|
Sirius ::Треба да кажу праву истину: наша телевизија није способна да сними позоришну представу. Говорим о занатском знању, а не о опредељењу. Могу да напишем дисертацију (многи су то већ радили) како се снима позоришна представа, а практично су то до сада урадили само Британци и Руси и то само за потребе архиве. Можеш да донесеш 20 камера и сто микрофона, нико не може да забележи интеракцију публике и ансамбла. Није реч само о звуку, већ о оној, немерљивој, дози осећања које лично виђење изазове. Зато мислим да је ово све натегнута прича да ли хоће или неће. Свако нормалан би хтео, али је готово неизводљиво, зато беже од тога...
Kada na društvenim mrežama vidim promocije predstava iz Narodnog pozorišta u Londonu, sva se naježim. Apsolutno razumeju scenu i peformans i dušu pozorišta.
Naravno, lepota pozorišta leži upravo u tom svetom odnosu između glumaca i publike koji televizija i film nikada ne može da ostvari, ali pristup koji Britanci imaju je zaista najbliži savršenstvu, odnosno realnom doživljaju. Znaju tačno šta da ugrabe, na šta da se fokusiraju, vidi se da se i predstava i probe dobro izučavaju pre snimanja. O kvalitetu zvuka i kamere da ne govorimo....
Patetičan koronski pokušaj duhovnog uzdizanja izolovanog stanovništva se završio sa jeftinom kamerom postavljenom na najdalju moguću tačku pozorišta i snimanjem sa jednim mikrofonom koji je jedva nasnimio i onu kakofonju.
Ispada da se samo žalimo, ali kada znamo da može bolje sa samo malo više pažnje... Samo se setite snimaka Radovana III. I to, sa starom kamerom je bilo stotinu puta, hiljadu puta bolje od "koronskih" snimaka, jer je kamera hvatala i fokusirala se baš na koga je trebalo, baš kako je trebalo, uhvatila je tu magiju koju je Radmilović bacao na sve oko sebe... Sa minimalno tehničkog kvaliteta, nove generacije će uvek imati priliku da se zaljube u briljijantnost te postave iz osamdesetih.
|
