offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 05 Maj 2010 17:14
Na današnji dan pre 197 godina rođen je danski filosof, teolog i pesnik Seren Kjerkegor, koga obično nazivaju začetnikom filosofije egzistencijalizma. Dubina i istinitost njegove misli uzrokovali su da bude prozvan "danski Sokrat". Glavna dela: ILI-ILI, Pojam strepnje, Knjiga o Adleru, Ponavljanje, Filosofske mrvice, Strah i drhtanje, Bolest na smrt, Osvrt na moje delo...
O Serenu Kjerkegoru već smo imali prilike da se pobliže upoznamo ovde:
Egzistencijalizam Serena Kjerkegora
    
Citat:Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“.
Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili.
Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca.
Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha.
Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „Det er en liden tid, saa har jeg vunden...“
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D.....0%BE%D1%80
Napomena: Det er en liden tid, saa har jeg vunden = Neće potrajati dugo, i dobitak će biti moj
Prethodna filosofija, po Kjerkegoru, nije dala odgovore na suštinska pitanja bitka i postojanja čovekovog. Prethodna saznanja i stvoreni sistemi nisu kadri da odgovore na pitanje - šta upravo TAJ čovek treba da učini sa svojim životom. Opšta znanja i "istine" ne daju čak ni osnovu potrage za odgovorom na ovo egzistencijalno pitanje. Sloboda je ta koja pomaže da se otkriju odgovori zapreteni u dubini ljudskog bića, a to sa druge strane zahteva subjektivni napor svakog pojedinca. U tom smislu, Kjerkegor je nastavio dalji razvoj Sokratove misli: "Spoznaj (upoznaj) samoga sebe". Teološke spekulacije bile su Kjerkegoru strane, ali je zato bio pobornik shvatanja da se kroz hrišćanstvo čovek može ostvariti kao slobodno biće, ukoliko vera ne bude "objektivizirana", nego isključivo lična. Hrist se javlja samo u individualnoj veri, tako da je ideja Hrista vanistorijska.
Kjerkegor je ukazao na neophodnost produbljivanja vlastite unutrašnjosti, kroz potreban stepen slobode od naučnih težnji, i spoznaju o nedovoljnosti naučne "stvarnosti". Uzor u tom smislu može biti prvobitno, pretcrkveno hrišćanstvo. Pod Serenovim uticajem ojačala je svetovna kritika religijske teorije i prakse. Kjerkegor slobodu nije smatrao filosofskom kategorijom, već psihološkom, zbog čega je moguće da se objasne samo uslovi neophodni za realizaciju slobode, a ne i njena suština. Ovo je ponajbolje objašnjeno u delu "Pojam strepnje".
Samobitak i samoostvarenje nalaze se kao ciljevi pred čovekom, i on ima slobodu da ih dosegne. Čovek kao sinteza jeste spoj beskonačnosti i konačnosti, vremenitog i večnog, slobode i nužde; odnos između svega ovoga jeste čovek, koji upravo kao takav odnos stiče svoje JA uspostavljanjem odnosa sa samim sobom. Istinom, i jedino istinom se prevladava beda "nepravog postojanja".
Život možemo razumeti samo unatrag, a živeti ga treba unapred.
Geniji su kao grmljavina: protive se vetrovima, zastrašuju ljude i pročišćuju vazduh.
U svom porazu vernik pronalazi svoju pobedu.
Molitva ne menja Boga, ali menja onoga koji moli.
Treba na smrt dotući zemaljska nadanja, jer samo tako možemo da se spasemo istinskim nadanjem.
Dopuna: 06 Maj 2010 21:22
█ █ █ █ █
Kjerkegor i Niče su dva "pola" onoga što podrazumevamo pod egzistencijalizmom. Za Kjerkegora je ono što je važno u krajnjem ishodu - lični odnos čoveka prema Bogu, dok je Niče slavodobitno ustvrdio da je Bog - mrtav. Kjerkegor je bio melanholik, i to je i sam isticao, sa prepoznatljivim bolom u duši.
Mnoga pera su se oprobala u nameri da nađu odgovor na pitanje: Zašto je Kjerkegor često pisao pod pseudonimom? Odsustvo želje za autorskom slavom? Teško, jer je Kjerkegor umeo sebi da prizna "ogromnu inteligenciju". Želja da ostane skriven? Ne bih rekao - znao je da na zajedljive komentare o svojoj ličnosti odgovori takođe zajedljivo. Namera da njegovo štivo bude zanimljivije, kroz vođenje svojevrsnog dijaloga između dva ili više dela svoje ličnosti? Želja da sačuva određenu distancu, kako nečim ne bi oskrnavio svetost filosofske istine? Mogli bismo da ređamo do sutra moguće odgovore, i da se pravom odgovoru ne približimo. Na primer, ukoliko se potrudim, možda čak iznađem vezu između korišćenja pseudonima i Kjerkegorovih stadijuma životnog puta: estetskog, etičkog, religioznog... Puta na kome čovek postaje u istini. Opet, nema smetnji ni da povežem korišćenje pseudonima sa Kjerkegorovim upražnjavanjem volje, kojom se otklanja sumnja i nedovoljnost podataka pribavljenih i obrađenih čulima.
Istina je subjektivnost.
|
