|
Крај живота
Када је стигао,кућа је била необично тиха и мрачна. Мала црвена лампица је пружала једину светлост у тој соби,док су друге просторије биле у потпуном мраку,налик на најгрозније затворске тамнице. Безимени човек,без гласа,без лица,без ичега што би пружило икакав доказ о постојању живота. Мрак,шта је заправо то? За живота никад се није сусрео са тамом,јер је светлост била његов живот,та светлост је пружала лепоту животу који није знао да проживи како треба,па сада трпи последице,тешке последице. Тек сада заправо схвата шта значи живот,шта значи живети. ,,Касно,касно пријатељу...'',зачу се глас из таме,дубок и свечан,а црвена лампица се угаси и човек остаде у потпуном мраку. Владала је дубока тишина,а безимени човек напреже сва чула,како би чуо макар неки знак живота,и успео је,чуо је откуцаје срца,брзе и равномерне,али то не беше његово срце,јер је и без њега остао. ,,Шта се заправо дешава'',одјекивала је мисао у човековом уму,јер не беше сигуран да главе има. Ехо срца поче ломити празне зидове,зачу се неки глас,налик јецају недужне жртве,а човек се стресе и остаде непомичан,у страху да не изгуби сопствени живот,који сада нема. Нема ничега...чекање,чекање...страх и језа прођоше човековим венама и доспеше до срца,где се зауставише јер не нађоше пут,већ само празан простор,где се просу страх и помеша са језом-али опет се не доби ништа. Добио се само један урлик беса,који је означио крај једног живота-почетак другог.
|
