pre toga, doduše, moraće da nestane i poslednji čovek. Zavet sedmi, iz manifesta „O konačnoj borbi protiv dvonožaca”: „Kad nestane i poslednji dvonožac, dužan si da se samouništiš, da ne ostane čak ni sećanje na to da je vrsta zvana dvonožac ikada delila ovu planetu s drugim vrstama”...
HRISTIFOR: Konačno! Neko ko zna! Ko me razume! Kome je sve jasno! Čika Krsto, ubićemo ih sutra i prestaće zauvek!
KRSTA: Treba da prestane. A, šta ćeš ti? Zveri ili ljudi, svejedno, to su živa bića – boriće se, otimati, hteti da žive. Šta, ako krenu na nas?
HRISTIFOR: Imaću pištolj.
(Krsta i Hristifor smeše se, zatim se histerično smeju. Divna ulazi sa strane, u ruci nosi lutku veličine prosečnog čoveka, lutka liči na Hristifora u grubim crtama – od krpa je i mekana, laka.)
KRSTA: Divna, sine...
DIVNA: Ne zovi me „sine”...
(Hristifor oduševljeno skoči i prigrli Divnu. Dohvati lutku. Divna razočarano posmatra Krstu. Tiha je i slomljena, što Hristifor uopšte ne primećuje.)
HRISTIFOR: Napravila si Adonisa?! Da vidim...
(Krsta se tiho povlači, skoro zamakne iza scene, a onda se vrati po svinjsku glavu i izađe.)
HRISTIFOR: Izgleda sjajno!... Divna, znači li to da si onda ti...
DIVNA: Naučila sam tekst. Možemo da probamo.
HRISTIFOR: Ali, ti ne želiš da igraš Venru, zar ne?
DIVNA: Ne.
HRISTIFOR: Šta bi želela?
DIVNA: Želela bih da ne moram to da ti govorim. Da ti to znaš. I da uradiš kao da želiš isto.
HRISTIFOR: Želela bi da ne moramo ovo da radimo. Misliš da ne mislim na nas, samo na sebe... Divna, kad se završi, a sutra će se završiti... Evo, tvoj otac rekao je da će pomoći, on sve shvata, Divna! On je potpuno razumeo o čemu je reč! On zna!
DIVNA: Zar je to čudno?
HRISTIFOR: On je prvi čovek koji je sve shvatio! Pobićemo ih kao zečeve! Ja ću imati pištolj, on će poneti noževe, sataru! Ti nećeš morati da budeš u tome, samo ćeš se skloniti ustranu i, kad prođe, nas troje ćemo ih ukloniti. Kao da nikad nisu postojali, tako će biti.
DIVNA: Nas „troje”?
HRISTIFOR: Da.
DIVNA: Ili „dvoje”?
HRISTIFOR: I, onda ostajemo nas dvoje...
DIVNA: Zašto „onda”? Zašto ne ostanemo odmah sada.
HRISTIFOR: Pa, evo, i sad smo nas dvoje... Ako ne računamo Adonisa koji baš i ne deluje najživlje...
(Hristifor se nagne da poljubi Divnu. Ona se nasmeje.)
DIVNA: Nasmej me još... Volim te, Hris...
(Poljube se.)
DIVNA: I, uvek ću te voleti, bilo šta da se desi...
HRISTIFOR: I ako se desi proba? I to, odmah sada?
(Divna potvrdno klimne glavom.)
HRISTIFOR: Idemo! Čika Krsto! Svi ovamo! Idemo, tekst, svinjska glava i krpeni Adonis!

9.

(U Hristiforovom stanu. Matilda iznosi kolače, čaše, bokal sa limunadom. Ognjen je već seo. Milenko sedi na krevetu. Hristifor je nervozan, ali i uzbuđen, vlada se histerično i povremeno ne može da se uzdrži od kikota. Matilda i Milenko nose marame oko vratova, a Ognjen nosi rolku koju mu je Matilda dala.)
HRISTIFOR: Ne! Ne može ništa na sto!
MATILDA: Ali, sine, gde da stavim kolače i limunadu?
HRISTIFOR: Šta si rekla?
MATILDA: Gde da stavim kolače i limunadu?
HRISTIFOR: Rekla si „sine”?!
MILENKO: Dobro, Hristifore, dokle ćeš se drati na majku?!
HRISTIFOR: Nije mi ona „majka”!
(Ognjen se osvrće ka Matildi i Milenku.)
OGNJEN: Vidite da ne vredi, što se palite?! Neka kaže šta ima, nek' izvede tu idiotsku predstavu, šta li, svi ćemo da istrpimo, i to će da prođe...
HRISTIFOR: Tako je. Sve će da prođe. Danas će sve da prođe. Jer ste vi to tražili!
MILENKO: Šta smo tražili?
HRISTIFOR: Pozorište.
MATILDA: Ne sećam se da smo išta tražili...
OGNJEN: Jebi ga, opet vi! Daj, nek' se više desi šta ima da se desi, zvaćemo na kraju hitnu pomoć da ga odvedu i gotovo...
HRISTIFOR: Pre toga, diži se i pomozi mi da namestim scenu, kad ti se već žuri. Hvataj sto!
(Hristifor premešta tanjir s kolačima, bokal s limunadom i čaše na stolicu. Ognjen i on hvataju sto.)
HRISTIFOR: Ovde ćemo sto!
(Premeštaju sto na jednu stranu sobe tako da druga strana ostaje kao parter, sa stolicama u neredu.)
MATILDA: Ogrebaćete ga!
(Hristifor rukom pokazuje Ognjenu da se udalji.)
HRISTIFOR: Ovaj sto biće scena!
MATILDA : Šta, pentraćete se na moj astal?! Milenko! Zar ćeš dozvoliti?
MILENKO: Molim te, smiri se... Možemo li da dobijemo malo tih kolača il' čekamo goste?
HRISTIFOR: Više ih ne čekamo! Oni su tu, pred vratima!
(Matilda, Milenko i Ognjen doteruju se, ustaju. Hristifor odlazi do vrata, otvara ih i propušta Krstu i Divnu – u kostimima su, Krsta nosi masku vepra ispod miške, a Divna krpenog Adonisa u ruci.)
HRISTIFOR: Naša pozorišna trupa je stigla!
(Divna i Krsta razmenjuju pozdrave sa Matildom, Milenkom i Ognjenom.)
HRISTIFOR: Molim! Molim! Odmah prelazimo na stvar! Glumci, na ovu stranu!
MATILDA: A, to je Divna? Mnogo si lepša, u prirodi, hoću da kažem...
DIVNA: Hvala...
MILENKO: Milenko, Hristiforov tata...
KRSTA: Drago mi je, Krsta, mesar...
HRISTIFOR: Ovamo, Divna! Krsto!... Ne nasedajte na njihovu sklonost prema farsi. Oni bi „dramu apsurda”! E, pa, neće moći! Dobiće klasičnu tragediju!
(Hristifor se razmahuje, namešta Krstu i Divnu na sto-scenu, govori tonom najavljivača i prikuplja pažnju prisutnih. Divna čuči nad krpenim Adonisom, iza nje stoji Krsta, još uvek s maskom veprove glave ispod miške. Na Hristiforov znak rukom, Krsta stavlja masku na glavu i preko lica. Milenko, Matilda koja je očajna i Ognjen koji zeva – pogledaju se u neverici.)
HRISTIFOR: Htela si, zveri, teatarski čin! Ti, što se predstavljaš kao moja mati, da, ti! „Veneru i Adonisa” Šekspirovog si htela! Evo ti sad poslednje slike tog skladnog epa o ljubavi boginje i smrtnog čoveka! I vama dvojici ovo bi moralo biti zanimljivo, jer, eto, samo zarad vašeg „prepoznavanja”, ovde je još jedan lik! Vepar-ubica!... Zar nije sjajan?!... Dakle, da pojasnimo! Venera ugleda Adonisa i zaljubi se u njega. On za nju mnogo i ne mari, već samo za lov! „Idem, ujutro, u lov na vepra”, veli on njoj, „zato, uzalud ne traći vreme sa mnom. Treba da se odmorim”. Venera brine. Ne raduje se Adonisovom lovu na vepra. Ona mu preporučuje zeca! Zec je malen, plašljiv i nije opasan. Eh, ali on hoće vepra!... Evo nas sada, u tom strašnom času, gde Venera nailazi, sledećeg jutra, na Adonisovo smrtno ranjeno telo. A, tu je i vepar koji ga je nabo na kljove! On sluša Veneru...
DIVNA: „O, jadni svete, kakvo gubiš blago!
Pogleda ko bi jošte vredan bio?
Čim ćeš se hvalit da beše tako drago,
Il će biti? Čiji glas ko muzika mio?
Cveće je nežno – svežina, divota;
Živela s njime – s njim mrtva lepota.”
HRISTIFOR: Evo! Evo časa kada Venera, premda je boginja, ne sluti da Adonis nije imao nikakve šanse. Ona misli da je sve bio samo nesrećan slučaj, u lovu! Pa, kaže...
DIVNA: „Al' čekinjavi vepar, pun grozote,
Što u tlo gleda, k'o da grobljem gaza,
Ne vide nikad njegove lepote;
Postupak njegov to k'o svedok kaza:
Da vid'o mu lice, on bi bio
Ljubiti ga hteo – a on ga ubio.”
HRISTIFOR: E, nije nego! Znao je vepar s kim ima posla! I, tu, razotkrije zver svoju prirodu!
KRSTA: Šta ti je, boginjo? Ti si zaljubljena pa ništa ne shvataš! Zašto bi' ga ljubio?! On na mene kopljem, a ja da ga ljubim?
DIVNA: Ah, zver koja govori?!
(Ognjen se od srca smeje, Matilda krije lice kao da to čini od sramote, a Milenko uzima parče kolača i nastavlja nezainteresovano da prati.)
HRISTIFOR: Ovde prestaje Šekspir! Ovde prestaje fikcija i počinje stvarnost! Sad, dobro poslušajte...
DIVNA: Kakav si ti to stvor?!
KRSTA: Zver u ljudskom telu!
HRISTIFOR: Tako je!
KRSTA: Životinja koja ubija sve ljudsko!
DIVNA: Ali, životinje ne govore jezikom ljudi?!
HRISTIFOR: I, sad, finale!
KRSTA: Ali, naučio sam ga! Da govorim, hodam i postojim u ljudskom telu, to znam!
(Krsta skida masku divljeg vepra.)
KRSTA: Ali, ne mogu više! Ne mogu da osećam! To me boli! Nisam stvoren za to! Ubio sam Adonisa iz čiste mržnje! Koliko juče, nisam znao za taj osećaj! Mržnja! Ah, mržnja... To je tako ljudski...
(Hristifor, na šlagvort „ljudski”, vadi pištolj i repetira ga. Okreće ga ka Matildi, Milenku i Ognjenu. Krsta se gubi, hvata za glavu, savija se do poda. Divna vrisne.)
MILENKO: Hristifore, ti si poludeo!
MATILDA: Sine, skloni to...
OGNJEN: Smiri se, bato...
HRISTIFOR: Adonis umre... Aplauz! Šta čekate?! Nije vam dovoljno? Aplauz!
(Milenko, Matilda i Ognjen zdušno aplaudiraju.)
MILENKO: Gospodine mesaru, učinite nešto!
(Krsta ustane, počne da skida maramu sa vrata.)
HRISTIFOR: Šta radite to?! Uzmite nož! Uzmite sataru i udrite ih!
(Krsta skine maramu. Oko celog vrata, Krsta ima debeo ožiljak.)
KRSTA: Nikoga ja više neću udarati, klati i bosti...
(Krsta se očigledno ponaša kako niko ne očekuje. Njegov ožiljak užasava Hristifora.)
HRISTIFOR: Čika Krsto...
KRSTA: Ja sam pomogao tebi, a sad ćeš ti meni...
HRISTIFOR: I vi ste... Jedan od njih...
KRSTA: Ubij me. Dužan si mi.
DIVNA: Hristifore, ne slušaj ga!
HRISTIFOR: Divna... Ti, takođe... Skini tu maramu s vrata...
MATILDA: Ostavi devojku na miru, Hristifore! Milenko, zovi hitnu pomoć i policiju!
(Milenko krene.)
HRISTIFOR: Da se niko nije makao s mesta!
(Milenko se zaustavi.)
OGNJEN: Pucaće. On je potpuno poludeo.
MILENKO: Divna, vas će poslušati...
MATILDA: Divna, on je bolestan! Od njegove sedme godine mi ga lečimo! Zar joj nisi rekao, Hristifore?!
OGNJEN: Kad je ikome priznao da je bolestan?
HRISTIFOR: Divna, ne slušaj ih!
(Matilda krene ka fioci ormarića, brzo izvadi papir i mahne njime.)
MATILDA: Zar ja izmišljam?! Evo nalaza u kom stoji da Hristifor...
(Hristifor odlazi do Matilde, otima joj papir iz ruku, vadi šibicu i spaljuje ga.)
MATILDA: To ništa ne menja, sine. Tebi je hitno potrebna pomoć...
HRISTIFOR: Kučko! Skidaj tu maramu!
(Dok Matilda skida maramu, Hristifor sam skida maramu s Milenkovog vrata. Nema ožiljaka na njihovim vratovima. Hristifor besno skida rolku preko Ognjenove glave. Ni na njegovom vratu nema ožiljaka.)
HRISTIFOR: Uklonili ste ih...
(Hristifor ode do Krste. Opipava njegov ožiljak.)
KRSTA: Ubij me...
DIVNA: Ne slušaj ga, Hristifore!
HRISTIFOR: Imali su isti takav ožiljak, svi oni!
DIVNA: Nisu imali takav.
(Ognjen se prikrada Hristiforu koji im je okrenuo leđa i sad stoji ispred Krste i Divne.)
DIVNA: Njegov je od žice...
(Krsta pokriva lice rukama, tiho plače.)
DIVNA: Pokušao je da se obesi. Samo je zgulio kožu s vrata. Žica je pukla a njemu je ostao ožiljak...
HRISTIFOR: Skini maramu, Divna...
DIVNA: Nemoj, Hristifore...
HRISTIFOR: Moram da se uverim. Skini!
(Ognjen dohvati bokal s limunadom i podiže ga iznad glave, sad već blizu Hristifora. Divna potrči da zaustavi Ognjena. Začuje se pucanj. Ognjen ispusti bokal, potrči u strahu ka Matildi i Milenku, gde se svo troje zbiju jedno uz drugo. Divna zatetura ali je Hristifor dočeka u naručje. Pogođena je metkom, skoro bez daha.)
HRISTIFOR: Slatkišu moj...
(Divna pokušava da skine ešarpu s vrata ali nema snage. Hristifor to žurno uradi. Njen vrat je beo, čist, bez ikakvog ožiljka. Hristifor je stisne uz sebe.)
DIVNA: Nasmej me...
(Divna sklopi oči. Krsta ustaje. Ispusti krik.)

10.

(Polumrak. Rešetke zatvorske ćelije. Vide se noge u zatvorskom odelu i obući, vire iz mraka. Ognjen stoji ispred. Saginje se. U ruci drži najlon kesu. Iz nje vadi Divninu fotografiju u ramu. Pažljivo je spušta, između rešetki, na pod ćelije.)
OGNJEN: Divnina fotografija – to si tražio...
(Ruka se pomalja iz mraka. Ognjen se nemo sporazumeva.)
OGNJEN: Ne razumem, šta hoćeš? Hoćeš kesu?... Evo ti kesa...
(Ruka uzima najlonsku kesu i fotografiju u ramu, povlači se u mrak.)
OGNJEN: Otac i majka su još uvek u šoku. Jedina uteha im je to što redovno obilaze Divnin grob. Krsta se, eto, ubio. Ti si znao da on nije njen pravi otac, već očuh?
(Zvuci šuštanja najlonske kese. Noge iz polumraka upiru u pod.)
OGNJEN: I, tako. Novinare smo odbijali. Pojavio se neki tip i raspitivao za prava na tvoju priču, pisao bi scenario za film. Spreman je da pita i za prava o korišćenju muzike, tog benda koji si stalno pominjao. A, pominjao je i nekog Bartona. Ja mu kažem, pa, gde Ričard Barton, čoveče, kako on da ti igra, mrtav odavno! Nisam ga baš najbolje razumeo...
(Čuje se ropac, šuštanje kese, trzaji. Tišina. Ognjen osluškuje.)
OGNJEN: Hristifore?...
(Ognjen ustaje, izlazi sa scene. Muk. Na trenutak se pali svetlo i odnekud se glasno čuju „Animalsi”, „Bring It On Home To Me”. Hristifor s kesom na glavi, ugušen i mrtav. Divnina fotografija je u njegovim rukama, zgrčenim i spojenim na grudima. Mrak. Muzika.)

ZAVESA