Dijalog ljubavi i smrti

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

1

Срце моје реци ми,
Зашто смо ми у пустињи...

Зар јесмо?
Нисам знала...
Дал’ уопште ми сами јесмо,
Дал’ свако ваше питање мора да има одговор?

Не знам драга,
Али би много волео да га ово има...

Волео...
Ta љубав,
Опет и увек...
Толико ствари желимо и волимо,
И желимо да волимо,
Па понекад желимо погрешне
И волимо погрешне...
Сулуда потреба за љубављу,
Илузијом...

Али,
Још увек остајемо у пустињи зар не...

Да,
Тачно је...
Можемо ли опстати мислите?

Питање је времена,
Неизвесно је драги мој...

А како то да људи не знају где се налазе?

Људи знају врло мало тога...
А кад би схватили где се налазе,
Сви бисмо били у пустињи...
А у њој се тешко опстаје...

Ја имам страх од времена...
Све је толико неизвесно а оно што није,
Не наговештава ништа добро...

Знам али,
Ми смо у пустињи,
Врућина песка крије змије али и оазе...

Али зашто сам без вас...?

Сва ваша питања морају имати одговор?

Наравно да не,
Само бих волео да га ово има...


2

Гледај душо!

Шта драги?

Видиш ли самоћу?

Незнам љубави...

Зашто ја драга,
Независно шта тражим,
Њу налазим,
И осећам њу,
Место тебе...

Али драги,
Ја тебе видим,
Ја сам тебе већ нашла!

И ја сам можда вас али...

Али љубави моја,
Ја видим само срцем...

Зар?

(...)

Да ли је могуће да је моје срце постало толико слепо?

Није драги,
Али,
Да би вам ја испунила срце,
Морате ме видети очима,
Загрлити рукама,
Пољубити уснама...
И ја вас видим само очима,
Можда...

Када ћемо и ми наћи нашу срећу?

Све је неизвесно драги мој...

Да ли сте тужни?

Да,
Из мога срца често теку сузе
Ужасан осећај ми обузима цело тело...
Не знам шта ми је...

Можда је и вас освојила самоћа...

Можда...

Веома је ризично,
Гледати срцем кроз пустињу...

Зар?

Вероватно...

Ко све види срцем?

Нека чудна бића...

Како их људи називају?

Зар је свему потребно дати име?

Људи то увек раде...

И они то увек раде...
И они су људи,
Само другачији...

Колико?

Довољно да се не осећају као људи,
Нити их ико прихвата као такве...
Мисле да су луди најчешће...

А шта смо онда ми?

Можда сазнамо једнога дана,
Или једне ноћи...

Кад се сретнемо негде у пустињи?

Не знам...
Што више знамо о пустињи и нама,
Сунце као да све јаче греје,
Пржи нам очи...
Наша срца...

Зар звезде не воле срца?

Како која...
Али свако тужно срце,
Јако воли звезде,
Препознаје се у њима,
И оно сија али,
Његов сјај
Је његов парадоск...
Између жеља и реалности...

Да ли је добро желети љубави моја?

Све што је лепо је ризично драги мој...

А да ли је добро бити реалан?

Не знам...
Срце ми поново плаче,
Не могу да мислим...

Како да вам помогнем?

Обећајте ми да ћемо се једном срести...

А ако не одржим обећање,
Ако звезде не дозволе...

Није важно,
Ја нисам реална,
Мени је потребна нада...
Оћеш ми је дати?

Наравно...
Срешћемо се,
Проклете биле звезде ако не дозволе!

Нас су већ проклеле...
Желим да вас загрлим...

Загрлите ме јако, јако...
Сама сам без вас...

Знам...
Зар ми немамо права на срећу
У овом свету?

Права?
Спомињете правду...
Највећи људски идеал коме човек жели да се удаљи од животиња...

Зар драги правда не постоји?

Бојим се да не...
Зар би требало?

Било би лепо...
Још јаче би се надала...

И моје срце сад плаче...
Плач срца је много болнији од плача очију...

Зар?
Ја се не сећам,
Одавно не могу да плачем очима...

Највећа разлика је у томе што,
Кад очи плачу,
Остали људи то могу видети,
Препознати се у вама
И помислити да сте и ви човек...

Али,
Када вам срце плаче,
Нико вас не види и не чује,
И сузе што испусти срце,
Горке су и остају у нама...
То нас много боли...

Срешћемо се драга,
Хтеле то звезде или не...


3

Зар опет ви?

Да, ја сам...

Како сте...

Шта треба да вам одговорим?

Не знам, истину можда...

Зар би требало,
Да ли искреност треба да буде апсолутна?

Не,
Ти моје срце осећаш,
Речи нису потребне...

Да, само да сте ме мало слагали,
Да будемо оптимисти...

Ех, знам драги,
Људи се још више плаше истине
Него песимизма...

Па да, људи су често обузети страхом...

Љубави моја,
Да ли си приметила како је небо данас лепо
И како је сунце, другачије...?

Нешто се у вашем срцу сигурно променило...

Зар?

Љубав за небом се не враћа тек тако...

Штета, онда је то можда само илузија...

Толико је штета...
Шта је заправо штета?

Користимо тај израз да бисмо изразили разочарење
При губитку наде
За жељама блиским разним идеалима...
Ако значи помирење а не кајање,
Онда је штета добра ствар...

Да, добра ствар...
Само што чешће изражава кајање...
Добре ствари су увек ретке...

Дођите да вас загрлим,
Потребни су ми ваша блискост и топлота...

Не могу драги мој,
Ово су само речи, мисли,
За сада смо само њима повезани и у додиру
А можда и нисмо, можда је и ово илузија...

Штета, зар не?
Која је онда веза између илузије и истине?

Па, у обе верујемо само што многи што су у илузији
Мисле да су у истини,
Док ти који су и истини као ми
Увек беже у илузије да би опстали у истини...
И једна и друга су производ људског ума,
Дају неку сигурност која нам је често неопходна...

Ја бих била сигурна само у вашем загрљају...

А ја само кад вас будем једном загрлио, драга моја.


4

А где смо данас душо моја?
После толико времена,
Цела година је прошла...

Ја сам само даља овом свету,
А још ближа вама...
Не знам за вас...

Да,
Још смо даље од света и људи,
Тачно...
Много времена је прошло,
А и даље смо сами...
Као да за смрт време не постоји...
За њу смо тако везани...

Будимо тихи драги,
Речи су још одавно изгубиле значење
Међу нама, и уопште...

А шта није...?
Све умире, нестаје, постојати престаје...

Зар и наша љубав?

Да ли је она икад и постојала?
Оно што се није родило не може ни умрети...

Могли сте да ме слажете...
Не могу више да плачем
Очи су ми се заледиле од хладноће и туге...
Дошао је крај...
Можда живота, не знам
Али нечега сигурно јесте...
Долазе промене у нашим световима...

А ви мени,
Хоћете ли икада доћи?

Надам се...
Пре него што смрт дође к’мени, драги мој.


5

Ја више...
Заиста не знам...

Видим толико тога,
Можда и превише...

Знам шта спаја боје и звукове
Умем да видим ветрове мојим очима боје мора

Уживам у моћи и лепоти свога тела
Обликованог таман толико да не изгледа агресивно
А опет моћно, ригидно, мушко...
У мени се спајају све крајности...

Љубав - јединица енергије живота
Она што стапа душе, спаја бића
Ствара живот...

Видим толико тога...
Можда је мој вид поремећеност попут слепила
Хиперестезија!

Мислим да ово није време за нас...
Мислим да ни једно време а ни једно место
Заправо није за нас
Јер смо ми створени да га мењамо!

Да,
Ја немам године, ја сам ван времена!

Не знам са чим се граниче оквири мог постојања
Можда се трудим да остварим нешто право
У нечему погрешном
И даље!

А ви,
Душо, тако ми недостајете...

Ваша нежност ме опија...
Ви сте моја жена,
Моја девојка, љубавница, беба, душа...

Желим да вас волим и пазим...
Вас!
Најдража припаднице слабог пола!

Желим да вас освојим својом снагом
Подчиним ваше тело, освојим ваше срце...
Да вас усрећим...

Како да вас препознам?
Једном када вас сретнем...

Да ли ће се звезде смиловати
Да ли ће месец бити пун,
Обасјати ваше лице
Дозволити ми да у њему видим одраз свој...

Сви путеви...
Све, свет...видим бескрајно раван простор
Тамно плаве боје
Размишљам о томе колико постоји слова на свету
О томе колико има зрна шљунка на неком путу
Како спојити толике бескраје, велике и мале...
Нас у њима...

Ти и ја,
Прашине међу облацима...

Сва наша постојања између бескраја
светова, времена и простора...
Пространства лепоте и бола...

Мислим да су нас створила бића других светова...

Да ли је погрешно веровати у истину и искреност...?

Желим да осетим ваш дах за мојим вратом
Мирис ваше косе, додир вашег погледа...

Тражим вас и тражићу вас
Све док будем веровао у себе
Све док будем веровао у нас.


6

Још једно јутро самоће...
Робови још спавају...
Тих звук радија, песме 80-их...
Град се буди, почиње да живи
Иако га киша прекрива
Несвесним бићима декор иако битнији од суштине
Ни њега нису способни да осете

Рекламе, што нам бомбардују мисли
Горчина чињенице да почиње још један дан
Без вас...
У овом свету који није мој...
Који није наш
Тај страх...да нестанете
Заувек...та реч
Толико је се плашим
Брише постојање нечега у читавој временској димензији...

Овог јутра док робови спавају
Док се тешки дугачки бродови боре против
Река нашег града, Саве и Дунава
Желео би да вас поведем у њетњу под ветром...
Научио би вас га да гледате, осећате
Да видите свет као ја...

Моја моћ, и моја крхкост
Толики парадокс...
Програма који се развија ван система света...
Мораће можда бити угашен, елиминисан...

Светла у тами ме подсећају на вас у моме срцу
Као стидљиви наговештај, нада
А можда и илузија...
Онога од чега живим
Онога за шта живим...

Свет илузије и утисака у ком је једина истина смрт
Све остало, неизвесно, крхко, као и ми...
Наше наде као свеће које горе толиком топлотом
Да нам се чини да њихов пламен вечно живи
А довољан је само један безазлен дах ветра
Да их угаси, заувек, тако несвесно, неодговорно...

Тако сам и ја без вас...
Свећа која ни свој сјај више не види
Јер у свету око себе
Не може да пронађе одраз своје светлости.

Желео би да вам узмем руку у своју
Ваше нежне и дуге прсте
Да вам покажем бескрај, само вама...

(има наставак)