Antigona - Dominik Smole

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Доминик Смоле

Антигона

Са словеначког превела: Роксанда Његуш

ЛИЦА:
Исмена
Креонт
Хемон
Тиресаја
Паж
Стражар
Гласник
Хор

На хоризонту се гаси одсјај пожара и замире ратна хука. Ноћ пред Креонтовим двором расветљавају бакље тебанских стараца. Исмена, Паж, Тиресија, Стражар, долазе из двора.

ИСМЕНА
Је ли вест тачна и проверема?
СТРАЖАР
Тачна и проверена. Свих седам врата је слободно, краљевно, мир је објављен.
ХОР
Ова наша кугла, овај наш глобус, ова наша ситна лопта,
коју је невидљивн средњи нападач непогрешиво
бацио у мрежу других звезда, сазвежђа, сунаца,
одјекује опет и тишину храни, груди опет отвара
за шум цвећа, дрвећа и за струјање облака
над иоседелим главама стараца. Минуло је!
Минуло је! Утихнуло!
Нс лије више киша на тела палнх двоструке мере
суза својих, неутешена птица усућује се опет
на самотни лет, а девојка крај воде са осмехом
смишља нове звуке за стари свој напев:
на пољупце мисли.
И ми, старци тебански, тела мада до земље савијених,
костију поломљених, са срцима што векови су их газили,
и ми, које је сачувала понављања само моћна тежа
за сведоке живе времену сваком, главе опет дижемо.
Објављујемо: Мир! Мир!
СТРАЖАР
Креонт је нови краљ.
ИСМЕНА
Нека је. Нек буде краљ ко хоће, само да једном
осване мир и да ме у сну не мучи више
тај луди метеж ратних чета.
ТИРЕСИЈА
Увек лепа и увек оштроумна,
али - видим - помало и бојажљива.
Нимало прикладно осећање за време
кад све што иде и пузи гласно звекеће јунаштвом.
ИСМЕНА
Прекор из ваших уста? Седели сте код куће као и ја.
Ако, не стидим се. Опасност, каква била да била,
спаљује ми крила. Исмена је Исмена
где су мир и сигурност. Тамо расцветава.
Зашто их још нема?
ТИРЕСИЈА
Памети немају ратови, ни зрнца логике;
логика им је једниа да се у последњем тренутку
никад ништа не дешава. Ко је изгубио, изгубио,
ко добио, добио. Зато се не бој!
Пошто желиш мир, несумњиво си добила.
ИСМЕНА
Боговима хвала, ако је тако.
Улази Гласник.
Враћа ли се војска? Долази ли Креонт, нови краљ?
ГЛАСНИК
Нови краљ се враћа. Победа се враћа.
Мир се враћа. Све се враћа.
СТРАЖАР
Слушајте! Већ чујем звук труба. Истина је. Долази!
У сусрет му хитам, ја сам његов.
Одмах да ме види, одмах употреби.
ТИРЕСИЈА
Каквих још новости има пред градским вратима?
Шта је с Полиником? Шта с Етеоклом?
Живи? Мртви?
ГЛАСНИК
Мртви, господине, обојица.
ИСМЕНА
Ох, браћо? Мртви и - зашто? Зашто?
ГЛАСНИК
Мртви су.
ТИРЕСИЈА
Горе главу: у сјају сунца
увек је неки облачак. Не мисли на њега и не гледај га
па га неће ни бити. Радуј се, јер су свеопшти послови тако
лепо, свеопште, мудро и прикладно и тако даље
сређени.
Сузу пеку пролиј над лешом Полиника, пролиј
над Етеоклом мртвим, само не сувише. Међу нама -
нису били браћа каква се пожелети могу.
Један пијаница и развратник,
други лакташ без мере.
ИСМЕНА
Коме судиш и пресуђујеш? У име чега?
Била су ми браћа, моја, наша крв.
ТИРЕСИЈА
Неваљала крв, та њихова крв.
Један су на другог подигли војске,
један другом просвирали метак кроз главу:
само у томе били су сложни.
Све је то, изгледа, корисно, а ако није весело,
бар је праведно за све.
ИСМЕНА
Били какви били, моја су браћа, краља Едипа крв.
ТИРЕСИЈА
Тачно. Али, драго моје дете,
сад није згода за лична осећања.
Чини ми се да су и време и простор такви да налажу
радост због победе, због Креонта, који је очигледно краљ,
пљескање свеопштем сређивању свеопштих послова
што је главно - бар што се мене тиче - да се нешто презалогаји.
Јер, кад кажем све о себи, Исмено: ваздух над Тебом
неутољиву изазива глад и жеђ.
ИСМЕНА
Па да све о теби кажем ја: подмукло и прљаво.
ТИРЕСИЈА
Ох, година имам колико и длака на глави. У току мојих
дана са сваком длаком отпао је и делић вере,
и напослетку остало само мало длака и мало вере.
Од вртоглавих звезда мисао се спустила
простим чињеницама: зло је бити гладан,
зло је бити жедан, зло без топлог огњишта.
А најгоре све троје заједно. Зато нек живи Креонт
и победа и мир и уопште!
Долази Креонт с пратњом.
КРЕОНТ
Добро вече желим.
ТИРЕСИЈА
О, Креонте, Креонте, славни Креонте!
КРЕОНТ
Поздрављам те, Исмено.
ИСМЕНА
Добро вече, господине.
КРЕОНТ
Не видим све. Где је Антигона?
Хоћу да видим све што желим, јер ме боли глава.
Не волим да не видим оно што желим
Кад ме боли глава. Сад сам ипак краљ.
ИСМЕНА
Болесни сте, господине?
КРЕОНТ
Помало јесам, девојчице. Напољу је била промаја,
и што је главно, крви много и сувише.
Није ми драга та крв. Не воња као крв
плодног јелена некад негде у лову.
Сувише је сладуњава. То је људска крв.
ИСМЕНА
Уморни сте такође.
КРЕОНТ
Да, заиста. И где је, дакле, сестрица?
Нико не зна?
ПАЖ
Одмах ће стићи, светлости. Мада је малко болесна, чини ми се.
Лежи у соби, зури у таваницу и као да нешто размишља.
Руком брише чело, прилази прозору, прсматра птицу -
о, смелу птицу лаких, слободних крила -
руком је прати, и сад је птица та рука,
истих слободних, лаких, смелих крила.
За цигли трн: са пољана пустих без зеленила,
грмља, маховине, цветова и ветра, лук подиже ловац,
птицу прострели - и плен длан.
Рука пада на чело, бежећи опет немирно пољаном бледом,
даље и даље челом бледим, без грмља, ружа, дрвећа и ветра.
Све ми се тако чини, о краљу:
за неку мисао улорно тражи смисао -
хоћу да кажем: заиста је само мало болесна, господине.
ТИРЕСИЈА
Фуј, какав брбљивац. Кад ти се у будуће нешто учини,
онда нек то буде много краће.
КРЕОНТ
Тако је. Хајде, уђимо у кућу, ноћимо к теби,
Исмено, и Антигони. Па да још легнем за тренутак жив
у водораван положај и отерам ову главобољу.
Полази са пратњом и Исменом.
СТРАЖАР
Господине, господине!
ТИРЕСИЈА
Господине, господине!
КРЕОНТ
Још нешто?
СТРАЖАР
Народ доле чека, господине...
ТИРЕСИЈА
Још од јутрос цупкају по калдрми, кољу лубенице
и један другом пљују коштице на главу.
Хоћу да кажем: народ заиста чека, светли кнеже.
ИСМЕНА
То су лармације. Народ пали свеће за душе палих.
КРЕОНТ
Лубенице? Коштице? Ауше, свеће?
Изиће на балкон палате.
Поздрављам вас! Добро је, добро. Поздрављам вас!
Али смирите се и не вичите. Дакле, ето,
победили смо, непријатеља из Аргоса отерали,
тебанска врата ослободили и обезбедили вам
приступ у околни свет: тргујте, копрцајте се,
радујте, у оквиру тебанских закона живите
и уопште: радите у границама прописа
све што желите. Само, смирите се! Не вичите!
Краљевска глава је исто што и глава сваког од вас:
болови је болс. Поздрављам вас, Тебанци врли!
Шта? Не разумем их! Шта вичу?
СТРАЖАР
Полиника хоће и Етеокла.
КРЕОНТ
Зашто њих? Колико ја знам, мртви су.
СТРАЖАР
Сигурно, госполине. Искасапили су се међусобно
као бесни пси. Једва је нешто костију остало.
КРЕОНТ
То је, дакле, у реду: издајник и јунак су мртви.
За нормални ток ствари, за законитост и мир,
постоје сви услови. Зашто вичу?
ТИРЕСИЈА
Траже правду! За Полиника издајника казну,
за Етеокла јунака частан гроб, бучну сахрану
и све оно што је код нас обичај.
КРЕОНТ
Зар није боље оставити га у смрти сама и у миру?
До врага с церемонијама, кажем вам да сам болестан.
ИСМЕНА
Оставнмо их, пођимо заиста, господине.
ТИРЕСИЈА
Човек је увек сам: кад дише и кад не дише.
Али ту су још пристојност и обичаји.
Краљ, верујте старцу, може боловати до миле воље,
али не онда кад су у питању корист и мир државе.
Сад је тај трен: велики краљ не болује кад не сме оболети.
КРЕОНТ
Али где да нађем та два мртваца?
Њихове кости - изгледа - печате њихових имена не носе.
Ако се измешају? Ко ће бити јунак, ко издајник?
ТИРЕСИЈА
Ствар је начелног значаја.
КРЕОНТ
Добро, ти неуништиви, непроменљиви саветниче.
Дакле, Тебанци, богови ће бити задовољени.
Ја вам јемчим. Славни Етеокле нека још вечерас
нађе свој славни гроб. За то су свештеници; нека припреме
што је потребно, да буде све у реду, шаролико и занимљиво.
А Полиника блесавог, лудог, то јест... хоћу да кажем,
Полиника издајника завитлајте преко зидина
за храну грабљивица, хијена, пацова, псина,
пољских мишева и сличних бића.
Нико не сме гроб да му ископа.
Његова душа нека лута без мира и покоја.
ИСМЕНА
О, Креонте, светли кнеже! Био ми је брат!
А био добар или зао пола моје душе у његовој је.
КРЕОНТ
Да, да. Али ово доле је мој народ, шта се може!
Тако: а сад заиста збогом, Тебанци.
Краљ треба да има с народом умерене додире,
ни сувише много ни сувише мало. Хајдемо, цурице.
Клањам се свима: ја сам поспан.
Креонт с пратњом одлази, Тиресија задржи Исмену.
ТИРЕСИЈА
Не љути се, кнегињице. Тренутак. Саслушај ме.
ИСМЕНА
Ни тренутка, злобни старче! Краља си нахушкао на зло!
Грех на твоју савест. Ја сам чиста и без кривице!
ТИРЕСИЈА
Грех, кривица, чистота, савест - о, колико речи!
А живот, краљевно, где је, чињенице, положаји,
околности и све што је заиста чврсто и опипљиво,
што тебе лупи и што лупиш ти? То је то. Све друго:
гомила речи, великих, гласних, што шупље одзвањају
у тврдој стварности, у жалосној свакодневици.
ИСМЕНА
Нека! Али шта има с тим мој мртви брат?
ТИРЕСИЈА
Ништа, то и јесте: ништа. Полиник је био Полиник:
љубазан дечко, шаљивчина и ветропир и по.
Никад се нисмо сваћали, напротив.
ИСМЕНА
Добро, дакле, враћаш злим?
ТИРЕСИЈА
Како? Кад? - Сад? Па сад је он мртав.
А мртвом не можеш ништа више дати, ни одузети.
Ма како желео да му подметнеш ово, натакнеш оно,
обаспеш га славом или му мртву главу заријеш у блато -
јалов посао, узалудан! Јер само скамењеи осмех одговара:
адио, збогом, нема ме више.
ИСМЕНА
Може да не буде обавезан он, који не живи више,
али си обавезан ти, који живиш.
ТИРЕСИЈА
Коме? Никоме? Речи. Мудровања.
Ствари су једноставније, али пази, кнегињице, не сасвим,
не толико да бисмо их само срцем средили.
ИСМЕНА
Сређивати их желим срцем и свешћу,
неокаљана и чистих руку.
ТИРЕСИЈА
А шта је с разумом? Нема га. Само се голо и јефтино
осећање размеће, а памети нигде пи правог сазнања.
И иапослетку: зар и мени није жао?
Сваки онај што превали се с ону страну кошчатим
прстом куца и мени пре поласка. Зашто онда да загорчавам
ово неколико дана, увијем мраком, несрећом и патњом?
Да се пробијем само кроз то грко време, што се може
пристојније, с читавом главом, без огреботина и рана.
ИСМЕНА
На туђ рачун? На грбачи-мртвог чрвека?
ТИРЕСИЈА
На грбачи расуђивања и мирног сазнања.
Исмена је Исмена где су мир и сигурност, рекла си.
Па кад је то истина, нашто сад бес?
Ред и сигурност не поклањају нам богови,
сами смо ту да мир буде мир и сигурност сигурна.
Тако схватај и биће добро. Гледај: заврншо се крвав рат.
Свако од оних што викао је тамо доле, тражио је,
ни више ни мање, до парче задоволења за свог мртвог.
Мрвицу заноса. Зашто да га не дамо?
Без тог би нам се лоше писало.
Нашао би се обестан и завидан лудак,
попео се усред трга на камен и дрекнуо народу:
Чему твоји мртви?

Шта се нас тиче ко ће бити краљ: Креонт, Полипик,
Етеокле? И шта би онда било са безбедношћу
и миром и редом, краљевно оштроумна?
ИСМЕНА
С мртвим трговати прљав је посао!
То је истина коју не отилави ни река речи!
Упрљајте руке ако вас блато мами,
али оставите мене чисту!
ТИРЕСИЈА
Ни тебе ни те двојне мере не разумем.
Речн ти звоне веома гордо,
али су, изгледа, без праве тежине.
ИСМЕНА
Полази. Јер си сам сувише лак. Долази Паж.
ТИРЕСИЈА
Откуда, момчићу?
ПАЖ
Долазим од Антигоне.
ИСМЕНА
Саопштио си јој краљеву наредбу?
ПАЖ
Јесам, госпоћо.
ИСМЕНА
Шта је казала?
ПАЖ
Ништа. Ништа заправо.
ТИРЕСИЈА
Јасно. Празна бунцања.
ИСМЕНА
За онога, чија савест гамиже,
који је срце и ум заложио за чанак чорбе и за топлу пећ,
коме је понос непознат, осећање чистоте сувишно.
Исмена, врачу, неће с њим!
Исмена је, врачу, високо над блатом таквих сплетака -
Јер: Од светлих краљева Кадма, Полидора,
Од Лабдака и Лаја,
од племенитог оца Едипа,
саткано је ово што носи име Исмена.
Нека ме прокуну богови ако допустим
да се гази част сопствене крви и рода!
Исмена оде.
ТИРЕСИЈА
Надутост. Жеља по сваку цену бити први и најчистији.
А све без тежине. Нек поветарац дуне и разнеће ту узвишеност.
Шта је, дакле, пажу? Причао си с Антигоном? Шта је с њом?
ПАЖ
Веома је запослена и само ћути.
ТИРЕСИЈА
О чему ћути?
ПАЖ
Још о свему, изгледа. Од зида до зида, од врата до прозора,
наизменце корача. Несумњиво мисли мисли.
Нипошто лаке, наносе јој боли.
ТИРЕСИЈА
О Полинику, шта је рекла?
ПАЖ
Казала је: знам, то знам.
ТИРЕСИЈА
Није могла знати.
ПАЖ
Заиста, не. Али зна.
Нагађао сам дуго и дуго, али нисам погодио.
Час изгледа као даЈе тешко расејана,
а час преко мере сабрана. Поменух јој Хемона:
хтела је, алп никако није успела да га у сећању задржи.
Просто је ишчилио из ње. Кад је поново била
реч о брату Полинику, мрмљала је тихо да га је волела -
али хладно, не уносећи се у оно што је у њему било рђаво.
Чудила се: сад кад је мртав и несахрањен тај брат,
и безначајан као и за живота, како то добија тако огромне размере?
Ухватила ме за руку и одвела прозору:
Сија ли сунце мраком, рекла је.
Не, рекох, не сија. Сунце сија светлошћу, као и увек.
Чудно, чудно, мрмљала је, мени сија мраком.
Ондаме ухватила и за другу руку:
Шта мислиш ти, како се осећаш?
Ништа нисам мислио. Погледом пратих итице
што су селиле на југ. У јатима су летеле,
крилећи преко хоризонта некуд лагано, густо,
а ипак неописиво упорно, као да сигурно знају свој циљ.
Не знам како: просто ми се грло стегло
кад је на брежуљцима ишчезао њихов топли, светли лет.
О, птице, птице... шаптао сам - а она:
остави птице, птице су слабост, остати мораш ту где си.
ТИРЕСИЈА
Остави обоје: птице и женско блебетање.
Буди вредан, ћутљив на послу, послушан и веран,
и све ће бити добро.
И не размишљај сувише. Свет је такав какав је,
а такав какав је, мудар је. Хвалиша је онај који цени да је сам мудрији.
ПАЖ
Ох, да, господине, разумем. Свет је мудар, дакако.
Само... с допуштењем... а ко је то - свет?
ТИРЕСИЈА
Свет је то што постоји, то што видиш,
осећаш, и прстима опипаш. Поред тога,
хоћу да кажем, мимо тога, то јест...
поврх тога свет је оно што се слаже с нашом памећу,
природно, рекао бих, пристојно и нама у корист подешено.
Могао бнх да кажем: свет је друштво. Не, свет је човек.
Још боље: свет сам ја.
ПАЖ
Ох, ви, дакако, господине. А ја?
ТИРЕСИ ЈА
Ти, разуме се, не, дете, ја.
ХЕМОН
Долази.
Хеј!
ТИРЕСИЈА
Хеј! Сад тек из битке? Жив, здрав?
ХЕМОН
Тек сад. Где је Антигона? Жив, здрав. Где је Антигона?
Хемон оде, Тиресија остаје сам са Хором.
ТИРЕСИЈА
Златни, далеки мирису младости,
узвијорена трко неукротива ждребета,
племенита сметености сунцем опијеног лептира!
Ох, бледа маско изгубљених дана. Вече је. Неопозиво вече.
ХОР
Ноћ се спушта над Тебом.
Благо и љупко мрмори с нисектима уз обале вода,
по локвама жабе крекећу, хуче сова, у нездравом сну
зује жице, тек ту и тамо усамљена стопа
прекида нечујни тремоло природе.
ТИРЕСИЈА
На ипак нема мира! Још нема мира!
ХОР
Па ипак нема мира! Још нема мира!
Гласније од топота бојних чета, паничније од звоњаве
о пожару што јавља, силовитије и незадрживије
два сестринска срца бију за блудним братом Полиником.
Исменино куца нагло и нестрпљиво,
Антигону обузима језа пред оним што је још чека. О, камо, Исмено?
Креонт је краљ, и краљ је био кад је наредио
да лута душа Полиника,
Врати се блистава у блистави круг породице!
Размишљај још и поиово, Антигоно! Све док ти мраком
сија сунце не полази на пут без могућности повратка.
Хемон те чека, младе му руке траже загрљај.
ТИРЕСИЈА
Стражару кош опрезно излази из двора. Хеј!
СТРАЖАР
Ма ко ви били... с допуштењем, молим, лаку ноћ.
ТИРЕСИЈА
Куда, питам?
СТРАЖАР
Ви, господине?
Из, двора опет у двор и потом још мало около.
рекао бих: за стражаре сад почиње.
ТИРЕСИЈА
Кажи све редом. Говори тихо, али јасно. Све је важно.
СТРАЖАР
О, ако већ морам, казаћу.
Одвеле су ме дакле лакомислене, несвесне ноге, најтише
што се може из доњих одаја на степениште с леве стране куће;
Не знам шта је било дрзницама, завише горе,
а онда десно право у дно ходника, непрекидно тихе и непрекидно дрске.
Ишле су тамо а не би смеле. Код других врата лево
придружише им се и уши, танкоћутне и грдно радознале.
Рекох им да не прислушкују, али шта могу
кад су стално у служби: хоћеш, нећеш, све су чуле.
ТИРЕСИЈА
Здраве ноге, здраве уши. А сад - шта су чуле?
СТРАЖАР
Разговор, заверу, уроту, револуцију.
На оружје, Тебанци, на зидине!
ТИРЕСИЈА
Не вичи и не кревељи се преда мном,
сви знамо да си вредан у служби.
Испричај просто, тачно, али укратко.
СТРАЖАР
Да, господине. Тачно, укратко:
одоше тражити Полиника. Гроб ће му ископати.
ТИРЕСИЈА
Газе, дакле, нашу наредбу?
СТРАЖАР
Газе. Нашу, господине. Одмах идем Креонту. Ја сам његов.
ТИРЕСИЈА
Али без доказа? Коју је прво опсела та луда мисао?
СТРАЖАР
Исмену.
ТИРЕСИЈА
Сија по двору као да је међу свима
само она достојна сунчевих зрака:
неправедно јој изгледа што греју и нас.
Узвншена, свезнајућа, увек најчистија,
али по некој чудној игри с краљевима увек сложна.
Без бриге, стражару,
у Теби ће остати онако, како је!
СТРАЖАР
Али, господине!
Антигона је дуго и топло упозоравала.
Умири куцај срца, рекла је, озбиљно размисли.
Дуг је веома пут до брата, кроз оштро трње води
и преко страшног камења. А циљ? Ко зна,
има ли уопште чврстог и коначног циља?
Далеко преко овог града показује кажипут,
у другу земљу, с оне стране живота.
А ова, у којој си, толико је лепа, лепа.
ТИРЕСИЈА
Антигона, да, то је девојка и по. А Исмена?
СТРАЖАР
О, планула је као да је захватио пламен.
Призивала богове за сведоке сестринске љубави,
пребацила Антигони нискост и безосећајност
па се на крају земљи заклела да ће сама сахранити Полиника.
ТИРЕСИЈА
Антигона?
СТРАЖАР
Изненада светлост обасја јој чело,
као да је спознала нешто дотле њој скривено.
Верујеш ли заиста у то? рекла је. О, сестро,
ако је истина, потврдила си моју мисао:
Нисам само то што сам,
нити је свет само то што видим, осећам и дотичем.
Закони други управљају животом,
зато сам овде да их спознам,
зато сам овде да сазнам ко сам.
ТИРЕСИЈА
А?
СТРАЖАР
Полиник сам иде нам у сусрет, кликнула је Исмена.
Онда се загрлише, и онда - одоше.
ТИРЕСИЈА
Одмах? Камо?
СТРАЖАР
У земљу другу, с ону страну живота.
За њима, а кад добијем доказ, владару!
Да живи Теба, за стражаре сада почиље!
ТИРЕСИЈА
Будале.
Стражар оде.
Није револуција - може да буде смутња,
а смутња је непријатељ свега што постоји.
И подстрекач је усијаних глава. Главе извале мисао,
а мисао увек покушава да поравна свет.
Чему нам бољи свет, кад ми је овакав, какав је, по вољи?
Ни смутњи, ни мисли, никако! Мир против смутњи, мир против мисли.
Креонт и Паж излазе из двора. За њима звук китара.
КРЕОНТ
Каква блага иоћ... и каква тишина!
То ситно цвркутање међу звуцима китара,
јесу ли то гласови птица, пажу?
ПАЖ
Да, молим, птице сањају.
КРЕОНТ
Нека им богови дадну миран и сладак сан.
Тише, пажу, што тише, да се не расане:
после дугих дана била то им је прва мирна ноћ.
- А те биљчице у тами?
ПАЖ
Леја лала, господине.
КРЕОНТ
Цвеће, зар не... Лепо, лепо.
Па како брижно неговано, чисто и оплевљено. Лепо, лепо.
Тиресија, је ли све ово моје? Је ли ово мој прави дом?
Ко овде тврди да сам крвави Креонт
пред тебанским вратима?
ПАЖ, ТИРЕСИЈА
Нико.
КРЕОНТ
Ко је краљ? Је ли у краљу једно или су у краљу два бића?
Је ди краљ оно што чврстом руком
влада, суди и кажњава,
чијом се наредбом један уздиже, а други пада -
и у метежу наредби ни сам није увек чист -
или је краљ оно што и свако други: занет бојама цвећа
у башти, у бризи као и свако други за снове својих птица?
Је ли краљ једно, друго или обоје?
ТИРЕСИЈА
Ни једно, ни друго, ни обоје,
јер краљ није човек:
од свега је разрешен, а уједно више од свих заробљен.
Народу служи, али слуга му није,
његов је службеник. Брине за мир, ред,
свеопште послове и памет народа.
Чува оно што је проверено и позиато,
сатире што је опасно и штетно.
Кад савесно обавља тај свој посао,
узвишен је изнад људске мере.
Његова дела виша сврха мери.
КРЕОНТ
Упркос гоме још је увек човек.
ТИРЕСИЈА
Због слабости и јер је међу људима.
Али је тим већи, што је мање везан.
Док чврстом руком штити престо,
штити природни ток ствари.
А у слободно време... тада, дабоме...
тада је добро и дражесно да сиђе
у башту и птицама звиждуће.
КРЕОНТ
И кад убија, није никад и ни за шта крив?
ТИРЕСИЈА
Он не убија, него уређује. Убиство је страст,
у краљу је нема. Његове су руке увек чисте.
КРЕОНТ
Овамо, пажу и одговори без страха: волиш ли ме?
ПАЖ
Како то мислите?
КРЕОНТ
Просто: волиш ли ме?
ПАЖ
Не бих рекао да вас највише волим,
али вас веома љубим јер сам ваш паж.
КРЕОНТ
А ти, Тиресија?
ТИРЕСИЈА
Молим?
КРЕОНТ
Не пренемажи се. Отворено ми кажи шта мислиш!
ТИРЕСИЈА
Ја сам само врач дворски, ни више ни мање.
Зато сам овде, а не да мислим.
Долази Хемон.
КРЕОНТ Тако је заиста: краљеве су руке увек чистс, али баш зато, изглсда, усамљене. Шта је, синко?
ХЕМОН
Жена нигде!
Претражио сам кућу од врха до дна, а жена нигде!
Тиресија, где су ти жене?
ТИРЕСИЈА
О, чаролијо минулих дана! Коју тражиш?
ХЕМОН
Антигону, наравно. С допуштењем:
је ли ми или ми није вереница?
Из рата дођосмо рањени, убијени, а жена нигде!
Зар ћемо се тако сад проводити у Теби?
ТИРЕСИЈА
Зар си рањен, убијен?
КРЕОНТ
Савлађуј страсти, желиш ли бити краљ.
ХЕМОН
Шта је сад то? Савет уместо објашњења?
Ко овде нешто кува? Само ћутиге?
Па, добро, ћутите. Пронаћи ћу већ негде неку!
Хемон одлази.
ТИРЕСИЈА
Бистар дечко, мало лењ, али бистар.
Пристојан и складаи како приличи.
Јеленчић, неукротиви јеленчић.
КРЕОНТ
А сад се изјасни, врачу.
Још ја питам: шта се овде догађа?
Гле је Антигона? Где је Исмена?
ТИРЕСИЈА
Не знам ништа. Никад ништа.
Као и твоје, моје су руке чисте.
Не знам ништа. Никад ни о чему ништа.
Улази Стражар.
Он мора све да зна.
СТРАЖАР
Клањам се, господине. И вама, господине.
Одан сам вам веома и веран, то би, с допуштењем, известио.
Креонт и Стражар остају сами.
Ничег доброг. Твојој се наредби, Креонте, рђаво пише.
КРЕОНТ
Велики краљ не наређује, него мудро управља:
није у наредби, у расплету је његова моћ. Не досећам се.
СТРАЖАР
Наредио си. Ради Етеокла и Полиника.
КРЕОНТ
Начинили су му шпалир.
СТРАЖАР
Етеоклу јесу, али сад хоће и Полинику.
Господине, поново се буди Едипова окужена крв.
КРЕОНТ
Говори јасно.
СТРАЖАР
Да, господине. Исмена и Антигона већ два сата
као луде тумарају поприштем битака минулих.
Марљивије од најмарљивијег мрава
Полиника траже да га сахране,
и са њим да сахране вашу заповест.
Наредбу пред народом дату.
Моје је мишљење, господине...
Креонт га покретом заустави. Ћутање..
КРЕОНТ
Ко за то још зна сем тебе?
СТРАЖАР
Ја, теби одан и веран и нико више.
КРЕОНТ
Нико?
СТРАЖАР
Не.
Ћутање.
КРЕОНТ
Врати се тамо и даље их уходи.
СТРАЖАР
Веран до гроба, господине, и одан.
Стражар оде. Ћутање.
КРЕОНТ
Пажу!
Паж улази.
Рекао си малочас да ме не волиш нарочито?
ПАЖ
Рекао сам само зато што оте ме питали.
КРЕОНТ
Добро. Рекао си такође да ти се свиђа бити паж.
ПАЖ
Свиђа, веома, господине.
КРЕОНТ
Кад је тако, сместа ми пронађи негде бодежић оштри.
Као младо разиграно ждребе потеци доле за стражаром,
удари тихо, али снажно и сигурно.
ПАЖ
Али, господине...
КРЕОНТ
Господине, да, само али, не. Зашто, уосталом, то али?
Волиш ли да будеш паж?
ПАЖ
О, волим, како да не... али ја... молим...
КРЕОНТ
Опет то проклето али! Не траћи време,
потеци што те ноге носе и удари крепко.
У крду непријатеља сопствени стражар
овог тренутка ми је непријатељ највећи.
Лишити нас хоће оног што нам је свима најмилије: мира.
Паж одлази.
Несрећни стражар, одан и веран.
ХОР
Несрећни стражар, само себи одан, само себи веран,
једним ударцем уздигнут,
Другим ударцем немилосрдно оборен на тле -
чему тај изгубљени и зачуђени иоглед
очију што зарањају у смрт?
У даљини крик Стражара.
Чему тај крик, чему?
Шта си сазнао, убоги стражару, шта сазнао?
Та густа, лепљива крв што клокоће у грлу,
твоја је крв: њоме истиче и завршава
се лакомисленост живота. Сувише лако сабран
је био твој рачун, сувише лако закључен добитак.
Сад закопи света исправљају грешку, сурово,
праведно, без призива: јер зло се у злу рађа и
наставља у новом злу у никад закључаном ланцу.
Паж пролети сценом.
КРЕОНТ
Хеј, пажу! Пажу! Несрећни, мали пажу!
ХОР
Несрећни мали пажу, са жељама што су неукротиво
силиле под крила лакокрилих птица,
са очима у којима се огледало сунце
кад је раскошно залазило увече -
шта је с очима, шта са жељама?
Ко је навукао на лице ту образину зла и кривице,
који нож је једним замахом сатро два срца?
Шта сад запањен и ужаснут гледаш своје руке?
Није ти Креонт утиснуо пож у руке,
сам си избирао, сам изабрао.
Несрећни стражару, само себи одан и за себе веран,
још несрећнији пажу, несрећна Тебо и Креонте ти;
што пресуди да добро створиш злим.
А зло се у злу рађа и наставља у новом злу у никад закљученом ланцу.
Исмена улази.
ИСМЕНА
Господине, ваш стражар је убијен.
На путу у двор лежи огрезао у сопственој крви.
Где је убица? Ко је убица? Шта се догађа?
Зашто још тече крв у тебанским дворима,
где мртви зидови већ јече од преобиља злочина.
Зар је Теба занавек проклети град убистава и крви?
Чији је то злочин?
КРЕОНТ
Мој одани и несрећни - смири се, полако, сабрано -
мој стражар, велиш, да је убијен?
Знаш ли нешто о том, врачу?
ТИРЕСИЈА
Зар ове руке могу да убијају?
ИСМЕНА
Сувише су плашљиве. Убија злобна и подмукла сплетка
што те стара, упркос природи, на животу одржава.
ТИРЕСИЈА
Господине!
КРЕОНТ
Врач је невин. Ако је стражар мртав
онда је мртав. Шта се нас тичу стражари и њихове туче,
одувек се уједају међусобно.
ИСМЕНА
Твој стражар није уједен, него мртав!
Поново је крв потекла, зашто?
Ко страву сеје из века у век међу две зидине?
ТИРЕСИЈА
Какву страву? Рекли смо туча.
КРЕОНТ
Дакако, али ипак, краљевно,
пронађох мрвицу истине у твом говору.
Ко је крив да нема мира у држави, кажеш? Заиста, ко?
Краљ ваљда није, јер упразо о најтежој ствари
мора да брине: миру и благостању.
И док једини, заиста, може да брине о миру и благостању,
гле, ко му с мачем иде у сусрет:
безумник, којем је стварност девета брига,
следбеник измишљених идеја, вечни праведник самозвани,
пророк бољег света, света у облацима.
Ови наши закони, што се сваког дана нарочито боре за мир,
њему су пеправедни и крвави, против природе уперени,
пориче их, са звезда скида друхе.
Прекројити жели овај свет, изменити му темеље.
Ми, краљеви, не разбијамо главу због завидног бунтовника
који с нашим законима кује такозвани бољи поредак.
Све што може да учини тај благи бунтовник,
то је да ми - ако допустим - одреже главу и сам постане краљ.
Краљ, дакле, остаје, наш поредак, наш закон остаје
и свет нешто преуређен, али не друкчији.
Али ко мења свет из основа, без овог поретка,
без ових закона, без икаквог краља,
ко маштовито измишља нове планове, с неба скинуте,
и не жуди за мојом главом, овом и овде,
него ставља у сумњу краљевску главу уопште, тај је непријатељ.
Краљ према њему мора бити суров, јер мир,
добробит не падају као блага киша с неба:
разумна власт их овде на земљи ствара.
О том размисли, кад судиш о миру и правди, о крви и злочину.
ИСМЕНА
Ништа не разумем. Стражар је мртав. То је сад истина.
А то није ни мир ни добробит, то је злочин.
КРЕОНТ
Ако то не разумеш, разумећеш можда што је ближе срцу,
које је женска ствар. Нисам више млад, мада сам млад владар.
И видиш, малочас сам гледао цвеће у башти,
леје с лалама, чисте стазе, правилно подрезано грмље,
био у тишини с нежним цвркутом птица,
и поветараца што лаку ноћ пожелеше вечери.
На сваком кораку, посвуда пружаху се према мени ситни прсти мира и умира.
Али гле, још у благотворној тој тишини севнула је као
бритва оштра мисао и као отрован напитак горко сећање:
Докле ће још разапет бити наш род у паучини злих судбина,
зашто се никад не прекида ланац смрти и насиља
и не наступи време мира и помирбе.
Етеокле и Полиник, краљ Едип и краљ Лај, унапред, унатраг,
све је проклето, све осућено на пропаст!
Време је да истргнемо коби неразумљивост њене моћи,
пресечемо тај чвор смутње и поживимо у миру и љубави,
с дланом отвореним на отвореиом длану.
Схвати, дакле, и веруј ми: ништа ми није милије
од нежне мисли коју чувам за тебе и Антигону.
Узвратите, узвраћајте ми ту љубав
и дајте двору колико му дајем ја.
Отерајмо из краљевских срца оно што их тишти најтеже:
самотињу одлуке,
ИСМЕНА
Због љубави сам овде и мира, ја прва дижем руку против зла.
КРЕОНТ
Али не разумно. Не разликујеш где је веће, а где мање зло.
Видиш га тамо где га нема, слепа си, где постоји.
ТИРЕСИЈА
Краљевни је - чини ми се - стало до тога да увек прва диже руку.
ИСМЕНА
Дизаћу је и даље, свему упркос!
Ако нас савладају неправда, сплетка и злочин,
ако су правда, предање, племенитост, част - без цене,
нема ни мира, ни обиља, ни љубави,
и нема руке отворене у отвореној руци.
Докле год живим, викаћу против таквог мира и добробити такве!
ТИРЕСИЈА
Само - правог противника не видим.
Храбрости нема без противника.
Храброст, уопште, је исто што и ништа.
Храброст, уопште, обично је скривен кукавичлук.
ИСМЕНА
Храброст доказивати теби, врачу, срамотан је посао,
али кад си ме изазвао, ево мог одговора свима:
Полинику ћемо ископатп гроб.
Нека се испуни завет и потврди част рода!
КРЕОНТ
Зашто?
ТИРЕСИЈА
Против наредбе? Против народа, против мира и помирбе?
ИСМЕНА
Ни рачуни ни сплетке, племенитост нек оствари мир и помирбу.
О, Креонте, мудар си и добар, схвати и разуми: Полиник је наш брат!
Мудрост је узвишена и потпуна, кад је милостива.
Родбинска част гроб брату захтева!
ТИРЕСИЈА
Полиник је издајник, без части.
ИСМЕНА
Полиник је мртав човек, као што ћемо бити ти и ја.
ТИРЕСИЈА
Није твоја мисао! То није твоја мисао!
Твоје речи су поштење, племенитост, част, понос.
То није твоја мисао!
ИСМЕНА
Није, па шта? Мисао Антигонина,
али исти куцај срца и исти дах.
Антигонина мисао, ја је понављам пуним срцем.
И шта онда?
КРЕОНТ
Ништа, наравно. Антигона је као листак осетљиво
и мени надасве драго дете. Али је истина, такође,
да сам тебански краљ и да сам наредио пред читавим
народом да Полиник остане без гроба.
Вас две га тражите, гроб хоћете да му ископате.
Ја хоћу да будем строг краљ, а желим, такође, мир у своме дому.
Све што знам о том већ сам казао. Зар поново да говорим исту ствар?
ИСМЕНА.
Не знам. Али знам шта је дужност.
КРЕОНТ
Богови, дајте да се некад у животу не расрдим,
поклоните ми обиље стрпљења и мудрости.
Твоја дужност, Исмено, не прелази границе твојих соба,
твоје одеће, мириса и музике и игара.
А моја је да нађем смисао овој држави.
Тебански краљ сам ја, не ти.
ИСМЕНА
Али ја сам ипак ја, мада ти си ми краљ!
ТИРЕСИЈА
Антигона, богови су ми сведоци, опет Антигона!
Опет туђа мисао! Ти си ипак с краљевима увек добра!
КРЕОНТ
Закључимо не тако оштро.
Све је то, девојчице, надасве мучно, али краља Креонта је срце благо.
Нека буде по вашем: потражите га, ако се уопште може наћи.
И ако га нађете, тог безумника, сахраните га.
Само, девојчице надурене, нека то нико не сазна!
Ја знам, врач овај зна, Антигона и ти,
знао је стражар одан и веран - нико више.
Али добро запамтите, не трпим смутње због мушица
што око љупких глава вам лепршају.
Схватите ме што боље можете, то је сада заиста наредба.
Креонт полази.
И да свима буде до краја јасно, рука љубави је то, а не доказ слабости.
Креонт оде.
ИСМЕНА
Боговима хвала, кнеже!
Колико је сад светлија ноћ, колико сам ја светлија!
Једва да поверујем: сунце излази у Теби!
ТИРЕСИЈА
Вихор ће, јер је мрак као у рогу. Смешно:
ничега што могу да измисле људи не плашим се -
али бес ових незнаних сила помало ме увек ужасава.
Време је, идем кући.

ХОР
Минуло је, минуло је, утихнуло! И Теба поново бучним животом живи:
грађани вредно прионуше на своје послове, лан тару и уље цеде,
у уредима ударају печате, из суседних градова довукоше
нов модел кочија па и сами измислише много врло корисних ствари.
А иначе је у граду као било где на свету:
на трговима ћаскају жене и често без страха кажу многу на рачун власти.
Трговци парајлије смишљено ћуте и кове новце кују.
У свеопштем благостању многочему је пала цена.
Око првог су крчме пуне и Тебанци воле да пипају плесачице
које с белим осмесима играју своју тешку игру.
Понеки само песник утаман завија на месец: доста, доста, доста.
Гласније од те хуке и буке, паничније од звоњаве о пожару што јавља,
силовитије и незадрживије лупају срца Исмене и Антигоне за блудним братом Полиником.
Непрекидном тражењу пешчани часовници мере време од проскозорја до сутона.
Претражиле су сваки грм, обишле сваку стену, спустиле се у сваки бездан,
а брежуљка нема што не упозна стопе сестринске.
Бојна поља претражише сва на сунчаној страни града.
Сад чека их најтежи посао: морају тамо где северац брише,
где се ретко кад дан укаже, у пустиње, које су и звери напустиле
и где само усамљена маховина над светом јечи.
Пред Креонтовом палатом: Хемон, Тиресија.
ХЕМОН
Те су, жене полуделе! Нестану пре него млекарица млеко
а разносач новине у кућу донесе. Кад се враћају, ко би знао!
Само то су ми рекли да се враћају изморене као две задуване праље.
С Антигоном, којој сам ваљда вереник или шта,
за читаво време проговорих реч, највише две.
Имаш ли, врачу, нешто на ово да приметиш?
ТИРЕСИЈА
Дечака купи и бићеш без бриге.
ХЕМОН
До ђавола, сад и дечака!
За оно што мени треба довољна је собарица: мала, лукава маца,
што ми се јутром без церемонија у кревет увуче
и нимало не размишља шта и како поклања и жртвује:
забавља се изнад свега, ако мене забави.
Живот је, старче, прост и радостан.
ТИРЕСИЈА
Младост је проста и радосна,
и добро је што је тако.
Дужности које јој налажу обичај и прописи
нека изврши, али на брзину и без мука.
ХЕМОН
Куда циљаш? Јесам ли некоме нешто дужан?
ТИРЕСИЈА
Теби. И то ситницу. Сином се одужити мораш.
ХЕМОН
Ох, сина! Погледај, изгледам ли тако да бих и отац могао бити?
ТИРЕСИЈА
На брзину, узгред, без муке
учинити ваља што тражи положај. Добро си рекао жене
су без памети, мутне мисли мотају им се по главама.
А где збрка влада, сам добро знаш,
нема безбрижне и лакоумне младости.
Нећу ти казати чиме се најбрже одагна смутња из женских глава...
Антигона, рецимо, којој си и даље вереник...
ХЕМОН
Ах, до ђавола, до ђавола, до ђавола!
Не гњавите ме тим бедним пословима!
Не покривајте бледилом воска моје свеже и невино лице!
Оставите ми ово мало осећања животне радости,
не допустите да их прогутају прописи и дужности!
Радо се смејем, зар је то грех, ако се смејем?
На, сад се смејеш ти уместо мепе!
Зашто се смејеш? Радујеш се што си од мене отерао смех?
ТИРЕСИЈА
Нико ти не брани: поклони нам сина смејући се.
ХЕМОН
Озловољио си ме. Довео до тога да размишљам.
Не знам зашто, али када мислим, увек сам жалостан,
а кад сам жалостан, не мислим ништа.
Али једно знам: сви ме мрзите.
Зашто би ме иначе гонили у зловољу,
ако сам најбољи кад сам радостан!
ТИРЕСИЈА
Свуда и увек сам говорио: Хемон је неукротиво јеленче,
али напослетку бистра глава.
Разуме да за неукротивост и безбрижност
треба понекад одбројати малу накнаду.
За свеопште добро, дакако, сасвим у реду и поштено.
ХЕМОН
Не знам шта блебећеш! Мрзак си ми кад овако почињеш!
И шта се кикоћеш! Престани, чујеш! Доста, до врага!
Креонт улази.
КРЕОНТ
Што беспослени стојите пред кућом?
Пажу! Пажу! Где је тај шмркави мој десни бок?
Паж улази.
КРЕОНТ
Овде да си. Хоћу да си увек ту. Будала, рачунао сам,
имаћу после рата најзад мало дома, мира и задовољства,
да се скупим ту и тамо у наслоњачу поред ватре
и да безбрижно ћаскам у домаћем кругу.
Рђаво сведен, слинав рачун.
Ти, Хемоне, васцели дан пречечиш на цури или код кројача,
краљевне се потуцају по ћошковима као две девојчуре,
а Тиресија ждере, ждере, ждере.
ТИРЕСИЈА
Није баш тако страшно, пресветли.
Кад човек устане од поподневног починка, увек је зловољан.
Оно што је неутрално, учини му се сиво и бледо,
а све заједно није ништа.
ХЕМОН
Што се мене тиче, одавно бих нешто предузео,
али увек ми некако понестане времена.
Али сад... зацело. Само не знам тачно шта бих почео.
Ако живот није радостан, жалоснији не може да буде.
Заиста, заиста. Шта ме гледате? Зар немам право?
Ох, да. Већ више пута хтео сам неком да откријем
све што знам о тој ствари коју зовемо живот.
Могао бих сад... Током година, без журбе, додуше,
и што је могуће опрезније, изградио сам у корист живота свој систем.
Слушајте. Укратко би то било овако...
КРЕОНТ
Теба има свој систем,
дела тражи од тебе, а не системе.
Пажу! Шта раде краљевне?
ПАЖ
Нису код куће.
ХЕМОН
Ствар је замршена на изглед...
КРЕОНТ
И шта мисле краљевне?
ПАЖ
Не знам шта мисле.
ХЕМОН
... али упркос томе смишљам до краја...
КРЕОНТ
Дан и ноћ си уз Исмену и Антигону,
а не знаш шта мисле?
Размисли добро да л' не знаш заиста?
ПАЖ
Не знам. Не знам.
ХЕМОН
Хеј чујте! Садржи и ово и оно
из свакидашњег живота и, тако рећи...
КРЕОНТ
Што се мрштиш, што се мргодиш?
ПАЖ
Господине... ја нисам крив.
Ја сам само... Све још може...
ХЕМОН
... једноставна, ако јој не приђеш сувише жестоко
КРЕОНТ
Ко говори о кривици? Ех, лакоумни пажу!
Сваки подухват везује два пута: први, кад га се латиш,
и други, за сва времена унапред.
ПАЖ
То није могуће, то није истина, господине!
То је сувише окрутно да би било истина!
КРЕОНТ
Није?
Ћутање.
ХЕМОН
Ћутите сад, да вам кажем!
КРЕОНТ
Шта, дакле, раде пресветле девојчице?
ПАЖ
Исто што и јуче и све дане уназад: бораве ван куће.
КРЕОНТ
Где сад?
ПАЖ
Иза северних зидина.
КРЕОИТ
Још се нечем надају?
ПАЖ
Ох, још, још, како да не!
КРЕОНТ
И шта пише да их нико не затекне на том безумном послу?
ПАЖ
Ништа друго не чине. Само траже.
КРЕОНТ
Наредио сам да траже потајно.
Зна ли Антигона за моју заповест?
ПАЖ
Зна.
ТИРЕСИЈА
И?
ПАЖ
Отишла је, данас, као и јуче, и све дане уназад.
Њене одсутности час пешчани часовници мере
од цраскозорја до сутона.
КРЕОНТ
Исмени?
ПАЖ
Исмени, такође. Само јој је тело ломније од воље.
Преморена је често и болесна.
А Антигона увек и поново подстиче жар велике вере.
Двадесет пролећа протекло ми је кроз прсте
у магновењу, рекла је, а сад је дошло време
кад морам сазнати ко сам.
И кад је Исмена известила о твојој наредби,
надрасла је обичајну меру:
Нико да не види? Потајно?
О, не била ја Антигона, ако учиним то!
Мисао би, коју најзад носим у срцу,
остала без смисла.
И рекла је:
Хоћу ли да нађем брата Полиника,
морам га тражити по белом дану
и пред очима читавог света!
И Исмену је опчинила чаролијом своје вере.
ТИРЕСИЈА
То је детињасто, до врага, малоумно!
Кога ли само траже у том Полинику, њега или саме себе?
Ништа неће наћи, баш ништа: јер Полиника нема.
ХЕМОН
Дакако! Живот је прост и радостан.
ТИРЕСИЈА
Није требало допустити то тражење.
Ни могућност допустити, ни помисао! Ни јавно, ни потајно!
КРЕОНТ
На изглед си превејан не знам како,
а у ствари исти као и сви мудријаши -
не дајте им, богови, да кратковиди,
својеглави, нетрпељиви икад завладају државама!
Није ти синуло у старој, лукавој глави да допустивши могућност,
у ствари, не допуштам ништа!
Како би по твом поступали владари кад се суоче с охолим, надутим главама?
Увек само кнутом?
ка те главе саме схвате немогућности својих смешних могућности.
И на крају: и краљ, који је упркос свему човек, спава лакше,
кад је прво човек и тек после краљ.
А сад доста с причом, чекају нас послови!
Креонт, Тиресија, Хемон одлазе, Паж остаје, Исмена долази.
ИСМЕНА
Да, то сам ја и хвала ти што си ме познао
у овој бедној и дрољавој одећи. Док пролазим градом
- најужим и најмрачнијим сокацима .-
нико више за мном се не окреће:
напола завидно, напола задивљено.
Сматрају ме досадном просјакињом
коју свако може мувати по калдрми.
Од умора ми колена клецају, а руља:
гледајте пијану жену усред бела дана!
ПАЖ
Заиста си уморна, али свеједно лепа.
Седи, краљевно, и не мисли на руљу. Антигона?
ИСМЕНА
Опет је остала сама иза пустих зидина, тек ноћ ће је отерати отуда.
Јеси ли уморна, питам је, а она: Шта је умор руку и ногу?
Наћи ћемо га! И где ће тад бити умор руку и ногу? Та снага, та вера...
ПАЖ
О, да су у мени! Али где да тражим ја и шта да тражим?
ИСМЕНА
Не разумем те, не знам о чему сањаш, мали, безбрижни пажу.
Кажи ми радије шта је ново на двору?
Ко сјајем и говором блиста с вечери,
у часу кад слуге светла запале, кад долелујају играчице
а сребрни звуци под сводом плету лудорије?
Мој глас, знам, нико не прижељкује.
ПАЖ
Пусто и празно је.
Само се Тиресија и Хемон размећу својим празним смехом.
ИСМЕНА
Смешни лакоумнци. Па ипак, све је тамо познато и признато.
Знаш какво биће вече и каква ноћ и какво пробудиће те јутро.
ПАЖ
Празно вече, кошмарна ноћ, мрко и тмурно југро без трунке наде.
ИСМЕНА
Али без страха, али без страха!
ПАЖ
Наћи ћете га и сахранити. Иснунити што савест од вас тражи.
За главу бићете више, кад буде сахрањен. А ја...
ИСМЕНА
Не трућај ту своје мудролије! Скочи горе и донеси ми нов огртач.
Ако наиђе Креонт да ме не види овакву.
Као сенка птице прхнула је зачас иреко мог чела сумња,
али; гле - већ је нема! Нека знају сви: мада- уморна и без накита,
мада намерно без блиставила, још увек носим светло и високо чело!
Паж оде, Хемон долази.
ХЕМОН
Нисам из навике, из радозналости прислушкивао сам.
ИСМЕНА
Због чега било да си прислушкивао, лепо није.
ХЕМОН
Тачно. И мене су тако учили. Тачно. Па шта онда?
Ако сам оца добро разумео, петљанија с Полиником рђаво стоји.
Тачно. Па шта онда! Свиђају ли ти се моје панталоне?
ИСМЕНА
Зар жени приличи да загледа мушке панталоне?
ХЕМОН
Издалека, може.
ИСМЕНА
Онда су лепе. Твој је кројач бољи од мога.
ХЕМОН
Можда. Помажем му како умем и знам.
Право има Креонт, много времена страћим с њим.
Али зато имам чакшире као нико у Теби. Не жање ко не сеје, је ли?
ИСМЕНА
Огромно сејеш, видим, заиста.
ХЕМОН
Није лепо што о том говорим баш теби,
а ти си дроњава као просјакиња. Зашто то?
ИСМЕНА
Све да ти кажем, нећеш разумети.
Свет један знаш као мало ко:
свет сукњи лепршавих и чакшира лепих.
Други ти је стран и непознат.
Сачувај свет свој... а мени остави мој.
ХЕМОН
Ако ишта знам,
одувек је на свету један једини свет;
и куд си скрила други да га не видим?
А што не видим, у то не верујем, нипошто.
Шта се то увртило у твоју љупку главицу?
И то одједном! Досад један беше свет и твој колико и мој!
А сад, ко гром из ведра неба, има два.. Не разумем.
Лоше се осећаш код куће? Хладно ти је? Гладна си?
Жедна? Премало те поштују Тебанци и служинчад?
Ако је нешто тако, Креонту похитај и пожали се.
Само не дражи га тим Полиником, јер ће се, заиста, расрдити.
Главом у зид, нипошто, том љупком главицом у тај тврди зид.
ИСМЕНА
Остави, није ми до твојих шала.
ХЕМОН
Па ког сте врага одскора сви тако нарогушени,
пргави, мрки, осиони и заједљиви.
Тако ми душе, ни с ким не могу прозборити
рсчи без нагласака, нарочитог значења.
Шта сте, побогу, наумили заправо
учинит с овим што живот зовемо?
Дотући га хоћете до дна, упрљати до краја,
светло премазати у тамно, удесити да сунце
дрцим засија, уместо златом и блештавилом?
Траве да не буду више зелене, желите,
и мак у пољу да не маше црвеном главом?
Девојке да изгубе гипкост и чврстину груди
и бокове, косу и лаке ноге витке?
Да сви будемо ружни, стари и трапави,
пргави, дроњави и свадљиви?
Да једни влашћу, други начелима галаме?
Оставите ме с тим, оставите па миру, Исмено!
Трава је зелена, а непоправљиво црвен мак,
груди девојачке љупке и нада све податне,
сунчев зрак, златан, откако знам,
а и смех бољи од срџбе љуте!
Зар нисам млад, до ђавола, зар нисам млад?
ИСМЕНА
Јеси, јеси, лепи наш и безбрижни Хемоне.
Само, што те нагнало у такав бес и занос такав?
За то сам и ја да трава буде зелена и црвен мак и супце златно.
Смех ми је, такође, од срџбе дражи.
ХЕМОН
А зашто онда ти и сестра луњате и све нас разјарујете тим Полиником?
ИСМЕНА
Желимо само што дужност налаже: гроб свој да има.
Живи Полиник је смрћу кажњен:
шта је страшније него не живети?
Мртви Полиник је својим мртвим телом једнак свим мртвацима.
Под грудом земље, лишен тежине часова и дана,
нек у миру суди шта је у животу учинио добра, шта зла.
Зашто се треба за то љутити?
ХЕМОН
Треба се љутити!
Живот, Исмено, није мудрословље, ни етика, ни лексикон начела.
У животу може да буде и овако и оџако,
али све је у вези и све зависно скроз је.
А пре свега овако какво јест, никако друкчије.
Истргнеш ли карику, ланац поквариш,
не тргај, дакле, карике, не квари ми ланца!
Ма колико ту карику желела, окрени јој леђа - и нешто друго пожели!
Мноштво је ствари на свету препуних чара и жеља достојно!

ИСМЕНА
Да нема те разлике у годинама
мислила бих да си брат Тиресијин:
иста мисао, реч иста.
И ето, стиже као у потврду!
Хоћеш-нећеш, увек сте у двоје,
а није ни чудно: у ствари сте само једно.
ХЕМОН
Фуј, какве јефтине шале! Врач је човек како треба.
Тиресаја улази. Здраво, врачу! Зар ниси више на седници владе?
ТИРЕСИЈА
На каквој седници, молим? Ах, владе, јест. Био сам.
И управо сам се извукао. Одсад је гамо само мој дух, и доста је.
Седи на истој столици на којој сам малопре седео ја,
ћути, мудрује малко, али сасвим ћутке,
а иначе љубазно клима кад је потребно.
И нико не онажа да нисам ја, него мој дух.
ХЕМОН
Па реци да није духовит!
ИСМЕНА
Јесте, само пикад тачно не знам од кога прави будалу.
Најближа ми је помисао - од себе.
ТИРЕСИЈА
Нимало љубазна, али искрена помисао.
Захваљујем, краљевно. Суза или подсмех,
свиђа ми се једнако, и захвалан сам за обоје.
А што се тиче, кнегигњо: ја сам
- благородно си предвидела, надам се,
мада приметила - у поодмаклим годинама.
Доживео сам н преживео хиљаде седница, па и ову.
Признајем радо, све су редом биле изузетно важне, а уједно, мени, грдно досадне,
јер ништа, што је владарско, није ми више страно.'
Потребно је, али ни брига ме, јер све знам.
Позив је мој већ дуги низ година у том да се претварам да сам, иако нећу да будем.
ИСМЕНА
Зар ти ко верује?
ТИРЕСИЈА
Не, јер нема потребе. Драг сам им, заправо, кад ме нема.
а иначе - на известан, на свој начин, ипак, постојим.
ИСМЕНА
Зацело. Тело је овде, рекао си, а дух, мање важан, тамо заседа.
Врло сам радознала шта ради у овај трен.
ТИРЕСИЈА
Уморан од речи великих и одлука,
(што увелико мењају наш свет само зато да би поуздано остао увек исти)
слетео је сад с оног стола право овамо.
Погледом давним, из дубина древних у прљаву ову хаљину он се загледао.
Сад нешто мисли, сасвим, сасвим ћутке.
Овај тек тренутак,- заиста овај трен.
Хокус-покус, и не гледа више, не мисли више.
Учинио је штоје паметно: стрпљиво опет чучи за столом.
ХЕМОН
Ха ха! Ха ха! Ха ха!
Увенуо бих без старца. Како је духовит!
ИСМЕНА
А ја бих проплакала,
кад би он сад био моја главна мисао.
Али није, боговима хвала, није.
ТИРЕСИЈА
Погађам: част, правда, савест, дужност...
Али не разумем зашто? Шта сте се свађале с мртвим Полипиком?
Мислите ли, биће мање мртав ако га поспете с две прегршти земље?
ХЕМОН
Исто то, другим речима, рекох јој малочас.
ИСМЕНА
Не чудим се да не знаш шта је част, шта дужност.
Алп као врач склоп би морао да будеш
оном што спада у твој посао: обреду и обичају.
ХЕМОИ
Остави сад обичај и обред!
Зар не видиш да је Креонт бесан а у кући лом?
Није ли лепши мир, па никад обреда?
ТИРЕСИЈА
Не, праведан мир жели краљевна.
Најзад - ко га не пожели у младим летима!
Не разумем само зашто помоћнике тражиш.
Ти и Антигона сте заиста сестрс, али, веруј старцу,
нимало сличне. Једно си ти, друго она.
Ти волиш живот и чврсто тле, а твоја сестра
од малена лута по облацима и предузима,
у најмању руку, све што не доличи понашању отменом
које је, знамо сви, својствено теби.
ХЕМОН
Тачно то сам јој рекао, другим речима, разуме се.
ИСМЕНА
Са сестром ме вежу дужност и крв.
Краљевска то је крв: она не допушта пузавост и обзире што другима пуне главе.
ХЕМОН
Потуцати се иза зидина никако није краљевски.
ИСМЕНА
Јесте - ако је истина тамо, а не на двору, где би морала бити.
ХЕМОН
Што да због твојих мушица патим ја, старац овај и Тебанци уопште?
Ако нешто радиш мимо цео свег, ради за се, на свој ризик и за рачун свој.
ТИРЕСИЈА
Кад већ нешто радиш, краљевно, ради одговорно.
Хоћеш брата да сахрамиш јер мислиш
да је то лепо и да се пристоји.
Кажем ти само да није лепо ни пристојно
радити нешто што је добро теби а штетно другима.
Делање је лепо, кад је лепо за све!
ХЕМОН
Тако је, тако! Трава је зелена и мак је црвен!
Делање је лепо, кад је за све!
ИСМЕНА
Какво је делање, дакле, лепо и ко су ти свн?
Кад би сви били они што уздигнуте главе,
без страха за свој мир и положај истину следе коју је
у грудима њиховим пробудила савест,
онда би сви били заиста неко и нешто!
Њихово добро било би и наше добро, њихово лепо, моје лепо.
А где су ти људи? Где скупно добро и скупно лепо?
Многе су реке пресушиле иа свом путу до мора,
и многе ће још, пре него свет нађе своје скупно добро.
Дотле ја могу да тражим само своје:
мимо лажи свакидашње, мимо сигурности варљиве,
мимо слепила.
Бедна мисао: лепо је што је лепо за све!
Чим је та мисао гола, без свиле и кадифе,
зазвучи сасвим свагдање:
пази на себе, брини за себе - изван мене
како му драго.
Ко целим срцем тражи, сплетом свих својих жила,
ко раширених руку баца се у свет,
хај ће зацело осетит на плећима бич,
а ко је за лепо уопште, за добро уопште,
ко дакле није ни за шта, тај зацело прима свој цекин.
ХЕМОН
Ух, каква задрта, мрачна, замршена мисао!
Као да долази из уста Антигоне.
Такве ми је испредала некад, уместо да ме ведрином напаја.
ТИРЕСИЈА
Право има овај Хемон гиздави.
Говориш сасвим супротно од оног што у ствари јеси.
Пре свега - истини погледај у очи.
Ко уопште хаје за те небодерске мисли!
Људи? Ах, бежи, бежи...
Људи живе, радују се, ужитке гомилају и не воле да им помињеш смрт.
Њима је најбоље, кад их нико не узнемирује,
сити су тих сгалних преврата, промена и опомена,
хоће да у миру проживе свој век.
Јер, после тог покоља под зидинама смешно је
и слабоумно правду и чисту савест објављивати.
И узгред: чула си шта говоре о Антигони људи што сусрећу је иза зидина?
ИСМЕНА
Шта говоре?
ТИРЕСИЈА
Зашто си пребледела? Слутиш? Знаш и ти?
Истина, то говоре и то је време у ком дишеш!
ИСМЕНА;
Није истина, сплетка је што је сплете ти!
ТИРЕСИЈА
Сплетка није. Отвори уши за природни звук света
па ћеш чути и ти.
ИСМЕНА
Природни звук света је лаж, подвала и слепило,
срце бруји, савест нек сређује!
ХЕМОН
Антигоно, Антигоно, где си?
Тако, исто тако је испредала некад,
уместо да поштено призна да је
зелено зелено и црвено црвено.
ТИРЕСИЈА
Хајде: просечну памет у кош, а твоју савест на стег!
Али кога тражите, то ми кажи!
Чему сав труд, чему та узвишеност, чему сва смутња
ако нема оног кога тражите? Шта добијаш ако рескираш
без трунке наде у успех, ако никог нема
ко ће твој подвнг прихватити и у будућност понети?
ХЕМОН
Дабоме! Никог нема. Живот је прост и радостан.
ИСМЕНА
Полиник постоји и нек Полиник буде сахрањен.
ТИРЕСИЈА
Полиник је био док је живео, откако је мртав,
мртвац је ком кројиш кожу претесну и прекратку.
Ти и Антигона учинисте да Полиник није Полиник,
већ некакво чудно, тврдоглаво, дрско ништа, варка смушених глава!
Полиника, каквог желите вас две, нема!
Ето, пред тобом је васцели свет, тражи,
лови то стопут ништавно и празно ништа!
А кад се будеш враћала празних руку, сва у ритама,
и без могућности да пошљеш по нови огртач,
кад и сама постанеш ништа,
тад се не задржавај пред мојом кућом,
јер моји пси нису на ланцу.
Креонт улази.
КРЕОНТ
Јели ли обрадовао старца, синко, и оженио се?
ХЕМОН
Без вас? Како бих могао кад сте спавали?
КРЕОНТ
Ђавола спавао! Размишљао сам жмурећи о
разним пословима државног значаја.
Морили су ме мучни сни - такође државног значаја.
Смирих се тек силазећи доле.

ХЕМОН
Мучни сни, господине?
КРЕОНТ
Мучни и сулуди.
Корачао сам пољаном, као ледена плоча клизавом и хладном.
Нигде жива човека, ни биљке ни звери,
видици пусти, без брежуљка иједног.
Над самом главом - пламена птица, спора и - рекао бих стално гладна.
Не свиди ми се, па сам из џепа вадио парче по парче
смрдљива меса и у кљун јој бацао. Избирљива нека птица. Једно парче
јој је очито пријало, а друго је - ко зна зашто - бацала. Упркос томе,
у ствари, није била злобна: пустила ме да корачам у миру.
Преда мном у стаклу прав ногоступ до у бескрај,
дубока и велика путања некога који овуда давно пре мене прође.
Чудна путања. Помало стравична, јер не могох погодити у коме се
правцу кретао тај патрон. Намерава ли куд и ја, или се враћа отуда?
Али брзо се нримирих и чак обрадовах: ходати сам могао без тешкоћа,
јер одабрах његов давни траг. Све би било некако чудно,
али још у границама разума, да се одједном баш у дну те равне црте не указа тачка.
Прво заиста само тачка, а онда све већа и све ближа,
док се из сумаглице не ишчаури жив човек - пажљиво као и ја
следећи стопе у путањи. Вндело се да је нерасположен,
јер ни он није знао куд води правац тај: напред или натраг.
Али је корачао онуд, куда је наканио.
Над главом му је играла пламена птица, спора
и - рекао бих - увек помало гладна. Добацивао јој, дакако,
парче по парче смрдљива мсса, али шта ћеш, итица је била избирљива:
ово или оно парче није јој ишло у сласт. Било би некако чудно,
али још у границама разума, да се није десило оно чега сам се с правом бојао - ја,
а изгледа и он: судара избежног. Застадох ја, али застаде и он.
Неколпко тренутака. ћутасмо, погледа упрта у тло, као да
носимо свако свој грех, затим се расрдих и погледах га укочено.
Али, гле врага, он је био ја!
Богови, какав смешан ја: с лалом у руци! Да се смејем или да се љутим?
Најзад ми се све заједно учини преглупо
(а пре свега сам неизбежно морао онамо куд сам морао),
пођох корак напред - пође и он: Склони се - рекох строго, али не гласно.
Склони се - рече и он, не баш љутито. Губи се - рекох строже и повукох мач.
Губи се - рече и он дограбивши лалу за цвет. Лакрдијаш! -
повиках и уперих му у срце свој мач. Лакрдијаш! -
повика па у мене упери лалину петељку. Преглупо! Ударих.
Вешт, одмерен ударац, својствен мени. Боцпу и он оном својом петељком.
Признајем, баш добро, право у срце. Но заболи ме, али се осетих рђаво.
Заносило ме, а онда поклекнух и за трен треснух снагом свом.
Али у магновењу сиазих да ни с њим није боље. Поклекао као и ја.
Срушио се, такође, као ја. Лежали смо минут-два и упорно ћутали.
Извуци ми мач из срца - најзад рече он.
Извуци ти своју петељку - рекох њему ја.
Ја нећу - рече - мене не боли. Не боли ни мене - одговорих ја
(мада смо добро видели како нам шикља крв).
Престани с тим - рекох му - јер ти си ја. Зашто ми на живот насрћеш?
И ти си ја - рече он - зашто насрћеш ти?
Не волим те - рекох му, и рекох тачно шта сам мислио?
Ни ја тебе - рече он, али, то видех (мутно) већ мутним
очима. Умрећемо, и шта ће бити онда? - рекох ја.
Умрећемо, шта ће бити онда? - рече он. Разљутих се:
не понављај сваку реч за мном јер ти упркос свему ниси ја!
А он ће мирно: ни ти упркос свему ниси!
Потом лагано почесмо нестајати у стакленој плочи,
заиста лагано, као да тонемо у незнаној густој течности, најсличнијој ничему.
Што дубље, тим ближе смо били, сасвим на крају постао ми је
- скоро бих рекао - помало драг са том својом лалом у мом срцу.
Лице му је било тако спокојно, добродушно,
да почех мислити како сам и ја њему драг.
Ах, ти, рекох му, ти блесавко. Он мени исто тако.
Зашто се ниси раније јавио с том својом смешном лалом у руци? - рекох му.
Зашто ниси ти с том својом смешном сабљом?
Ја - не - рекох му - ја сам ипак био увек краљ!
Ја сам увек био краљ! клнкну он.
Искидао бих га опет од беса да сам имао у шта загристи.
Али нисам: био је наиме ништа.
И знао сам да би и он дохватио менс кад би имао шта.
Али није имао: био сам исто што и ништа.
Све би било ђаволски одвратно, али упркос свему
подцошљиво, да нисмо са самог дна угледали кроз мутно стакло
пламене птице. Крилиле су полако све ниже и ниже и спустиле се на крв,
што је из нас истекла.
Чепркале су потом по локвама олако и избирљиво,
а уједно гледале у нас надасве хладно, равнодушно и помало с досадом.
Ни претварале се нису да не знају како ту срчу људску крв.
Расрдих се последњи пут - и у том пробудих.
Као што рекох - смирих се тек силазећи доле.
ТИРЕСИЈА
Ружни и луди снови.
ХЕМОН
Глупљи не могу бити. Живот је ипак прост и радостан.
Међутим - ни ја нисам прошао много боље,
само што на јави доживех што је сан изгледало.
Рекоше ми да је твој стражар у тучи убијен.
Кад је човек убијен - оцених - онда је и мртав.
Ђавола! Видех га малопре: зној ме облио.
Баш као стари: исти нос, исте уиш, исти стас и глас,
и одећа иста. Зар ти то, Тиресија, не изгледа смешно?
ТИРЕСИЈА
Не! Навикао сам на то.
КРЕОНТ
Ти се, синко, мање бави досеткама,
а више нечим што би било корисно.
Креонт једним покретом отпусти Тиресију и Хемона.
КРЕОНТ
Млад владар је као шегрт код занатлије:
кад учини грешку, савет не добије, већ шамар за поуку.
Одани људи, којима није само на речима него
и на срцу благодет овог града,
јавили су ми да си са сестром прекршила реч и обишла наредбу,
плод моје милости, понуду измирења и мира.
Полиника тражите по белом дану, пред очима читавог света,
пола Тебе већ зна зашто се смуцате око зидина,
по крчмама вијори подсмех на краља који изда наредбу и уједио зажмури,
кад се она прекрши, а његова воља прегази.
Одмах да кажем: ја сам крив. Завело ме срце преосетљиво,
доказ да о владању знам тек мало или ништа.
Сад је слабост срца владарског очита,
а моја љубав према вама, девојке,
иста као и пре: непоколебљиво верна.
И како то двоје не може код краља заједно,
боље једном речју да кажем оно што бих иначе с две:
Опозивам тајну дозволу. Наредба пред народом дата нек се оснажи.
Полиник нек остане тамо где је. Нико нек му не ископа гроб.
Нико у Теби и нико ту у двору. Ко прекрши ову наредбу,
биће кажњен онако како знају кажњавати краљеви у Теби
- без милости и без призива. То је све што имам да кажем.
Ствар је према томе, уређена, заборављена и за нама као зао час,
који је у последњем трену претећи свој прст претворио у благи покрет руке.
И да кажем искрено: жао ми је због те незгоде,
и камен ми је пао са срца, кад је с њом свршено.
ИСМЕНА
Бојим се, кнеже, да није свршено.
КРЕОНТ
Јест. Послови у двору, достојни ваше части
и славе нашег имена, на вас чекају.
Дан, два и ишчилеће сва та заблудела осећајност,
што вас сад гони у кратковиду неурачунљивост.
Време не лечи само ране него и памет враћа.
ИСМЕНА
Бојим се, кнеже, да ни мени ни Антигони није до такве памети.
Памет пијанаца у крчми и брбљивих пиљарица на тргу,
није памет рода Едипова. Пијанци и торокуше нису,
откако постоји седам врата, покренули никад наредбу краљевску.
КРЕОНТ
Нису пијанци и торокуше, него сазнања и начела,
што расту из већих дубина и више
него докучит може памет као што је твоја.
ИСМЕНА
Ја им се не опирем.
Схватам их и признајем ако су у складу с оним што савест налаже.
Живим у Теби, али и у себи и за себе. Када једног голог, сивог дана,
голог, сивог часа, дође до неизбежног обрачуна,
кад све што је људско у мени затражи рачун за оно што је сачињавало живот,
ко ће одговарати, Теба или ја? Истина или начела?
КРЕОНТ
Поживи живот у разумном складу са светом
и бити неће часа голог ни дана у сивилу.
Друго није танана твоја и осетљива савест до страх од стварних дужности.
Није велик човек што следи утваре
и необуздано се предаје маштаријама далеким,
већ је велик, кад дела сад, овде, и овако.
Олак је одвећ покрет, којим сте ме, девојке,
снизиле до пустог и леденог владара.
Неснутан полет у даљину наших даиа својствен је мени баш као и теби.
Али близина овог дана и овде, близина чињеница,
стално присуство трију неизбежних вечних истина:
јуче, данас, сутра - чврстим разумом ме ставља непогрешиво у јуче, данас, сутра.
Свет је, девојко, пун неправилности,
а ја зато ту да одбројим свој свакодневни данак поравнању његову.
ИСМЕНА
То је Креонт краљ, а где је Креонт човек?
КРЕОНТ
У том. У највећој мери коју могу да пожелим.
ИСМЕНА
Кад би у највећој мсри био заиста и човек.
Али где је у краљу човек, кад као владар чини што не би смео као човек?
КРЕОНТ
А мера? Мерити ко ће и измерити
у лећи будућности шта је право, а шта криво?
ИСМЕНА
У лећи будућности је откривено шта је право и шта криво.
Није право у будућности, што је сад криво.
Не играти краља, већ бити то! Краљевски човек нек буде краљ!
КРЕОНТ
То су изреке. Нећу понављати да твоја својина нису.
На преке црте незадовољеног срца миришу:
то је срце Антигоне, не твоје. А ипак су изреке из слова сложене,
док наредбу ствара нужност неопозива.
Полиник ће зато остати без гроба.
ИСМЕНА
Полиник ће бити сахрањен.
Ћутање.
КРЕОНТ
Мучан разговор. Не љутим се. Нимало се не љутим.
Разговор, наопако вођен и - чини се - опет мојом кривицом.
Говорили смо речима, лепим по саставу и звуку слова,
али без чврстог обриса, што се значења тиче.
Ствар је озбиљна. Ствар је - како изгледа -
прерасла кукавну меру Полиника
и узрасла до нечег са сопственом тежином.
Могуће: Полиник, дакле, биће сахрањен.
Погажена наредба, и Полиник ипак сахрањен. А ти?
ИСМЕНА
Тад ће се први пут на моје веће спустит миран сан.
За онај сиви дан, за онај голи час, скован биће ситан новац откупнине.
КРЕОНТ
Све ми се чини - скован бити неће.
Сувише си ти само ти, и свет ти служи за огледало,
у које светло своје управљаш да тебе само осветли стопут светлости јачом.
Али нека буде! Рачун у сваком случају погрешан. Антигона
(за чије здравље стрепим све више) и сад је, као и увек, иза северних зидина.
Ћути, безумно тражи и ћути. А ти?
Ако за тренутак обрнемо непамет у памет, блудње у стварност,
ако Полиниковом гробу дамо меру и висину племенитости, части, дужности
- онда ми мој разум каже да ниси ти, него Антигона,
она што носи стег племенитости, части, дужности.
У тако обрнутој атмосфери (којој је право име буна),
прва жена у Теби је Антигона - а не ти!
ИСМЕНА
Ако су богови подарили ми нежније тело, нису души ништа одузели.
Нема ни сат откако сам дошла одонуд. И већ се враћам онамо.
КРЕОНТ
У новој одећи? То ми се допада. Све је на теби чисто и складно увек.
И добро је што је тако. Волео бих да остане чисто и складно.
ИСМЕНА
Полиник ће ипак бити сахрањен.
КРЕОНТ
Нека буде. О њему је сад реч, мада, богови су ми сведоци,
не заслужује ту част: за мој укус био је, упркос свему,
помало смешан. Озбиљан постаје тек након смрти, кад је,
не знајућ залутао у двоје: у моју љубав према вама,
и у тврдоглавост којом ми је узвраћате.
Ако је тако, као што јест, нск игра буде јасна.
Засад још није, недостају објашњења нека.
Прво: стражар није пао у тучи. Осуђен је и убијен.
Речима што теби су често на језику: ја сам његов убица.
ИСМЕНА
Зашто, о богови сви, зашто?
КРЕОНТ
Због љубави. Стражари су често пренагли и недостаје им често разума.
Не размишљајући, он сестру би и тебе нагнао у пропаст. Да му допустим?
Да не учиним све што могу да току времена утрем природан и угодан пут?
Да у недоглед одгодим тренутак мириог починка уз огњиште?
ИСМЕНА
Па ипак - мртав је, жив човек мртав.
КРЕОНТ
То - да!- Омашка била би грдна да та смрт остане
без користи. Нек: мртвац буде доказ да наредба владара озбиљности
печат носи. Ако се доказ одржи, стражар је своју смрт заслужио.
ИСМЕНА
Ох, кнеже, сањам ли, блудим? Жив човек и за доказ да погине!
КРЕОНТ
Заповедао нисам ја, него владар.
Кад је човек краљ, не гледа свет из метежа света
него се на брежуљак попне, што без боје је и без сунца,
да поглед му буде стваран и непомућен.
Попуштање, самилост, љубав - осећања прикладна за избу породичну.
На престолу ко је, зна само за истрагу, казну, осуду.
Ко се краљевекој наредби опире, пристаје на истрагу, осуду, казну.
Полиник биће, дакле, сахрањен, али не заваравај се,
Исмено, крал. ће на престолу чврсто седети.
И сад је то реч јасна, с јасним и стварним обрисом.
Је ли за женска плећа терет тај, а ти она што ће га поднети?
ИСМЕНА
Претње, без трунке разумевања, без искре срца топла!
КРЕОНТ
Можеш ли, као у чистој води камен, последице сагледати што ничу из побуне?
Нестало је Исмене из тебанских двора, нестало поносно усправљене и славне главе,
нестало је вредне, чисте и високе жене, подсмех,
понижење на смрдљивом дну те чека! Зашто?
Ти ћеш то издржати? Ако хоћеш - зашто?
ИСМЕНА
Сустижу се нретње као у олуји град.
Срце трују страхом и сумњом нагризају. Упркос свему!
Против свега! Нек буде! Нек ме погоди истрага, осуда, казна.
Кад тонула будем у таму подземља заувек,
светлију још и чистију гледаће ме очи света!
КРЕОНТ
Брбљарије детиње! Жртве никакве нема, никакве посвећености,
примера никаквог у очима света. Ствари се лако и просто сређују.
И нико ко стару иашу гази груду без мрља и без мана није.
Брижно ћемо завирити у твоје, ископати до краја и наћи много, па и сувише.
Бацићемо с весељем у свет ту гомилу прљавштине.
Казаћемо: њена је побуна плод користољубља, нарави опаке,
частохлепља, уроте против мира и благодети опште,
на штету народа и против народа.
Безброј доказа пронаћи ћемо о вези твојој с душманима из Арга,
заверу обелоданити (у којој ће још понека непокорна глава пасти)
и прогласит тебе издајицом што хушка, што крви и рата, пожара и мртваца,
поново се зажелела. Народ сам ће те на ломачи спалити!
Зашто све то? Зашто? У свему томе - има ли тебе? Где си ти?
ИСМЕНА
Одлази, сну безумни, одлази, лудих ноћних кошмара збрко дивља!
Истина то није, снови су то, лаж је то!
Ох, вратити се у бели дан, обасјан здравом светлошћу сунца,
вратити се у жнву, чврсту јаву! Дај ми, кнеже, дај ми живу, чврсту јаву!
КРЕОНТ
Кнегињице, враћам ти је. Неизменљиво је верна у љубави.
Хеј, пажу! Где је паж? Нека огњиште наложи!
Креонт оде.
ИСМЕНА
Расветли бакљом јасноће црну ову смутњу,
Антигоно, ја сам с тобом.
Не, сама сам у ноћи непогоде и не знам, не знам, не знам, не знам.
О, препаметни да бисмо сачували веру у богове,
преслаби, да бисмо повсровали у себе. Где сам у ствари и ко сам?
Има ли ту човека жива? Зар је доиста мртав тебански двор?
Улази Паж.
ПАЖ
Антигоне још нема, кнегињице, молим. А већ је мрак.
Сваког тренутка на починак затрубиће.
ИСМЕНА
Она, она, она, увек само она! Ни речи више о њој!
Нема је, кажеш, нема још?
ПАЖ
Нема. Био сам код ње с ону страну зидина,
ничег се не боји, само тражи, тражи.
А већ је мрак. Тако црни мрак.
ИСМЕНА
Само тражи, тражи и не боји се? Ах, ти смешни, мали пажу!
Антигона не зна ништа, руку је празних као ја и ти.
Шта зна Антигона, што не бих знала ја?
ПАЖ
Не знам. Али, всрујте јој, кнегињице, као што јој верујем ја.
Сваког је дана све ближе и ближе циљу.
Рекао бих: види га, само га још досегнути мора.
ИСМЕНА
Дете безбрижно, сјајем окружено, само светлост и сјај!
Нека ти што даље богови одмакну час сумње и страха.
Стаза до циља пад је страшан, пажу.
Истина није истина јер дисати мора на нашем тлу!
Прогута је страх.
Ја се бојим, смешни мали пажу, ја се бојим,
и нашта ми онда истина?
ПАЖ
Чега се бојите?
ИСМЕНА
Бојим се за тело и бојим се за душу.
Ма шта говорила и радила, истина је само једно:
ја сам средиште свега - ја постојим једино,
васцели свет је само моја допуна,
Где могу да нађем Полиника? У незнаним даљинама где мене нема?
О, мали пажу, кобна чаролија пресекла пас је у два бића,
једно, што узлеће за високим жељама, и друго,
што без милости обара к тлу, а кад куцне час,
уклештени смо у једно у тело што влада и побеђује.
Немоћна сам робиља оног у чему постојим.
ПАЖ
Збиља се бојиш, краљевно.
А бојим се и ја кад видим да том страху краја нема.
Целога живота дрхтаћеш пред нечим.
Је ли то, што чуваш, збиља непроцењиво?
Вреди ли постојати, кад се свега бојиш?
О, не љутите се, пресветла.
Себи говорим, тек себи, из дана у дан, из ноћи у ноћ тек себи.
ИСМЕНА
Дете безбрижно, сјајем окружено, само светлост и сјај.
Немиран си као рани цвет што дрхтав нуди се свету - лепршавом лептиру.
Ко ти те бесмислице шапуће? Овамо доћи, ближе, ближе.
Дај ми руку, на длан ми је положи,
преточи чудесно сећање детињетва из твоје руке у моју.
ПАЖ
Не, пустите је, пустите! Нечиста је, нечиста ова рука!
Госпо, ох, тако сам усамљен, тако безнадно сам...
с том раном на оба длана...
а тамо, гле, цео је свет, туђ, хладан и злобан.
Ја се бојим, госпо. Гледајте, велика авет незнања у лице ми се кези
непрекидно, право у лице. Авет незнања и авет кривице.
ИСМЕНА
Као голуждрава грлица дрхтиш у рукама човека.
Отвори очи. Исањај те ружне сне. Не сањај више. Очи отвори.
ПАЖ
Склон'те, склон'те те ваше дуге прсте! Молим, склоните...
ИСМЕНА
Мили, златокоси дечаче...
ПАЖ
Привући ћу их срцу да топлим гибом
да покретом благим успомене у заборав врате.
О, ето, светлост! Нестало је црног сна, тренутак овај
збрисао га! Све знам, краљевно, све знам, чисто је и часно и
надасве лако. Дајте ми и другу руку. Свс знам! Дајте ми, брзо!
ИСМЕНА
Измучили те одвећ рани, тешки сни. Мируј!
ПАЖ
Ни тренутак више не останимо! Хитајмо!
К њој натраг, заувек к њој! Оставимо све, пођимо!
Ништа се не бојте, храбар сам п снажан!
Нисам више мали паж, играчка ветрова злобних!
Жмурећи, пресветла, жмурећи ћемо наћи Полиника!
Већ је на дохвату наших руку! Већ је на дохвату! Брже, молим, бржс!
ИСМЕНА
Пусти ме, безумниче! Куд срљаш, пробуди се, дете!
Пусти руке, пробуди се, пусти ме! Људи! У помоћ, људи!
Паж се скљока лицем у длановима. Стражар улази.
СТРАЖАР
Госпо?
ИСМЕНА
Бежи уклети, луди дане!
Страшило бежи, бежи привиђење измученог мозга!
Ко си? Шта хоћеш? Ко те послао?
Стани, ни корака даље! Ја нисам крива, све је то тлапња,
ја нисам никад и никако... Ја нећу, све је велика заблуда...
Нестани, хајд, губи се! Креонта ћу звати! Сву Тебу
сазвати Нестани, злодуше, нестани!
Стражар оде.
Ето видиш, отишао је. Био је добар и отишао.
Устани сад ти, златокоси дечаче, видиш, отишао је. Покупио се.
Била је тлапња. Устани, дигнн се. Луда тлапња, без трунке истине.
Сувише је то за нас, пажу, уморни смо, је ли? Положи главу овде.
Много се последње време измучисмо, златокоси, зар не?
ПАЖ
Постоји, Полиник постоји, је ли, госпо?
ИСМЕНА
Не знам. Среће немамо. Не знам.
ПАЖ
О, безумна надо у помоћ.
Збогом, госпо. Отићи, дакле, морам сам.
Увек сам знао да морам сам.
Све без помоћи морам, и сам, само је у том искупљсње.
Нека вас богови штите,' госпо.
ИСМЕНА
Врати се, мали пажу. Куда, лудице! Врати се! Пажу, чуј!
Врати се, пажу, пажу, пажу!
Људи! Овамо сместа сви моји ближњи!
Вратите пажа, вратите ми га, сад, одмах!
Разумем! Све је јасно! Антигона, роћена сестра,
крв моје крви! Украла ми га, намамила к себи,
урекла чаробним блеском погледа!
Тиресија долази.
Сместа ми га врати. Паж је мој, разумеш, старче.
Паж је мој! Украла ми га, шта ћу сад без њега?
Доведи га натраг длану мом.
Шта ћу без пажа међу тим зидовима ледним?
Опчинила га мишљу лудом, незнаном мишљу бескрајном!
Она је... чујеш ли ме, врачу, та сумња прогони ме одавно, она је...
ТИРЕСИЈА
Хајде, реци! Истина је! Реци!

ИСМЕНА
Она је... луда!
ТИРЕСИЈА
Казала си! Рекла! Истина је, истина!
Улазе Креонт н Хемон.
ИСМЕНА
Господине, побегао је!
Као чист бисер ту је био, ту, на мом длану,
малочас, овог тренутка, чини ми се.
Урекла га је, намамила с ону страну зидина,
у пределе где мене нема. Она је луда, господине, она је луда!
Ћутање.
КРЕОНТ
Да. На жалост. Одавно знам.
Тек обзирност ми је налагала да не журим.
Бол је мањи, ударац блажи, кад га обасја зрак властите спознаје.
Не плачи више. Не бој се, вратићу ти пажа.
А што се тиче ње, Антигоне, велика љубимица мог срца болесна је.
Можда ће јој никад богови вратити сјај разума,
а за сад морам (са срцем што крвари од јада) објавити
Теби и читавом свету: Антигона из Едипова рода луда је.
Могу само да је препустим самилости свих и стрпљењу,
јер богови ми нису подарили ту моћ да угасим страшну ватру што пламти у њој.

ХОР
Тако Антигона постаде луда.
На цести јој нико више не одздравља,
на двору је обилазе у великом луку, а слуге
се шегаче кад је сусретну.
За столом као пасторче ћути, нико је не ословлава,
ником реч не узвраћа.
Одсутна је и као да је нема на свету, на брзину поједе
п оде без поздрава.
Примећује се једино да своју мисао упорно меси и да као Едип,
отац њен, хоће све да докучи до краја.
Чим јутро осване, одлази, сама с даном уз северне зидине
борави, тамо, где сунце ретко снја, где ни звери нема,
где маховина самотна над неправдом света болно јеца.
Кад ноћ над градом шапу стисне, враћа се, полумртва,
али усправна, на лежај пада, и тек је петлови рани опомену да светла
мисао у даљини верно и нестрпљиво чека.
Хемон, Тиресија.
ТИРЕСИЈА
Како је, дечаче? Што буљиш у облаке?
ХЕМОН
Време гледам. И гледајући га, видим да је увек исто.
Не бих смео рећи да је поуздано али је ипак стално.
Од малих ногу не памтим да тако дуго сунце није сијало ни падала киша.
Кад је на земљи досадно, није весело.
Боговима хвала што бар се птице небом гањају.
Антигона би рекла: прекори неиспуњених дужности.
ТИРЕСИЈА
И тако нам пружила доказ да је стварно болесна.
Испуни све дужности, небом ће и даље птице летети.
ХЕМОН
Наоко је свет баш убав, зашто ли се са животом разишао?
Волео бих да су оба подједнаким сјајем обасјани.
А овако, врачу, живот није најбоља ствар која би ми сад на ум пала.
ТИРЕСИЈА
Живот је роба са знаком квалитета просечног:
ни најбоља, ни најлепша, али сваки дан неопходна.
Остави Антигону, јер она би рекла: открити треба његову праву страну!
ХЕМОН
Доказ да је заиста болесна.
Истину тражи где је најниже.
Тамо, где је сад, неко је, ниже бит' не може.
Зар није тако?
ТИРЕСИЈА
Ваљда је тако. Само: Шта са мном се догађа,
није важно, на трагу сам истинском збивању света - рекла би.
ХЕМОН
Нека каже, и онако не разумем. Малоумна је, кад не разумем.
ТИРЕСИЈА
И, наравно...
ХЕМОН
Луда.
ТИРЕСИ.ТА
И, наравно, да...
ХЕМОН
Зар можда није?
ТИРЕСИЈА
Сви кажемо да јест. Онда и јесте, зар не?
ХЕМОН
Јесте. Али је досадно упркос томе.
Дан је једва почео, а већ сам изгубљен, утољен, сит.
Много ће часова морати протећи да зажелим поново
јести, спавати и љубити.
Да ти искрено кажем, врачу:
цео мој данашњи даи је без плаиа.
Антигона би рекла: загазио си у празан дан.
ТИРЕСИЈА
Баш те брига! Она је увек лутала по облацима
и радила све оно што је мирисало против поретка.
Ако ништа друго, у твом дану бар је пристојност.
Иако без чврстог плана, вреди, јер је обичан.
ХЕМОН
Антигона би рекла: што је обично, празно је,
а, богами, празнином и одишем!
Нека све ђаво носи: измислићу некакав идеал,
ако не истински, а оно само тако, као и остали...
ТИРЕСИЈА
Без потребе, кад не треба.
Привикни на ужитке које ти мир пружа.
ХЕМОН
А ако га нема! Ако постоји, па га упркос томе нема!
Узалуд сви се шуњате на прстима,
јер шуњате се као да топоћете!
Откад је она луда, све је постало гласније.
ТИРЕСИЈА
Не узбуђуј се и не претеруј.
ХЕМОН
Да се не узбуђујем? А зашто не? Антигона је болесна,
а ствари нимало боље него раније: још увек тражи Полиника!
ТИРЕСИЈА
А зашто и не би? Памети нема, није нормална.
ХЕМОН
Али га тражи упркос свему!
И јер га тражи нама изгледа да је тек сада заиста међу нама.
Осврнем се лево, Полиник, осврнем се десно,
Полиник, иза пећи у ћошку, у сенкама светла на таваници,
иза оног дрвета, у огледалу воде с друге стране двора, свуда: Свуда!
У очима Антигоне као пропета под облаке гора,
у крајичку твог опорог осмеха, у жљебовима Креонтових бора,
и међу немирним прстима Исмене.
Свуда је тај проклети Полиник!
Ми смо махнити, ми луди и болесни!
Зато смо га убили да буде сад ту ноћ и дан стопут живљи!
ТИРЕСИЈА
Јеси ли полудео? Не вичи под Креонтовим прозором.
ХЕМОН
Морам да вичем, ми смо лудаци.
За сваким ћошком, за столом, у кревету,
ходајући, стојећи, седећи, отворених очију, жмурке:
Антигона још тражи Полиника!
Антигона још тражи Полиника!
Ко је ту крив? По свему судећи, врачу: убити га треба поново.
ТИРЕСИЈА
Јеси ли пијан? Не вичи. Полиник је мртав и не постоји!
Антигона је луда, Креонт...
Креонт и Исмена долазе с једне, Стражар с друге стране.
КРЕОНТ
Је ли паж ухваћен?
СТРАЖАР
Не, господине, још није.
КРЕОНТ
Јесте ли му на трагу?
СТРАЖАР
Стално, господине. Посвуда је, рекао бих, али ако кажем то,
морам рећи и друго: нигде га нема.
КРЕОНТ
Паж није чаробњак, него је дечак шго ми је обућу чистио,
одећу припремао. Ако је свуда, зацело је негде.
СТРАЖАР
Да, господине.
КРЕОНТ
Потражити га треба, јер је, у неку руку,
свима нама преко потребан. Потражите га.
Реците му да му праштам све, само нек дође.
А сад око мене поседајте и ћутите.
Свиђа ми се кад сте - ћутљиви.
ИСМЕНА
Господине, Антигона зна тачно где је он. Сасвим добро знам да зна.
Каткад ме гледа таквим очима да знам да зна.
ТИРЕСИЈА
Антигона је болесна и ништа не зна.
Њене су очи потонуле у мрак:
не помажу јој ни да види ни да зна.
ИСМЕНА
Мрзим је јер зна.
ХЕМОН
Питате ли мене: очи су јој уморне, али красне.
Једно је јасно: гледа и живи.
ТИРЕСИЈА
Безумне очи. Ако виде, онда је оно што виде друкчији свет.
ЈИСМЕНА
Друкчији свет, али је у њему Полиник.
И паж. И она.
Само мене нема. Само мене нема.
Не подносим, ја не подносим
да постоји нешто, где мене нема.
ХЕМОН
Шта ту петљаш? Ми смо ту! Видиш ли ме, ту сам!
Чујеш ли ме? Тапћем ђоновима. Чујеш? Тапћем: да или не?
КРЕОНТ
Аа, синко, тапћеш, али престани, молим.
Не тапкај баш сад кад изгледа
да ми се спушта на веђе сан. И не без узрока;
читаво преподне био сам краљ,
од ране зоре до сад сређивао оно
што изгледа да морам!
Патити у души тешко је, несумњиво,
али бити све преподне краљ, теже је, знај.
Јеси ли престао тапкати?
ХЕМОН
Аа, господине.
КРЕОНТ
Ето видиш. Бистар дечко, лењ помало, али бистар.
Само ми ослонац ниси. Све да кажем што лежи ми
на срцу: нико ми овде није ослонац. Сам сам краљ.
ТИРЕСИЈА
Господине, потребу осећам и дужност, изјавити овде једногласно...
и тако рећи у име свих и уопште...
КРЕОНТ
Сам сам краљ.
Гласници су донели вест да се на грапицама скупљају опет војске душманских кнезова.
У јужним је покрајинама олуја силна похарала сасвим товаре жита, намењене Теби.
Слабоумни један управник са крдом својим истребио читаво село и запалио;
три друга се побунила па њега и његове обесила за ноге.
Заслужни војвода, којем захвалност дугујем, присвојио жену једног,
којем нисам мање захвалан.
Читав сат смешках се неком ко ће можда једном душманин мој бити,
затим грдих другог који ће до гроба веран ми бити.
Данас ме нико није покушао уморити,
али зато прошле недеље доживех двапут свој самртни час -
и напослетку средио сам све што сматрам да морам:
на границе одаслах чете одморне, товаре жита тућа мора већ носе,
разумнији управник мири села бунтовна,
у војни логор одмаглио је заслужни војвода - без туђе жене,
они, што ми на живот насртаху, неће то никад више,
а средих уз то и гомилу других, мањих послова,
што су могли чекати до сутра, али их ниак посвршавах данас.
И хтедох рећи у ствари једно: сам сам крал..
ИСМЕНА
Ако си заиста краљ, онда нек доће паж!
ХЕМОН
Ако си заиста краљ, свршио тим Полиником!
Узнемирује нас и у сну прогони, жив и сасвим стваран.
ТИРЕСИЈА
Докажи јасно и пред целим светом: Полиника нема.
СТРАЖАР
Нареди да окујем нешто чврсто, нешто кошчато и меснато.
ИСМЕНА
Нек дође паж, онакав какав је био, мој,
златокоси, и чисти, и светли и сјајни!
ХЕМОН
За цену какву било - утишај тај сабласти бат по нашим собама
и врати боје цвећу, светлост сунцу, осмех женама, а мени ред и мир и радост!
ТИРЕСИЈА
Кажи јасно и гласно свакоме:
то је висина што достиже је човек,
ни већи ни мањи није он од осталих нас,
на том свету божјем ничег нема вишег!
Нека се људи спокојно приклоне својим службама и пословима!
СТРАЖАР
Покажи ко је противник!
Покажи прстом: тај, и тај, и тај. И тај, и тај, и тај.
ХЕМОН
Учини да смо опет слободни.
СВИ
Учини! Учини!
Ћутање.
ТИРЕСИЈА
Краљ је заспао.
ИСМЕНА Не сме да спава! Краљ не сме да спава.
Полиник још живи. Пробуди се, краљу!
ХЕМОН
Пробуди се, краљу! Антигона га тражи,
Полиник још живи. Пробуди се.
СТРАЖАР
Окови су спремни, мач је набрушен, нареди, краљу!
ТИРЕСИЈА
Полиника нема! Оставите краља да спава!
СТРАЖАР
Ако је мртав, зашто нас не пусти на миру?
Није мртав, кад је непрекидно ту.
ТИРЕСИЈА
Где? Где?
ХЕМОН
Ту, и ту, и ту! Свуда! За тобом, уз тебе, пред тобом.
СТРАЖАР
Свуд наоколо гледам, али га не видим.
ИСМЕНА
Паж је рекао јасно и несумњиво: сасвим је близу,
скоро на дохват руке, само га још ухватити мора.
Шта да радимо, ако постоји свему упркос?
ТИРЕСИЈА
Луди часу!
Ко је зачарао време и помео вредности?
Једном заувек: Полиника нема.
ХЕМОН
Убити га треба поново!
СТРАЖАР
Где? Кога? Дајте ми нешто што је кошчато и меснато.
ИСМЕНА
Антигона је рекла: Постоји док га тражим.
Учините нешто! Тражити га више не сме!
ХЕМОН
До ђавола! Ако је тако, како јесте, то значи,
ако због тога сви ми страдамо, нека га пронађе и сахрани.
ИСМЕНА
Не!
ХЕМОН
Нека га пронађе и сахрани, до ђавола,
и све ће опет бити просто и весело,
трава зелена и рујан мак и...
ИСМЕНА
Не! Не! Не сме га пронаћи, ма шта се збило, не сме га пронаћи!
Шта да учиним ако га пронађе? Шта да учинимо сви ми, ако га нађе?
Вутање. Нико не одговара?
Ћутите, престрашено заштићени кором своје безбедности!
О, склоништа варљива! Узалуд, узалуд!
Не затварајмо очи, утврдимо бреме па да буде лакше:
Ако Полиник постоји, чему онда ми?
Да сваку цену треба нам потврда да Полиника нема!
О, на окупу сте овде најумнији у Теби, као у шаци малој,
нагомилана је у главама вашим мудрост о реду и законима света,
лакоћом раздаљине земље мерите, звездама путање и ток одређујете,
планине померате, усмеравате токове, огромна дижете здања под само сунчево дно,
нечујно вам брује машине бескрајно чудесне, тајне за вас више готово и нема
- зашто одгађате чврсти доказ и реч јасну: Антигона не може наћи Полиника,
јер Полиника нема, није га било и никад бити неће. За веке векова, никад и нигде.
Дајте ми доказ, несумњив, као камен стахмен и тврд: Полиника нема!
По сваку цену: Полиника нема. Говорите, дакле! Говорите!
Језиви стражару, Хемоне, врачу, ти? Говорите! Говорите! Не! То није истина! Ко је изрекао ту смешну лаж? Ко је говорио?
СТРАЖАР
Госпо, овог тренутка ћутимо сви.
ИСМЕНА
Ко, дакле, говори гласно и јасно: Антигона га тражи, Полиник постоји! Чујете ли?
О, нек понавља стопут, нек гађа дан и ноћ моје намучено срце - лаж је и остаје лаж.
ХЕМОН
Шта је сад то? Нико није ни прословио.
ИСМЕНА
Понавља је као торокаву молитву, увек поново.
Међу нама је издајник, међу нама велик лажљивац!
Чујете ли? Чујете ли га сви? Полиник постоји, Полиник постоји,
на' дохват наших руку, на дохват руку!
ТИРЕСИЈА
Смешно! Нико ништа не чује. Кога се то тиче?
Ми сви ћутимо.
ИСМЕНА
Она је луда! Тражи га против себе саме!
Ти ниси све - чујете ли га, каже ми - и свет није твоја допуна.
Како си мала и убога поред оног што је било,
што јесте и што бити ће. Твоје је тело тек варљив тренутак -
каже ми - ако га истина не провери.
Свет је склад савести и природе - чујете ли га, каже -
ко га пориче, равнотежу ремети,
успостављену одувек и занавек.
А то је лаж, зар не, људи? Велика лаж!
Да буде истина што је изван мене!
Да буде истина то непрекидно стремљење увис, за циљевима којих нема?
Да буде истина тај човек, та животиња, та гора и та звезда?
Па то је све тек поред мене! Ја нисам у том, ни оно у мени.
Чему истина коју немам ја?
Реците: да, људи - ако нешто јесте, тосам само ја.
Ако нешто јесте, само је у мени!
О, ви, што знапа вам је скоро свака ствар на свету,
је ли збиља овако, је ли ово одговор?
Ћутање.
Ћутите, скривени брижно у крхком стаклу
своје безбедности - ћутите само...
Али ја мук не подносим, већ хоћу,
о, молим, молим, говорите, реците било шта!
ХЕМОН
Признајем да ништа не разумем.
СТРАЖАР
Једноставно је као хлеб:
ту се наоколо нешто душманско врзма.
ТИРЕСИЈА
Рекла си одговор чврст и јасан.
Па ипак - нешто ту није у реду:
У твојим је речима сувише страсти и ватре, сувише
заноса, без нужде и без циља. Време је да проговоримо мирно и просто.
У ове наше дане (што су и мене за трен, за мален педаљ само, признајем,
избацили из древних колосека), у ове наше дане,
обестан један дух хитнуо је намерно камен смутње, и украо -
у својој обести - спозиају о чврстини ствари.
Оно, што је одувек било на твојој десној страни, на левој се обрело,
а оно на левици десну је одабрало страну. Али, као што рекох:
само у чаролији разузданог духа.
Али на јави: десно је још десно, а лево верно лево.
Криви смо сами што сувише смо озбиљно играли ту игру.
А игри сад је крај, шерет-дух уморан лежи у своме ћошку,
и ми опет на местима смо својим поузданим.
Нико се више не пита постоји.ли Полиник или не,
јер сви знају да је неопозиво мртав.
У вечним распрама међу људима - Полиник,
површан какав је био - лоше је одабрао и рђаво изабрао.
Ред је и обичај је такав да изгубљени човек сахрањен бити не може.
Креонт је, дакле, учинио исто што чине сви владари: ништа у ствари.
Следио је обичаје и оно што време захтева
- и учинио оно што је учинити морао,
а у Теби нико, нико не би прстом макао да Полиник случајно није био твој брат,
да му Антигона није била сестра, да свима нама, обешењак, није био забаван друг.
Као и увек на свету, осећања су дирљива, племенита, лепа,
али најзад ништа друго, него осећања неразумна и нимало мудра, скувала ову попару.
Нећу да одагнам срца из човечјих груди,
срца нек буду срца, само нек буду и мудра.
Сигурно: паредбе владара су непријатне, понекад окрутне,
наизглед ускраћују оно што свима је драгоцено, али само наизглед.
Тренутак затим драгоценост је мање драгоцена, јер драгоценост
- боговима хвала - није једна и једина.
А власт јесте, и док јесте, боже мој, биће увек власт.
Улови звезду, ако можеш! Сазидај наново свет, ако можеш!
Звезду ухватиш: сместа ће изгубити свој сјај, нов свет саградиш,
срушиће се под тежином најцрње пометње.
Нек звезда сија како јој драго и свет иде својим путем
без наших слабих и неразумних руку!
То је доказ истине, краљевно, то је чврста ствар:
човек је ништа, зашто да пориче своје ништавило?
Ко' мисли да је више, неизбежно и занавек пропада.
А ја, Исмено, нисам лицемер: без стида овде пред вама кажем: радујем се том паду,
Јер ми њетове поломљене кости јасноћом срицања сведоче:
ништа си, и нико од тебе није више.
Смиримо се, дакле, збацимо са себе тежак грех надмености
и препустимо времену да само одабире свој мудри ток.
ХЕМОН
Богме, врачу, одувек си ми фио драг и заувек остаћеш.
Али то да исто што и ништа сам - то ми се не допада!
Маленкост сам нека, свеједно. Човек сам ипак.
ИСМЕНА
Јеси ли? Јели ли човек заиста?
ХЕМОН
До сто ђавола! Него шта! До сто ђавола!
ИСМЕНА
Ако се испостави да глумиш човека само...
ако се посведочи да је човек тек могућност коју треба да досегнеш, или пак...
ХЕМОН
Или пак?
ИСМЕНА
Не досегнеш. Ако се докаже да из наших срца не отиче крв право у свет,
ако се открије да непрекидно играмо само себе?
Ако се докучи да човек постоји, али ти још ниси човек?
Ако изненада светлост обасја незнану нам страну,
где су све наше мере, наш поредак и обичаји наши празни, смешни и лажни?
И ако се открије да је човек тек онај хиљаду хиљада пута
далеко од себе те је на путу оном што расте свежим цватом из стално нове земље?
Шта, шта, шта ако се покаже да сам гола и надута утвара,
хиљаду хиљада пута далеко од себе?
И ако се најзад испуни и то да Полиник мора бити сахрањен
- јер Антигона, жељама нашим упркос, уопште луда није.
ХЕМОН
А ако се покаже да си луда ти.
ТИРЕСИЈА
А ако се покаже да смо луди сви!
Ћутање.
ХЕМОН
Заиста: кад је досадно, ћутање је најзабавније, али ја губим стрпљење!
Жури ми се да живим! Нећу дасе пренемажем без користи...
Зато: шта сте одлучили с Полиником?
СТРАЖАР
Да, молим.
ТИРЕСИЈА
Са Антигоном, рекао си, или не?
ХЕМОН
Па, да... Шта сте одлучили?
Ћутање.
Нека неко каже. Свеједно ко.
Ћутање.
Да кажем ја? Да кажем?
КРЕОНТ
Сам сам краљ. Сам сам краљ.
Неће па неће да се распламса ватра у огњишту.
Је ди то тешко, или је лако? Немам мере, јер сам краљ
пољане склиске и хладне као плоча смрзнута.
И та пламена птица, спора, али увек поново гладна.
Све наоколо подмукло и понизно.
Ваздух по премлаћеном старом псу
што ждере белу кору овог и само овог дана.
Устајг. Хвала, ћутали сте док сам спавао.
Свакога часа гласник из Делфа ће стићи. Коме је стало, нека га сачека.
Тамошњи боговн објавиће вам све што јесте и што пије.
Ја... Је ли кабинет мој спреман? Чекају ли ме дужности?
СТРАЖДР
Спреман, господине. Чекају, господине.
Креонт одлази сам.
ИСМЕНА
Презире нас.
ТИРЕСИЈА
Он је краљ. Стрпљиво чека своје време..
ХЕМОН
Заиста: мој отац је, али свеједно краљ...
Шта сам хтео да кажем... да!
Некако је лакше, некако веселије, зар не?
ТИРЕСИЈА Без краљева живети не можемо.
ИСМЕНА
А ако гласник, ако тај гласник...
ТИРЕСИЈА
Лудост! Не почињи поново!
ХЕМОН
Дакако! Лудост! Сад је ваљда јасно.
ИСМЕНА
О, да. И ја... сад и ја...
Већ дувају ветрови овамо с југа,
сва добра мора на моје чело их шаљу,
ишчезавају магле, вратили смо се, јао, из чудног света
- боговима хвала - сад смо опет ту.
ХЕМОН
Нећу рећи двапут, да не би сместа сад процвао црвени мак.
ИСМЕНА
Тај љупки и немирни цвет...
Али где је мали паж? И он би морао да буде ту.
Бпће ваљда, биће... тај мој немирни црвени мак.
ХЕМОН
Запста: као да дођосмо из чудног помало света
упита ли ме пеко: где си био - не знам.
А сад је опет ведро и светло. Погледајте увис,
мења се време - можда је оно што сија горс чак и сунце!
А Исмена - образе има, косу, а богме, и груди!
ТИРЕСИЈА
Слобода не прија, не погодује нам,
Најслободнији смо, када смо зависни.
Слободе нема, али зато постоје односи.
ИСМЕНА
Заиста је сунце: мада нам своје знаке не шаље, свеједно светли.
Дођите овамо. Као на длану, прострт је свет пред нама...
о, као зачаран у заварак неизрецивих боја!
Брда као главе стараца мудрих, и облаци, о, ти, никад сустали лађари!
СТРАЖАР
Време као створено за походе.
ИСМЕНА
Добро? Зло? Зашто?
Свет је чудесан, погледајте, простран и бескрајан!
Добро, зло? Зашто?
ХЕМОН
Човек, такође, молим. И човек је чудесан, простран и бескрајан.
Рекао бих да је правилно и са закопима у складу да одсада се човеку и животу дивимо.
СТРАЖАР
Коме? Чему?
ХЕМОН
Ловеку и животу ваљда! Тако уопште...
Ако неком није довољно да једе, спава, није,
може још и да кличе ширини живота.
ТИРЕСИЈА
Истина је: под Креонтовим жезлом подношљив је живот:
Теба расте пред нашим очима, добра се множе,
свак има своје место и своју кору хлеба. Шта нам још треба?
Лицемер је онај што за неким духом јури да обиље му употпуни.
ХЕМОН
За духом кога нема?
А кад га има, има зато да животну би отео нам радост.
А сад - гдеје тај гласник из Делфа?
СТРАЖАР
Речено је: сваког часа биће овде.
ИСМЕНА
Нека већ једном доће и потврди наше заблуде,
па и нашу кривицу: краљу смо неправду нанели.
Само би нечастан човек сакрио наш грех:
ми смо у њега сумњали, он неуморно бринуо о нама.
ХЕМОН
Брбљарије. Поштеди нас, овога пута, молим те.
ИСМЕНА
Кориш, а плитак си да схватиш.
Одрекла се никад нисам Полиника.
Само, Антигона, детињаста и непромишљена, и Креонт...
Могло је и друкчије...
ХЕМОН
Ах, остави, остави!
ТИРЕСИЈА
Ћутите, вас двоје! Стражару, начуљи уши!
СТРАЖАР
Јесам, господине.
ТИРЕСИЈА
Почуј! Чујеш ди?
СТРАЖАР
Као бруј звона. Али још удаљен.
ТИРЕСИЈА
Одонуд где је пут из Делфа, нли с друге стране...
ИСМЕНА
Одонуд, наравно, одонуд!
Та одакле би, ако не одатле!
ХЕМОН
Коњаник пред дворцем. У облаку прашине.
А језди слабо... невешто се држи. До ђавола, ко га је тако учио?
Ако допустите, укратко ћу вам објаснити шта је јахање добро.
- Ех, ала сте досадни и задрти.
СТРАЖАР
Сјахао је. Неко му је придржао коња.
Већ узбрдо хита. Успиње се нагло, тешка даха.
ИСМЕНА
Видиш ли му лице? Разабиреш ли какву вест доноси
СТРАЖАР
Ништа не разабирем. Лице без израза.
Отприлике, као лице чиновника.
ИСМЕНА
О, нека већ стигне и разреши!
О, нека већ стигне и све нас ослободи!
ХЕМОН
Торбу носи. О, не бојте се! У њој су боје. Пуна је, крцата бојама!
СТРАЖАР
Не бојте се! У њој су ред и прописи.
ТИРЕСИЈА
У њој је мир и мера за величину човека.
ИСМЕНА
У њој је дар богова: љубав. У њој је дар богова: умир.
У њој су мир и безбедност. Нека у веке векова бдију над нама!
СТРАЖАР
Ту је.
ХЕМОН
Ту је.
Гласник улази.
ИСМЕНА Полиник?
ГЛАСНИК
Не постоји, госпо, тако богови поручују сви
Не. Боговима хвала. Не постоји.
ТИРЕСИЈА
Одахнимо. Ничег нема.
ХЕМОН
Само сунце, сјајно и весело. Чујете ли ме?
Ја дишем. За цео боговетни дан имам план, мноштво планова!
ИСМЕНА
Боговима хвала, боговима хвала...
Шта је било, нек заборав прекрије.
Једно друтом пружимо руке, проведимо свој век у слози и љубави.
Звона, чујете ли, звоне у потврду. Звоните, бронзани гласници!
Руке су наше слободне, сигурности и миру звоните!
Човек је велики, када за своје границе зна.
Боговима хвала на таквој поруци, боговима хвала.
ХЕМОН
Сад је све лако, све без тежине, као и пре.
Ствари су сређене и иза нас. Нека нареди неко да звона умукну.
Ако је мир, нека мир заиста и буде.
ИСМЕНА
Нека, нека звоне још да потврде новост велику!
Зар не чујете гласове из града?
Свима залуталим изгубљене стазе поново се отварају.
Још онај мој паж... О, осећам га, долази! Пажу!
Паж се сруши на средину позорнице. Захвали боговима, златокоси дечаче,
донесоше нам златну вест и благом руком мудрих отераше мору неспокоја из наших срца.
Заблуда је била: Полиника нема, пажу мој. Полиника нема!
ПАЖ
Нешто нечувено овог се трена збило,
баш овог тренутка. Истина је, тежа од злата:
Антигона је нашла Полиника!
Чујте песму звона! Теби и свету чнтавом објављују:
Антнгона је нашла Полиника!
СВИ
Није истина! Није истина!
ХОР
Као јека са свих страна.
Антигона је нашла Полиника!
Антигона је нашла Полиника!
Антигона је нашла Полиника!
Креонт улази.
ПАЖ
Истина је. Антигона је нашла Полиника!
Погледајте, тамо доле у башти голим рукама ископала гроб,
у земљу га спушта, земљом га покрива.
Усправила се (авај, како, како је лепа).
И светлост је обвија док одлази, јер - сахрањен је Полиник, сахрањен.
За њом! О, понижени, слаби, у мраку залутали!
За њом! Са вером њеном и по путу њеном!
КРЕОНТ
Како су кажњавали Едип, краљ Лај
и краљеви пређашњи, када је неко очито
заповест њихову прекршио?
СТРАЖАР
Смрћу, господине!
КРЕОНТ
Зауставите звоњаву.
Тако кажњавам и ја.
СТРАЖАР
За трен биће мртва.
Стражар оде. Ћутање.
ТИРЕСИЈА
Човек је ништа и баш нико ни од кога виши.
Био Полиник или не, наредба је дата: нека га - и не постоји.
ХЕМОН
Неколико дана заудараће на старог претученог пса,
а затим ће нам доћи заборав,
замениће га безбрижност.
и на крају биће нам и весело још понекад.
ИСМЕНА
И за сва времена та] пример окрутни биће нам опомена.
Антигона је нашла Полиника, али само за кратак час, за тренутак.
А шта је Антигона у том тренутку?
Крхки цвет што се отвори и одмах затим свену.
Разумно треба живети мислећи на будуће дане.
КРЕОНТ
То су ствари које непосредно са мном везе немају:
могу да буду и овакве и онакве.
Кад је човек краљ, не гледа свет из метежа света,
него се на брежуљак попне, што без боја је и без сунца,
па поглед му буде стваран и непомућен.
Ја сам краљ и друго ми не остаје, већ да краљ и даље останем.
Ако неко други хоће, чекам? Нико? Краљ сам, значи, ја.
Сви се поклоне. Стражар улази.
Је ли кабинет мој спреман?
И сада, зар не, као и увек, дужности ме чекају?
СТРАЖАР
Да, господине, чекају.
Креонт одлази.
ТИРЕСИЈА
Држите пажа! Он је још жив! Ловите га, паж је још увек жив!
Издалека опет звоњава, све гласнија и све неугоднија.