offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
If i may ...
* * *
Intervju sa "Nocnom Pticom" Kamingsom
Imao sam posao kod Shortija, gore u Sijetlu, gde sam u to vreme ziveo, a trebala mi je dobra crno-bela fotka za reklamu. Basista mi rece da ima neki momak koji zivi na jednom od ostrva koji je napravio neke dobre stvari. Nije imao telefon pa mu posaljem dopisnicu. Dosao je, stvarno je cudno izgledao stari dasa u farmerkama i cizmama i s narandzastim hozen-tregerima, izvadio one stare izubijane aparate koji nisu izgledali da mogu da rade, i ja pomislih, O ne. Postavio me je ispred svetlo obojenog zida sa mojim saksom i rekao mi da sviram i samo sviram. Tako sam svirao. Prva tri minuta ili tako nesto momak je samo stajao tamo i gledao me pomno, stvarno pomno, najhladnijim plavim ocima koje ste ikada videli. Posle malo vremena, poce da snima. Zatim pita da li sviram Jesenje lisce. I ja to odsviram. Sviram tu melodiju mozda deset minuta bez prestanka dok on i dalje lupa svojim aparatima, praveci jedan snimak za drugim. Zatim kaze, Dobro, uspeo sam. Zavrsicu vam ih za sutra.
Sledeceg dana ih donese i obori me s nogu. Mnogo puta su pravili moje fotografije, ali ove su bile daleko najbolje. Naplatio mi je pedeset dolara, sto mi je izlgedalo prilicno jeftino. Zahvaljuje mi, odlazi i pri odlasku pita gde sviram. Ja mu kazem kod Shortija. Nekoliko noci kasnije pogledam u publiku i vidim ga kako sedi za stolom u cosku i pazljivo slusa. Pa, onda je poceo da dolazi jednom nedeljno, uvek utorkom, uvek pije pivo ali ne mnogo. Ponekad dodjem do njega za vremen pauza i popricam sa njim nekoliko minuta. Bio je cutljiv, nije mnogo govorio, ali stvarno prijatan, uvek je uctivo pitao da li mi ne smeta da sviram Jesenje lisce. Posle nekog vremena malo smo se bolje upoznali. Ja sam voleo da odem do luke i posmatram vodu i brodove, ispalo je da i on to voli. Tako smo dosli dotle da smo sedeli na klupi celo popodne i razgovarali. Samo dva starca koji se postepeno smanjuju i pocinju da se osecaju pomalo beznacajnim, pomalo izlisnim. Obicavao je da dovede svoga psa. Zvao ga je Autoput. Razumevao je caroliju. I dzez muzicari je takodje razumeju. Valjda smo se zbog toga dobro slagali. Sviras neku melodiju i odjednom tu je potpuno nov skup ideja koje dolaze pravo iz tvog saksa, a da cak ne polaze kroz tvoju svest. Rekao je da su uopsteno gledano fotografije i zivot mnogo slicni tome. Zatim je dodao, Takodje i vodjenje ljubavi sa zenom koju volis. Radio je na necemu cime je hteo da pretvori muziku u vizuelne slike. Rekao mi je: Dzone, znas onu temu koju skoro uvek sviras u cetvrtom taktu Fine dame? Pa, mislim da sam to uhvatio na filmu pre neko jutro. Svetlo je dolazilo na pravi nacin preko vode i plava caplja je nekako napravila luping kroz moj vizir, sve u isto vreme. U stvari sam mogao da vidim tvoju temu dok sam je slusao i pritiskao okidac.
Sve vreme je provodio sa tom idejom o pretvaranju muzike u slike. Bio je opsjednut njom. Ne znam kako je zaradjivao za zivot. Nikada nije mnogo govorio o svom zivotu. Znao sam da je mnogo putovao fotografisuci, ali nisam znao mnogo vise do onog dana kada sam ga zapitao za malu srebrnu stvarcicu koju je nosio na lancicu oko vrata. Izbliza sam mogao na njoj da vidim Franceska ... Tako sam za zapitao, Ima nesto posebno u vezi s tim? Neko vreme nista nije rekao samo je buljio u vodu. Zatim je rekao, Koliko vremena imas?
Pa bio je ponedeljak, imao sam slobodno vece, tako sam mu rekao da imam vremena koliko treba. Poceo je da prica. Bilo je kao kad otvoris slavinu. Pricao je celo popodne i veci deo noci. Imao sam osecaj da je drzao sve to u sebi dugo vremena. Nijednom nije pomenuo zenino prezime, ni jednom nije rekao gde se sve to desilo. Ali covece, taj Robert Kinkejd je bio pesnik kada je govorio o njoj. Mora da je stvarno bila nesto, neverovatna dama. Poceo je da navodi nesto iz teksta koji je napisao za nju – nesto kao Dimenzija 3, kako se secam. Secam se da sam mislio da zvuci kao neka improvizacija u slobodnom obliku Orneta Kolemana. I covece, plakao je dok je pricao. Plakao je krupnim suzama one vrste kada starac place, one vrste koje saksofon treba da odsvira. Posle toga sam razumeo zasto je uvek trazio Jesenje lisce. I covece, poceo sam da volim tog tipa. Svako ko moze da oseca tako za neku zenu zasluzuje da ga volis. Tako sam razmisljao o tome, o jacini tog sto su on i ta zena imali. O onom sto je on zvao stari nacini. I rekoh sebi: Moram da odsviram tu snagu, tu ljubavnu pricu, da te stare nacine nateram da izadju iz mog saksa. Bilo je nesto prokleto pesnicko u tome. Tako sam napisao tu pesmu – trebalo mi je tri meseca. Hteo sam da ostane jednostavna, elegantana. Lako je napraviti komplikovane stvari. Jednostavnost je pravi izazov. Svakog dana sam radio na njoj dok nisam poceo da je pravim k’o sto treba. Zatim sam radio na njoj jos malo i ispisao solaze za klavir i bas. Najzad jedne noci sam je odsvirao. On je bio u publici, utorak vece, kao i uvek. U svakom slucaju bilo je malo posetilaca, mozda dvadeset ljudi u baru, niko nije obracao mnogo paznje na orkestar. Sedi on tamo, cuti, slusa pomno kao sto uvek radi i ja kazem preko mikrofona: Sada ima da sviram pesmu koju sam napisao za mog prijatelja. Zove se Franceska. Posmatrao sam ga kad sam to rekao. Buljio je u svoje pivo, ali kad sam rekao Franceska, polako je pogledao u mene, obema rukama prosao kroz svoju dugu kosu zapalio Kemel i te plave oci uperise se pravo u mene. Naterao sam saks da zvuci kao nikad ranije, naterao sam ga da place za svim miljama i godinama koje su ih razdvajale. Bila je mala melodisjka figura u prvom taktu kojom se izgovaralo njeno ime – Fran... ces... ka. Kada sam zavrsio. Stajao je sasvim pravi uz svoj sto, nasmesio se i klimnuo, platio racum i otisao. Posle toga sam uvek svirao tu pesmu kad bi on svratio. Uramio je fotografiju jednog starog pokrivenog mosta i dao mi je zato sto sam napisao pesmu. Visi evo bas ovde. Nikad mi nije rekao gde je snimio, ali odmah ispod njegovog potpisa pise Rozmen Bridz. Jednog utorka uvece, pre sedam – mozda osam godina, nije se pojavio. Nema ga ni sledece nedelje. Pomislim, mozda je bolestan ili tako nesto. Pocnem da se brinem, odem do luke, pitam okolo. Niko nista ne zna za njega. Najzad, uzmem camac preko, do ostrva gde je ziveo. Bila je to jedna stara brvnara – u stvari shupa – dole na vodi. Dok sam ja okolo razgledao neki sused dodje I pita me sta radim. Tako mu ja kazem. Sused kaze da je umro pre otprilike deset dana. Covece, zabolelo me je kada sam to cuo. Jos uvek me boli. Mnogo mi se svidjao taj momak. Bilo je nesto u tom dasi, ... nesto. Osecao sam da ima stvari koje on zna a koje mi ostali ne znamo. Upitao sam njegovog suseda za psa. Kaze nije poznavao ni Kinkejda. Tako ja zovnem kafileriju i naravno stari Autoput je kod njih. Odem tamo i uzmem ga i dam mom necaku. Poslednje sto sam cuo o njemu je da su se on i klinac zavoleli. Bio sam zadovoljan zbog toga. Eto, tako je to. Nedugo posto sam otkrio sta se desilo sa Kinkejdom, moja leva ruka poce da se umrtvljuje kad sviram duze od dvadeset minuta. Neki problem sa kicmom. Tako da ne radim vise. Ali covece, progoni me prica koju mi je ospricao o sebi i toj zeni. Tako svakog utorka uvece izvadim moj saks i sviram onu pesmu koju sam napisao za njega. Sviram je ovde sasvim sam. I zbog neceg, dok je sviram uvek gledam u tu sliku koju mi je dao. Zbog neceg, ne znam sta je to, ne mogu da odvojim oci od slike kad sviram tu pesmu. Samo tako stojim, negde u sumrak, teram stari saks da jeca i sviram pesmu za coveka po imenu Robert Kinkejd i za zenu koju je zvao Franceska.
|
