Zanati koji (Ne)umiru

1

Zanati koji (Ne)umiru

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 3351
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Последњи бијељински ћурчија Ђорђе Дрвеница скинуо таблу са своје занатске радње

Скидањем табле са своје занатске радње, последњи бијељински ћурчија Ђорђе Дрвеница (74) као да је затворио књигу о једном времену бијељинског занатства, коју су деценијама уназад исписивали опанчари, сајџије, абаџије, ћурчије, ужари...

А све је почело давне шездесете године прошлог века, када је једног јутра Ђорђу мајка рекла да га отац Брано, познати бијељински ћурчија, очекује у радњи...

- Нисам волео школу, радије сам јурцао за лоптом, па је отац, због неколико кечева у школском дневнику, одлучио да учим занат код њега. Тог јутра, у радњи ме сачекала радна кецеља, коју нисам скинуо у наредних шездесет година...

https://www.novosti.rs/c/vesti/reportaze/992454/po.....ske-radnje



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 3351
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

За Живомира Симеуновића чули су сви Ужичани. Овај познати ужички обућар иза себе има шездесет две године радног стажа. Захваљујући мајци, која је волела ово занимање, његова
прича почиње још далеке 1952. године, када уписује занатску школу. Рођен у једном селу у Шумадији, са шеснаест година одлази у Аранђеловац, где како то обично бива, код једног старог мајстора креће да пече занат.

Прекретница у његовом животу, догодила се када су у трећој години заната, на ђачкој екскурзији према Сарајеву, свратили у Ужице које му се на први поглед допало, па је синула идеја да би могао баш ту да служи војску, не слутећи да ће тако заиста и бити.

-Ужице ми се допало као мали град. Учинило ми се да су људи јако добри. Свима сам говорио да бих волео ту да служим војску. После две године, та жеља се и испунила, па сам и добио војну позив баш овде. Две године сам служио војску, а пред крај рока, упознао сам садашњу супругу. Обећао сам јој брак и то се кроз годину дана и остварило- прича Живомир.

https://infoera.rs/2020/09/26/zanati-koji-izumiru/



offline
  • bibliotekar u penziji
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 519
  • Gde živiš: ZR

Деда другаров био је ћурчија, Милитарац.
На заласку радног и животног века, после неколик комада за музеје, израдио је грудњаке са тамошњим шарама унуку момачки а његовој мајци, тј "снаји" женски.

Кад је унук пожелео да научи занат, није пристао.
Сувише је тешко а озбиљно, или си сав у томе или не покушавај.
У Идвору, Фаркаждину, Сакулама, Баранди... одувек су се гајиле овце, па је деда сам штавио коже. Ипак је занат учио почетком прошлог века.

Угашени су или на путу без повратка многи стари, али и нови занати.

Када су кумови родитељи купили бидермајер салон, ваљало га је средити.
Покушали су прво са младим мајстором, тапетаром, али су одустали пошто је младић имао сјајну идеју да развуче сунђер, натегне платно па удри аутоматик ексерчиће, да не кажем поп-нитне...

Стари мајстор, испрва избачен из комбинација због година и склоности да "плакне жгаравицу", ипак је позван.
Погледао је пацијенте, па наручио гуртне широке и уске, канап, кепер платно, мебл штоф... федери су у реду, само ће их испремештати и превезати.
Пошто су на штофу биле пруге и вазе са цвећем, старина је пресвлачећи дугмад пратио узорак. Зависно од места, пруга или ваза су се надовезивале на пресвлаку дугмета.
Јесте био спор, али је урадио салон да издржи бар још један век.

Оба дивна старца које сам имао част да познајем, одавно су покојници.
Таквих људи ће и бити, али мајстора, да не кажем примењених уметника, сумњам.

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 3351
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Мој деда,мајкин отац је био кожуар.Занимљиво је,да се у срцу Шумадије,на средокраћи између Тополе и Крагујевца,реч ћурчија скоро да нико не користи.Кожуар!Баба покојна је лешила јагњеће коже на потоку.Робија над робијом!

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 3351
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Средином прошлог века у Новом Пазару било је десетак вуновлачара који су радили од јутра до мрака, а данас тај занат од заборава чува само Шахин Јашаревић, живахни старац од 88 година.

Затичемо га у радњи на улазу у Новопазарску Бању, неколико километара од центра града. На ногама, које га, каже, добро служе и за машином старом неколико деценија је од раног јутра.

- У Нови Пазар смо се доселили 1962. године из Хрватске, а мој отац је убрзо почео да се бави овим занатом. Прву машину дао му је извесни Мијо Костић из Краљева. Рекао му је да је плати када буде могао. Тако је отац почео, а ја уз њега, од 1967. године до данас. Значи, 54 године - почиње причу Шахин.

Посао је и машину, додаје, одмах заволео. Вуну су куповали и у Иванграду (Беранама) и Ужицу.

- Радили смо од јутра до мрака, али се и добро зарађивало, живео сам и градио од новца који су ми ова машина и занат доносили. Некад нас је било седам у граду, сада сам само ја, нема никог ни на Пештеру, можда један човек у Рашкој. Зато код мене доносе вуну и из Тутина, Сјенице, Косовске Митровице, Лепосавића - прича док лако и вешто опслужује машину.

- Није напоран посао, али млади неће да раде. Синове не занима овај занат, само једног унука, он ми је много вредан, већ ради са мном, све га занима и он ће ме наследити. Стално понављам и чудим се шта је са овом омладином, неће да раде, девојке не умеју чарапе да исплету. Мора да се ради, мене је рад одржао, нема ништа од седења по цео дан, ако не радиш, немаш чему да се надаш - поручује деда Шахин.

Поред прераде вуне за оне који је донесу, Шахин и унук производе јоргане, душеке и јастуке од вуне па их продају на новопазарској пијаци. Иако је промет опао због епидемије вируса корона, не жали се.

https://www.novosti.rs/c/vesti/reportaze/1000895/v.....jih-zanata

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18429
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Код мене је у једном дану произвођач луксузног намештаја отпустио 12 резбара који су уникатно украшавали фотеље, ормаре, итд.
Разлог? Купио је нумеричку машину која се не умара, не прави грешке , не може да затрудни, да се побије с другим радником, да научи посао па да сама отвори конкурентску фирму. Компјутер је убио бар три четвртине заната.

offline
  • dekao  Male
  • Moderator foruma
  • Dejan Trajković
  • Realist painter
  • Pridružio: 06 Apr 2006
  • Poruke: 3591
  • Gde živiš: Somewhere in time

Zanat je majka umetnosti, tako da mislim da zanat ima šanse da preživi ako se prilagodi vremenu. Narodna nošnja se još uvek pravi, ali sada više ne kao redovna odeća. Grnčarija se i dalje proizvodi. Oprema za konje takođe. Naravno, sve je to u mnogo manjem obimu, ali se pravi. Tako i ovi duboresci koje spominje Sirius imaju dobru šansu, ali samo ako rade nešto unikatno. Zanat kao oblik masovne proizvodnje je odavno prevaziđen, upravo iz razloga jer nikad nije bio dovoljno produktivan. Zanat postoji u proizvođačkom a ne potrošačkom društvu kakvo je današnje. Zanatlije prave predmet da traje a ne da se pokvari za par godina.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 18429
  • Gde živiš: I ja se pitam...

То је тачно. На мом логотипу писало је ''nullum artis sine mano'' , док сам се бавио сериграфијом и фирмописачким пословима. ''Нема уметности без руке''. Међутим, сужава се у пословном смислу речи простор за занате. Одштампао сам ко зна колико хиљада мајица, наравно ''мокром'' технологијом. Мајица се распадне од ношења, жена с њом брише под, а штампа као да је тек изашла испод сита. Сада то раде пресликачи - који потрају три-четири прања. Наравно, има и правих пресликача, са наносом боје, али они морају да се пазе код пеглања. Или - некада смо пвц фолије (макро налепнице) лепили, наравно, на суво. То је била мајсторија. Мора да буде уравнотежена температура, како се не би усукала налепница, јер онда можеш да је бациш. Моје фирме стоје ево већ тридесет и више година. А сада се лепе ''мокром'' технологијом - наквасе благом смесом воде и детерџента за судове и нема ризика ; може сваки дилетант да то залепи и истера ракелом воду. Али! Та вода утиче на лепак, па се налепница већ после годину дана почне да подврће и одлепљује...Нико више ништа, сем вас сликара и нас графичара не прави да траје. То је главни стандард сада.
Ковачи и поткивачи нестају. Милиција је једини велики ''потрошач'' тих услуга, па и то је само у Бригади у Београду. Ергеле су се свеле на по двадесетак, тридесет коња, итд, итд.

Калиграфи (то ми је најужа графичка специјалност) су сада добро дошли само у црквама и манастирима, а они се не дижу сваки дан. Исписивање диплома? То више нико не ради. Одштампа се диплома на принтеру, са неутралним називом (трећепласираном, уместо имена) и то је то...

Има још тих примера.
ПС
Е, да не грешим душу. Шта се у нашем граду појачало од заната? Почели су да се враћају кројачи! Али, нису то они кројачи који могу да ти по мери сашију одело, већ ови што крпе, поправљају, итд. Мука натерала...

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 3351
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Sirius ::
ПС
Е, да не грешим душу. Шта се у нашем граду појачало од заната? Почели су да се враћају кројачи! Али, нису то они кројачи који могу да ти по мери сашију одело, већ ови што крпе, поправљају, итд. Мука натерала...


У Крагујевцу се појавили обућари(некад се звали шустери) у већем броју.Пуне руке посла имају.Мука и њих натерала.

offline
  • natrix 
  • Zauvek prijatelj foruma
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 2196

Декао је у праву, а и на основу заната могу настати модификовани етно-модерни приоизводи.
Ал се такође морају чувати од заборава.
Скроро је била прича о једном старом вуновлачару из околине Пазара, колико их је накад било и колико сад. Деки помаже унук, који ће наследити ту занатску радњу..
Народно позориште је имало не знам да ли још увек има обућара који поправља и прав сценску обућу.
Он себи може да направи обућу какву год пожели.
Обућара и има колико толико по граду, и очито су показатељ како народ живи кад имају посла-крпе се ципеле док год могу.
Ево лепљење старки кога занима пошто је лош ђон и код оних од 10000 и 1200 је 200дин мање више...
Некад је било оних који праве коре за пите на сваком ћошку развлаче их на великом столу и њих данас исто нема-не знам да ли и то спада у занатство ал изумире или је пребаечно из градова на периферију.

Бомбонџије има их ал обично око вашара за Нову годину...
Корпари грнчари, обично их има уз рурална подручја и она туристичка.
Давно је на пијацама могла да се купи грнчарија, саксије су биле од грнчарије клот. Тешко да има тезги на свим пијацама које продају ручно рађену грнчарију. Данас све сам ПВЦ.

Такође курс грнчарије је прескуп, ко не верује нек на нету нађе пунуду курса грначрије од основног па даље...
Испада да је по томе курс за грнчарију хоби за буржоазију како би им била антистрес терапија.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 956 korisnika na forumu :: 44 registrovanih, 9 sakrivenih i 903 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: airsuba, ajo baba, Apok, babaroga, bigfoot, bojank, Boris BM, Brana01, celik, CikaKURE, dika69, Dimitrise93, draganl, Duh sa sekirom, dushan, elenemste, Excalibur13, FileFinder, FOX, goxin, Jahorina, Kibice, Kruger, laurusri, Leonov, ljuba, LUDI, milos.cbr, milutin134, nemkea71, nenad81, nextyamb, Panter, procesor, Romibrat, Sirius, slonic_tonic, stegonosa, tmanda323, Toper, vathra, Vlad000, W123, ZetaMan