Apokalipsa - Milan Milovanović

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Milan Milovanović

Apokalipsa

L I C A :

ISMAEL MAHMUD – naučnik. Dobitnik Nobelove nagrade za medicinu.
FATIMA – Ismaelova supruga.Uvek nosi čador, osim kada je je nasamo sa Ismaelom.
LEON KOEN – naučnik. Dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Ismaelov mentor i prijatelj.
TEODORA KOEN – Leonova supruga .
ARON KOEN – Leonov sin.
INES PETROVA – žena zadivljujuće lepote. Ismaelova saradnica.
AHMED – Ismaelov saradnik.
MOHAMED – tajanstvena ličnost koja radi za još tajanstveniju organizaciju.
ROBINSON – agent CIA-e.

PRVI ČIN

I SCENA

U potpunom mraku, osvetljeno samo svetlom kompjuterskog ekrana, vidi lice Ismaela koji se u potpunosti mislima zadubio u sadržaj na ekranu. Nakon nekog vremena u mraku se čuje Ahmed koji oprezno prilazi Ismaelu.

AHMED: Profesore, izvinite što vas prekidam...

ISMAEL: Ahmede, budalo jedna, nemoj da se izvinjavaš što me prekidaš, nego nemoj više da me prekidaš.

AHMED: Ali ona devojka još uvek čeka.

ISMAEL: Koja devojka?

AHMED: Zar ste zaboravili?

ISMAEL: Jesi li ti završio one testove koje sam tražio?

AHMED: Još uvek nisam, ali...

ISMAEL: Pa kako ti onda zamišljaš da mi okončamo to istraživanje?

AHMED: Ali, profesore, otkad nas je Džon napustio, ja sam zatrpan i svojim i njegovim poslovima.

ISMAEL: Izgovori, izgovori, izgovori... Kad bi manje spavao, stigao bi sve da uradiš.

AHMED: Ova devojka koja čeka...

ISMAEL: Dosadan si sa tom devojkom. Samo mi oduzimaš dragoceno vreme... A šta ona zapravo hoće?

AHMED: Ona je došla na intervju za posao.

ISMAEL: Kakav posao?

AHMED: Kada biste vi bar malo spavali, ne biste bili toliko rasejani i zaboravni. Ona se prijavila za Džonovo mesto.

ISMAEL: Ah, da, na to sam potpuno zaboravio. Jesi li joj rekao da na razgovor ponese one koverte?

AHMED: Naravno da jesam.

ISMAEL: Kaži joj da uđe.

AHMED: Ovde je sablasno mračno.Da podignem roletne?

ISMAEL: Ni slučajno. Znaš i sam da ne podnosim ništa što je s one strane prozora. Svet spolja je mnogo mračniji nego ova naša laboratoija, mada se tebi čini suprotno.

AHMED: Šteta, dan je tako lep... Da bar upalim svetlo da ova devojka ne pomisli da smo nekakvi čudaci?

ISMAEL: Mi i jesmo čudaci. Bolje da odmah shvati sa čim se hvata u koštac nego da počne da radi pa odustane nakon par dana, a da mi onda opet moramo da tražimo nekog.

AHMED: U pravu ste , profesore, ali ja ću ipak upaliti svetlo.

Ahmed upali svetlo i izađe. Ismael se namršti zbog silnog svetla i počne da šeta tamo -'vamo po laboratoriji.

ISMAEL (za sebe): Otpustiću ga čim nađem odgovarajuću zamenu. Pametan je momak, ali neposlušan i neodgovoran.

U laboratoriju uđe Ines i stane pred Ismaela koji je tek ovlaš pogleda, nezainteresovan za njenu očaravajuću lepotu koju je i preko granice ukusa otkrila svojom gerderobom.

ISMAEL: Ja sam Ismael Mahmud, ali pretpostavljam da to već znate.

INES: Ja sam Ines Petrova.

Ismael joj pruži ruku, ponudi je da sedne, pa sedne i on.

INES: Profesore Mahmud, ja sam izuzetno počastvovana i uzbuđena što imam priliku da sedim ovako oči u oči sa jednim nobelovcem.

ISMAEL: Vidite, odmah ću preći na stvar. Moj prvi utisak je da vi ne odgovarate mojim potrebama.

INES: Zaista? Šta to meni fali ovako na prvi pogled?

ISMAEL: Nemojte to da shvatate lično. Vama ništa ne fali na prvi pogled, a možda ni na ostale poglede. Greška nije do vas, već do mog saradnika, onog nesrećnog Ahmeda, koji je od mene dobio detaljne instrukcije kakva nam je osoba potrebna za ovaj posao, a on je pozvao vas koji ste totalna suprotnost mojim prohtevima.

INES: A kakva bi osoba vama odgovarala?

ISMAEL: Prvenstveno muška. Džon, moj bivši asistent, je bio izvstan i tražio sam nekog poput njega. Možda bi to mogla biti čak i ženska osoba, ali ženska osoba neugledne spoljašnosti. Možda na drugim mestima vaš izgled može biti samo plus, ali ovde je minus. Svi moji saradnici su muškarci i ubeđen sam da bi vaše prisustvo ovde napravilo veliku pometnju. Ja od svojih saradnika očekujem asketsku posvećenost poslu, a vaša pojava bi neminovno dovela do toga da svi mi mislimo na vas umesto na posao. Muškarci su vrlo jednostavna bića koja se ne umeju odupreti izazovima ženske lepote i ako očekujemo bilo šta veliko od njih, onda ih moramo držati podalje od tih iskušenja. Nemojte se ljutiti, ali tako stoje stvari.

INES: Ja sam pomno pratila vaš rad i sva vaša dostignuća i zaista vam se divim kao naučniku, ali moram reći da ste me kao čovek razočarali. Možda se u vašem izlaganju negde u podkontekstu provlači neki kompliment meni kao ženi, ali ste mene kao ljudsko biće do srži uvredili. Vas ne interesuje ko sam ja i kakve sposobnosti imam, vas zabrinjava moj izgled. Da li ste vi uopšte pogledali moju biografiju?

ISMAEL: Mislim da nisam, ali Ahmed sigurno jeste, no to ne menja situaciju.

Ines iz svoje fascikle izvadi nekoliko listova papira i pruži ih Ismaelu koji prvo nezainteresovano počne da čita, ali kako čita dalje, tako se njegovo interesovanje povećava.

ISMAEL: Mislim da je došlo do nesporazuma, ali za to je opet kriv onaj nesrećni Ahmed. Vaša biografija je impresivna, s obzirom na vaše godine, ali ja ne tražim naučnog saradnika, već asistenta. Shvatate? Tražim asistenta, nekoga ko će da vodi računa o pošti, računima, sastancima, telefonima i sličnim stvarima, a po vašoj biografiji stičem utisak da ste prekvalifikovani i za naučnog saradnika. Prosto me čudi to što ranije nisam čuo za vas.

INES: Vama zapravo treba sekretarica.

ISMAEL: Tako nekako.

INES: Vi i ja izgleda imamo različitu formulaciju pojma asistent, tako da je došlo do zabune.

ISMAEL: Izgleda da je tako.

INES: A da je kojim slučajem upražnjeno mesto vašeg saradnika, da li bih ja imala šanse?

ISMAEL: Ne verujem.

INES: Opet zbog mog izgleda?

ISMAEL: Da.

INES (ustane): Hvala na iskrenosti. Bez obzira na to što sam razočarana vašom uskogrudošću, ipak mi je drago što sam vas upoznala i jako mi je žao što neću imati privilegiju da radim sa vama. Ako se slučajno predomislite, imate moje podatke i nemojte oklevati da me pozovete. I imajte ma umu da bih za vas radila i kao sekretarica. Nadam se da ćemo se još koji put sresti. (Krene ka izlazu.)

ISMAEL: Stanite. Ahmed vam je, pretpostavljam, rekao da donesete koverte kada budete dolazili na razgovor. Jeste li ih možda doneli?

INES: Jesam. (Izvadi koverte, pruži mu ih i ponovo krene ka izlazu.)

ISMAEL: Stanite, stanite. Uspeli ste da nabavite ove koverte?

INES: Da, i mogu vam reći da nije bilo lako.

ISMAEL: U to sam siguran. Impresioniran sam.

INES: Vas je onda lako impresionirati.

ISMAEL: Ne, bez šale, zaista sam impresioniran. Baš ova vrsta koverata može da se kupi na svega par mesta u celoj Americi, a vi ste ih pronašli.

INES: To sa kovertama je neka vrsta testa, ili...?

ISMAEL: U neku ruku jeste. Od svojih saradnika ponekad očekujem i nemoguće, tako da ovo sa kovertama može puno da mi kaže o nekome, možda čak i više nego radna biografija... A usput ja zaista koristim samo ovu vrstu koverata za prepisku sa jednim mojim bliskim prijateljem...

INES: U ovoj eri elektronske komunikacije gotovo da ne znam više nikoga ko se još uvek dopisuje na taj staromodni način.

ISMAEL: Ja jesam staromodan, ali sa druge strane, pismo ispisano rukom, verujte mi, neuporedivo topliji i dublji utisak ostavlja na adresanta nego titravi tekst na ekranu. Nepredak civilizacije donosi mnoge stvari koje menjaju naše živote, ali to nisu uvek dobre promene...

INES: Izvinite što guram nos tamo gde mu nije mesto, ali da nije taj prijatelj sa kojim se dopisujete profesor Leon Koen?

ISMAEL: Jeste. Ne prestajete da me impresionirate. Kako to znate?

INES: Ne radi se o životima nekih anonimaca već o dva nobelovca. Poznato je da vam Leon Koen nije samo mentor, već i veliki prijatelj.

ISMAEL: Znao sam da su običnim ljudima interesantni privatni životi pevača i glumaca, ali nisam znao da im i privatnost naučnika pobuđuje pažnju.

INES: Ja ne spadam u obične ljude.

ISMAEL: Ines, odakle ste vi? Čije je to prezime?

INES: Rođena sam u Montani ali moji roditelji su doseljenici iz Češke.

ISMAEL: Češka? To je negde u Evropi?

INES: Da, to je deo bivše Čehoslovačke.

ISMAEL: Pa šta se desilo sa njom kad je bivša?

INES (sa blagim podsmehom): Podelila se na Češku i Slovačku.

ISMAEL: Nemojte da vas čudi moja neinformisanost o tim stvarima. Ja živim u izolaciji i potpuno sam posvećen nauci, tako da za mnoge stvari bivam uskraćem.

INES: Ne zameram vam... Za prezime ste me pitali zbog znatiželje, ili...?

ISMAEL: Moj bivši asistent, Džon, se u stvari zove Jovan ili tako nekako. I on je rođen ovde, ali čim je izbio građanski rat u Jugoslaviji, postojbini njegovih dedova, on nas je napustio i otišao tamo da ratuje. To mi uopšte nije jasno. Nisam siguran da i on sam zna ko tamo protiv koga ratuje. Eto, sva vaša slovenska imena za mene su ista, pa sam hteo da proverim da nećete i vi nakon što počnete da radite sa mnom, samo tako da odjurite u tamo neki rat.

INES: Mooolim?

ISMAEL: Čuli ste me. Radim na jednom vrlo važnom i velikom istraživanju i mislim da i vi možete dati svoj doprinos. Za prvo vreme kao asistent, dok se malo bolje ne upoznamo, a kasnije ćemo već videti. Slažete li se?

Ines pokuša nešto da kaže, ali ne uspeva da pronađe reči, nego nespretno zagrli Ismaela, što njega očigledno neprijatno iznenadi.

INES: Ne šalite se?! Stvarno počinjem da radim kod vas?!

ISMAEL: Ja se nikad ne šalim. Počinjete sutra , ali pod dva uslova. Ja imam pravo da vas primim ili ne primim na posao zbog toga kako vi izgledate, ali sad kad sam vas već primio, nemam pravo da određujem stil vašeg odevanja, pa ću vas samo zamoliti da se ... malo toplije oblačite pošto ovde ponekad ume da bude sveže.

INES: Razumela sam vas. Ne brinite. A drugi uslov?

ISMAEL: Moliću vas da se ubuduće uzdržite od grljenja i sličnih izliva emocija u mojoj laboratoriji.

INES: Neće sa više ponoviti. Izvinite. Dakle vidimo se sutra.

ISMAEL: Da, sutra u pet i trideset.

INES: U pet i trideset?!

ISMAEL: Nešto ste rekli?

INES: Ne. Sutra u pet i trideset. Hvala na ukazanom poverenju. Nadam se da vas neću razočarati. Do viđenja. (Izađe sa velikim osmehom na licu.)

ISMAEL: I ja se nadam da me nećete razočarati.

II SCENA

U svojoj moderno nameštenoj vili, Leon pijucka burbon i uživa u pogledu na okean koji blješti od boje zalaska sunca. U to dolazi Teodora namrštenog lica, držeći u ruci kovertu

TEODORA: Hoćeš li već jednom prestati da bleneš kroz taj prozor?

LEON: Teško je odoleti ovoj lepoti. Ono što priroda stvori, to je prosto jedno savršenstvo.

TEODORA: Čudno mi je to što si tako brzo zavoleo Kaliforniju. Kada smo se selili iz Njujorka mislila sam da ćeš umreti od žalosti.

LEON: Znaš i sama da volim Njujork više i od samog sebe, ali od ljubavi se ne živi, draga moja. Da su mi ponudili bar približne uslove za istraživanja, mi bismo naravno ostali u Velikoj jabuci, a ovako mi nije preostalo ništa drugo nego da se preselimo u Los Anđeles i da ga zavolim, jer ja ne mogu da radim negde ukoliko nisam srećan.

TEODORA: Divim se toj tvojoj osobini da si u stanju da sebe ubediš si srećan čak i kad to ni izdaleka nisi.

LEON: A ne, ja sam se zaista navikao na novi život ovde i zaista uživam u njemu. Ali to se na žalost ne može i za tebe reći, zar ne?

TEODORA: Na žalost, ne može. Tebi je možda lako - po ceo dan si u laboratoriji okružen svojim istraživanjima i svojim saradnicima sa kojima govoriš isti jezik, a u ono malo slobodnog vremena koje imaš, uživaš u samoći odmarajući se od posla; a ja...? Ja sam sve ostavila tamo - i rodbinu i prijatelje i posao. Ja ovde nemam ništa, čak ni tebe. Ma ne govori mi ništa! Već smo stotinu puta pričali o tome i ni jard nismo bliže tome da se ja osećam bolje. Iako ti ovo nazivaš dvorcem, za mene je on manji od samice u kolumbijskom zatvoru, u kom trunem sama.

LEON: Ja stvarno ne znam šta očekuješ od mene. Ja ti ne mogu naći nove prijatelje, a moji ti se ne sviđaju; ne mogu ni da ti ovamo preselim tvoju rodbinu, ne mogu ni da naredim našoj deci da prestanu da žive svoje živote i da dođu ovamo da prave društvo svojoj mamici, a ništa ni ne mogu da učinim da ti vratim karijeru koje si se zbog mene odrekla.

TEODORA: Ali možeš da provodiš malo više vremena sa mnom, bar toliko da steknem utisak da sam žena, a ne stepski vuk.

LEON: Ti dobro znaš da su moja istraživanja moj život.

TEODORA: Ja ne tražim od tebe da se odričeš svojih istraživanja, ali te molim da ono malo vremena koje ne provodiš u laboratoriji, provodiš sa mnom, umesto da buljiš u taj prokleti okean, ili u pisma onog prokletog muslimana. Ali ako već ti sam ne osećaš potrebu da provodiš vreme sa mnom, onda ne treba to ni da uradiš samo zato što te ja molim da to učiniš. Uzalud to i pominjem.

ISMAEL: Znaš, siguran sam da ti ogroman broj žena zavidi na tome što si udata za vrhunskog, i u celom svetu priznatog i poznatog, naučnika, ali ti bi više volela da si udata za nekog dekicu, po mogućnosti penzionisanog knjigovođu, sa kojim bi po ceo dan sedela na terasi, pila limunadu i prepričavala jedne te iste priče... I ja te najlepše molim da Ismaela ne nazivaš prokletim muslimanom. Ne bi ni ti volela da tebe neko naziva prokletom jevrejkom. On je moj najiskreniji i najbolji prijatelj, i u sve mi diraj, ali u njega ne.

TEODORA: Ja razumem da se prijatelji vole i poštuju, ali vaš odnos je bolestan. Ta ... ta vaša pisma, to je bolesno. To što on tebi piše, to je bolesno. On svoju dušu toliko ne daje ni svojoj ženi koliko tebi u tim pismima.

LEON: A čitala si pisma?!

TEODORA: Naravno da sam čitala! Naravno da sam želela da vidim zašto te on ima više od mene. Mogu samo da zamislim o čemu sve ti njemu pišeš, ti koji mu noćima i noćima pišeš po jedno pismo.

LEON: Ne pišem ih noćima i noćima zato što su opširna, već zato što sam ja perfekcionista u svemu pa i u pisanju pisama i u njima svaka misao i svaka reč mora biti na svom mestu, ti to dobro znaš i nemoj praviti problem tamo gde ga nema. Pisma koja on meni piše su zaista lepa, topla i iskrena pisma jednog prijatelja upućena drugom i ne vidim šta je tu tebi nenormalno.

TEODORA: Nenormalno je to što vi ne možete da se u dva minuta ispričate preko telefona kao svi normalni ljudi nego vodite prepisku kao srednjovekovni tajni ljubavnici.

LEON: Ti to ne razumeš.

TEODORA: Naravno da ne razumem! Uostalom, evo ti još jedno njegovo pismo pa se jebi sa njim!

Teodora baci kovertu pred njegove noge i plačući izađe. Leon se bez imalo uzrujavanja zbog Teodorinih suza sagne i podigne kovertu, zatim mirno ode zapali tompus, sedne u fotelju i sa osmehom na licu uz puno pažnje počne da otvara kovertu.

III SCENA

Prošlo je devet godina od poslednjih događaja. U trpezariji Leonove i Teodorine vile, večeraju Leon, Teodora, Ismael, Fatima i Ines. Fatima nosi čador, a nasuprot njoj Ines se uopšte ne trudi da sakrije bilo šta od svoje lepote.

ISMAEL: Pravo da vam kažem, mi smo još uvek u šoku zbog ovih događaja od 11. septembra. Srećom, niko od naših poznanika nije poginuo, ali tragedija je izgubljen i jedan ljudski život, a kamoli ovo što se dogodilo. Sasvim sigurno da će to ostaviti duboke ožiljke u našim dušama.

FATIMA: A osim toga, itekako će se sve to odraziti na naše svakodnevne živote. Na primer, da ste samo videli kako su nas maltretirali na aerodromu. Preselo nam je ovo putovanje. Više od pola sata su pregledali naše dokumente. Tretirali su nas kao da smo najozloglašeniji teroristi.

TEODORA: Ne želim da ih pravdam, ali neki od vaših su ti teroristi koji su to učinili, a da su i ranije sprovođene tako rigorozne kontrole, 11. septembar se ne bi ni dogodio.

FATIMA: Šta znači to – neki od vaših?! Prosto ne mogu da verujem da si i ti jedna od onih koji u svakom muslimanu vide teroristu.

TEODORA: Draga Fatima, nemoj moju opasku shvatati lično.

FATIMA: To što si rekla, zvučalo je itekako lično.

TEODORA: Nisam imala zlu nameru. Mene je taj događaj tako pogodio, da najviše od svega, iako sam sasvim drugačije vaspitana i iako to ne odgovara mom temperamentu, sada osećam bes i želju za odmazdom. Ja nisam sklona da generalizujem stvari i ne verujem u kolektivnu krivicu, ali mislim da naš predsednik i sve naše službe moraju dati sve od sebe da se pronađu i najsurovije kazne svi koji su odgovorni za 11. septembar. Tu ne mislim samo na one koji su neposredno učestvovali u planiranju i izvršenju tih dela, već na prave ideologe i finansijere, inače se ovo ludilo neće ovde zaustaviti. Svi znamo da je islam ratoborna religija i da krivci možda nisu samo tamo neki ljudi nego su možda čitave organizacije, možda čak i države.

ISMAEL: Vi svi znate da se ja u politiku ne razumem, a isto tako nisam ni posebno religiozan, ali uz Fatimu koja jeste vrlo religiozna, ipak sam kako-tako upoznao Kuran i ne bih se složio sa tim da je islam ratoborna religija. Ne kažem da nema ratobornih muslimana, ali mnogo više je onih časnih, mirnih, vrednih, produhovljenih, bogobojažljivih i čovekoljubivih. Svi oni se istom bogu klanjaju i istom Kuranu veruju, ali ga na različit način način tumače. Draga Teodora, ja ne želim da kažem da nisi u pravu. Za te terorističke činove nisu odgovorni samo oni koji su oteli te avione, i možda jesi u pravu kada kažeš da su odgovorni čak i neki fundamentistički režimi u nekim muslimanskim državama; i ja se slažem da svi koji su krivi moraju biti kažnjeni ne samo da bi se iskorenio terorizam već i da bi se sprala ljaga sa islama, jer sam islam, ubeđen sam u to, nema veze sa tim.

LEON: Prijatelju moj, uvek si bio sjajan govornik. Odajem ti priznanje i u to ime dižem ovu čašu. Živeli.

INES: Ako nemate ništa protiv, nadovezala bih se sa nekoliko reči na ovaj razgovor.

LEON: O, naprotiv. Ismael mi je proteklih godina toliko hvalio vaš bistar um, a ni reči nije rekao o vašoj lepoti, tako da sad kad sam konačno u prilici da vas upoznam, jedva čekam da se i sam uverim da li je stvarno moguće da više plenite svojim umom nego fizičkom lepotom.

INES: Profesor preteruje. Ja ipak više volim da me smatraju lepom nego pametnom.

LEON: Ova vaša izjava može glupom čoveku zazvučati plitko, ali mene je još više uverila da je Ismael u pravu. Lepe žene nikad ne sumnjaju u svoju inteligenciju, a inteligentne žene uvek sumnjaju u svoju lepotu... Dakle šta ste ono hteli da kažete?

INES: Slažem se da sam islam nije ratoborna religija, ali slažem se i sa tim da mnogi ljudi, organizacije, čak i države, navodno u ime islama, čine najgroznije stvari. Ali opšte je poznato da su najveći zločini u istoriji činjeni u ime religije, pa tako je i sad. No ja bih ukazala na jedan drugi aspekt ovog problema i to ću učiniti uprkos tome što sam sigurna da se nećete složiti sa mnom. Naime, svi mi za ovim stolom vučemo korene sa različitih strana, iz različitih kultura i religija, ali ono što nam je svima zajedničko je to što smo svi mi Amerikanci i verujem da smo svi odreda velike patriote, ali naš patriotizam nam ne sme smetati da istini pogledamo u oči.

TEODORA (sa netrpeljivošću u glasu): A istina je...?

INES: Istina je da je Amerika beskrupulozni grubijan koji vlada celim svetom.

LEON: Šta želite time da kažete?

INES: Želim da kažem da se sve što se dešava na ovom svetu dešava samo ako Amerika time zadovoljava neki svoj interes i ništa na globalnom nivou ne može da se desi, a da Amerika ne zna za to ili da ne učestvuje u tome.

FATIMA: Znači li to da ti misliš da je Amerika odgovorna za ratove koje se vode po čitavom svetu, za bolesti, za glad, za sve rasprostranjeniji terorizam...

INES: Upravo tako.

TEODORA: Što bi značilo da je Amerika unajmila teroriste da otmu avione i njima ruše Svetski trgovinski centar i Pentagon?

INES: Ne treba tako plastično posmatrati posmatrati tako komplikovane stvari. Amerika jeste stvorila Al Kaidu, finansirala ih i obučavala ih, kao što je to slučaj i sa Fidelom Kastrom i sa Sadamom Huseinom i sa mnogim drugim. To su sve naši produkti koji prvo otvoreno rade za nas na ostvarenju naših određenih ciljeva, a zatim postaju naši virtualni neprijatelji i kao takvi opet rade na ostvarivanju nekih drugih naših ciljeva. Tako da, po mom ubeđenju, Amerika jeste dozvolila da se dogodi 11. septembar, jer je on nama bio neophodan.

TEODORA: Da li vi uopšte čujete šta govorite?! Zašto bi Americi bilo potrebno njenih nekoliko hiljada mrtvih građana?!

INES: Mi smo pre svega ratnička država koja se bazira na vojnoj industriji. Nama je uvek potreban neprijatelj, a kada ga nemamo, moramo ga izmisliti. Na primer, pošto želimo da kontrolišemo izvore nafte, izmislićemo kako tamo neko na bliskom istoku ima hemijsko oružje za masovno uništenje i usput tamo neki apsolutista krši prava lokalnog stanovništva , pa ćemo mi otići tamo kao oslobodioci, a u stvari stavićemo šapu na nalazišta nafte i usput ćemo pobiti ne znam ni ja koliko ljudi i oduzećemo sva prava lokalnom stanovništvu... Tako je i sa Perl Harburom. Predsedniku se žurilo da Amerika uđe i Drugi svetski rat, ali kongresu nije. Tako da je moralo nešto da se desi da bi Kongres dao zeleno svetlo. I desilo se. Tako je i sa 11. septembrom. Nama je bio potreban ljuti protivnik da bi na primer bilo opravdano to što je naš godišnji vojni budžet veći od svih ostalih stavki u državnom budžetu zajedno. Možda zvuči surovo, ali 11.septembar je kao kad vam lekar odstrani jedan gangrenozni prst da bi vam spasio život.

TEODORA: Ne zvuči surovo nego blesavo. Ovo je najluđe što sam ikada čula u svom životu. Baš me interesuje kako vama, Ismaele, zvuči ova teorija.

ISMAEL: Moram priznati da je ovo sasvim novo za mene pošto mi nikada nismo razgovarali o politici, jer ja stvarno nemam vremena da se bakćem tim, za mene, nevažnim stvarima. Teorija jeste radikalna ali nije neverovatna, ali ponavljam da mene to nimalo ne interesuje.

TEODORA: A ti, dragi, šta ti misliš o tome.

LEON: Ni ja ne volim da lupam glavu stvarima koje slabo razumem i na koje ne mogu da utičem. Ja sam radije za partiju šaha.

ISMAEL: Sjajna ideja, prijatelju moj.

INES: Smem li da vam se pridružim, kao posmatrač?

LEON: Naravno, ali zar nećete i vi da odigrate koju partiju?

INES: O ne! Profesor je divna duša, ali je jako nezgodan kad gubi, a ja više neću da ga puštam, tako da smo odlučili da više ne igramo.

LEON: U tom slučaju, igraćete protiv mene. Ni ja ne volim da gubim, ali obećajte da me nećete puštati.

Nasmejani ustaju od stola i odlaze. Za stolom ostaju Fatima i Teodora.

TEODORA: Draga moja, stvarno mi nije jasno kako je trpiš.

FATIMA: Znam da njeno ponašanje i njena pojava mogu biti iritantni, ali za ovih osam- devet godina sam se već navikla na nju tako da mi ne smeta.

TEODORA: Kako se samo pravi pametna, to je da se čoveku prosto zgadi. A da ne pričamo o tome kako se samo namešta za muške oči, kako vrcka, pa ljulja one svoje sisurde kao neka uličarka. Fuj! Ja se nikad ne bih navikla na to da takva persona bude stalno u okruženju mog muža. Da li ti vidiš kako ona očima guta Ismaela?

FATIMA: Meni je važnije to što on očima ne guta nju.

TEODORA: Misliš da ona i on nikada nisu... Znaš šta hoću da kažem.

FATIMA: I ja sam u početku postavljala sebi to pitanje, ali sada sigurno znam da on izuzetno ceni njeno znanje i da mu je od neprocenjive pomoći u njegovom poslu ali da je to sve što on oseća prema njoj. Da je ona dobila ono što hoće, ne bi se više tako ponašala, zar ne?

TEODORA: Ne znam. Ljudi se ne ponašaju uvek tako kako bismo se mi ponašali da smo na njihovom mestu.

FATIMA: Istina, ali sigurna sam da Ismael nikada nije osetio potrebu da me prevari.

TEODORA: Eh da je meni ta tvoja pomirljivost i naivnost, sigurno bih bila mnogo srećnija i mirnija. Ismael je muškarac, zar ne? A muškarci varaju svoje žene kad god imaju priliku, bez obzira na to šta im njihove žene pružaju u postelji. Nemoj da se zavaravaš, muškarci uvek imaju potrebu da varaju.

FATIMA: Dobro poznajem Ismaela da mogu da budem sigurna da on nije takav, ali ako jeste, onda je i bolje da živim u zabludi. Ako moj muž i pored toga što ja dajem sve od sebe da bude srećan, ima potrebu za nekom drugom, onda ja tu ništa ne mogu. Ako me vara, neka me vara, ali ja nemam nameru da upropaštavam svoj život i prljam svoju dušu razmišljanjem o tome.

TEODORA: Ma ne tvrdim ja da on tebe vara, ja samo kažem da je grozno to kako se ona otvoreno i prostački nudi. Eto, i ovaj moj samo što nije napunio sedamdesetu a blene u tu fuficu kao tele u šarena vrata. Ubeđena sam u to da kad bi mu ta šmizla samo prst pružila, da bi naskočio na nju pred svima nama.... A i kako nju nije sramota da se tako prostački oblači?

FATIMA: Draga moja, mislim da bez razloga imaš tako loše mišljenje o našim muževima i da bez razloga sumnjaš u svoje kvalitete i Leonovu ljubav prema tebi. A to što se ona tako oblači, može značiti samo to da je ona nesigurna u sebe i u to šta osim svog tela muškarcu može da pruži. Ona i ja smo nebo i zemlja i mislim da samo plitkom i glupom muškarcu, a moj Ismael nije takav, ona može biti privlačnija od mene, tako da ja u njoj ne vidim nikakvu konkurenciju.

TEODORA: Na žalost, muškarci, kad su te stvari u pitanju, uglavnom i jesu plitki i glupi.

FATIMA: Možda grešim, i možda sam ja stvarno naivna kako ti kažeš, ali ne volim ni da trošim vreme razmišljajući o tome... Iskreno rečeno mene više muče neke druge stvari od toga šta Ismael radi sa svojom asistentkinjom.

TEODORA: Šta to draga moja? Znaš da meni sve možeš reći.

FATIMA: Mi smo i došli kod vas ovako naprečac između ostalog i da se Ismael posavetuje sa Leonom u vezi sa tim, jer znaš i sama da jedino njega smatra pravim iskrenim prijateljem kojem se može poveriti.

TEODORA: Draga moja, a o čemu je reč?

FATIMA: Ne znam ni sama tačno. Čini mi se da mi Ismael nije rekao sve, jer ne želi da se nerviram, ali stvar je u tome da ga već duže vreme prate neki čudni ljudi. Uz to, već dva puta su nam izvršili premetačinu i kuće i laboratorije. Prisluškuju nam i telefone.

TEODORA: A šta policija kaže? Prijavili ste policiji, zar ne?

FATIMA (zaplače): Prijavili smo, naravno, ali kao da smo naišli na zid. Nije mi jasno šta nam se to dešava. Tako se bojim.

IV SCENA

U maloj ćeliji crvenih zidova osvetljenoj crvenim svetlom, Ismael, koji je vezan za stolicu, polako dolazi svesti. U to u ćeliju ulazi Mohamed i sedne naspram Ismaela.


MOHAMED: Dobro su te izmlatili, nema šta. Znaju ljudi svoj posao, svaka im čast.

ISMAEL: Gde sam ja?... Ko si ti? Zašto me mučite?!

MOHAMED: Recimo da si u zatvoru.

ISMAEL: U zatvoru?! Meni je dolazak ovde više ličio na otmicu nego na hapšenje. A u kakvom sam ja to zatvoru?! I ako sam uhapšen, znači da sam optužen za nešto?! Dakle imam pravo na advokata! Smesta mi dajte telefon!

MOHAMED: Nisi ti u takvom zatvoru u kom imaš pravo na telefon. U ovom zatvoru nemaš baš nikakvo pravo, a od optužnice se ne možeš braniti uz pomoć advokata.

ISMAEL: Dakle moje jedino pravo ovde je da dobijam batine... Nisam znao da su u zatvorima dominantne crvene nijanse kao u nekakvom bordelu.

MOHAMED: Mislio sam da si ti, brate Ismaele, uzoran musliman i da ne znaš kako izgledaju bordeli.

ISMAEL: Uzoran musliman nisam, ali to ne znači da sam posećivao bordele.

MOHAMED: E pa, delom zbog toga što nisi uzoran musliman sada se i nalaziš se ovde.

ISMAEL: Šta sam ja to konkretno uradio da dobijem ovaj tretman koji mi pružate ovde?

MOHAMED: Oni koji su te smestili ovde, između ostalog, smatraju da nije lepo to što se družiš sa ješama.

ISMAEL: Oni? A ti to ne smatraš? Ko su to oni, a ko si ti?

MOHAMED: Ne pitaj ko su oni, jer bolje je da ne znaš. A ja sam Mohamed i ne pitaj me ni ko sam ja...

ISMAEL: Jer bolje je da ni to ne znam.

MOHAMED: Tako je. O meni je dovoljno da znaš to da sam ja tu da te izbavim iz ove situacije, i to ne samo tebe već i tvoju porodicu.

ISMAEL: Šta?! Da niste takli moju porodicu!

MOHAMED: Ne mi, već oni. Nemoj smetnuti sa uma to da te ja nisam smestio ovde i da te nisam ja batinao, već da sam ja tu da ti pomognem. A za porodicu ne brini, jer njima se ništa neće dogoditi ukoliko budeš sarađivao sa mnom.

ISMAEL: I njih ste oteli kao i mene?!

MOHAMED: Ponavljam da se ni tvojoj ženi, ni deci, ni tvojim saradnicima, ni tebi ništa loše neće desiti ukoliko budeš sarađivao sa mnom, tj. sa nama.

ISMAEL: Ma ko ste vi i šta hoćete od nas?! Za koga ti radiš?! Ko ste to - ti, vi, oni?!
Za koga ti radiš?!

MOHAMED: Ne mogu ti to reći.

ISMAEL: Tako ste tajanstveni kao da ste neki teroristi ili neka tajna vladina organizacija?!

MOHAMED: Nismo teroristi, mi se zapravo borimo protiv terorizma. A ne radimo ni za vladu. Tačnije, mnoge vlade rade za nas.

ISMAEL: Borite se protiv terorizma, a ne borite se protiv toga da nevine ljude zatvarate i batinate?

MOHAMED: Opet mešaš njih i nas. Oni su te zatvorili, a ja se borim za to da te oslobodim.

ISMAEL: A kakve su to vlade koje rade za vas? Radi li i vlada Sjedinjenih Država za vas?

MOHAMED: Da. Bar jedan njen deo.

ISMAEL: Ništa ne razumem.

MOHAMED: Ni ne treba da razumeš.

ISMAEL: Ali ja hoću da razumem. Rekao si da ja treba da sarađujem sa vama, a u tom slučaju hoću da znam u šta se uplićem.

MOHAMED: Svet je podeljen na države i to je svima jasno vidljiva podela, ali to je samo površina stvari. Ono što se ne vidi golim okom je to da je svet jedna celina kojom vladaju određeni ljudi i organizacije. Kao što predsednici i vlade vladaju svojim državama tako neki ljudi vladaju celim svetom. A iz toga sledi da su predsednici i vlade država praktično podređene interesu ovih ljudi i organizacija o kojima ti govorim, a jednoj takvoj organizaciji pripadam i ja. Srećom po tebe, ovi koji su te oteli rade za one koji se ne usuđuju da se zamere našim interesima, a mi verujemo da nam mnogo više vrediš živ nego mrtav.

ISMAEL: A kakvi su to interesi te tvoje organizacije?

MOHAMED: Da samostalno zavlada celim svetom.

ISMAEL: Zar nije malo opasno da ceo svet ima jednog apsolutnog vladara

MOHAMED: Zavisi od toga ko je apsolutni vladar. U svetu vlada haos i na korak smo do apokalipse, a mi hoćemo to da zaustavimo i da svetu donesemo mir i harmoniju u svakom pogledu.

ISMAEL: I šta vi konkretno hoćete od mene?

MOHAMED: Prvo odgovore na neka pitanja. Na primer, kaži mi nešto o „Smajliju“.

ISMAEL: Ne razumem. Smajli je nadimak koji mi je nadenuo moj mentor. Ja sam Smajli. Šta hoćeš da ti kažem o sebi?

MOHAMED: Znam da si ti Smajli, ali tvoj mentor je tim imenom nazvao i jedan virus koji si ti stvorio, zar ne?

ISMAEL: Kako ti to znaš? „Smajli“ je strogo čuvana tajna. Za nju ne zna ni predsednik.

MOHAMED: Taj tvoj predsednik ne zna mnogo toga i nemoj više da me porediš sa njim. Naravno da mi znamo za „Smajlija“.

ISMAEL: Ako već tako sve znate, šta hoćeš da ti sad pričam?

MOHAMED: Nisam rekao da znamo baš sve.

ISMAEL: I to što znate i to je previše. „Smajli“ je jako opasna stvar bolje je da ništa ne znate o tome.

MOHAMED: Nas „Smajli“ interesuje baš zbog toga što je tako opasan. Da li je istina da je to neuništiv virus?

ISMAEL: Nije neuništiv, ali je otporniji i prilagodljiviji od ostalih poznatih virusa, a uz to lakše se prenosi od običnog virusa gripa.

MOHAMED: A smrtnost?

ISMAEL: Stopostotna i to u roku od četrdesetosam sati.

MOHAMED: Divno.

ISMAEL: Šta je tu divno? Kad bi samo jedan čovek bio inficiran njime, celo čovečanstvo bi bilo ugroženo.

MOHAMED: A lek?

ISMAEL: Lek? Profesor Koen i ja smo počeli da radimo na njemu, ali jedna vladina služba je donela odluku da je manje rizično i sve u svemu jednostavnije uništiti virus nego napraviti vakcinu i kasnije pokušati imunizaciju stanovništva. Tako da je „Smajli“ uništen.

MOHAMED: Nije uništen.

ISMAEL: Molim?!

MOHAMED: Naravno da nije uništen. Smajli je savršeno oružje i onaj ko ga ima nije lud da ga se odrekne. Srećom, on je sada u našim rukama.

ISMAEL: Onda ga vi morate uništiti!

MOHAMED: Naravno da ga nećemo uništiti. „Smajli“ je savršeno oružje i suviše je dragocen da bi bio uništen.

ISMAEL: To je ludost. Zar na ovom svetu nema dovoljno atomskog naoružanja da se cela planeta nekoliko puta u potpunosti uništi? Šta će vam savršenije oružje od toga?

MOHAMED: Atomske bombe su imale smisla samo kada ih je imala jedna strana, a sada kada ih ima svako, one su izgubile strateški značaj. Niko nije lud da ih upotrebi, jer bi u tom slučaju vrlo brzo i sam bio uništen. Zato je „Smajli“ idealan. Imamo ga samo mi i mi bismo bili ti koji bismo držali sve karte u svojim rukama. Jedino što nam nedostaje je vakcina kojim bismo zaštitili sami sebe. Ako bismo imali i savršeno oružje i mogućnost da se sami zaštitimo od njega, ceo svet bi bio naš... Ti si napravio „Smajlija“, ti ćeš napraviti i vakcine koje su nam potrebne.

ISMAEL: Ne! Vi hoćete da se igrate boga i ja neću učestvovati u sprovođenju tog vašeg suludog plana. Ja sam praktično slučajno stvorio „Smajlija“ i mislio sam tada da je to velika stvar za nauku, ali ubrzo sam shvatio da on u pogrešnim rukama može dovesti do uništenja ljudske rase...

MOHAMED: Već sam ti rekao da je naš cilj upravo to da sačuvamo ljudsku rasu. Do sada smo to pokušali na mnogo načina, ali na žalost, izgleda da ćemo to morati na silu, jer nekim moćnicima nije stalo do čovečanstva već isključivo do sebičnih ličnih interesa. Vidim da si uznemiren i da se tvoja savest protivi onome što tražimo od tebe, ali pokušaj da to posmatraš iz drugog ugla. Mi ne tražimo od tebe da napraviš takav virus, jer već si ga napravio. Mi želimo da napraviš vakcinu. S obzirom da „Smajli“ nije uništen kao što si ti mislio, zar ne misliš da je opasnije za čovečanstvo to što ne postoji vakcina?

ISMAEL: To što „Smajli“ još uvek nije uništen, jeste velika pretnja čovečanstvu, ali ipak je to manja pretnja nego da vam napravim i lek, jer verujem da niste toliko ludi da zarazite ijednog čoveka ukoliko lek ne postoji. Međutim, ukoliko biste imali lek, ne vidim šta bi vas sprečilo da poubijate sve vaše neistomišljenike, a njih ima možda na milione pa čak i na milijarde. Radite sa mnom šta god hoćete, ali od mene nećete dobiti to što tražite, jer ja ne bih mogao da živim sa tim da znam da sam odgovoran i za jednu smrt, a kamoli za pandemiju nesagledivih razmera kakvu vi planirate.

MOHAMED: Mislim da ne shvataš da se ovde ne radi samo o tebi. Ne znam kako ti, ali ja bih radije bio odgovaran za smrt milijardu nepoznatih ljudi nego za smrt svog deteta.

ISMAEL: Pa ne možete mi to uraditi!... Ne možete mi to uraditi!

MOHAMED (ustane i krene da izlazi iz ćelije): Neću ti ja to uraditi, nego oni.(Zaustavi se nakon nekoliko koraka.) Koliko ih ja poznajem, sigurno ti neće dati da umreš pre nego što ijedan član tvoje porodice na tvoje oči ne bude u najgorim mukama umirao. A ne bi me čudilo da ih baš „Smajlijem“ zaraze... Žao mi je, ali ja ti ne mogu pomoći ukoliko i ti ne pomogneš meni.

ISMAEL (zajeca.)

MOHAMED: Uostalom, vakcinu može napraviti i neko drugi, samo će mu trebati malo više vremena. Ja imam vremena za čekanje, a ti? (Polako odlazi.)

ISMAEL: Stani, prokletniče!... Stani!

V SCENA

Leon u bašti čita novine. Prilaze mu Teodora i Robinson koji je obučen kao čistač bazena..

TEODORA: Dragi, ovo je gospodin Robinson, agent CIA-e. Želeo bi da nam postavi nekoliko pitanja.

ROBINSON (pokaže značku i pruži ruku Leonu): Čast mi je što vas upoznajem.

LEON: Vi ste na nekom tajnom zadatku kad ste se tako maskirali?

ROBINSON: Tako nekako.

LEON: Izvolite, sedite. Šta je po sredi?

ROBINSON: Da odmah pređem na stvar. Vi ste pre tridesetak dana policiji prijavili nestanak vašeg kolege, Ismaela Mahmuda?

TEODORA (zabrinuto): Jeste li ga pronašli?

ROBINSON: Bojim se da ne mogu na jednostavan način da vam odgovorim.

LEON: Govorite, zaboga, već jednom bez tih uvoda! Sav sam pretrnuo!

ROBINSON (pogleda u Teodoru, pa u Leona).

LEON: Slobodno govorite, pred svojom ženom nemam tajni.

ROBINSON: Policija je odmah po vašoj prijavi započela istragu i otkrili su da nije nestao samo gospodin Mahmud, već i cela njegova porodica i dva njegova naučna saradnika. Tada je istragu preuzeo FBI. Međutim jedan naš obaveštajac nam je poslao jedan vrlo uznemirujući izveštaj i od tada je slučaj Mahmud u našim rukama.

TEODORA: Da, i? Znate li jesu li živi, znate li gde su?

ROBINSON: Za sada možemo samo da pretpostavljamo da su svi živi. Naš obaveštajac je prvo saznao da ih je otela jedna vrlo opasna teroristička organizacija i da se nalaze negde u Afganistanu, ali već sledeći njegov izveštaj govori da svi oni jesu oteti od strane tih terorista ali da ih drže negde u SAD-u, što i jeste više verovatno. Međutim, daljim istraživanjem smo došli do zaključka da je moguće da gospodin Mahmud uopšte nije otet, nego da dobrovoljno sarađuje sa teroristima.

TEODORA: Znala sam! Oduvek sam govorila da je on podlac.

ROBINSON: No, ne donosimo zaključke prerano.

LEON: Tako je. Ismael je oduvek prezirao bilo kakav vid nasilja, terorizma i slično. Nema ni teoretske šanse da se on njima dobrovoljno priklonio.

ROBINSON: Još uvek je rano da donosimo bilo kakve zaključke, ali moramo sve mogućnosti da uzmemo u obzir. Ono što nas sada najviše zabrinjava je mogući razlog zbog kojeg gospodin Mahmud sarađuje sa njima, bilo da je to dobrovoljno ili pod prinudom.

LEON: A šta bi to moglo biti?

ROBINSON: Još uvek ne znamo, ali pretpostavljamo. Nama sa raznih strana stiže hiljade i hiljade raznih izveštaja i obaveštenja o svemu i svačemu, i to potpuno tačnih, delimično tačnih, netačnih. To je jedno more informacija od kojih mi sastavljamo jednu veliku sliku koja nam pomaže da shvatimo šta se zapravo dešavo oko nas. Jedan delić te velike slike kaže da se negde na zapadnoj obali nalazi jedna super savremena laboratorija u kojoj jedan vrhunski naučnik za neke vrlo opasne ljude pravi najmoćnije oružije koje je svet do sada video.

LEON: A vi mislite da je Ismael taj naučnik?

ROBINSON: Mislimo da nam vi možete dati odgovor na to pitanje.

LEON: Ja? Ako mene pitate, Ismael nije taj. Njegovo polje je hemija, biologija medicina, a ne pravljenje nekakvih supertopova i atomskih bombi.

ROBINSON: A da li bi, po vašem mišljenju, „Smajli“ mogao biti ubojitiji od tih supertopova koje vi zamišljate kao najmoćnije oružje do sada napravljeno.

LEON (trgne sa kao iz sna): Na tako nešto nisam ni pomislio do sada. Da, „Smajli“ bi mogao počistiti život sa ove planete. Srećom, uništen je. Čudi me da vi uopšte znate za to... Zar vi mislite da su oteli Ismaela da bi im on napravio novog „Smajlija“?!

ROBINSON: Ne, nego da bi im napravio vakcinu koja bi ih sačuvala od „Smajlija“, pošto su ga se nedavno dočepali. Ne gledajte me tako. Da, virus nije uništen kao što ste vi mislili i sad svi znaju da je to velika greška, ali povratka nema, već treba gledati kako da se taj problem reši. Recite mi da li je moguće da se vakcina napravi.

LEON: Naravno da je moguće. Teško je, ali je moguće.

ROBINSON: Koliko vremena je, po vašoj proceni, potrebno za to?

LEON: Ne znam. Mesec dana, pet godina, sto godina... Ko to zna. U svakom slučaju manje vremena je potrebno da se vakcina napravi nego što je potrebno vremena da se ona testira i da se izvrši vakcinacija...

TEODORA: Ovo je kao u nekom špijunskom filmu.

LEON: I vi ste od mene hteli da saznate to da li je moguće napraviti vakcinu?

ROBINSON: Naravno da ne samo to. Treba nam vaša pomoć, Sledećeg vikenda će se ovde na vašem imanju održati neki naučni skup ili nešto tome slično, zar ne? A gospodin Mahmud je prijavljen kao predavač.

LEON: Da, ali šta sa tim? Očigledno je da on neće biti predavač.

ROBINSON: Ne mora da znači. Jedan od mogućih scenarija je da teroristi ne znaju da neko zna da je gospodin Mahmud nestao i moguće je da će želeti da svoju operaciju drže u tajnosti, tako da će se on možda ipak pojaviti.

LEON: I vi ćete ga uhapsiti i problem će biti rešen, zar ne?

ROBINSON: Ne. Ne možemo to učiniti, jer nemamo nikakvih opipljivih dokaza. I nas ne interesuje toliko on koliko njegovi otmičari ili naručioci posla.

LEON: Ali možete ga bar ispitati i tako doći do njih..

ROBINSON: Ako on dobrovoljno radi za njih, sigurno ništa neće priznati i time bismo dali vremena teroristima da nam izmaknu, a ako je primoran da radi za njih, onda će ga sigurno pratiti i prisluškivati i ako bismo ga mi ispitivali, onda bi njegova porodica bila u opasnosti, a teroristi bi nam opet izmakli.

LEON: Da, nisam o tome razmišljao na taj način. Pa šta nam je činiti?

ROBINSON: Ako dođe, vi ćete se praviti da ništa ne znate. Po našim saznanjima, uz njegovu suprugu, vi ste taj koji ga u dušu poznaje i vi ćete moći da procenite šta se sa njim dešava. Naravno nećete mu postavljati direktna pitanja, jer to bi bio kraj cele operacije, nego ćete slušati i posmatrati i na kraju ćemo zajednički doći do odgovora na pitanja koja nas sada muče. Ako budete pristali da sarađujete sa nama, imaćemo još dva dana da vas naš tim psihologa i vrhunskih obaveštajaca pripremi za zadatak, tako da ne morate da brinete to da li ćete to moći da učinite, nego samo da li ćete želeti.

LEON: Naravno da želim. U pitanju je život mog najboljeg prijatelja, naravno da želim.

ROBINSON: Na žalost, u pitanju su mnogi životi.

LEON: Da, svakako... A šta će biti sa Ismaelom nakon ovoga?

ROBINSON: To ja ne mogu znati. Zavisi.

LEON: Ja sam ubeđen da on to ne radi dobrovoljno.

ROBINSON: Vidim da vam je stalo do njega, ali moje mišljenje je da i ako je ucenjen, ni po koju cenu ne bi smeo da sarađuje sa teroristima. Ali o tom potom. On nije naš primarni cilj. Pokušaćemo da pronađemo tu famoznu laboratoriju i one koji stoje iza svega, a onda ćemo znati i kakva je uloga vašeg prijatelja u svemu tome i je li kriv i koliko je kriv.

TEODORA: A šta ako se Ismael ni ne pojavi ovde i šta ako vi ni ne pronađete tu laboratoriju ni te teroriste?

ROBINSON: Dobro pitanje. I tu mogućnost smo uzeli u obzir. Odabran je tim vrhunskih stručnjaka koji će pokušati da napravi vakcinu pre terorista. Taj tim biste, naravno, predvodili vi, profesore Koen, ako se slažete.

LEON (zamišljen progovara više za sebe): A imam li neku drugu mogućnost nego da se slažem.

DRUGI ČIN

I SCENA

U vrlo modernoj laboratoriji Ismael sedi na podu naslonjen na zid i gestikulira kao da razgovara sa nekim. Nedugo zatim u laboratoriju vrlo pažzljivo uđe Ines, ogrnuta bade mantilom, i začuđeno posmatra Ismaela koji je ni ne primećuje.

INES: Je li sve u redu?

ISMAEL (trgne se): Sve je u redu. Šta ne bi bilo u redu? Uplašila si me, to je sve... I zašto dolaziš u laboratoriju tako obu... svučena?

INES: Čak i u ovom zatvoru vodiš računa o normama?

ISMAEL: Ne, radi se o tome da Fatima može banuti svakog časa i kako ja onda da joj objasnim tvoju golotinju.

INES: Dobro znaš da ona ne dolazi ovamo...Uznemiren si.

ISMAEL: Zašto misliš da sam uznemiren?

INES: Dovoljno te poznajem da znam kad nešto nije u redu.

ISMAEL: Zašto, pobogu, baš svi na ovom svetu misle da me poznaju?!

INES: Prestani da se inatiš nego reci šta te muči.

ISMAEL: Ipak će me da odem kod Leona i da održim ono predavanje, kako je i bilo dogovoreno, da niko ne bi posumnjao da smo nestali. Staviće mi nekakve prislušne uređaje, tako da mogu da vas se reše i pobegnu ako ja i jednu pogrešnu reč budem rekao.

INES: Pa u čemu je problem?

ISMAEL: Kako u čemu je problem? Zarobljeni smo u ovom zlatnom dvorcu, na svakom koraku su ovi naoružani banditi za koje pravimo oružje za masovno uništenje i koji će nas ubiti ako im ga ne napravimo, a verujem da će nas ubiti i ako im ga napravimo. I ti me pitaš u čemu je problem i zašto sam zabrinut?!... Ja moram nekako Leonu skrenuti pažnju i dati mu do znanja šta se dešava, samo ne znam kako.

INES: Kako stvari stoje, ovo je možda naš poslednji susret.

ISMAEL: Ne možemo to znati. Ne verujem da će nam nauditi dokle god smo im potrebni.

INES: Ako si pametan, ti se nećeš vratiti ovamo. Obavesti policiju i ne razmišljaj o tome šta će biti sa nama.

ISMAEL: O, draga moja, kad bi sve bilo tako jednostavno.

INES: Poljubi me.

ISMAEL: Molim?

INES: Nikada mi nisi bio bliži nego sada kada si me oslovio sa - draga moja. Poljubi me, uzmi me! Ni ne slutiš kakvo zadovoljstvo mogu da ti pružim. (Skine bade mantil sa sebe.)

ISMAEL: Šta ti pada na pamet?! Obuci se!

INES: Neću. Godinama ja od tebe čekam makar jednu toplu reč. Godinama ja dane i noći provodim radeći za tebe u nadi da ćeš me bar jednom pogledati kao ženu. Ima bar stotinu muškaraca koji bi sve na ovom svetu dali da mogu sa mnom da podele postelju, ali ja sam najbolje godine svog života sama, i bez muškarca i prijatelja, uzalud čekajući tvoju milost i makar jedan tvoj nežan dodir.

ISMAEL: To je apsurdno. Kako možeš očekivati od mene ono što ti nikad nisam obećao, pa čak ni nagovestio da ti to želim i mogu dati?

INES (klekne i počne da miluje Ismaela, ali on uzmiče): To pitanje se tiče mog razuma, ali ja sam ga odavno izgubila. Ja sam od ljubavi i strasti sazdana, u meni nema više ni trunke razuma i zato ne govori više ništa, nego me ljubi.

ISMAEL (odgurne je): To je apsurdno. Kako možeš da se zaljubiš u zbrčkanog starca poput mene? U meni nema više ničeg osim razuma. Ja sam mrtvac koji još uvek može da hoda. Kako možeš da se zaljubiš u mrtvaca?

INES: Ljubav nije stvar izbora. Ona te mimo svake tvoje volje savlada i zarobi. Ona je okrutnija od ovih bandita koji naše sudbine drže u svojim rukama... I ne laži da si mrtvac koji hoda. Ne zaboravi da je moja soba pored vaše. Ne zavaravaj se mišlju da ne čujem kako ona svake noći cijuče u tvom zagrljaju.

ISMAEL: Prostakušo!

INES: Poljubi me, voli me. Ne boj se, niko neće znati.

ISMAEL: Ja ću znati.

INES (sa lica joj nestaje izraz zanesenosti i ljubavnog uzbuđenja, a pojavljuje se izraz besa): Nije ti jasno kako sam mogla da se zaljubim u tebe, a isto tako meni nije jasno kako možeš da odbijaš moje poljupce, a da svake noći ljubiš onu mumiju!

ISMAEL: Kažeš da me voliš? Zapitaj se i iskreno kaži, ne meni nego sebi, da li je to što osećaš ljubav prema meni kao čoveku, ili divljenje meni kao naučniku. Iako su te dve stvari naizgled vrlo različite, smatram da ih je u tvom srcu veoma teško razgraničiti. Poštovalaca mog rada ima bezbroj, tako da mi nije neophodan još jedan. Moja jedina iskrena potreba je da me neko voli kao običnog čoveka, a jedina osoba na ovom svetu koja me upravo takvog i uprkos svemu voli je Fatima. I ja volim nju, beskrajno i bezrezervno. I ne očekujem od tebe da to shvatiš, jer vidim da o ljudima površno sudiš. Zašto misliš da je tvoja koža mekša od njene samo zato što je otkrivena? Zašto misliš da su tvoje obline zanosnije samo zato što ih ona krije? Zašto misliš da su tvoji poljupci vreliji i tvoja milovanja strastvenija samo zato što ti o njima otvoreno govoriš? Zar misliš da je jedino vredno kod žene ono što se na njoj vidi?... Da sam mlađi, možda i ne bih umeo da ti odolim. Kao kroz maglu sećam se sebe koji sam bio kao i drugi mladići koji bi spavali sa svakom ženom radije nego sa svojom. Da i ja sam bio takav. Iako sam znao da mi objektivno ni sa jednom ženom ne bi bilo tako lepo i prijatno kao sa Fatimom koja najbolje poznaje moje telo i najbolje zna kako da mi priušti užitak, neobično snažno me je uzbuđivala pomisao na nepoznate žene, na nova i drugačija iskustva.

INES: Pa jesi li probao te druge žene?

ISMAEL: Na svu sreću nisam.

INES: Zašto na svu sreću?

ISMAEL: Zato što znam da nijedna ne bi bila vredna i jedne Fatimine suze koju je mogla proliti da je saznala za njih. Ali već jako dugo moja duša u potpunosti pripada Fatimi, a ni moje telo nema drugih želja, tako da je moj duh što se toga tiče u potpunom miru koji nameravam da zadržim i ubuduće. Ines, ako ikada živi izađemo odavde, želim da odeš od nas.

INES: Ali...

ISMAEL: Biće to najbolje za sve.

Na vratima laboratorije pojavi se Fatima.Zbuni se kad vidi polugolu Ines i bez reči otrči. Ismael pogleda Ines i shvativši kakav prizor je videla Fatima, potrči za njom dozivajući je. Ines zagnjuri glavu u bade mantil koji je bio na podu kraj nje.

II SCENA

U sumrak, u parku iza Leonove vile, šetaju Leon i Ismael.

ISMAEL: Kako si, prijatelju moj?

LEON: Vidiš i sam, staro i bolesno.

ISMAEL: Nemoj tako.

LEON: Do pre nekoliko meseci nisam ni pomišljao na starost i smrt. Bio sam neumoran u dostizanju starih i smišljanju novih ciljeva koje pred sebe postavljam, ali kao da se sve to tek tako preko noći promenilo. Bolest je sve jača, a ja sve slabiji.

ISMAEL: Razmišljaš li o penziji?

LEON: To ne. Kad sam bio mlad, uvek mi je nedostajalo slobodnog vremena i maštao sam o tome šta ću sve raditi jednog dana kad se penzionišem, ali sada ne bih znao šta bih sa slobodnim vremenom. Starac u suštini ni nema čime da popuni vreme kao što bi to imao mladić. Uostalom moj život je moj rad, tako da će bog odrediti kad ću u penziju. A kako si ti? Bio sam zabrinut za tebe . Nisi mi se uopšte javljao u poslednje vreme. Mislio sam da se danas nećeš ni pojaviti ovde.

ISMAEL: Previše radim, eto šta je. Ni za mene ne postoji život van laboratorije.

LEON: Na čemu trenutno radiš, ako nije tajna.

ISMAEL: Nije tajna, ali ne bih o tome dok ne bude gotovo.

LEON: Znači ipak jeste tajna. Mogu ti reći da si se jako promenio u poslednje vreme. Mene si doživljavao kao oca, brata, prijatelja, ali poslednjih godina si se nekako distancirao od mene.Kada si upoznao Fatimu, nisi od svog oca tražio blagoslov da je oženiš, nego od mene; kada se i najmanja senka nadvila nad tvoju dušu, od mene si utehu i ohrabrenje tražio; kad si u bilo kakavo novo istraživanje ulazio, od mene si savet i podršku tražio; ali već dugo u meni ne vidiš ono što si nekada video.

ISMAEL: Zar zaista tako vidiš stvari?

LEON: Zar se ne slažeš sa mnom?... Mislim da te je ona Poljakinja omađijala i da je ona postala ceo tvoj svet. Ali ne mogu ti zameriti, verujem da bih i ja prodao dušu đavolu i odrekao se svih ljudi koji me vole za samo jednu noć sa njom.

ISMAEL: Ines je zaista u mnogome promenila moj svet, ali ne tako kako svi vi mislite.
Ona je briljantan mladi naučnik, ali ipak sa njom ne mogu razgovarati o nauci kao sa sebi ravnom; njena lepota jeste očaravajuća, ali ona ne može zameniti Fatimu u mojoj postelji ni na jednu noć; ona jeste dobra duša, ali ne može u zasenak baciti tebe koji si moj otac, brat i prijatelj. Ne znam zašto svi u njoj vide konkurenciju i zašto su svi tako isključivi. Imam utisak da ona nikog nije istisnula iz mog života, već da ste se svi vi sami povukli pred njom, apriori misleći da me je ona, kako i ti sam kažeš, omađijala.

LEON: Ja ne sumnjam da iskreno govoriš i ne sumnjam u to da ti zaista veruješ u to što si mi sada rekao, ali dozvoli mogućnost da mi vidimo stvari malo drugačijim očima. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja te ne osuđujem i kao muškarac mislim da si lud ako je nisi, znaš već šta, ali kao prijatelj te savetujem da pokušaš da shvatiš kako se Fatima oseća. Poznavajući tebe, siguran sam da nikada nisi ni pokušao da joj objasniš prirodu svog odnosa sa Ines kao što si sada meni.

ISMAEL: Zašto misliš da nisam?

LEON: Zato što si ti takav drven, zato što misliš da je izlišno da supružnici treba da pričaju o svom odnosu i svojim osećanjima, zato što se kod tebe sve podrazumeva,ohh a zapravo nije tako.

ISMAEL: Zvala te je?

LEON: Zvala me je. Prvi put još pre godinu – dve.

ISMAEL: I šta si joj rekao?

LEON: A šta sam mogao da joj kažem? O tome je trebalo da priča sa tobom, a ne sa mnom.

ISMAEL: Besmisleno je da bude u braku sa mnom kada toliko sumnja u mene.

LEON: O kako si ti zadrt. Fatima je uplašena, a ti nikada ništa nisi rekao ili nešto učinio da bi se ona bolje i lagodnije osećala. Ti ne bi bio sumnjičav da je ona po ceo dan sa nekim mlađim i lepšim od tebe i koji na sve spreman da je zavede?

ISMAEL: U svakom slučaju, to je sada gotovo.

LEON: Šta, tvoj brak?!

ISMAEL: Ne, naravno ne. Ines neće još dugo raditi za mene.

LEON: Dragi moj, Smajli, jesi li ti zbog toga tako potišten?

ISMAEL: Naravno da ne.

LEON: Tvoje današnje izlaganje je bio fascinantno za sve prisutne, ali ja te dobro poznajem i bilo mi je jasno da si nekako odsutan. Hteo si da pričamo o nečemu, čim si tražio da izađemo iz one gužve, zar ne? Šta te muči?

ISMAEL: Teško mi je to da sročim. Hteo sam da pričam sa tobom o nečemu, ali naprosto ne znam kako to da ti kažem, a da me pogrešno ne shvatiš.(Okrene se ka Leonu i zagrli ga). Nadam se da će se stvari same od sebe rešiti i da nikada nećemo ni morati razgovarati o stvarima koje mi trenutno pritiskaju dušu.

LEON (otrgne se iz njegovog zagrljaja): Možda sam te shvatio bolje nego da si mi bilo šta i rekao.

Leon se sa ljutnjom na licu okrene i odlazi, a Ismael od iznenađenja raširi ruke i ćutke posmatra Leona koji se udaljava

III SCENA

U Leonovoj vili razgovaraju Leon i Robinson.

LEON: Ne mogu da verujem da ste mu izgubili trag! Rekli ste da će ga vaši najbolji ljudi pratiti! I šta se desilo?!

ROBINSON: Jeste, naši najbolji ljudi su ga pratili, ali odjednom kao da je u zemlju propao. Time su se naše sumnje ostvarile. Sigurno je da nisu obični amateri ti koji stoje iza svega. Šta vi kažete, kako vam je izgledao tokom vašeg razgovora?

LEON: To nije bio Ismael kojeg ja poznajem. To nije bio moj prijatelj. Za mene sumnje više ne postoje... I šta dalje?

ROBINSON: Pokušaćemo da im uđemo u trag, ali mislim da nemamo vremena za čekanje. Moramo da ih preduhitrimo i to po svaku cenu. Profesore, najbolji stručnjaci iz celog sveta su spremni i čekaju vas u našoj najsavremenijoj laboratoriji. Mislim da bi bilo najbolje da odmah krenemo. Sudbina civilizacije koju sada poznajemo je od danas u vašim rukama.

IV SCENA

Leva polovina scene prikazuje Ismaelovu jedva osvetljenu laboratoriju u kojoj Ismael gotovo nepomično sedi i gleda u zid, a Fatima sedi ispred njega. U isto vreme desna polovina scene prikazuje Leonovu vilu u kojoj su Leon, Teodora i Aron u slavljeničkom raspoloženju.

FATIMA: Hoćeš da pojedeš nešto? ... A da popiješ? ... Moraš uzeti nešto u usta, razbolećeš se.

ISMAEL: Neka.

LEON (Aronu): O, konačno si stigao! (Pruža mu ruku i ljubi ga.) Kako si putovao?

ARON: Odlično...Čestitam, oče. Ti si ponos ne samo naše porodice, ne samo naše zajednice i ne samo cele Amerike, već si ponos celog sveta.

LEON: Nemoj tako, nisam ja sam zaslužan za to.

FATIMA: Daj da ti bar podignem roletne i otvorim prozor. Dan je tako lep.

ISMAEL: Ne podiži roletne. Niti ja podnosim svet, niti on podnosi mene i zato ostavi roletne spuštene da se ne bismo gledali ja i taj crni svet.

ARON: Ali ti si najzaslužniji za to.

TEODORA: Dragi moj, ne budi tako skroman, lično predsednik ti je zahvalio i čestitao. Zar misliš da je to bez razloga učinio? U skoro svim novinama si na naslovnim stranama, televizijske stanice ponovo emituju dokumentarne emisije o tvojim ranijim naučnim dostignućima i bukvalno svi mediji se otimaju za intervju sa tobom. Šuška se i to da ti se smeši još jedna Nobelova nagrada.

LEON: E to su već gluposti. To što smo otkrili vakcinu kojim se može neutralisati „Smajli“ zaista nije neka velika stvar u naučnom smislu.

ARON: U naučnom možda i nije, ali u globalnom smislu ima itekako veliku vrednost. Da nisi došao do ovog otkrića pre Ismaela i njegovih terorista, moguće je da bi ljudska vrsta vrlo brzo bila zbrisana sa lica zemlje.

FATIMA: Zvala su deca. Pitaju kako si.

ISMAEL: Kaži im da sam odlično.

FATIMA: Kako da ih lažem?

ISMAEL: Ako nećeš da ih lažeš, ti im onda kaži istinu.

FATIMA: Da im kažem da si se zatvorio ovde i da čekaš da umreš?

LEON: Ne verujem da bi posledice bile baš tako drastične.

ARON: Ali u svakom slučaju mogle bi biti katastrofalne, zar ne? Ali o tome više ne moramo brinuti zahvaljujući tebi... A kad već pomenusmo Ismaela, zna li se šta se desilo sa njim.

ISMAEL: Eto, prosto ne znam šta hoćeš od mene. Kaži im šta god bilo.

FATIMA: Kako šta hoću od tebe? Hoću da podigneš glavu i da opet budeš onaj stari. Hoću da ti budeš dobro, a ne da lažem decu da si dobro.

ISMAEL: Misliš li ti da ja neću da meni bude dobro?... Ponekad se neke stvari dešavaju i mimo naše volje.

FATIMA: Da, i slabići ostanu da leže kad ih sudbina obori, a jaki nađu snage da ustanu i nastave dalje.

LEON: Znam o njemu tek nešto više od onoga što su novine pisale. Kad smo objavili da smo otkrili vakcinu , Ismael je otišao u policiju tvrdeći da je bio zarobljen i ucenjen da radi za teroriste. Ispitivali su ga dva dana, a potom pustili. Izgleda da su mu poverovali, ili su ga pustili zato da bi ga nadgledali i tako eventualno ušli u trag tim njegovim navodnim otimačima i ucenjivačima. Sledećeg meseca je konferencija laureata Nobelove nagrade. Sigurno će i on tamo biti prisutan, a ja prosto ne znam kako da se ponašam prema njemu.

TEODORA: Ti ne veruješ u tu priču da je bio primoran da radi za njih?

ISMAEL: Pišu li novine nešto novo, ili me i dalje blate?

FATIMA: Uglavnom isto pišu, ali pojavljuju se i neki članci koji te brane. Neki Herison je najglasniji u tome. Čak se i javno nudi da napiše tvoju romansiranu biografiju.

LEON: Ne znam u šta da verujem. Ako jeste bio ucenjen, to je tek olakšavajuća okolnost za njega, ali svakako je kriv. Ni po koju cenu nije smeo da pristane da radi za njih jer i Aron je lepo rekao da bi posledice mogle biti katastrofalne da je Ismael omogućio teroristima da koriste „Smajlija“ za ispunjenje njihovih ciljeva. Sa teroristima nema pregovaranja i tačka.

ARON: To znači da ti ne bi pristao da radiš za njih da su te ucenili našim životima?

V SCENA

Ismael ulazi u svoj stan noseći mali kofer i kišni mantil prebačen preko ruke.
Fatima ga sa osmehom dočeka, prvo mu uzme kofer i mantil, a onda ga zagrli.

FATIMA: Nedostajao si mi... Kako si putovao?

ISMAEL: Umorio sam se kao da sam putovao kočijom.

FATIMA: U poslednje vreme niti si dovoljno jeo, niti si dovoljno spavao. Izmučen ti je organizam, to je to. Sedi i pričaj mi kako je bilo na konferenciji?

ISMAEL: Eh kako je bilo. Znao sam da će ljudi okretati glavu od mene, ali bio sam spreman na to poniženje i išao sam tamo samo da bih imao priliku da pričam sa njim, ali i on se pravio da me ne poznaje.

FATIMA: Ne mogu da verujem... I na kraju nisi ni razgovaro sa njim?

ISMAEL: Na kraju kongresa uspeo sam da ga, takoreći, uhvatim na hodniku, ali rekao mi je da se loše oseća i da ga potražim sutradan ujutro, to jest danas, u hotelu.

FATIMA: A to je rekao samo tako da te, takoreći, skine sa dnevnog reda?

ISMAEL: Moguće, mada je stvarno loše izgledao.

FATIMA: I jesi li jutros otišao kod njega?

ISMAEL: Jesam, ali na recepciji su mi rekli da mu je u toku noći pozlilo i da su ga u odvezli u bolnicu.

FATIMA: Ona njegova boljka?

ISMAEL: Moguće.

FATIMA: I šta sad?

ISMAEL: Ništa... Zvao sam danas nekoliko puta, ali ne odgovara na moje pozive.

VI SCENA

Leon vidno bolestan sedi u fotelji ogrnut ćebetom gleda kroz prozor, a Teodora mu čita novine. U sobu ulazi Ines.

INES: Dobar dan. Izvinite što dolazim nenajavljena, ali da sam se najavila, verujem da me ne biste primili. Nadam se da nije nezgodan momenat.

TEODORA (sa izrazom i besa i iznenađenja na licu): Itekako je nezgodan momenat! I naravno da te ne bismo primili, jer za ljude poput tebe nema mesta u našem domu. I uostalom kako si sada ušla?!

INES: Vaš sin me je pustio.

TEODORA: I šta hoćeš?! Onaj te je poslao, zar ne?! Ako si samo zbog toga došla, uzalud si doputovala.

INES: Profesor Mahmud ne zna da sam ja ovde.

TEODORA: Ah, da, čuli smo da te je oterao. A sme li se znati zašto?

INES: Mi jesmo prekinuli saradnju, ali priroda naših neslaganja nije vaš problem.Uostalom ovamo sam došla zbog mnogo važnijih razloga. Profesore... Profesore.

LEON (pogleda je nezainteresovano): Šta je?

INES: Profesore, čula sam da ste ozbiljno bolesni. Veujte da mi je iskreno žao. Donela sam vam nešto.

LEON: Šta?

INES: Po novinama i kuloarima se svašta pisalo i pričalo o situaciji u kojoj se profesor Mahmud našao, pa i mi sa njim, ali malo toga je istinito i htela sam da vam dam ove diskove da ih pogledate.

LEON: Kakve diskove? Meni je duša u nosu i nemam vremena za gluposti.

INES: To nisu gluposti. Kada su nas ti ljudi, ili kako da ih već nazovem, oteli i zarobili, ucenili su profesora da sarađuje sa njima i verujte mi da nije imao izbora. Pristao je da sarađuje sa njima ali ne da bi im napravio vakcinu koju su oni tako žarko želeli, već da bi dobio na vremenu. Da je odbio, oni bi nas sve pobili, a brzo bi našli nekog drugog ko bi mogao da im napravi vakcinu. Možda vas, ko zna?.. Kada su ti teroristi pobegli glavom bez obzira, začudo ostavili su nas u životu, a ostavili su i ove diskove na kojima je profesor do najsitnijeg detalja beležio rezultate svih eksperimenata koje smo izvodili u njihovoj laboratoriji. Tek kada je sve ovo završilo i kada sam na miru proučila sve te njegove beleške o tim ekperimentima, došla sam do jasnog zaključka da on namerno nije hteo da napravi vakcinu. A sigurna sam da ćete vi još lakše od mene doći do istog zaključka. On je taj koji je sprečio da teroristi u svojim rukama imaju užasno moćno oružje, a vi ste, doduše iz dobrih namera, to isto oružje dali u ruke nekim drugim ljudima za koje smatramo da su dobri momci, ali ipak se pitam možemo li mirno da spavamo. Znate, javnost je vas proglasila za heroja, a njega za izdajnika, ali po meni pravi heroj je on... Mi smo bili zarobljeni, a teroristi su ga pustili da dođe kod vas da održi predavanje i tu situaciju je hteo da iskoristi da vam da do znanja u kakvoj smo nevolji i da vam nekako kaže svoj stav da naučnici ni po koju cenu ne smeju srljati u nova naučna dostignuća koja se mogu upotrebljavati kao oružje. I atomska energija je bilo sjajno otkriće, ali atomska bomba i nije tako dobar rezultat tog otkrića, zar ne? Eto to je hteo da vam tada da do znanja, ali nije uspeo, jer vi niste naslutili šta je hteo da vam kaže, a on to nije smeo jasno da kaže, jer je bio ozvučen i da je to učinio, bismo bili mrtvi i mi i svi vi.

LEON: On ima te diskove, zar ne?

INES: Nema.

LEON: Onda ih nosi njemu, pa ako je tačno to što govoriš, lako će uz pomoć tih dokaza oprati svoje ime pred svetom.

INES: Verujem da ga poznajete bolje od mene i trebalo bi da vam je jasno da njega više interesuje da opere svoj obraz pred vama. Njemu je mnogo važnije vaše mišjenje, nego mišljenje celog sveta... Mogla bih ja objaviti sadržaj tih diskova, mogao bi i on, ali to bi bilo kao da se pravdamo. Želim da ih objavite vi i da vi celom svetu kažete da je profesor Ismael Mahmud jedna od najsjajnijih zvezda na našem tamnom nebu, a ne izdajnik i terorista kako ga mnogi vide. I zato ostavljam ove diskove vašoj savesti da učini sa njima šta joj je volja. Zbogom.

Ines spusti diskove u Leonovo krilo i izađe, a Teodora i Leon ostanu zagledani jedno u drugo.

VII SCENA

Sofija sedi kraj Ismaelove postelje.

ISMAEL: Ko je to?

FATIMA: Ja sam.

ISMAEL: A ti si. Dobro je da si tu... Hladno mi je.

FATIMA: Sad sam te pokrila, ubrzo ćeš se ugrejati.

ISMAEL: Nešto ružno sam sanjao.

FATIMA: Šta?

ISMAEL: Ne sećam se... Koliko je sati?

FATIMA: Osam.

ISMAEL: Ujutro ili uveče?

FATIMA: Uveče.

ISMAEL: Je li već pao mrak?

FATIMA: Još uvek nije.

ISMAEL (govori sa mukom i često zastajkuje i kašlje ):Znaš li da većina ljudi umire noću?... Poslednjih godina, svakog dana sam... priželjkivao da me smrt uzme, ali tek sada se pitam... tek sada se pitam šta je zapravo smrt... Ne verujem... da postoji nešto... posle života, a opet... ne mogu da se pomirim sa tim... da odlazim u prazninu... i da prestajem da postojim... Zamisli, sad si tu i postojiš, a već u sledećem momentu si ništavilo, ne postojiš... Kako je to čudno... A i umoran sam od postojanja i... zato bi možda bilo bolje... da ništa ne postoji posle smrti... A sa druge strane voleo bih da postoji... nešto sa one strane, samo zato da sretnem Leona... Da, sad sam se setio šta sam sanjao... Sanjao sam Leona kako me čeka...

FATIMA (jedva zaustavlja suze): Nemoj se prepuštati crnim mislima, još je života pred tobom.

ISMAEL: Upali svetlo, Fatima... Mrak je, ništa ne vidim.

FATIMA: Upaljeno je svetlo, mili moj.

ISMAEL: Zašto je onda tako mračno?

VIII SCENA

ARON: Poštovana gospođo, hvala što ste me primili. I primite moje saučešće. Nisam na vreme čuo tragičnu vest, inače bih sasvim sigurno došao na sahranu vašeg supruga.

FATIMA: Verujem da bi. Znaš, Ismael i ja smo došli na saranu tvog oca, ali tvoja majka nas je prosto oterala.

ARON: Znam, znam, to je zbilja tragično, ali verujte da ja ne delim njeno mišljenje i da se stidim njenog postupka.

FATIMA: No, nemoj se stideti tuđih postupaka, nego reci šta je to tako važno zbog čega si toliki put prevalio.

ARON: Recite mi, pre svega, kako ste vi, kako su vaša deca, kakvi su bili poslednji dani poštovanog profesora, kako je umro?

FATIMA: Ah, kako sam. Volela bih da sam i ja umrla sa njim. On je bio moj život, a sada kad ga nema i ja sam mrtva... A deca su dobro. Žive svoje živote i ne mare mnogo za mene staricu. Ali tako i treba... A moj dobri Ismael je umro od raka. A kad me pitaš kakvi su mu bili poslednji dani, ne znam kako da ti odgovorim. Bolest je brzo napredovala i umro je za dva meseca. Imao je strašne bolove, ali plakao je i jaukao samo kad je mislio da je sam i da ga ne vidim. Ali njegovi poslednji dani nisu nastupili onda kad ga je bolest napala, nego još pre sedam godina kada je bila ona situacija sa onim virusom i onom nesretnom vakcinom. On je tada prestao da živi i počeo da umire. I od onda je svaki njegov dan bio tužan i mračan. To što tvoj otac nikada nije shvatio šta je Ismael učinio, a šta nije, i to što više nikada nije razgovarao sa njim na tu temu, bacilo je duboku senku na njegov život. Dok je tvoj otac bio živ, još je u Ismaelu i tinjala nada da će se odnos između njih dvojice popraviti, ali kad je tvoj otac umro, Ismael se zaključao u svoju čauru i nije više bilo nade da će ikada iz nje izaći i da će opet poželeti da živi. Mislim da se samo jednom iskreno nasmejao nakon svih tih događaja, a bilo je to kada je pročitao knjigu onog Herisona.

ARON: A, da, Herison je napisao divnu knjigu o vašem suprugu.

FATIMA: Ali ona ipak nije sve ubedila u Ismaelovu nevinost. Ismael će sigurno biti važan deo istorije, ali bojim toga kako će biti tumačena njegova uloga u svim tim događajima, jer i sada neki tvrde jedno, a drugi sasvim nešto drugo, a kako li će tek generacije ispred nas tačno znati šta je bilo.

ARON: E pa, krajnje je vreme da vam kažem razlog mog dolaska koji upravo ima veze i sa Herisonom i sa ovim o čemu upravo govorite. Naime, evo tek sada sedam godina nakon očeve smrti pronašao sam, i to u njegovom primerku te Herisonove knjige, nešto iznimno bitno i za vas lično i za istoriju - pisma. Ne mogu vam reći koliko mi je žao što ta pisma nisam pronašao dok je profesor Ismael bio živ.

FATIMA: Drago dete, ne odugovlači nego reci kakva pisma!

ARON: Zapravo to je jedno pismo, odnosno mnogo verzija jednog pisma koje je moj otac tokom punih pet godina pisao vašem mužu.

FATIMA: Molim?

ARON (iz svoje torbe izvadi svežanj papira i pruži ih Fatimi): Eto, od tih čuvenih događaja pa do svoje smrti moj otac je pisao pismo svom prijatelju, ali na žalost nije ga završio i nije ga poslao, jer u tom pismu piše da je shvatio koja je uloga profesora Ismaela u tim događajima.

FATIMA: Pet godina je pisao pismo i na kraju ga nije poslao?

ARON: Znate i sami da je bio perfekcionista u svemu, pa na žalost i u ovoj stvari.

FATIMA: Ali moj Ismael je živeo i umro okovan tugom, ne znajući da je njegov bol bio bezrazložan.

ARON: Na žalost, tako je. I meni je teško da shvatim zašto je tako dugo pisao to pismo i zašto je tako dugo odbijao da razgovoraju na tu temu, već se ponašao kao da će obojica živeti hiljadu godina i da imaju vremena na pretek da razjasne te nesporazume koji su ih udaljili jednog od drugog... U nekim trenucima činilo mi se da je moj otac najracionalniji čovek na svetu, a opet u nekim drugim situacijama...

FATIMA (čita pismo i izgleda kao da više ni ne sluša Arona): E, Leone, Leone...

ARON: No, kako bilo da bilo, mislio sam da je bolje ikad nego nikad otkriti istinu, pa sam vam doneo to pismo... Razmišljao sam da ne bi bilo loše da kopije pisma date Herisonu koji bi ga sigurno ubacio u novo dopunjeno izdanje knjige o profesoru Ismaelu, koje, koliko sam čuo, upravo sprema, jer mislim da potpunu istinu o njima dvojici mora da sazna ceo svet. Ne mislim da će ljudi bolje upravljati svojim sudbinama nakon što pročitaju kako je sudbina unesrećila njih dvojicu, ali ipak mislim da priču o njima ljudi moraju čuti.

ARON (shvata da ga Fatima više ne sluša i polako se povlači): E pa, idem ja sada. Zbogom, poštovana gospođo.

Aron odlazi, a Fatima plače nad pismom, ali na njenom licu se ne vidi tuga već osećaj dugo čekanog olakšanja.