|
Povodom Pravilnika za dodelu pedagoških zvanja u školi
Ponižavanje pred birokratijom
Odredbama čl. 21. do 24. Pravilnika o stalnom stručnom usavršavanju i sticanju zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika („Službeni glasnik RS“, br. 14/04 i 56/05 propisan je postupak sticanja zvanja.
Po tom pravilniku piše se zahtev direktoru škole, koji „pribavlja“ mišljenje od savetnika, zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, nastavničkog veća, saveta roditelja i na osnovu toga direktor škole piše rešenje o „unapređenju“ u pedagoško zvanje.
Ako kojim slučajem bude samo „jedno negativno mišljenje“ - zahtev se odbija. Naravno da je to jedan birokratski postupak, koji smeta svakom pravom kreativnom stvaraocu i inovatoru rada u nastavi u školi.
Svako ko iole drži do moralnosti, svoga dostojanstva, neće dozvoliti da nekakvim birokratama piše zahteve i da o „sticanju zvanja“ odlučuju neradnici i nemoralni ljudi u školama, sredini, pa čak i institucijama države.
Sa 38 godina kreativnog rada u školi - preko trideset i više podnetih naučnih saopštenja i koreferata na kongresima matematičara, pedagoga, učitelja, radu na uvođenju inovacija u nastavi matematike (bod sistem ocenjivanja u nastavi matematike, unapređenje rada uvođenjem savremenih oblika i metoda rada, diferencirano-problemska nastava, samostani rad sa udžbenikom - samoobrazovanje) i u celokupnom obrazovno-vaspitnom radu u osnovnoj školi na nivou Republike Srbije (objavljivani pedagoški i stručno-metodski članci u časopisima i pedagoškoj praksi lista Prosvetni pregled od 1970. godine) - neću sebi dozvoliti da se „upustim“ takvom vidu ponižavanja i pišem nekakve zahteve za dodelu pedagoškog zvanja.
Naravno da je ovo po meni birokratski postupak, koji je sam sebi svrha, nikako prava vrednost sticanja pedagoških zvanja u školi.
Ako se ima u vidu naš sistem vrednosti u školama, sredini, društvu, načina izbora direktora škola - ne može se davati „potvrda“ rada od onih kojima su znanje i moralne vrednosti „niska kategorija“ rada i života.
Ako sam ceo svoj radni vek beležio i beležim uspehe u napredovanju svojih učenika; uvek kritički zauzimao stavove prema svom radu i kod svojih učenika; tako bi trebalo jednom da se počne beležiti obrazovno-vaspitni rad nastavnika - uspeh učenika na takmičenjima, uvođenje inovacija, učešće saopštenjima na naučnim skupovima iz struke i pedagogije; objavljivanje stručno-metodskih i pedagoških članaka u časopsima.
To bi samo bila „dovoljna preporuka“ za dodeljivanje nekog pedagoškog zvanja nastavnika u školi, bez birokratskog postupka: pisanja zahteva nekom „seoskom školskom direktorčiću“ - birokratskom činovniku, koji se često „uhlebuje po partijskoj podobnosti i koji ama baš nema blage veze ni sa pedagogijom ni sa školom.
Na kraju svako priznanje za rad bilo na lokalnom ili širem značaju ima vrednost ako ga predlažu i daju oni koji su radno i moralno i stručno kompetenti na istom ili višem nivou rada, znanja i morala - onome kome treba da se dodeli.
Ukoliko je „ispod“ toga, onda je svako priznanje samo uvreda i poništavanje pravih vrednosti rada, znanja i morala u prosveti i uopšte u društvu.
Svako priznanje vredi onoliko od koga i sa kakvim „pokrićem“ se dobija. Zato mnogi kreativni stvaraoci u prosveti i u drugim sferama društva izbegavaju taj „ponižavajući’ odnos povodom dodela svakog priznanja u radu po bilo kojoj osnovi.
Miroslav Mladenović, nastavnik matematike, OŠ „Braća Milenković“, selo Šišava, Vlasotince
28. mart 2010. godine Vlasotince Srbija
|
