offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 11 Okt 2010 9:54
О моделима односа науке и религије "писуцкали" смо нешто почетком септембра прошле године. Дотакли смо се узгред и односа разума, (са)знања и (још увек рационално необјашњиве) човекове тежње ка истини.
Поводом дела Стивена Хокинга "Велики дизајн" диже се повелика прашина. Опет оштре копља непомирљиво завађене стране. Преносим делове приказа овог дела, посебно у вези "теорије струна", као и осврт на НОМА модел.
Hokingov pristup u Velikom dizajnu oslanja se na teoriju struna u jednom od njenih mnogobrojnih pojavnih oblika, pa je stoga neophodno ovde reći par reči o ovoj temi koja predstavlja izazov za svaki oblik popularizacije nauke. Već nekoliko decenija se najveće nade u objedinjavanje temeljnih prirodnih interakcija (“sila”: gravitacione, slabe, elektromagnetske i nuklearne) polažu – sa pravom ili ne, to za nas sada nije bitno – u teoriju struna, ili “fiziku elementarnih čestica bez čestica”, kako ju je nazvao jedan od duhovitijih savremenih fizičara. U najrazličitijim verzijama ove teorije, elementarne čestice poput kvarkova ili leptona su odista zamenjene još dubljim i temeljnijim entitetima – strunama, čije se različite oscilacije manifestuju kao čestice. Posebno mesto među ovim teorijama zauzimaju tzv. supersimetrične strune, poznate skraćeno kao superstrune. Njihovo zajedničko svojstvo – a u ovom do karikature pojednostavljenom prikazu i jedino koje ima kakvu-takvu intuitivnu razumljivost – jeste da je za njih nužno postojanje više od četiri dimenzije prostor-vremena. To se postiže kroz proces složenog naziva kompaktifikacija, a uistinu se svodi na očiglednu činjenicu da nam izduženi tro-dimenzionalni objekti (poput creva za zalivanje bašte) mogu izgledati kao jedno-dimenzionalni, ako ih posmatramo iz dovoljne daljine. Primer sa crevom je višestruko dobar, jer ono iz velike daljine izgleda kao linija (1-D objekat), kad mu se približimo malo bliže vidimo ga kao traku (2-D objekat), a tek kad smo sasvim nadohvat njega možemo uočiti da se uistinu radi o 3-D objektu. Na sličan način, objekti koji su uistinu 11-dimenzionalni mogu nam izgledati kao četvoro-dimenzionalni (ako uračunamo i vremensku dimenziju), ako su im 7 ekstra-dimenzija dovoljno male u poređenju sa ove “naše” standardne 4. Dovoljno malo znači u ovom kontekstu zbilja ekstremno, ekstremno malo, reda veličine tzv. Plankove dužine ili 0.00000000000000000000000000000000162 cm, što je daleko manje čak i od dimenzija najmanjih atoma. Zaista nije nikakvo čudo što dodatne dimenzije ne vidimo ili što dosadašnji laboratorijski eksperimenti ništa ne govore o njima!
U poslednjih 15 godina nade naučnika fokusirale su se na ono što je jedan od najvećih umova današnjice, američki fizičar Edvard Viten, 1995. zagonetno nazvao M-teorijom (nikada ne objasnivši šta je poreklo te oznake “M”) u 11 dimenzija – najbolji pokušaj objedinjenja pet različitih teorija superstruna u istinsku “teoriju svega”. Međutim, kao i temelji na kojima je izgrađena, M-teorija ima, na prvi pogled, jednu veliku teškoću. Ona se ogleda u pitanju: kako je Priroda među ogromnim brojem mogućnosti koje karakterišu osnovno stanje (“vakuum”) ove teorije odabrala baš ono koje vidimo oko nas? Naime, tih osnovnih stanja ima jako, jako mnogo. U stvari, ima ih toliko mnogo da je ljudski jezik neprilagođen izražavanju tako velikih brojeva. U zavisnosti od tačne verzije teorije koju koristite, tipični brojevi koji se dobijaju su reda veličine 10500, tj. 1 iza koje sledi pet stotina nula!
. . .
U nauci smo navikli, baš kao i u svakodnevnom životu, da ignorišemo pojave ekstremno niske verovatnoće; kad planiramo neki eksperiment (ili izlet tokom vikenda ili večeru sa prijateljima), pa svakako ne računamo sa tim da će se u isto vreme odigrati zemljotres od deset Rihtera koji će nas u tome sprečiti. A ipak, verovatnoća da se to desi (ili verovatnoća da nam na glavu u sledećoj minuti padne meteorit) znatno, znatno je veća od verovatnoće koju nam naše najbolje fizičke teorije daju za postojanje sveta kakav vidimo oko nas. Sa druge strane, M-teorija i dalje pruža ubedljivo najbolje nade za dostizanje “svetog grala” savremene fizike – objedinjenje svih fundamentalnih sila prirode. Jasno je da nas ovo dovodi u problematičnu situaciju, sve dok ne uzmemo u obzir posmatračke selekcione efekte. Ovde je Hokingov pristup jako dobar i moderan, jer je tokom poslednje decenije došlo do značajnog prevrednovanja univerzalnih posmatračkih selekcionih efekata, poznatih i pod manje adekvatnim nazivom antropički principi. Jasno je da sva naša posmatranja, eksperimenti i iskustvo moraju biti saglasni sa našim postojanjem kao posmatrača u ovoj epohi. Ako primetimo nešto a priori atipično u svetu oko nas, treba prvo da se zapitamo [color=darkblue]da li je to neophodno za naš nastanak, evoluciju i sadašnje postojanje; ako jeste, onda znači da je to izdvojeno (selektovano) našim postojanjem među velikim brojem “tipičnijih” mogućnosti. Naš univerzum majušni je delić celine multiverzuma u kojoj iz ničega – preciznije, iz vakuuma M-teorije neprestano nastaju novi univerzumi. Svaki pojedinačni univerzum ima početak (a može imati i kraj) dok multiverzum kao celina nema ni početka ni kraja.
Umesto pojedinačnog stvaranja i Kreatora, imamo neprekidan niz stvaranja univerzuma poput mehurića u Plankovoj “peni”. Budući da je daleko najveći deo tako stvorenih univerzuma lišen strukture koja bi omogućavala postojanje bilo kakvih inteligentnih posmatrača, nije ni čudo da se mi nalazimo u jednom od onih retkih preostalih i da opažamo oko sebe mnogo osobina svemira koje su atipične, a neophodne za naše postojanje.
. . .
Ništa u Hokingovoj knjizi nije spektakularno novo i šokantno za bilo koga ko prati zbivanja u nauci, naročito fizici i kosmologiji, proteklih par decenija. Na neki način iznenađujući je jedino apodiktički stav koji Hoking (i Mlodinov, pošto je ovde njegov uticaj verovatno bio jači nego u knjizi u celini) zauzima povodom ispravnosti teorije struna i M-teorije. Retko koji drugi fizičar će danas biti u toj meri uveren da je baš M-teorija ona prava “teorija svega”, već će u najboljem slučaju oprezno ustvrditi da je ona najbolji kandidat za to grandiozno zvanje.
. . .
Posledice po odnos nauke i religije mogu biti značajne ukoliko se stvari razumeju na pravi način. Dobro je utvrditi i naglasiti posredstvom jednog bestselera staru istinu da su fizika i kosmologija nezavisne od bilo kakve religijske koncepcije. Stari kosmološki argument i srodni “argument iz prvog uzroka” za postojanje božanstva se definitivno mogu smatrati odbačenim – fizika i kosmologija se ne mogu upotrebiti za dokazivanje postojanja božanstva išta više nego što se mogu upotrebiti za dokazivanje da je Leonardo da Vinči bolji slikar od Milića od Mačve (ili obratno). Po identičnoj logici, valja uvideti da je odavno obesmišljena scijentistička ideja da se fizika i kosmologija mogu upotrebiti za dokazivanje nepostojanja božanstva, odnosno bilo koje ateističke koncepcije. Ovo gotovo uznemirujuće trivijalno opažanje nas vodi direktno ka onome što je srž ne samo najadekvatnijeg, već i praktički najvažnijeg modela odnosa nauke i religije, a to je Guldov NOMA pristup (od engl. Non-Overlapping MagisteriA). Krajnje pojednostavljeno, on govori da nauka i religija nisu u sukobu jer se bave nepreklapajućim oblastima i temeljno različitim vrstama iskaza; dok se nauka bavi deskriptivnim, religija se bavi preskriptivnim iskazima. Nauka objašnjava materijalni svet oko nas, dok se religija bavi moralnim načelima i ljudskim vrednostima. Pokušajima da se granica pređe sa bilo koje od dve strane valja se odupreti, ne samo zbog toga što nam istorija jasno kazuje da je to uvek imalo loše, često tragične posledice, već još više zbog budućnosti.
Mnogo pre Gulda, Dejvid Hjum je u 18. veku razumeo (a Džordž Mur početkom 20. veka i formalno pokazao) kako se sa jednog ne može preći na drugo: nikakva zamisliva količina znanja o svetu ne može nam reći kako treba da se ponašamo ili koji je etički sistem ispravan. Pokušaj da se to ipak uradi nosi i posebno ime: naturalistička greška (engl. naturalistic fallacy). Protivnici NOMA pristupa smatraju da pod određenim uslovima naturalistička greška nije greška već ispravno rasuđivanje – kad ih pritisnete da kažu koji su to tačno uslovi, obično nema jasnog odgovora. U takvoj situaciji, čini se mudro držati se hjumovske tradicije i reći (ne samo metaforički!) “bobu bob, a popu pop”.
Daleko najjači argument u prilog NOMA pristupu je onaj pragmatični. Mi živimo u verovatno najrizičnijem periodu u svih 200-300 hiljada godina postojanja ljudske vrste, a svi su izgledi da ćemo se tokom 21. veka suočiti sa daleko većim globalnim katastrofičkim rizicima. Upravo je Stiven Hoking u svojim mnogobrojnim istupanjima, recimo u čuvenom intervjuu Daily Telegraph-u iz leta 2001. godine, naglašavao veličinu ovih egzistencijalnih rizika sa kojima se suočavamo. Najveći deo opasnosti koje prete izumiranjem čovečanstva potiče iz veštački izazvanih procesa, kao što su antropogeničke klimatske promene, zloupotreba biotehnologije, ili zloupotrebe onih tehnologija kojima ćemo ovladati u najskorijoj budućnosti, kao što je nanotehnologija. Da bismo se odbranili od ovih stravičnih pretnji, potreban je, pored mnogo rada, i istinski minimalni konsenzus i saradnja svih sfera ljudske delatnosti, među kojima je religija jedna od istorijski i društveno najvažnijih. Vođe svih velikih etabliranih religija se sami nalaze na udaru fundamentalističkih, milenarističkih i drugih ekstremnih grupa unutar svojih konfesija – a upravo na ove potonje, poput japanske sekte Aum Shinrikyo, stručnjaci za nuklearni i bioterorizam ukazuju kao na najverovatnije pokretače mogućeg visokotehnološkog armagedona. Stoga je saradnja sekularnih vlasti i verskih lidera (kao uostalom, i okupljanje naučnika, umetnika, sportista i svih drugih koji mogu dati doprinos sprečavanju destrukcije) na borbi protiv fundamentalizma i ekstremizma svake vrste nužnost – a nikako luksuz. A dijalog neophodan za ovu saradnju najbolje se, očigledno, ostvaruje u okviru NOMA pristupa.
I da zaključim: Hokingova nova knjiga ne predstavlja značajan korak u razumevanju porekla materijalnog sveta i njegovih osobina, ali može – pod uslovom da bude pravilno shvaćena – predstavljati veliki korak u približavanju fascinantnog sveta savremene fizike i kosmologije prosečnom čitaocu. Još veća dobrobit od nje će biti ako zaista skrene pažnju na ono što znamo već (najmanje) dva veka – da Bogu u prirodnim naukama nema mesta. Ukoliko nešto tako trivijalno istinito predstavlja senzaciju, to ukazuje jedino na zabrinjavajuće stanje globalne (anti)intelektualne kulture. Kao i u brojnim drugim slučajevima kontroverznih knjiga, i Veliki dizajn nam manje nudi prozor u novi svet, a mnogo više – ogledalo.
ИЗВОР: http://www.pescanik.net/content/view/5734/1083/
Dopuna: 11 Okt 2010 10:22
Овде свакако треба додати и текст објављен у "Времену", из којег извлачим последњи део.
KONAČNA TEORIJA: Svoje zaključke Hoking utemeljava na matematičkom uspehu takozvane M teorije, jednog vrlo ambicioznog konstrukta kojim su teorijski fizičari ujedinili pet teorija struna u jednu, navodno konačnu teoriju Svemira. Ova je teorija nastala kao rezultat više decenija težnji da se, nakon uspeha teorije relativnosti na velikim skalama i zapanjujućih rezultata kvantne fizike u opisivanju mikroskopskih fenomena tokom XX veka, pronađe teorija koja bi ih ujedinila.
Tako se razvila M teorija, bazirana na čudovišno komplikovanom matematičkom aparatu, stranom i većini profesionalnih fizičara, a podrazumeva svet sa mnogo više od tri dimenzije. U prilično banalnom tumačenju, moglo bi se reći da se u M teoriji tvrdi kako strukturu materije u svetu ne čini komplikovano mnoštvo elektrona, protona i svakojakih drugih čestica, već samo strune koje vibriraju na različite načine – kad to rade na jedan način, vidimo jednu vrstu, a na drugi, drugu vrstu elementarnih čestica.
Jedini mali, ali gadan problem sa ovom matematički zaokruženom teorijom jeste što za nju trenutno nema eksperimentalnih potvrda. Ako se izuzme nekoliko mogućih eksperimenata o broju dimenzija koji će se izvoditi na LHC-u, u CERN-u u Ženevi, teorija gotovo i da ne ispunjava Poperov uslov opovrgljivosti jer barata sa vremenskim skalama, objektima i pojmovima koji se ne daju proveriti na bilo koji način. To je svrstava u lepe modele, zajedno sa šahom i nekim genijalnim ekonomskim modelima, ali joj ne plaća ulaznicu u eksperimentalno ustrojeni svet egzaktne fizike.
Stoga, dok se Hokingova teza o suvišnosti Boga zasniva samo na M teoriji, u njenoj odbrani mu sva ona fizika, od njegovog prethodnika Njutna do danas, neće pomoći previše. Jer, ma kako ugledan, kad iznosi stavove koji su neproverljivi eksperimentom, Hoking zapravo – ne govori kao fizičar.
Zatо je rat nauke i religije ponovo izbio kao vrlo žestok, ali je daleko od totalnog. Bilo bi sasvim drugačije da se u celu stvar upleo i eksperiment. Ali, sva tajna je upravo u tome što nema takvih eksperimenata koji bi rekli bilo šta o tome ima li Boga? Možda se, upravo zato, jedan od najjačih osnova za veru u Inteligentni dizajn i više sile pri kreaciji Univerzuma može tražiti baš u toj našoj potpunoj nemogućnosti da ga stavimo na test.
Međutim, sam sukob Hokinga i tradicionalnih crkava ne treba potceniti – strogo naučno posmatrano, ni Đordano Bruno (1548–1600) u onome što je konkretno tvrdio svojevremeno nije bio u pravu. Od konkretne rasprave mnogo je važnije pogledati šta sam sukob donosi – javno proglasivši Boga za nepotrebnog, britanski je fizičar zapravo na M teoriju stavio ogroman ulog, tačnije, najveći mogući.
Kada se u budućnosti pojave bilo kakvi predlozi za eventualne eksperimentalne provere M teorije, bilo da je reč o novim akceleratorima poput onog u CERN-u ili nečem drugom, može se očekivati da će biti ne tako malo interesovanje među onima koji finansiraju inače sve skuplje i skuplje eksperimente fizike visokih energija.
Ako se finansijerima i političarima kaže da neki eksperiment neće za rezultat imati samo potvrdu trenutnog modela u vrlo neintuitivnom svetu čestica, već da će nas približiti odgovoru da li je Bog "potreban", nije teško pretpostaviti da će im biti lakše da za takve eksperimente odvoje milijarde i milijarde. Time bi nauka mogla da povrati deo moći koju je izgubila sa krajem Hladnog rata i trke u naoružanju, sada na uštrb monopola religije nad nekim temama.
A o tome je uvek reč kad se ratuje oko Boga – o raspodeli moći na zemlji.
ИЗВОР: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=951467
|
